Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

ЊЕНЕ СУ МИСЛИ ПТИЦЕ

Њене су мисли птице а сенке успомене,
Још најдивнија сенка обала које беже,
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела та сенка по њој леже.

Једна је земља тад ноћ, а друга је сјај зоре,
На једну спустим образ, она јеца од бола;
Гле, та ноћ ко земља да је, тај дан ко сјајно море
Покрију њено тело ако јеца од бола.

А та девојка гледа зеницом успомена,
Преко последње ноћи чуда, мешања у том срцу,
Последње ноћи чуда што губи крв у вина,
Гле ова ноћ ко ја брише мора у срцу.

Бришу се неба и мора, и Африка и Шпанија,
И онај тихи, тихи звук јединих пољубаца,
Јесења боја цвећа, и бол и значај свих линија,
И плач што узри тад на последњи замах рубаца.

Само је она верни дах ил' горки укус воћа,
Јер за њу горе ови сати ко оно тамно грожђе,
Кад једним ускликом неба би сурвана самоћа
И, мање смртоносно од мисли, кад птице поби гвожђе.

(Растко Петровић; из књиге АНЂЕО ЉУБАВИ-Антологија српске љубавне поезије)

Putnik


Tamo, u meni
vječito čami stranac na peronu
s bijednim prtljagom
spoznaja, iluzija i strasti
s koferima
punim sivih tirolskih kiša
čekajući
u modrom balkonskom krugu
da dodirne svjetlost
i jednom za navijek,
pogleda niz opustjelu prugu.

Tamo, u meni
vječito čami stranac na peronu
s nevažećom kartom
uspomena, sujeta i htijenja
s datumima
posljednjih polupraznih tramvaja
čekajući
i onu zadnju ironičnu porugu,
da ostavi sve
dodirne svjetlost
i jednom, za navijek,
pogleda niz opustjelu prugu.

Ne, nije to nostalgija
samo bolan oćut
da u mom zimskom gradu
na nečijem dlanu
topli kesteni mirišu.


Jovica Letić

ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ

Једном у граду ко зна ком
Ти ћеш имати топли дом

И прозор с видицима без дна
И собе пуне дечјег сна.

А ја, не питај, о ја ћу тад
Престати већ да будем млад.

И ако те сретнем било где
Неће нам бити као пре.

Једном у граду ко зна ком
Светлеће у ноћи твој топли дом.

Слободан Марковић

Nešto


Nešto u meni
još tebi se nada.
A posrću dani
tumaraju noći
i prvi snijeg pada.

Nešto u meni
još na tebe čeka.
A promiču sjene
curi sivilo neba
i lijeno teče zelena rijeka.

Nešto u meni
Sve je što imam.


Jovica Letić

Jednom sam usnio tebe, usnio delić zime
Najmanje što se moglo od one davne boli:
Bilo je kao vrisak, kao da grumen soli
Prinose mi na ranu; nije ti čak ni ime

Zaostalo u mom sluhu, sišla si niz sutone,
Kao srušen vetar, postala senka leša:
Da krenem i ja za tobom, kao vuk kojeg gone,
I budem iznova sam, i budem iznova grešan.

Uzalud tamnim putem mamiš me u krv slapa,
Razišle su se reči koje sam za tebe skrivo;
Ostade samo san da jedem meso živo,

U noći koja pritiska kao samrtna šapa;
Od tada te nije bilo u mome hlebu i vinu,
Kao zazidan odjek sišla si u prazninu.

Kristivoje Ilić

Zato što ne mogu da te dodirnem


Mesečina punog meseca
Noćas nema nikakvog smisla

Osećam se kao pokisla
Senica na pustom polju
Kao lađa nasukana na kraj sveta

Tuga nadire u smetovima

Dva dlana kao dva šteneta
Cvile u praznim džepovima
Zato što ne mogu da te dodirnem.


Ljiljana Ninković - Mrgić

ЕРОТИКА

Још осећам мирис косе твоје
и кус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;

а још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.

О, дођи, свилна и блистава жено
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свен'о,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!

Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне и меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове!...

Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна. -

Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцеп'о,
опијен од твог врућег даха сласти!...

О дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ' се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!

О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуримо се у сунчаном сјају
и нек нам младост буктећи изгоре!...
О, дођи, дивна, демонова кћери!

