Najomiljeniji citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Spasilac

Ušli su nepun minut posle mene i seli za jedini slobodan sto u restoranu. Ona je bila naoko neupadljiva, sa kestenjastom kosom srednje dužine, smeđom bluzom i farmerkama. Nikakvih minđuša, ogrlica, prstenja. Jedino na čemu ste morali da zadržite pogled bile su njene oči. Sive zenice sa tankom tamnoplavom ivicom krile su nešto što je vredelo otkriti. Imala je preko trideset godina, ali je vreme na njoj urezalo samo dve bore oko uglova usana, kao da se često smeje. Ipak, dok sam je gledao, nijednom se nije ni osmehnula. Muškarac, znatno mlađi od nje, bio mi je okrenut leđima pa nisam čuo šta joj priča. Mada, istini za volju, ni ona ga nije slušala. Samo je zurila kroz njega u neku svoju tugu.
Jeo sam vrlo polako, da bih duže bio s njom, jer za desert nisam imao novca. Nijednom nije pogledala na moju stranu. Pitao sam se da li zna da ne skidam pogled s nje, da je čitam kao otvorenu knjigu i da posle mnogo vremena imam pred sobom ženu koju bih mogao da volim. Jedino sam bio siguran da nije svesna koliko života je svojim pojavom spasila.
Prvi signal: još pet minuta. Diskretno sam zavukao ruku između radijatora i zida i izvukao kartonsku kutiju koju sam pre tačno pedeset pet minuta tu sakrio. Platio sam kelneru na izlazu, jer nisam imao vremena da ga čekam. Tri minuta. Do reke ima oko dvesta metara. Ostao je još pun minut kad sam bacio kutiju daleko u vodu. Bućnulo je kao kamen i na talasićima sam video hiljadu iskričavih svetiljki grada s druge strane reke. Znao sam da je eksploziv nakvašen, ali je cela instalacija zajedno sa upaljačem dobro zaštićena. Imao sam poverenja u delo svojih ruku i znao sam šta će se dogoditi. Na nula sekundi čuo se prigušeni prasak i ponovo sam u talasićima video nemirne reflekse svetla.
Hteo sam da zaplačem, ali nisam mogao. Grad je hučao s one strane reke.

...počeo sam da razmišljam o onome što niko nije domislio do kraja, a što niko, kad sazri, ne ispušta iz misli: šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom, u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnome putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

Prazni su mi dani kada ne mislim na nju. Ovi drugi se pune bojama, zvucima i mirisima trenutnih utisaka čije se bogatstvo raznolikosti jasno ucrtava.
Sećam se njenih žustrih, tako ženstvenih pokreta, odraza na staklu kako nadgrađuje kuću iza prozora, našeg ćutanja...
Pamtim drhturava uspravljanja ugaženih vlati, kao zaleđena začuđena lica, bes drveća...
Ulice me straše i vuku mogućnostima njenog prisustva, da i ne pominjem bujicu nesigurnih, nezgrapnih reči kojima skrivam ljubav i kajanje. Znam, jedino mi odlazak odavde preostaje.
Kad odem... A otići ću. Ma, gde ću?!

Za ljubav je potrebna izvjesna bezazlenost.
Ti je imas.
Sacuvaj je, to je dar bozji.
Ako je jednom izgubis nikada je vise neces povratiti.
Rekoh bezazlenost. Samo zavidljivci to nazivaju gluposcu.
Neka te ne boli.To nije mana;to je dar bozji.
Ti znas sta ja mislim.
Cista dusa jos nezarazena ni skepsom ni 'inteligencijom'.

Hajde, pij u cast bezazlenosti, gluposti i svega sto uz to ide; u cast ljubavi i vjere u buducnost, u cast snova o sreci, u cast bajne gluposti izgubljenog raja.

" Što sam bio stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatio gdje treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znaci ništa, a da je voljeti sve, da je sposobnost da osjećamo, ono što daje vrijednost i ljepotu našem postojanju. Gdje god bi se na zemlji pojavilo ono što se moze nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesretni. Ljepota nije ništa, vidio sam ljepe muškarce i ljepe žene koji su bili nesretni uprkos svojoj ljepoti. Ni zdravlje nije sve; svatko je zdrav ko se tako osjeća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je njegovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvijek bila tamo gde je neko znao da voli i živio za svoja osjećanja; ako ih je njegovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Ljepota ne pruža radost onome ko je posjeduje, vec onome ko zna da je voli i da joj se divi..."

