Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

Kao munja bez grmljavine.
Tiho.
Ti tamo, ja ovde, bezimeni.
Tvoj pogled Yin i moj pogled Yang,
Sastanak dveju energija,
Kosmički sudar,
Čuje se samo eho u mojem srcu.
Približi se, dušo!
(Opet moja muška, balkanska nežnost)
A možda nije lepo...
Ali, ipak,
Ja sam Riba, Konj i Lipa
I volim da se valjam po ljubavi
Kao podne u svetlosti,
Hteo bih da te dodirnem, da te milujem
platonski, da ti lik zalepim
Za san, da te poljubim
Makar u dlan, da te zovem
Zvezda i da umrem
Iz ljubavi, iz ljubavi...
Jer iz ljubavi sam se rodio,
Iz kosmičke ljubavi.
Dođi, zvezdo...!
Dušan Bajski

PogIedaj one oblake, Vera, zašto šutiš
Nisam, zaboga, životinja, aIi evo kiše
Kako je naglo zahIadnjeIo
DaIeko smo od grada
U redu, Vera, nikad neću zaboraviti što si mi darovala
Mi smo sada jedno i čemu govoriti
Žuti oblaci obično donesu tuču
Sve je već nijemo, zrikavci i žito
Ako ti želiš, možemo i ostati
Bojim se za tebe, za mene je svejedno
Gromovi su opasni u poljima
A mi smo sada najviši (i tako prokleto sami)
Mnogi će ratar večeras kukati nad zrnjem prosutim iz klasja
Ne bih mogao pristati da toliko ovisim o mijenama
Ne plači, Vera, to su samo živci
I oni slute oluju
Kažem ti, život je u svemu mnogo jednostavniji
Evo i prvih kapi, sad će početi urnebes
Zakopčaj haljinu, gIe i cvijeće se zatvara
Ne bih sebi oprostio da ti se nešto dogodi
Dakako, ovo će mjesto u mojem sjećanju ostati sveto
Moilim te brže koračaj i nemoj se osvrtati
Slavko Mihalic

Volim zene koje su pre hiljadu godina
voleli pesnici i pevali o njima.
Volim gradove cije prazne zidine
oplakuju kraljeve iz davnih vremena.
Volim gradove koji ce tek nici
kad nikoga od nas vise ne bude.
Volim zene - zavodljive i vitke
koje budućnost u svom krilu cuva.
Njihova lepota, astralna i bleda,
nalik je onoj koju večno sanjam.
H. Hesse

VRATI MI MOJE KRPICE

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

MAGIJA

Srebrnom zvezdom,
kosu ukrasim,
nebo rukom zaklonim,
nemir svoj tebi podarim,
pa rekom ljubavi zaplovim.
Zaigram
na oštrici meseca,
opojnost trenutka razvejem
i olujom hladnih suza
oboje potopim.
Zamutiće se stvarnost,
nestaće moji tragovi.
Srce zaludjeno baladom,
uspavaće poljupce lepljive,
sve biće,
magija do zore.
Latinka Djordjević

НЕКА ЗВЕЗДЕ…

Месец те је ноћас само за мене створио
Да играш, да плачеш и смејеш се са мном
Испиј ову празну чашу хладног свитања

У животу се за једно нисам борио
Да без кајања пођем за твојим болом
Хиљаду је одговора, узми ме без питања…

Ја умирем, ја будим се, ја рађам се без нас
Звезде нису биле десна рука судбине
Још увек моје срце само Небо гледа

Ми ћутимо, нек’ се душе траже – проклет је глас
За тебе са крилима пао сам – дотак’о висине
Ох, да, моје срце само тебе не да,
моје срце само тебе не да…

Капуљачу није скинуо када је по мене дошао
И тама и светлост и порота – није ме нашао
Нека Звезде по казни остану усамљене…
Само Три прста им могу рећи где сам
Не знају – у Тајну Крста управо гледам;
Нека Звезде по казни остану усамљене,

