Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

Hajde da se sretnemo ponekad.
Iako se nikada nismo sreli…
…Hajde da pronadjemo hlad,
Gde bismo zaljubljeni seli…

Mozda bi te voleo prejako,
Kad bih te samo sreo…
… ali ti mozes biti svako,
Ili samo jedna koju sam hteo.

Hajde, da prodjes pored mene.
Iako ne znam nista o tebi…
… Granice su moje pomerene,
Ka tebi, o tebi; kako I ne bi.

Mozda smo se I sreli ranije.
Iako to nismo ni znali…
…Mozda, te sudbina sakrije,
Da se ne bi upoznali?

Hajde da se sretnemo mladi.
Zanosa naseg nek bljesne trag…
…vreme nam vise ne kradi,
Dovoljno nam ga ukrade vrag!!!

vladimir petrovic 2008.

*OD SUTRA NOVI ZAKON VLADA

Od sutra novi zakon vlada,
srušiću pola grada.

S muzikom uz treštanje glasno,
poljubiće me dete časno.

U bezakonju, bez svedoka
venčaće se dva naša oka.

Za njeno desno daću levo,
jer sam sa desnim mnogo pev'o.

A njeno levo oko staće
u oči uplakane braće.

Pa ipak, iduć' ko po nebu
odvešću je u kolebu.

I tu će ona čedna vrlo
preseći sama sebi grlo.

A ja ću skitati, piti, cvasti
ko dugmići sedefasti.

Začudo, na opštu zlobu
umreće ona na mom grobu.

(Libero Markoni)

Nisi al’ te volim

Nisi isla na casove.
Bezala iz skole stalno…
Ja nisam,
Radih sve normalno…

Nisi me volela,
Bezala mi stalno…
Ja tebe voleh,
I to nenormalno…

Nisi me ljubila.
Nisi bila tu..
Ja tebe ljubim,
Vecno u mom snu…

Nisi se radovala.
Namrstena stalno…
Ja jesam,
I to neprestano…

Nisi ali te volim.
Drukcije nekako…
Drugacija I jesi,
Da te volim svakako!

ZVONIMIR GOLOB

--------------------------------------------------------------------------------

Dušo Moja

Dušo moja, i kada krenem
tako bih rado da se vratim.
Ti ne znaš da je pola mene
ostalo s tobom da te prati,

Ostalo s tobom da te ljubi
dok budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.

Dušo moja, ja ne znam više
koliko dugo mrtav stojim
dok slušam kako liju kiše
pod mračnim prozorima tvojim.

Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.

Pod hladnim nebom, ispod granja
stavit ćeš glavu na moje grudi.
I ja sam onaj koji sanja
i zato neću da te budim.

Tanja Prokopljevic


LJUBAVANKA

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, cistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveca kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moc,
A sve zato što na livadi cveca kipti moja sreca
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protice, a onda se sliva
vrh usta dotice, tu greje se više i tako vruca Tebe dira.
Sve to na livadi cveca gde kipti moja sreæa
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Desanka Maksimovic

Nejasna pesma

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.

Sići treba na livade i put,
gde tišina leči bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.

Jer večno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni.
i, ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su polazni
lepote časovi,

što sa radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne moče boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

ANTUN GUSTAV MATOŠ

Samotna ljubav

Ponoć već je prošla, svjetlo mi se gasi,
Na baršunu crnom leži teška noć;
Čelom mi se truni spomen tvojih vlasi
Ljubavi daleka, kad ćeš, kad ćeš doć?

Otišla si. Gdje si? Ko da umrla si,
Udaljenost ima smrti tužnu moć,
Srcem srsi, strasti, dušom sumnje, strasi
Poginut ću noćas i za dragom poć.

Ljubav nije sreća!Znaš li kad mi reče?
Ljubav, to je rana, i ta rana peče,
Ljubav boli, boli, kao život boli,

Teško, teško onom koji jako voli.
Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen,
Ali muči samo kad sam sâm ko kamen.

Danas, još jedan dežurni osmeh i reči radi reda izgovorene...
Koliko će još stihova ispod tvojih trepavica izroniti?
Kažeš vreme je na našoj strani, a ja bih da stane sve u ovom čarobnom trenu tišine sa tobom.
Ja se baš vremena bojim, i da mi te ne odnese iz glave neki vetar ludi, da se ne izbriše obris tvog lika, i početak i kraj, pa da posle samo zeleno vidim.
Danas, još jedan breg u tvoj pogled i na pola presečen tren.
Koliko ću puta još misliti na tebe osećajući druge ruke...
Da se bar rečima može iskazati koliko ti verujem , i koliko bih želeo da mi uspomene pune tebe budu...I da budu istina...

