Najomiljeniji citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

"Bez obzira na ono što čini, svatko na zemlji uvijek igra glavnu ulogu u povijesti svijeta."

" ...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje..."

" Na cijelom svijetu zasigurno nema naroda koji bi se toliko tužio na svoju sudbinu, poniženje, stradanje, mučeništvo, kao što su Židovi. Pomislio bi čovjek da doista nisu Židovi ti koji gospodare u Europi, upravljaju burzama, politikom, moralom jedne države. A što bi bilo da u Rusiji nije tri milijuna Židova nego Rusa, a Židova osamdeset milijuna? Što bi bilo od Rusa? Ne bi li ih odmah pretvorili u robove? I još gore: ne bi li im i kožu ogulili? Ne bi li ih posve iskorijenili, uništili?"

"Ako je duša važnija od tijela (jer je po prirodi sposobnija da vodi), i ako sa za tijelo brinu umijeća i vještine kao što su liječništvo i tjelovježba (i njih smatramo znanjima i za neke ljude govorimo da su ih stekli), očigledno je da neka briga i neko umijeće postoji i za dušu i za duševne vrline, i sposobni smo ga steći, jer to možemo i s onim u čemu nam je neznanje veće i što je teže spoznati."

"Obrazovanje se ne sastoji od toga koliko ste zapamtili ili koliko znate. Sastoji se od toga da razlikujete koliko znate, a koliko ne."

"Najveća stvar, koju čovjek u ovom svijetu može napraviti, je izvući najviše iz onoga što mu je dano. Samo je to uspjeh, i ništa drugo."

"Ljubav gradi mostove gdje ih nema."

"Ne budi nesretan što u ovome svijetu nitko ne zna za tebe. Zašto misliš da si toliko važan da bi te trebali poznavati? Kada budeš zaista tako važan, a da i ne misliš o tome, oni će znati za tebe."

"Jučer sam bio pametan. Stoga sam želio mijenjati svijet. Danas sam mudar. Stoga mijenjam sebe."

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

"Znam ja to... Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja... To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće - šta će? - neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa... Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono... ali, šta mogu... neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Je l' tako?"

-Umetnik je tvorac lepih stvari.
-Cilj umetnosti je da otkrije umetnost a sakrije umetnika.
-Kriticar je onaj ko moze da na drugi nacin ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.
-Najnizi kao i najvisi oblik kritike jeste autobiografija.
-Oni koji u lepim stvarima nalaze ruzna znacenja pokvareni su a nisu sarmantni. To je greska.
Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa znacenja prosvetljeni su. Ima nade za njih.
-Odabrani su samo oni kojima lepe stvari znace samo lepotu.
-Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili lose napisane. To je sve.
-Odbojnosti 19 veka prema realizmu gnev je ljudozdera koji vidi svoj odraz u ogledalu.
Odbojnost 19 veka prema romantizmu gnev je ljudozdera koji ne vidi svoj odraz u ogledalu.
-Moralni zivot coveka cini deo teme umetnika ali moralnost umetnosti sastoji se od savrsenog koriscenja nesavrsenog sredstva. Nijedan umetnik ne zeli nista da dokaze. Cak i istinite stvari moguce je dokazati.
-Umetnik nema etnickih saosecanja. Etnicko saosecanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.
-Umetnik nikada nije morbidan. Umetnik moze sve da izrazi.
-Misao i jezik umetnika su instrumenti umetnosti.
-Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetnicku gradju.
-Sa gledista forme uzor svih umetnosti jeste umetnost muzicara. Sa gledista osecanja uzor je vestina glumca.
-Umetnost je istovremeno povrsina i simbol.
-Oni koji zarone pod povrsinu cine to na sopstveni rizik.
-Umetnost u stvari odrzava gledaoca, ne zivot.
-Razlicitost misljenja o nekom umetnickom delu pokazuje da je to delo novo, slozeno i vitalno.
-Kada se kriticari ne slazu umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.
-Coveku mozemo da oprostimo sto stvara nesto korisno sve dotle dok ne pocne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje neceg beskorisnog jeste sto mu se covek veoma divi.
-Umetnost je sasvim beskorisna

Sve knjige na svijetu trebalo bi da budu knjige utjehe,toliko ima nesrećnih na svijetu