нека Звезде по казни остану усамљене…

Владимир Рајак

Nezvani gost

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.
Mira Alečković

Nekoga moraš voleti,
makar i trave, reku, stablo ili kamen,
nekome moraš ruku nasloniti na rame
da se gladna nasiti blizine,
nekome moraš, moraš,
to je kao hleb, kao gutljaj vode,
moraš dati svoje bele oblake,
svoje smele ptice snova,
svoje plahe ptice nemoći
– negde mora biti za njih
gnezdo spokojstva i nežnosti
nekoga moraš voleti,
makar i travu, reku, stablo ili kamen
jer stabla i trave znaju za samoću
– kad koraci svagda odu dalje
premda se trenutak zaustave
jer reka zna za tugu
– samo da se nagne nad svoju dubinu
jer kamen pozna bol
– koliko je već teških nogu
išlo preko njegova nemog srca
nekoga moraš voleti,
nekoga moraš voleti,
s nekim moraš ukorak,
istim tragom
ah, trave, reka, kamen, stablo,
šutljiva pratnja osamljenika i čudaka,
velika, dobra bića
što progovore
samo kad zašute ljudi.
Ivan Minatti

Ti ostaješ


I kad svi odu
napuštajući svoja mjesta u srcima voljenih,
ti ostaješ, Gospodine.
I kad pustoš zamijeni radost
u predvečerje nada,
ti ostaješ, Gospodine.
I kad se svijet promijeni,
a prijatelji iščeznu na svome putu,
ti ostaješ, Gospodine.
I kad na obzorju za sva očekivanja
čista praznina blista,
ti ostaješ, Gospodine.



Ljiljana Matković-Vlašić

Neko drugo more - Pero Zubac

Neko drugo more
jutrom ti osviće pod
oknima.
Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlanu prinosi.
Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zeni
ogleda.
Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira.
Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotiče.
Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane.

''Ugasi mi oci; mogu Te videti,
Zaglusi mi usi; ja cu Te cuti,
I bez nogu mogu ici do Tebe,
I jos bez usta mogu Te preklinjati,
Slomi mi ruke obuhvaticu Te,
srcem svojim kao rukom,
prigusi mi srce, mozak moj ce kucati,
i bacis li pozar u moj mozak,
ponecu Te krvlju svojom. ''
(Rilke )

Kao noću što se burni vali pjene,
Čas rastuć sve do sjajnih zvijezda gore,
Čas rušeći se na dno kao sjene,
U sjeni igre, što je stvara more,
Sve dok se, smireni, ne zarumene
U vlažnom žaru ružičaste zore;
Na pjesmu tako rujni sjaj će pasti
Iz mora čežnje i grčeva slasti.
F. Schlegel

Žena
Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane,grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću,draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.
Ti si svetlost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.
Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.
Što živimo duže,vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje,kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.
Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.
I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom,radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.
Sima Pandurović

Luj De Kami
LJUBAV
Ljubav je oganj što nevidljiv gori,
rana što boli, al se ne osjeća,
onaje nikad zadovoljna sreća,
bol što ne boli nego mukom mori.
Ne željet drugonego da se ljubi,
između svijeta ići sam i zdvojan,
u zadovoljstvu ne bit zadovoljan,
zaradu htjeti tamo gdje se gubi.
Ljubav je ropstvo po vlastitoj volji:
pobijeđenome na usluzi biti,
vjernost poklanjat onom tko nas bije.
No kako ljubav može darom svojim
smrtna nam srca skladom ispuniti,
kad tako mnoge suprotnosti krije?

Secaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor zacaran vodi;
secaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noc snivajuc hodi;
uzdrhtis li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u vecernje snove,
cuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Secaj me se.

Secaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce ocajnicko svene.
Za moju se tuznu ljubav ti pomoli.
Sta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
vecno ce da grca:
Secaj me se.

Secaj me se kada slomljenoga
srca budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nezno cvao.
Videti me neces;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja cu da te grlim
Cuj u nocnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Secaj me se...
Alfred De Mise

MESTA KOJA VOLIMO

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,

Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,

I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,

I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;

Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.
Ivan V. Lalić

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo
(Louis Aragon)

ISTINITA PESMA
Da kogod znade kako mene boli
To što me sudba pastorčetom stvori!
Koliki teret moju dušu mori!
I kako duša preklinje, i moli!
I moje srce živo je, i voli.
Al' o tom jedne ne sme da prozbori!
I, kao žižak, samo sebe gori...
O, niko ne zna kako ljuto boli!
Pa gde su one zemaljske divote
Rad kojih čovek Boga blagosilja?
Zar ima Boga? Vere? Pouzdanja?...
O, ćuti, prazni, kukavni živote!
Za tebe nema, osim smrti, cilja,
Ni druge nade, osim očajanja!
V. Rajić