"Protekle zime oni su se zavoleli. Jeli su istom viljuškom naizmenice, i ona mu je pila vino iz usta. On ju je milovao tako da joj je duša škripala u telu, a ona ga je obožavala i terala ga da mokri u nju. Govorila je smejući se svojim vršnjakinjama kako ništa ne češe kao muška trodnevna brada nikla u ljubavi. A mislila je ozbiljno u sebi: trenuci mog života umiru kao muhe kad ih gutaju ribe. Kako da ih učinim hranljivim za njihovu glad? Molila ga je da joj odgrize uho i pojede ga i nikada za sobom nije zatvarala fioke i vrata ormara da ne prekine sreću. Bila je ćutljiva jer je odrasla u tišini beskonačnih očevih čitanja uvek iste molitve oko koje se hvatala uvek ista vrsta tišine. I sada kada su se uputili na teferič, bilo je slično i njoj se to dopadalo."

„Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni … Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudena na smrt. Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Božijim. Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …“

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

"Znam ja to... Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja... To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće - šta će? - neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa... Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono... ali, šta mogu... neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Je l' tako?"

-Umetnik je tvorac lepih stvari.
-Cilj umetnosti je da otkrije umetnost a sakrije umetnika.
-Kriticar je onaj ko moze da na drugi nacin ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.
-Najnizi kao i najvisi oblik kritike jeste autobiografija.
-Oni koji u lepim stvarima nalaze ruzna znacenja pokvareni su a nisu sarmantni. To je greska.
Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa znacenja prosvetljeni su. Ima nade za njih.
-Odabrani su samo oni kojima lepe stvari znace samo lepotu.
-Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili lose napisane. To je sve.
-Odbojnosti 19 veka prema realizmu gnev je ljudozdera koji vidi svoj odraz u ogledalu.
Odbojnost 19 veka prema romantizmu gnev je ljudozdera koji ne vidi svoj odraz u ogledalu.
-Moralni zivot coveka cini deo teme umetnika ali moralnost umetnosti sastoji se od savrsenog koriscenja nesavrsenog sredstva. Nijedan umetnik ne zeli nista da dokaze. Cak i istinite stvari moguce je dokazati.
-Umetnik nema etnickih saosecanja. Etnicko saosecanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.
-Umetnik nikada nije morbidan. Umetnik moze sve da izrazi.
-Misao i jezik umetnika su instrumenti umetnosti.
-Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetnicku gradju.
-Sa gledista forme uzor svih umetnosti jeste umetnost muzicara. Sa gledista osecanja uzor je vestina glumca.
-Umetnost je istovremeno povrsina i simbol.
-Oni koji zarone pod povrsinu cine to na sopstveni rizik.
-Umetnost u stvari odrzava gledaoca, ne zivot.
-Razlicitost misljenja o nekom umetnickom delu pokazuje da je to delo novo, slozeno i vitalno.
-Kada se kriticari ne slazu umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.
-Coveku mozemo da oprostimo sto stvara nesto korisno sve dotle dok ne pocne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje neceg beskorisnog jeste sto mu se covek veoma divi.
-Umetnost je sasvim beskorisna

Sve knjige na svijetu trebalo bi da budu knjige utjehe,toliko ima nesrećnih na svijetu.

Račun

GOST
Kelner, račun!

KELNER
Izvolite. (Vadi olovku i beleži.) Imate... dva tvrdo kuvana jajeta, jednu teleću glavu, jedan grašak, jednu sparglu, jedan sir sa buterom jednu orasnicu, jednu ekspres-kafu, jedan telefon.

GOST
I cigarete!

KELNER
(Počinje da računa.)
Da... tačno... cigarete...
... To zajedno iznosi...

GOST
Ne insistirajte, prijatelju, to je suvišno, neće vam poći za rukom.

KELNER
!!!

GOST
Zar vas nisu naučili u školi da se ne sabiraju babe i žabe, da je ma-te-ma-ti-čki nemoguće sabirati stvari različite vrste!

KELNER
!!!

GOST
(Podižući glas.)
S kim vi, zapravo, terate šegu ... Potrebno je da neko bude stvarno lud da bi se usudio i pokušao da "sabere" teleću glavu sa cigaretama, cigarete sa eskpres kafom, ekspres-kafu sa orasnicom i tvrdo kuvana jaja sa graškom, grašak sa telefonom... Kad je već tako, zašto ne saberete jednu malu ljutu sa velikim oficirom Legije časti! (Ustaje.)

Ne, prijatelju, verujte mi, nemojte insistirati, nemojte se zamarati, nećete dobiti ništa, čujete li me, ništa, baš ništa... čak ni napojnicu!!

"Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj
jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro...
I tu smo gde smo...
Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali
postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu...
Ma, uzalud...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde
bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...
Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi
drugo mesto na kom će pristati...
Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz
koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu
iz starog filcanog šešira...
Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima,
narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije?
Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako
mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore?
Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih
stotinak kilometara... Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno
belih kocaka na podu bolničkog hodnika?"