Ljudska komedija

Sneg je, samo nekoliko puta zavejao
moje stope što su kraj tvojih trčale.
Nekoliko, samo, puta su venule šume male
za koje si govorio da ih pretvaram u raj i kraj,
već je i sećanjima svima kraj.

Konca nije bilo našem samopouzdanju,
mislili smo da nam Bogovi nisu ravni,
a sve se dogodilo ljudski jadno i nama.
Ni mi više nismo bili u stanju ostati
u neprolaznog ognja visinama.

A da je neko rekao da će sve kraj nas izumreti,
da će sunce prestati da greje,
pre bismo verovali.
Nego da će tvoj smeh negde bez moga da se smeje,
da ćemo živeti opet svaki svoj život,
prazan i mali.

Išao sam, prepun Nje.
Njeno ime? Znam li ga?
Neznanka.
Je li samo ona postojala?
Ona, ništa više.
Išao sam...

Zaustavio sam se pred nekim vratima, vratima neke sobe, u nekom obitavalištu, u nekom gradu, a ne bih više umeo da ga pronađem, ni taj grad, niti to obitavalište, niti tu sobu, niti ta vrata.
Soba je prazna, nikada u njoj nikada neće boraviti.
To mi je rekao na prvom stepenu stepenika jedan patuljak, koji beše toliko sićušan, da sam bio kao slep u kratkom trenutku njegove rečenice.

Kucam.
Kuc...
Ništa!
Kuc, kuc...
Opet ništa!
Ne odustajem.
Još uvek tišina.

Pa ipak, ona mora, bunio sam se, da bude tu, jer ja sam došao.
Inače, zar bih ja došao, ja koji ne idem nikuda?
Siguran sam da je ona iza ovih vrata.
Ko to?
Pa ona, još jednom!
Najzad mi se učinilo da je moje čekanje preterano.
Raspaljujem se.
Kuc, kuc, kuc...

Nestrpljiv, zurim kroz gvozdeni pupak vrata.
Na sred sobe jedna mala devojčica.
Gola...
Zar joj nije trebalo vremena da se rodi?
S nepravom sam se bio razdražio.
Ponovo uhodim.
Između dva pogleda, evo je već gospođica...
Zar joj ne treba vremena da poraste?
Da ne prezam od pogreške, pažljivo bih zakucao...
Ali, zar joj ne treba vremena da se obuče?
Pričekajmo još koliko za jedan pogled.
Sada je pokriva košulja bela kap pelena
Odvažimo se na jedan stidljiv znak.
Kuc...
Eh, pa ostavimo joj zadovoljstvo da se zbije u lalu jedne haljine.

Najzad!
Bože, lepa Dama!
Trenutak je pogodan.
Kuc, kuc...
Vrata se otvaraju.
Ulazim.


sen pol ru

Chekanje

U meni bruje shapati svesti…
Trude se da odgonetnu zashto sam ovde,
Vape za pobedom nad mojim osecanjima.
Kazaljka odugovlachi!
Duboku jamu stvara…
Propada polako, ali sigurno
Alisa u Zemlji Chuda.


Svesna svoje greshke, slusham kako dishem,
A chini mi se, sve teze
I bolnije…
Pishti u ushima, a srce?
Uplasheni zec… A lisice josh nema na pomolu.
Ooo… eno ga!
Mirnim hodom, nonshalantno
Pojavljuje se kao da je vreme na prodaju.
Shapati me pitaju: „A shta je to vreme?“
I ono je stalo..
Priblizava se I krade mi osmeh s lica.
Prokleta varka!
Prokleti prolaznik!
Oslushujem komeshave zvuke,
“glasovi razuma” sve nejasniji.


Lishce me sazaljeva,
O, tako nemirno zuti i opada…
Osecam, I moja kosa ce.
Nokti su mi neuredni, zanoktice sve bolnije!
Pravi sam invalid, zelim da krenem, a stope su ukopane.
I volja i nevolja bacaju me na nepoznatu stranu.

Vredja me ova bolna tishina.
Ulice prljave, k’o tvoja dusha.
Poshtedi me!
Krv mi se ledi u zilama…
I dzepovi mi hladni...
,
Opet mi se prolaznik podsmeva!
Zna, znam da on zna.
Osecao se I on nekad tako?
Koza se ljushti… Celije umiru…
Ochi suze, trepavice se lepe….
Shapati vec odavno plachu.
Osecam grimasu na svom licu.
O, kako imam talenta za klovna!