SUNCE; VJETAR I TI / E.Kišević

Napisat cu ti pjesmu
U kojoj ce biti
Sunce, vjetar i ti.
Vrijeme ce mirisati pred kisu.
Zito ce snivati Van Goga.
Poljem ce svirati rijeka
Iz roga zelenoga.
Odjenut cu te u haljine tanke
Tek tijelo da ti se sluti.
U jednom ce stihu lipa
Svu pjesmu zapuhnuti.
Hodit ces sva izvan sebe
Od uzvisene neke slobode,
Nedjeljiva od svega sto vidis:
Od zraka, od zemlje, od vode.
Jablani dizat ce glave.
Ruzama dah ce stati.
Za vitkom pojavom tvojom
Sve ce se okretati.
I sume, i brda, i ljudi,
I suncokreti daleki zuti.
Ucinit cu da cijeli se svijet
Oko tvog lika zavrti.
I u tom, svemira verglu,
Gdje prste u prostor boje,
Ti ocima sibat ces pejzaz
Svjesna ljepote svoje.
Vjetar odoljet nece,
Za kosu ce te scepat.
Ti ovlas ces ustrgnut klas
I kosu u rep ces vezat.
"Moja si", siktat ce vjetar
Za vratom studeni zubi.
Dobacit cu ti maramu kradom
Da vrat zastitis dugi.
"Ne bjezi", bjesnit ce vjetar,
"Neces se oteti lako!"
I zaskocit cete pod suknju -
Pűt bijela bljesnut ce zrakom.
Ti zgrabit ces vjetar za gusu
I koljenima ga stiskati glatkim
Sve dok trzaji vjetra
Ne postanu posve mlaki.
A zatim cu, tiho, u pjesmi,
Otskrinuti oblake lake,
I ti ces prosuti kose
U zlatne suncane zrake.
Tisuce svjetlosnih strijela
Kroz srce ce ti sinut.
Od noznog palca do cela
Nevidljiva vatra ce liznut.
Osjetit ces u svakoj pori
Svjetla svilene lasi,
Vrh tvojih stidljivih dojki
Dvije maline divlje ce rasti.
Osjetit ces pod caskom pupka
Sve ukrug slatku toplinu,
I kao kad dijete kamencic
Baci u vodu mirnu;
Krug za krugom topline
Krv ce siriti vrela -
Sve dok ne dodirnes sebe
Izvan granica tijela.

Na sve spremna budi

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze.
U zivotima nasim tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napisem stotine ovakvih
redaka,
jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako ce biti i hiljadu godina posle nase, posle tvoje
i moje ere.
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga, a u nasim glavama,
na zalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udjes
s ulice.
Nekad tvojim cerkama zaboravicu da ispricam
"Snezanu" i "Crvenkapicu"
i cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog drzala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!
(Izet Sarajlic)

Dan gneva

Između mene i tebe je ledeni zid
dobar da se miluje dlanom
Stojim ispred njega gnevna uspaljena sam
kroz suze i ljutnju motrim ti lice
vezujem ruke iza leđa koraknem napred
zadržavam svoje toplo disanje
Marta Petreu

Beleška o odmoru sive ptice

Ko smo mi da volimo
sa tako teškom
mirnoćom drhtavicom
i smehom. S toliko tame
u očima i na usnama
i na šakama. Ko smo
mi?
Biću postojan kao
kiša što sporo klizi
niz moju kožu. I ćutljiv
dok ne osetim pritisak
potrebe da te pogledam i dodirnem
i čak da se s tobom nasmejem,
i da ponešto
kažem.
Ili da to kažem samo sebi
dok nepomično gledam
kako uzleću ptice,
mičući se jedino
ne bih li hitnuo u jezero
sitne
skamenjene pomisli.
Od ove ljubavi nema boljeg
dokaza da se živi, i nema boljeg
mesta da se voli od ovog
sivog predela gde sasvim obične ptice
razmahuju krilima i svojom
pogani škrope stene
dok kiša
polako klizi.
(Džems Kaningem)