"Svi ćemo umreti, i po tome smo svi srećnici. Većina ljudi nikada neće
umreti, jer neće ni biti rođeni. Potencijalni ljudi koji su mogli biti
ovde, na mom mestu, ali koji zapravo nikada neće ugledati svetlost
dana, premašuju broj zrnaca peska u Sahari. Među tim nerođenim dušama
svakako ima većih pesnika od Kitsa i većih naučnika od Njutna. Znamo
to, jer skup mogućih ljudi što ga stvara naša DNK, daleko premašuje
skup rođenih ljudi. Uprkos toj neverovatnosti od koje nam se muti u
glavi, ipak smo tu vi i ja, u svoj našoj običnosti... Ovde smo mi
povlašćeni - dobili smo na lutriji rođenja i pored tako male šanse da
se to dogodi. Kako se onda usuđujemo da žalimo zbog neumitnog povratka
u pređašnje stanje iz kojeg se ogromna većina nikada nije ni pomakla?"

Račun

GOST
Kelner, račun!

KELNER
Izvolite. (Vadi olovku i beleži.) Imate... dva tvrdo kuvana jajeta, jednu teleću glavu, jedan grašak, jednu sparglu, jedan sir sa buterom jednu orasnicu, jednu ekspres-kafu, jedan telefon.

GOST
I cigarete!

KELNER
(Počinje da računa.)
Da... tačno... cigarete...
... To zajedno iznosi...

GOST
Ne insistirajte, prijatelju, to je suvišno, neće vam poći za rukom.

KELNER
!!!

GOST
Zar vas nisu naučili u školi da se ne sabiraju babe i žabe, da je ma-te-ma-ti-čki nemoguće sabirati stvari različite vrste!

KELNER
!!!

GOST
(Podižući glas.)
S kim vi, zapravo, terate šegu ... Potrebno je da neko bude stvarno lud da bi se usudio i pokušao da "sabere" teleću glavu sa cigaretama, cigarete sa eskpres kafom, ekspres-kafu sa orasnicom i tvrdo kuvana jaja sa graškom, grašak sa telefonom... Kad je već tako, zašto ne saberete jednu malu ljutu sa velikim oficirom Legije časti! (Ustaje.)

Ne, prijatelju, verujte mi, nemojte insistirati, nemojte se zamarati, nećete dobiti ništa, čujete li me, ništa, baš ništa... čak ni napojnicu!!

"Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj
jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro...
I tu smo gde smo...
Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali
postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu...
Ma, uzalud...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde
bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...
Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi
drugo mesto na kom će pristati...
Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz
koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu
iz starog filcanog šešira...
Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima,
narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije?
Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako
mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore?
Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih
stotinak kilometara... Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno
belih kocaka na podu bolničkog hodnika?

U danima koji su prolazili u ocekivanju tvog poziva, u mojoj glavi se radjala ideja o sasvim novom telefonu koji bi uvek zvonio i iz koga bi se obavezno cuo tvoj glas. To je jedna od stvari donetih sa ivice ocaja.

"ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objasnjavati i traziti joj razlog"

"u ljubavi ne postoje pravila.Mozemo pokusavati da se pridrzavamo prirucnika,da vladamo svojim srcem,da izgradimo strategiju ponasanja-ali sve su to kojestarije.Srce odlucuje i to sto ono odluci jedino i vazi"

Juče si otputovala. Rekla si da ne znaš kad ćeš se vratiti... Da li ćeš se uopšte vratiti? Začudo, dala si mi svoju fotografiju i adresu. Da li je to znak da ne nameravaš da se vratiš?
Ako ti budem pisao, rekla si da to uradim rukom, starinski, običnom poštom. Voliš da pismo putuje, ne elektronski. U putu i u vremenu pismo dobija na vrednosti - rekla si.
Da li ću umeti da ti napišem pismo? Nikad nisam napisao privatno pismo. Pismo je nešto konačno i nesavršeno. Kad ga pošaljem, ne mogu ga više ni popraviti niti dopuniti, a već sutradan, dodao bih nešto važno ili lepo...
Kupio sam ovu knjižicu s blagim linijama. Ima jedna nova kafe-knjižara u centru, u Zmaj-Jovinoj. Tu se prodaju razne lepe sveske i olovke, iz uvoza. Ova je mala, džepna. U njoj ću da ti pišem, umesto pisama. Kad je ispišem, poslaću ti knjižicu. Ako se pre toga vratiš, još bolje - knjižicu ću ti pokloniti.
Da li da negde napišem tvoje ime? Ili, pak, svoje? Ime se piše na stvarima koje ne želimo da izgubimo - da bi mogle da nam se vrate.
Ovo će biti dnevnik jedne čežnje.
Knjižica samoće.
Ovde ću misliti o tebi.