Nisko sam pala, a da li sam visoko letela?
Gazim po shapatima koji mole na zemlji.
Nemam vishe noge, a ni ruke…
Sve se pretvorilo u sumnju.
Imam li osecaja, da uopshte sumnjam?
Fale mi oni „glasovi razuma“
Samo zato da nisam vishe sama.
Cheka li i mene neko?

JEDNA SUZA


Ni od besa ni od jada
Jedna suza ćuti zri
Ni da kapne ni da svene
Čednim žarom budi grudi
Da udahnu da ožive
Jutra siva dane setne

Jedna suza
U noći se s tobom sretne
U pesmu se preobrazi
Pa poleti da odleti

Ni od tuge ni od straha
Jedna suza vrati nam se
Ni od slova ni od zlata
Svetlim prahom teške kiše
Sa postelje naše briše
Da se zvezde ne ugase


Snežana Nikolić

Znaš li gde sam video sjaj zelenih livada,
srebrnu kišu i osmeh dobrih anđela?...
Gde sam video suze, tople i meke
kao dodir mesečine
i čiste kao ledeni žubor, gore sa bregova?

Znaš li gde sam video šapat
kako krilima crta u mraku ludilo moje?
U čijim očima, mekim do bola,
na kraju puta, svoje sam oči prepoznao?

O, seti se pesama ruskih cigana,
ispuni srce mirisom poznatih mesta
i osti ukus besanih noći, mila,
svaki put kad mi se oči sklope u mraku
i kad u molitvi usne mi pokreneš...
... imenom svojim.

* * *

Растасмо се. Ал' твог портрета
чари срце не одболова.
Ко привиђење прошлих лета,
храбро га носи душа ова.

И предан новој страсти, знам
из срца нећеш никад мог:
напуштен храм је - ипак храм,
одбачен идол - ипак Бог!

(Михаил Љермонтов, 1837)

Ne,ja te tako vatreno ne ljubim,
ljepota tvoja ne blista za mene
u tebi svoje prošle dane ljubim
i mlade svoje dane izgubljene

U času, kad te zadivljeno gledam
s očima tvojim kad svoj pogled spojim,
tajanstvenom se razgovoru predam,
al ne s tobom,već sa srcem svojim

Ja s drugom zborim,koje više nema
u tvom liku tražim crte njene
u živim ustima - usta davno nema
u očima ti - sjaj ugasle zjene


Mihail Ljermontov

***

Ljubav je društvo.
Ne znam više sam da hodam putevima,
Jer više ne mogu da hodam sam.
Neka nevidljiva misao nagoni me da brže hodam
A vidim manje, a da u isti mah vidim sve.
Čak i njeno odsustvo u korak sa mnom ide.
A ja je toliko volom da ne umem da je želim.
Ako je ne vidim, zamišljam je i tada sam snažan kao visoko drveće.
Ali ako je vidim, uzdrhtim i ne znam šta se zbilo s onim što sam osećao u njenom odsustvu.
Sav sam neka snaga koja me napušta.
Svekolika stvarnost me posmatra poput suncokreta s njenim licem u sredini.

Fernando Pesoa –Albert Kaejre

Bog mi je svedok


Bog mi je svedok
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govorili,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.



Romualdo Miralles

* * *


Danas, još jedan dežurni osmijeh

i riječi reda radi izgovorene.

Koliko će još stihova

ispod tvojih trepavica izroniti?

Kažeš, vrijeme je na našoj strani,

a ja bih da stane sve

u ovom čarobnom trenu

tišine s tobom.

Ja se baš vremena bojim

i da mi te ne odnese iz glave

vjetar neki ludi,

da se ne izbriše

obris tvoga lika

i početak

i kraj

i sjene

pa da poslije samo zeleno vidim.

Danas, još jedan bijeg

u tvoj pogled

i napola presječen tren.

Koliko ću puta još

misliti na tebe

osjećajući druge ruke...

Da se bar riječima može iskazati

koliko ti vjerujem

i koliko bih željela

da mi uspomene

pune tebe budu

i da budu ISTINA.

Danas zadnja cigareta

samo zbog dima plavičastog,

vidim te negdje uza njega...

Sada, laku noć i ..... ..



Selma Poparić

Na moje rame naslonjena

Na moje rame naslonjena
bila si mi desno krilo.
Kao da bi razastrla
svoje milo, crno perje,
dizale me tvoje reči
u svetlo i belo nebo.
Uzbuđenje. Tišina.
Sad sedim za svojim stolom,
iz ramena krv mi teče,
odsutnost me tvoja boli...