(Вељко Петровић, 1906)

Aleksej Tolstoj
( 1817-1875 )

NE VERUJ MI



Ne, ne veruj mi, kad zbog ćudi preke,
Kažem da ljubav tebi ne uzvraćam,
Ni u izdaju mora zbog oseke:
Ono se uvek zaljubljeno vraća.

Negdašnje strasti pun, evo, žudeći
Već hitam natrag – sa žuborom vala,
Slobodu svoju opet ti nudeći –
U topli stisak voljenih obala!

Putokaz ka jednoj svjetlosti
primio me pod ruku
i tisuce malih, kristalnih dusa mi pokazao.
A toplina sto me obuze i ispuni mi tijelo
pretvori se u prasak suze iz mog oka,
u oazu bozanstvenosti i snova
i onda njezno, poput pera,
spusti se na tvoje srce.
Mogao bih reci ljubav
ili samo izustiti tvoje ime,
dok osjecam spokoj i nemir u istom
i dok se pozudno hranim mislju o tebi.
Udisem te umjesto zraka,
u mjesavini demonske strasti poput pokore
i njezne privrzenosti poput usuda.
Milijun bljestavih kamencica netko baci
i slucajno, eto, nadjoh se tu.

***Rastanak***

Rastajemo se,
ne znam zasto,
ali ipak se rastajemo...

Stojimo na mostu
i cutimo,
dok mi vjetar
prikriva lice,
dok mi kisa
brise suze.

Kradomice ti posmatram profil,
tuzan je.
Pogled si poslao
u dubine rijeke.
Mozda tamo tarzis izlaz
iz vrtloga misli
u koji si sam upao
kao u paukovu mrezu.

Kisnemo i rastajemo se,
ne znam zasto,
ali ipak se rastajemo...

Rijeka odnosi moje suze,
zajdno sa kapima kise
u beskonacnost.
Most jeca...
Vjetar zavija...
O, kako je sve pusto,
sve tuzno,
mracno, bolno...

Cutke se rastajemo,
ne znam zasto,
ali ipak se rastajemo...

Autor: Alisa Pasalic ( moja mama )

Jutros,nebo je bilo tuzno,
Zemlja je mirisala drugacije.
Mirisala je na jesen,na lisce,
na sto pe zaljubljenih.
Kako bih volela da si bio tu,
sa mnom,da zajedno prosaramo
travu mirisom ljubavi.
Nije te bilo,bila sam sama.
Jos jednu godinu ljubavi sam
ponela u ruci .
Nosis li jos moje ime u srcu ili ne
da li je izbledelo,nestalo,
hoces li ga ispisati ponovo ili
si ga zauvek zaboravio.
Proci ces mozda sutra pored
mene a mislices o nekoj drugoj
a ja cu misliti o vrelini tvoga daha
kada si mi prvi put sapnuo na uho
da me volis.
Mislicu o boji tvojih ociju dok smo
pogledom milovali more.
Bile su boje prvog jesenjeg lisca i
boje ljubavi...
Sada su to samo oci,koje prolaze,i
ne gledaju me,mozda vise nikada
i nece.
Ja cu nastaviti da te upijam
pogledom jer ne mogu da
zaboravim da postojis,mozda bi
trebalo.
Nastavicu da drhtim kada god
prodjes pored mene.
nastavicu da te trazim ulicama
secanja sve dok te vise
ne budem mogla naci.

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.

Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je
kao srce.

Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Pero Zubac

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

SPIRAM TE SA KOŽE

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Pero Zubac

"Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek."

Kalemegdansko vece

Pucala je zora kao kora
Noc se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.


A sa vrha Nebojsine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k'o topovsko djule
Sva mi dugmad otpala na slicu.


A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli zmarci
Pa mi tiho sapnula na uvo
-Mace moje jedu mi se cvarci-


Kasnije nas nasli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostase podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

Pero Zubac

Kad smo već kod Pere Zupca...

PISMO

Ako bih prestao da te volim
moje srce bi postalo
samo mala, zgasla zvezda,
no i onda bi je tvoja zena
međ jatom ugašenih zvezda
umela prepoznati.

Po nekom bivšem svetlu
koje je ostalo u tebi


***

Ja sam more noćas,
toliko Te široko
i nemirno ljubim.

***

Mogao bih svoj život
meriti letima u koja
ću Te ljubiti.

Recimo... da je nechija Rech dotakla u onom odsudnom trenu kada je odluchila da ne veruje nikome ko je odrastao i pokushava da je ukroti... da je dotakla kao zhuti list koji te u shetnji presretne naglo i upozori na pad...