U danima koji su prolazili u ocekivanju tvog poziva, u mojoj glavi se radjala ideja o sasvim novom telefonu koji bi uvek zvonio i iz koga bi se obavezno cuo tvoj glas. To je jedna od stvari donetih sa ivice ocaja.

"ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objasnjavati i traziti joj razlog"

"u ljubavi ne postoje pravila.Mozemo pokusavati da se pridrzavamo prirucnika,da vladamo svojim srcem,da izgradimo strategiju ponasanja-ali sve su to kojestarije.Srce odlucuje i to sto ono odluci jedino i vazi"

Juče si otputovala. Rekla si da ne znaš kad ćeš se vratiti... Da li ćeš se uopšte vratiti? Začudo, dala si mi svoju fotografiju i adresu. Da li je to znak da ne nameravaš da se vratiš?
Ako ti budem pisao, rekla si da to uradim rukom, starinski, običnom poštom. Voliš da pismo putuje, ne elektronski. U putu i u vremenu pismo dobija na vrednosti - rekla si.
Da li ću umeti da ti napišem pismo? Nikad nisam napisao privatno pismo. Pismo je nešto konačno i nesavršeno. Kad ga pošaljem, ne mogu ga više ni popraviti niti dopuniti, a već sutradan, dodao bih nešto važno ili lepo...
Kupio sam ovu knjižicu s blagim linijama. Ima jedna nova kafe-knjižara u centru, u Zmaj-Jovinoj. Tu se prodaju razne lepe sveske i olovke, iz uvoza. Ova je mala, džepna. U njoj ću da ti pišem, umesto pisama. Kad je ispišem, poslaću ti knjižicu. Ako se pre toga vratiš, još bolje - knjižicu ću ti pokloniti.
Da li da negde napišem tvoje ime? Ili, pak, svoje? Ime se piše na stvarima koje ne želimo da izgubimo - da bi mogle da nam se vrate.
Ovo će biti dnevnik jedne čežnje.
Knjižica samoće.
Ovde ću misliti o tebi.

Marija Olga je očaravajuća žena. Posebno deo po imenu Olga.
Udala se za veliku i kršnu, pomalo nespretnu momčinu, koji je bio pun častoljubivih ideja, postrojenih kao drveće na šetalištu.
Ali, deo kojim se udala bio je deo po imenu Marija. Njen deo Olga je ostao slobodan i potom je sebi našao ljubavnika koji je živeo u obožavanju njenih očiju.
Ona nije mogla da razume zašto bi se njen muž razbesneo i prebacivao joj nevernost. Marija je bila verna, savršeno verna. Šta mu je trebalo da se petlja s Olgom? Ona nije razumevala da on ne razume. Marija je ispunjavala svoje dužnosti, deo Olga je obožavao svog ljubavnika.
Zar je ona bila kriva za svoje dvostruko ime i za posledice do kojih ono može dovesti?
Tako je ona, kada je muž zgrabio pištolj, širom otvorila svoje ogromne oči, ne u strahu, već začuđena, jer nije mogla da razume tako apsurdan potez.
Ali, dogodilo se da je muž pogrešio i ubio Mariju, deo koji beše njegov, umesto da ubije Olgu. Olga je nastavila s životom u naručju svoga ljubavnika, i mislim da je još uvek srećna, veoma srećna, jedino što oseća da je pomalo sakata.

"Najnepoštenija stvar u životu njegov je kraj. Mislim, život je težak. I oduzme ti dosta vremena. I šta dobiješ na kraju? Smrt. To je, kao, neki bonus?!
Uveren sam da je životni ciklus okrenut naopačke. Smrt bi trebala biti na početku. Potom sledi život u staračkom domu iz kojeg te izbace jer si bio pre zdrav.
Onda počneš raditi tako što prikupiš mirovinu i već prvi dan na poslu dobiješ zlatni sat. Potom radiš četrdeset godina, dok ne postaneš dovoljno mlad za uživanje u mirovini. Piješ puno alkohola, ideš s tuluma na tulum i polako se pripremaš za srednju školu. Onda sledi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nemaš nikakvih odgovornosti u životu. Potom si malo dete, pa beba, vraćaš se unutra i devet meseci lebdiš dok te greje najluksuznije centralno grejanje, kupka, a hrana stiže kroz cevčicu. I kraj dočekaš jednim fantastičnim orgazmom!!!
Amin."