Atolaguire Manuel

* * *


Znaš gdje ćeš me naći
Ako me ikad potražiš,
znaš gdje ćeš me naći.
Naše jezero još uvijek te čeka
i čezne za tvojim prštavim smijehom
i kamenčićima
koje si samo ti znala
onako nehajno bacati u njega.
Voda je još bistra i zelena,
još je u njoj odraz tvojih očiju.
Kad viknem tvoje ime,
ptice umuknu i jeka mi vrati glas.
Ma što znače te duge godine?!
Ja sam još tvoj
i bit ću,
čija god da si sad.
Ako me ikad potražiš
u svojim snovima,
znaš gdje ćeš me naći.

Dodji

Dodji!
Soba je puna Tebe. Pun Tebe pogled što Te zalud traži.
Zovu te svjetlost i mrak.
Teško je ostati jak
sam.
Treba Te nemir da mi skineš svemir s prašnjave police šutnje.

Dodji!
Sve što Ti nikada ne kazah možda Ti opet ne bih znao reci.
Pruži mi ruke, obavij ih oko vrata, na oci stavi mi dlan.
Šapci mi o proljecu, o mirisu višnjina cvijeta,
o ljepoti
(zaboravili smo diviti se njoj!)
o dobroti
(kako cudna, kako uzbudljiva rijec!)
o radosti
(kako je daleko sunce, kako je blizu mrak)
o mladosti…
(kako je težak i kako pun Tebe ovaj bez Tebe žalosni zrak.)

Dodji!

Enver Colakovic

Osamljena

Kao mjesec na nebu, sama sam u sobi.
Ugasila sam svjetiljku
I drhtim u tami kao plaha ptica.

Svi presahnuli izvori u meni su proključali
I ja opet plačem - plačem jer si ti daleko...
I nikad nećeš doznati,
kako mi je teška ova noć bez tebe.



Vang Seng Ju

Za srebrnim tragom

"Sami smo noćas!
Ti i ja!
Ja u tvojim,
ti u mojim mislima...

Mesec razleva
srebro,
a ja razmišljam
kuda bi me mogao odvesti
taj srebrn most
meseca
položen na modri beskraj.

K tebi?

Vidim svetla
s druge strane,
škrta ,
retka
i ćutim
sigurnošću neobjašnjivom
da ni tamo nisi...

Bolno zvoni
prostranstvom
i noćnom tišinom
moja čežnja
pa skladno svira
sa šumom vala...

Zvezda je pala!

Jedna mala!

Al' ona jedna
malena,
sjajna
najbliža mesecu,
moja je i tvoja!

Žmigne stidljivo...

...to ti šalje
misli moje
zamahom svojih
svilenih
zvezdanih skuta!"

Vitae

Nadmocna snaga ljubavi



Svi kazu da je moj Tao velik.
Nista slicno ne postoji na svetu.
Zbog toga sto je velik nije slican bilo cemu.
Da je icemu slican vec bi odavno nestao.

Ja imam tri blaga
Koja cenim I cuvam:
Prvo je ljubav,
Drugo je umerenost,
Trece je nikad ne biti prvi na svetu.
Usled ljubavi , nema straha.
Usled umerenosti , postoji rezerva snage.
Nikada ne biti prvi , omogucuje vlastiti razvoj.

Ko se :
Lisava ljubavi I hrabrosti,
Lisava umerenosti I rezerve snage,
Lisava zadnjeg mesta da bi bio prvi
Izgubljen je.

Jer ljubav je pobedonosna u napadu
I nepovrediva u odbrani.
Koga nebo naoruza ljubavlju
Taj uziva vecnu podrsku.


Lao Ce

Snaga uspomene



Drugi u pomno postavljene mreže
nestalno srce ulovi ti, zla;
za mene ipak još te nešto veže,
što — to se jedva među nama zna.
Između drugih kad me vidiš ljudi,
u govoru se često spleteš ti,
mnogo me puta tvoje srce žudi,
tražiš me okom u kom strah se skri.
Često, dok sjediš umorna k'o sada od buke,
sama, zamišljena sva,
na um ti padne pjesnik tvoj bez nada,
skoro bi da se vrati prošlost ta.
Često, kad tvoj ti ljubljeni zapoje,
i ljubavnom se srećom hvasta mlad,
u srcu bodu pjesmice te moje,
što nesretan ih zbog nje pjevah tad.
Sama si strogo sudila me prije,
sama me oštro sudiš i sad još;
kažu da drugi ipak plaćen nije dobro,
kad tebi kaže da sam loš.
Među nama se diže tvrda stijena,
iz bezdna strmog pod nebeski tron;
al skritih želja plamen neće njena
visina spriječit, da ne sukne on.
Da pamtiš ih, to drugi su te bili
molili, ne mog gordog srca glas;
ne misliš na njih, al' mene po sili
pamtit ćeš sve do u svoj zadnji čas.



Franc Prešern