...i recimo... da nema te vode koja bi sa kozhe sprala nechije nepostojanje...

...a put u beskrajnoj nocci ukazuje neko bivshe svetlo koje je ostalo u njoj... njemu..?

...i da je bila njena jesen... u jesen, i u zimu, i kroz sva godishnja doba, jedna jesen njena... i malo je pitala, pa govorila, a on je svashta pitao... imala je mladezh, i skakala je od ushiccenja... a onda, najednom, padala u neke tuge...

...i nishta vishe...


"Zhelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvome telu.

Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih lishccem svelim
sa jablanova."

(Crnjanski)

...

"...samo da te ima
imalo izvan rechi..."



( mozaik by Black Orchid )

Odatle te poznajem

Volio bih znati kako se
drvece u tvom dvoristu
ponasalo kad si se rodila,
da li je vazduh bio gust
i da li se spremala kisa.
Mozda sam je bio mlado
drvo u tvom vrtu, odatle
te tako dobro poznajem.
Mozda si se na mene pela
i plodovima mojim
lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.
Mozda si mi prste sijekla
i pravila male svirale,
mozda si od mog lisca
niske nizala i u sjeni mi se
nad knjigu nadnosila,
za dugih ljeta mladosti,
odatle te tako dobro
poznajem.

Pero Zubac

ALEKSA SE VRAĆA IZ RAJA

Od zvijezda satkan, iz beskraja,
Aleksa se vraća iz raja.

Ima li ikog, u čase sretne,
s dobrom na licu, s dušom, da sretne?

Hoće li iko, živ, mrtav, ko zna -
na Starom mostu da ga prepozna?

A voda žubori, mire jasmini,
gle ono djevojče nalik Emini!

Izašle lijepe Anke i Zore,
s Neretvom neriječ da prozbore.

Prolazi Aleksa sav od svjetlosti -
a nikog svoga, Bože oprosti.

Samo pazimo, ko sjene crne,
nas nekolko da ne posrne.

KAD DOĐE ČAS


Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;

šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?

Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt...

Ne bira se ljubav


Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozes
niti preskociti dan.

Kao sto ne mozes
tudji san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom casu
volim.

Milomir Đukanović

PUCALA JE ZORA KAO KORA


Pucala je zora kao kora,
Noć se s mukom podavala danu,
Ljubio sam smrznutu Svetlanu
Više Save na Kalemegdanu.

Časna reč!

A Svetlanu, suncem obasjanu,
Od te strasti podilaze žmarci,
Pa mi nežno šaptala na uho:
Mače moje, jedu mi se čvarci.

Časna reč!

I s vrhova Nebojšine kule
Drozd je pesmom ljubio grlicu;
Ja nabreko ko topovsko đule,
Sva mi dugmad otpala na šlicu.

Časna reč!

Posle su naišli milicajci,
Od idile osta tužna slika:
U stanici ostaše podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

Časna reč!

Sam, u tihoj noći, sedim na krevetu.
Tužan kao jesen, ko opali list.
Gledam tebe kao nebesku kometu
i tvoj mili pogled, tako nežan, čist.

Ne , ja te ne vidim, to su samo sanje,
umorni od bola moji stari sni.
Sedim tako, nemo, sve do zore plave
ne bi li se meni odazvala ti.

Ali, tebe nema, pa prazno je veče.
Zalud iskre gore sad u srcu mom.
Ono što je prošlo vrtiti se neće,
Osta samo tuga da se hranim njom.

Monotono šumi vetar ove noći.
Zvezde mi svedoče - neće skoro dan.
Još vremena ima, a ja nemam moći
da odagnam misli i prekinem san.

Danilo Adamović

II

Šta da ti kažem na prozoru dana.
Na odlasku iz pokrajine zala.
Ti si tako dobra, ali za mene mala.
I već sam tiho poš'o iz tvog stana.

Ti znaš za tugu što u meni ključa
ko vreli izvor zemlji, tu, na sisi...
Ti možda jesi ljubav. Možda nisi.
Za tvojim stolom ludi oblak ruča.

Stigni me ako imaš volje!
Zaustavi me, jer ću uskoro poći
na banket ludi, u zagrljaj noći.

I više nikad na Padini sveta
neće takav noćnik za zvezdom da šeta,
niti će takva pesma da zagrli polje.

(Slobodan Marković; Tamni banket)