"Tri igrača za stolom igraju preferans. Otac i dva sina. Nedeljom, posle ručka, popiju kafu i podele karte. To je prilika da popričaju i da igraju. Najčešće krenu od 100 "bula". Igra preferansa počinje negativnim poenima. Svi ih igrači, poput greha u životu, imaju od početka. Treba se "spustiti ispod kape", granica na kojoj se zbaci staro breme i krene u osvajanje pozitivnih poena. Da bi se igra završila, jedan igrač mora biti "dobar" onoliko koliko je jedan "loš".

Kao i u životu. Može se biti dobar samo u odnosu na nekoga ko to nije. Da nema zla, dobro ne bi imalo u onosu na šta da bude dobro. To često zaboravljamo kada sudimo drugima. U predstavi zvanoj "Život", neko mora da glumi i lik negativca. Teške su to uloge. Bez sukoba nema dobre predstave. Sve što postoji, postoji u relaciji. Ravnoteža između "dobra" i "zla" se održava, sa blagom prednošću "dobra". Tvorac igre je to dobro zamislio.

Posle svakog deljenja, jedan učesnik, licitiranjem, preuzima "ruku". Zato što ima najbolje karte, ili pokušava da prođe "na blef". Koliko igrača, toliko i stilova. Onaj igrač koji prihvati izazov, postaje protivnik.

Retke su pobede bez negativnih poena.Nosilac igre dobije partiju, ali i i protivnici uzmu po neku kartu. Onda ga "duže". A na kraju se sve zbroji. Ne retko baš ti "dugovi" iz dobijenih partija budu presudni za Krajnji Ishod.

Kada se "podvuče crta", malo je pobeda koje ne liče na poraz."

"Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.

Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.

Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!"

Ljubavnik

"To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora često da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha. Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja među tim ženama, pomešana s njima. Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt.

Kažem mu da dođe, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup parfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da još čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, još pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da ću voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je oruđe svoje sopstvene nesreće. Srećna sam zbog svega što mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u očajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, viče, vređa.

Zatvaram oči pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono što radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalačke, divne, savršene. Imala sam mnogo sreće, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osećanje šta treba uraditi, šta treba reći . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reći i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono što želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti."

Divna neka vedrina obuzela mi je dušu, nalik na blago prolećno jutro, a ja je celim srcem uživam. Sam sam i osećam radost života u ovome kraju što je stvoren za dušu poput moje. Tako sam sretan, dragi moj, i tako utonuo u osećaj mirnog postojanja da od toga trpi moja umetnost. Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veći slikar nego u ovim trenucima. Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje šume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetilište, dok ležim u visokoj travi kraj potoka sto se ruši s kamena na kamen, i bliže zemlji zapažam da su značajne hiljade raznovrsih travki, a bezbrojne, nedokučive oblike crvića i mušica, gmizanje malenog sveta između vlati osećam bliže srcu, i kad osećam prisutnost svemogućega , koji nas stvori, po slici svojoj, dah sveljubećega, koji nas, lebdeći u večitoj milini, nosi i održava – prijatelju moj, kada mi onda pred očima sviće, a nebo i svet oko mene miruju mi u duši kao lik ljubljene, tad me često obuzme čežnja, pa mislim: ah, kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahneš ono što u tebi živi, tako puno i toplo - i da to bude ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnog boga! - Prijatelju moj! Ali zbog toga propadam , podležem sili veličanstvenoga što je u tim pojavama..."

"Često mi se čini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespućima.

Često me obraduje misao da je očaj, haos i bludnja samo nužan prelazni oblik.

Često mi se čini da osećam kako izlazim, još nesiguran i slomljen, iz svega što je bilo, i da stajem na čvrsto mesto, van sebe, odakle počinje pucati vidik, širina i sloboda.

Često mi se pričinjava da sam jak i stalan, da sam već dovoljan sam sebi, da sam se izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i položim ruku na dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i oduševljeno kao stari zlatari. Često mi se pričinjava.

Ali me dan još češće povuče sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga, od čoveka do čoveka, od laži do laži i od bola do bola…

„ ...otkako je Šopenhaueru došlo budalasto nadahnuće da uvede seksualnost u metafiziku, a Frojd da razuzdanost zameni pseudonaukom o našim nemirima, svakom je omogućeno da nas zabavlja „značenjem“ svojih podviga, svojih stidljivosti i svojih uspeha. Sva poveravanja time počinju; svi razgovori u tome završavaju. Naše veze ubrzo se svode na nabrajanje njihovih stvarnih ili izmišljenih orgazama... Takva je sudbina naše rase opustošena introspekcijom i anemijom, da se reprodukuje u rečima, da proširuje svoje noći i uvećava njihove iznemoglosti i trijumfe.“