Kad kreneš na put prema Itaci
poželi da dug to bude put,
pun pustolovina, pun spoznaja.
Ni Lestrigonaca ni Kiklopa,
ni srdita Posejdona ne boj se!
Takve na svom putu nikada susresti nećeš,
ako ti misao ostane uzvišenom, ako ti birani
osjećaji duh i tijelo prožmu.
Na Lestrigonce i Kiklope,
na divljeg Posejdona naići nećeš,
ako ih ne nosiš u duši svojoj,
ako ih tvoja duša ne stavlja pred tebe.
Poželi da dug to bude put.
Svitanja ljetnih neka bude mnogo
kada ćeš radosno i zadovoljno
ulaziti u luke prvi put viđene:
zastani na feničkim trgovima,
i nabavi krasnu robu,
sedefe, koralje, jantar i ebanovinu,
i razbludnih mirisa svake vrste:
koliko god voliš razbludnih mirisa:
pođi u mnoge egipatske gradove,
da se poučiš i naučiš od mudraca.
Uvijek na umu imaj Itaku.
Stići tamo tvoja je sudbina.
Ali ne požuruj nikakvo putovanje.
Bolje je da mnogo godina traje:
i da kao starac pristaneš na otok,
bogat onime što si na putu stekao,
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti da.
Itaka ti je dala lijepo putovanje.
Bez nje ne bi krenuo na put.
Ništa ti više ona nema dati.
I ako je siromašnom nađeš,
Itaka te nije obmanula.
Tako mudar kako si postao,
s tolikim iskustvom,
Već si shvatio što Itake znače.
(Konstantin Kavafis, Itaka)

Morala bih da pozurim
s opisivanjem oblaka -
po delicu sekunde
prestaju da budu oni, a pocinju da bivaju drugi.
Njihovo svojstvo -
nikada se ne ponavljati
u oblicima, nijansama, pozama i redjanju.
Neoptereceni secanjem na bilo sta,
bez napora se dizu iznad cinjenica.
Kao nekakvi svedoci bilo cega -
smesta se razgone na sve strane.
U poredjenju s oblacima
zivot se cini utemeljen,
i gotovo trajan i vecan.
U odnosu na oblake
cak i kamen lici na brata,
na koga se mozes osloniti,
dok su oni poput dalekih i vetropirastih rodjaka.
Neka ljudi, ako hoce, postoje,
a posle neka redom umiru,
njih, oblake, briga za sve to,
veoma cudno.
Nad celim Tvojim
i mojim, jos ne celim, zivotom,
paradiraju u raskosi kao sto su paradirali.
Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.
Da bi plovili, ne moraju da budu vidjeni.
Vislava Simborska

"Ti ne znaš kako je carobno
znati da nege postojiš
jednako draga i krhka
i na poludelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svetu u kojem leptiri
i ne docekaju zoru.

Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otice,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srecom ne gube klovnovi
na kraju svake price
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.

A ti, ti si zvezda
zaspala na mom dlanu
i ja te cuvam i ne dam
i nemoj da se bojiš.
A ako vec budeš bodež
i napraviš nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uvijek negdje postojiš.
...
Sad... nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reci hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac što sam nežan i ranjiv...
...
A kada ostavim zvezde
hocu da budeš kraj mene
jer mogle bi i one
zacas da odu vragu...
...duboko ispod vode...
mutno ogledalo...
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak...
ostani
samo
još
malo...
...
Kiša i nebo mutno do placa...
San je posljednja mogucnost
da se sacuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U ocima pijanog sviraca
jutros je previše vode
...nemir... i jedna jesen daleka..
...
Možda zvijezde veceras namerno na pcelinjak lice
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše price,
al ne znas kada dodju, jos manje kada odu.
...
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pcela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke vecno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
...
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
...
Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l' je bar malo zaboli...
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvek voli.

Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noci koje se cuvaju u ocima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
...
Ko zna... možda joj nocas neke slike ponovo znace,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da place
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
...
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noc se sklopila crna.
Secam se bila si zvijezda veca od Velikih kola,
sjeti se bio sam svitac manji od makova zrna.
...
Ah, da, jednom davno, skoro se ne secam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more...

...Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako zari.
Kad jednom kroz miris mora osetiš miris nara
poveruj da negde za mnom mesec zaklan krvari."
Miladin Beric – Tetovirana jesen