Marija Olga je očaravajuća žena. Posebno deo po imenu Olga.
Udala se za veliku i kršnu, pomalo nespretnu momčinu, koji je bio pun častoljubivih ideja, postrojenih kao drveće na šetalištu.
Ali, deo kojim se udala bio je deo po imenu Marija. Njen deo Olga je ostao slobodan i potom je sebi našao ljubavnika koji je živeo u obožavanju njenih očiju.
Ona nije mogla da razume zašto bi se njen muž razbesneo i prebacivao joj nevernost. Marija je bila verna, savršeno verna. Šta mu je trebalo da se petlja s Olgom? Ona nije razumevala da on ne razume. Marija je ispunjavala svoje dužnosti, deo Olga je obožavao svog ljubavnika.
Zar je ona bila kriva za svoje dvostruko ime i za posledice do kojih ono može dovesti?
Tako je ona, kada je muž zgrabio pištolj, širom otvorila svoje ogromne oči, ne u strahu, već začuđena, jer nije mogla da razume tako apsurdan potez.
Ali, dogodilo se da je muž pogrešio i ubio Mariju, deo koji beše njegov, umesto da ubije Olgu. Olga je nastavila s životom u naručju svoga ljubavnika, i mislim da je još uvek srećna, veoma srećna, jedino što oseća da je pomalo sakata.

"Najnepoštenija stvar u životu njegov je kraj. Mislim, život je težak. I oduzme ti dosta vremena. I šta dobiješ na kraju? Smrt. To je, kao, neki bonus?!
Uveren sam da je životni ciklus okrenut naopačke. Smrt bi trebala biti na početku. Potom sledi život u staračkom domu iz kojeg te izbace jer si bio pre zdrav.
Onda počneš raditi tako što prikupiš mirovinu i već prvi dan na poslu dobiješ zlatni sat. Potom radiš četrdeset godina, dok ne postaneš dovoljno mlad za uživanje u mirovini. Piješ puno alkohola, ideš s tuluma na tulum i polako se pripremaš za srednju školu. Onda sledi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nemaš nikakvih odgovornosti u životu. Potom si malo dete, pa beba, vraćaš se unutra i devet meseci lebdiš dok te greje najluksuznije centralno grejanje, kupka, a hrana stiže kroz cevčicu. I kraj dočekaš jednim fantastičnim orgazmom!!!
Amin."

"Tri igrača za stolom igraju preferans. Otac i dva sina. Nedeljom, posle ručka, popiju kafu i podele karte. To je prilika da popričaju i da igraju. Najčešće krenu od 100 "bula". Igra preferansa počinje negativnim poenima. Svi ih igrači, poput greha u životu, imaju od početka. Treba se "spustiti ispod kape", granica na kojoj se zbaci staro breme i krene u osvajanje pozitivnih poena. Da bi se igra završila, jedan igrač mora biti "dobar" onoliko koliko je jedan "loš".

Kao i u životu. Može se biti dobar samo u odnosu na nekoga ko to nije. Da nema zla, dobro ne bi imalo u onosu na šta da bude dobro. To često zaboravljamo kada sudimo drugima. U predstavi zvanoj "Život", neko mora da glumi i lik negativca. Teške su to uloge. Bez sukoba nema dobre predstave. Sve što postoji, postoji u relaciji. Ravnoteža između "dobra" i "zla" se održava, sa blagom prednošću "dobra". Tvorac igre je to dobro zamislio.

Posle svakog deljenja, jedan učesnik, licitiranjem, preuzima "ruku". Zato što ima najbolje karte, ili pokušava da prođe "na blef". Koliko igrača, toliko i stilova. Onaj igrač koji prihvati izazov, postaje protivnik.

Retke su pobede bez negativnih poena.Nosilac igre dobije partiju, ali i i protivnici uzmu po neku kartu. Onda ga "duže". A na kraju se sve zbroji. Ne retko baš ti "dugovi" iz dobijenih partija budu presudni za Krajnji Ishod.

Kada se "podvuče crta", malo je pobeda koje ne liče na poraz."

"Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.

Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.

Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!"

Ljubavnik

"To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora često da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha. Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja među tim ženama, pomešana s njima. Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt.

Kažem mu da dođe, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup parfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da još čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, još pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da ću voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je oruđe svoje sopstvene nesreće. Srećna sam zbog svega što mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u očajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, viče, vređa.

Zatvaram oči pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono što radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalačke, divne, savršene. Imala sam mnogo sreće, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osećanje šta treba uraditi, šta treba reći . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reći i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono što želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti."