Kaži mi...

First topic message reminder :

Sećate li se :
"Kaži mi, kaži
kako da te zovem,
kaži mi kakvo
ime da ti dam..."
Neverovatne jednostavnosti ali duboko mudro izrečeni, napisani stihovi Zmaja i danas vas mogu naučiti da mudrost življenja je u sveiskonskoj ljubavi.
Dakle, "Kažite " ovde i sada stihom svojim ljubavlju namenjenu misao i čar!

Pismo


Kad razmišljam o tebi obuzima me nježnost
veća nego što mogu podnijeti, ponekad,
i zato šutim promatrajući te dok me ne vidiš
i, kao da je kraj godine, bilježim svakoga dana
od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje:
najprije ti čitava i meni okrenuta licem
na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca,
dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,
ramena, grudi i struk djevojčice koja plače,
oblina trbuha poput hljeba toploga
dok zastajem na obali jezera
koje već skriva sjena. Ali ja zatvaram oči
jer ti se stidiš i poželim da te čuvam
kad padne veće, daleko od stvari
koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu
i ptica na tvome prozoru
ne uzima više zrno
iz nepoznate ruke.
Ugasi svjetlo, u tami
ne mogu te odvojiti
od sebe sama.

Zvonimir Golob

Moje lice u tvojim rukama


Kad me gledas,
kad uza me, bez pokreta, sjedeci, blago se nagibas;
kada pruzas svoje dvije ruke, tako umilna, jer zelis,
jer bi eto htjela dotaci, da, moje lice.
Tvoje dvije ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sjena dosezu.
Gledam ti lice. Dah njeznosti izbio je iz tebe
poput svjetlosti u crtama tvog lica.
Kako lijepa izgledas! Izgledas vise djetinjasta.
I gledas me.
I smjesis mi se.
Sto li trazis kada me, pruzajuc ruke, nijema, dotices?
Osjecam zar sjene, dima sto zivahan stize.
Kakva ljepota, duso moja!
Nastabma, u zanosu, mirna pociva.
Ti sutis a ja osjecam svoje lice, zbunjeno, blago,
medju tvojim prstima.
Nesto molis.Pretvaras se u djevojcicu koja moli.
Nesto trazis. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nesto iste.
Zakasnjela ljubav. Ljubav u prstima koja kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oci, gledam i cujem te...
Cujem duso posve tihu, djetinjastu,
koja pjeva slusana.
Ljubav kao cjelov.
Ljubav u prstima koju slusam
zatvoren u tvoje ruke...

Aleixandre, Vicente

Moja pjesma tebi


Pojavis se iznenada
u mom snu i ja se pitam
jeli stvarno moralo tako biti.
Isvake noci gledam u zvijezde
zamisljajuci tvoj lik i cekam odgovor?
Zamisljam kako bi bilo
pogledati u tvoje oci i reci,volim te,
Zamisljam kako bi bilo
pogledati u tvoje oci i reci da zelim
njihovu toplinu.
Pozelim se svaki put okupati u tvojim predivnim
ocima i osjetiti ljepotu tvoga zagrljaja.
Sad kad me tvoje oci pogledaju
u meni i dalje vlada nemir.
Sad kad tvoje usne mi se smjese
pozelim umrijeti od srece.
Sad znam toplinu tvoga zagrljaja
i ljepotu tvojih usana
i bojim se da cu ih izgubiti.
Sad si vec stalni putnik
u mojim snovima gdje zauzimas
prvo mjesto i ja te volim zbog toga.

Zal Kopp

Uzrok postojanja


Voljena moja, u zrnu pijeska ispisujem tvoje ime
i čežnjom na vjetru, ono pleše mojim usnama.
Ne usudim se pomisliti na ukradeno vrijeme
i u stopu pratim svaki otkucaj svog srca,
uzimam predah i predlažem duši
da zajedno pođemo k tebi.

Otkako sam te zavolio,
poprimio sam oblik svemira,
u kojem smo, ti poput zvijezde,
a ja putanja kojom tvoj sjaj prolazi.
Nastojim ne mirovati, već se stalno kretati,
za tobom i uz tebe, s tobom i u tebi, poput sna,
jer samo tako dostići ću vječnost i postati beskonačan.


Tek osvajam s mojim prstima toplinu tvojih grudi,
a već razmišljam s čim da te sutra ponudim
i kako da ostaneš prislonjena u meni,
s kojim načinom utoneš u mir,
pa da zajedno pođemo
u nedogled strasti.

Otkrivam uzrok,
iz izvora misli dolaziš,
ti si izgubljena svjetlost,
u praskozorju jutra sazrijevaš,
ispod mramora mjesečinom otječeš,
i svaku laticu mirisnom rosom posjećuješ,
nježnim obrisima otvaraš horizonte mog postojanja.


Zal Kopp

Jablanovi - Jovan Dučić

Zašto nocas tako šume jablanovi,
tako strašno, čudno. Zasto tako sume.
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
daleke i crne, ko slutnje, i snovi
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
ko olovo mirnu i suvu u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku,
Šume, šume čudno i drhću u svodu
Sam kraj mutne vode, u noci, ja stojim
Ko potonji covek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Poslusaj...

Poslušaj glas mog srca,
Dešifruj mu svaki zvuk,
I pridruži mu pravi ritam,
Drhtaj i vrisak, lupanje i usklik,
Samo neka još ne bude muk.

Okači na prozore duše
Sve fenjere dobrodošlice,
I prihvati me ovakvu
Kakva zapravo i jesam.

Bez oklopa, bez glume,
Bez šminke i ulepšavanja,
Ugosti me kao siroticu,
A u ponoć, tko zna, možda
Postanem samo tvoja princeza,
Možda se pretvorim i u miljenicu.

nepoznat autor

PESMA O POVRATKU

Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.
Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;
na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…
Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave…
Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuća tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta…
Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.
Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?
Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…
Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.
Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…
U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.
I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.
U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.
Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?
Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.
Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje…
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…
Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…
Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.
Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti? Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.

Dragana Konstantinović

Kad imaš svoga anđela...
...a kako da ti zahvalim na ovom osmijehu koji se nakon dugo vremena, na moje lice vratio...!?
...i kako da ti pružim ruku pa da me povedeš - na naše mjesto... ništa veliko, ništa sjajno... ali toplo, s puno sunca
... i naše... sama nama znano.
...a kako da ti zahvalim što si uvijek uz mene, a zaista, daleko... predaleko... kako da ti zahvalim što si umio ostati čovjekom
... bez obzira na sve što te u životu pratilo...
...kako anđele?
...ovom pjesmom nespretnom.


Elfrida Matuc - Mahulja ( Ida )

Moje sedmo nebo-Nepoznat autor


Kad osjetim dodir u mojoj kosi
Na mislima poletim ja
U sednom nebu cvrkću nam ptice
Da smo mi najljepši par

Kad osjetim žar na tvojim usnama
Srce zakuca sto na sat
Ja gorim u dubiti svoga srca
Da sam nešto najljepše doživjela ja

Kad osjetim toplinu tvog zagrljaja
Obuzme me najbolja strast
Ta vatra ne prestaje goriti
Dok emocije ne probudim ja

Sve to nema svoga kraja
Dok u mislima lutam ja
Još ako me bezuvjetno voliš
Do kraja života sretna sam ja

Daleko u nama


Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
Na jug se ne sele

Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

V.Popa

НА ПЛАЖИ СНОВА


На плажи снова,
Сада Сунце у мору се гаси,
Долазе Звезде на неба своду,
Таласи ваљају бисерну воду,
Ти дођеш,
Ватра до нас већ одавно гори,
Главу стављаш мени на груди,
О љубави кажеш,
Што вазда у теби се буди,

Ја љубим те лагано и одвећ тихо,
Руком кроз косу тада ти прођем,
Осетим жар љубави што дође,
Кажем ти драга да волим те силно,
Док Месец сада,
Место Сунца по небу плови,
Знамо да љубав наша,
Силна ће да гори.

Зоран Матић
07.10.2004. године
четвртак, дан 15.

Kada spomenete moje ime,
Uchinite to shaptom tihim,
U hladne noci ove zime,
Kroz moje pesme vas vidim.

Dok vam prsti kroz kose klize,
I usne se spajaju meke,
Znajte da I ja voleh biti blize,
Izvoru strasti neke.

Ali moj usud takav je bio,
Vreme tmurno beshe tada,
Jer sam ljubila kad nisam smela,
I pevala iz inata.

Pechati moji behu tada,
Strast tela toplog i mekog,
Jer moje srce grejashe nada,
Da stici cu do cilja dalekog.

I nocas kad spominjete moje ime,
I stihove pesme chitate moje,
Mome sam cilju stigla time,
Jer ljubavi se utvare boje.

Ponekad...

Ponekad pozelim da zaspim kao more...
Ni jedan val... ni malo vetra..
i da nikom nisam obala...
Ponekad pozelimda se probudim kao letna oluja,
da se vidi kako seva nemir u meni,
da se cuju rijeci koje grme u meni...

Nekad, samo nekad
pozelim biti ono sto nisam...
A sta ja to nisam?
A sta ja tek jesam?

Misao je osvojila rec,
a kada misao osvaja neznoscu,
onda je svaka rec gruba..
...i suvisna...

Za sebe sam uvek govorila
da sam slaba na neznost,
a misao da me osvaja...

Znas,
to je ona misao
koja se tek nasluti,
a ja je slikarskim kistom ukrasavam..
onako kako meni odgovara...

Tako ukrasavam neke moje bezbojne noci...i dane...
I veruj kada kazem...
Malo toga mi je svejedno,
apuno toga mi je...sve..

Da, zaista...
ponekad pozelim kao svi drugi reci
da je zivot
samo nepravilna smena radosti i tuge....
srece i nesrece....
biti kao drugi...
Obicna...i uvek tudja....nikad svoja...
A ja znam ko sam....i sta sam....
Nekad sam....samo svoja....
Nekad...tudja...
Ali nikad...svacija..

NALIV PERO


Kada bi mi neko poklonio pero
mislila bih da je moj život poseban
i da ništa što se dogodilo nije izmišljeno
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom
Kada bi mi neko bio toliko drag da mogu da verujem
kao voljen ili pre još čovek koji voli
koji govori poeziju kao bog koji otvara Crveno more
I još kada bi ista ta osoba ponovo mi donela poklon
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
već bi imali priču koja nas uči
Da je čovekov dom
između dve neuhvtljive prilike
od kojih ni jedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu...


Vesna Korać

Vini se sa peščanog dna okeana.
otrgni se od riba prozračnih tela.
uzleti sve do magijskog pozorišta
paunice divna, starija od prvog
greha. na ovoj zemlji od koje si
sazdana rađaj pustinjske fantome,
rađaj demone strašnije od ljudi
(ako takvih biti može).
neka ne jenjavaju svađe među braćom,
neka njihov spor bude krvav.
ne daj mira rodu muškom.
gospodaricrvenokosa nimfo žestokom igrom.
neka ti u brdima grade hram znojenja.
neka buncaju sluđeni tvojim likom
jezikom kojota. neka ti donose vodu
iz tri izvora. daj im razloge nepobitne
za odlazak sa ovoga sveta.
daj mi iz grudi tvojih otrovno mleko snova
da se i ja vinem do predvorja raja.

Aslan Mahmuti

Miroslav Antic - Rodjendanska pesma

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rodjeni,
ogromne, cudne i drhtave
kao jasike zelene.

Posle su dosle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noci kad smo kmecali.
I pelene. Pelene. Pelene.

Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je kosava bila,
ili je mecava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.

Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamisljali
najlepse usne za nas,
najlepse oko i dlan.

I zeleli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitas,
licis li na njihov san?

Mama i tata su stari vec
i kazu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se siri.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom svrci
sto ce iz naseg srca
uskoro da izviri.

NE GASNE COVEK

Ne gasne covek u bolnicama
u bolnom grcu nestajanja,
na mestima obelezenim
nevidljivim crnim tackama.
Ne gasne se
samo u poslednjem izdisaju,
gasne se u rastegnutim
trulim kopcama vremena.

Gasne se
na temelju,
pragu,
krovu zaborava.
Na nepojmljivim,
nenadanim,
najneocekivanijim
mestima.
Prekrije nas ostri prah,
pauk jos ne stigne
nit isplesti,
a mi vec na zidu zaborava
tek ponekad iskoracimo…
Drugacija su vremena!?

Gasne se
u necijem oku
mislima.
Kad pojmih to
izbecih se k’o zaba
i zabole me
tanana dusina opna
i zadrhta nemocna u grudima.

Gasne se
i pre doktorovog pecata.
Ne radja se covek
samo u porodilistima,
ne pronalaze ih samo zecevi u kupusu
niti ih samo rode donose.
Ne radja se covek
kao u davninama
izmedju dva reda
okopanja kukuruza
bez doktora.

I ne zivi se
samo na odredjenim mestima.

Radja se covek
u ocima,
u mislima,
u venama,
u hlorofilu,
u obavijenosti blagim vetrom,
u pahuljama,
u zraku sunca,
u kapi kise,
u mirisu tople kafe,
u odsjajima.

Radja se i zivi
i bez pogleda
i bez dodira
u ljudima.
Radja se covek
pod magijom nota.

Radja se covek
u par neznih reci nekoga.
I ko ce znati
koliko smo se puta
rodili i umrli.
I ko ce znati
koliko smo puta
druge
cistim srcem
rodili
ziveli.
Ne gasne se,
ne zivi se,
ne radja se,
ne osmehuje se
samo na utvrdjenim
normama mestima.
Velika je to obmana.

Gasnuh…
Zabole me tanana dusina opna
i zadrhta nemocno u grudima,
al’ stade boleti,
al’ stade drhtati,
setih se Sunca radjanja,
osmeha,
zivljenja,
u grudima,
u bicima…
na nedodirljivim,
nepojmljivim,
nevidljivim
mestima.

autor:jelenaartpoezija

Sama na listu zivota - Branislava Pisanjuk

Ljudske su tajne skrivene od svetlosti,
ljudske su tajne najvece tajne,
ljudske su tajne ponekad bolne,
njegove tajne otkrila sam.

Suza za suzom pokazuje slabost,
slomljeni duh cezne za osmehom,
pogresna misao rastvori zelju,
pogresan pogled ugasi ljubav.

Korak nad covekom,
suza nad srecom,
iluzija nad realnoscu,
poraz nad bitkom.

Sama na listu zivota,
sama u vodama nemira,
sama vecno koracam,
sama skrivam tajne.

Podeli samnom osmeh jutra,
kao nekad smejmo se glasno,
otvorimo sjajnu kutiju zelja,
reci mi da ne postojim.
Iskreno me slazi jer
verovati vise nesmem,
ostrice tvojih skrivenih tajni
presekle su nasu vecnost.

Korak nad covekom,
suza nad srecom,
iluzija nad realnoscu,
poraz nad bitkom.

Ljudske su tajne skrivene od svetlosti,
ljudske su tajne najvece tajne,
ljudske su tajne ponekad bolne,
tvoje tajne nisu vise tajne.
...sama na listu zivota...

ponekad sanjam te..
..u snovima se gubim..
..ali se probudim..
..cim krenem da te ljubim..

..vise se tela tvog..
..ne oseca toplota..
..budim se u hladnim..
..rukama zivota..

..jer sve sto prodje..
..sve sto jednom prodje..
..kao po kazni uvek vraca se..
..a kad se vrati..
..jednom kad se vrati..
..dodje da prodje..
..i opet secas se..

..svakog si jutra..
..bolje nego sutra..
..a svaka noc..
..je uvek presudna..
..jer hiljadu ti stepenika treba..
..do vrha, a jedan..
..jedini do dna..

..i bolje da se ne vidimo nikad..
..ne zivimo u istom vremenu..
..ja imam proslost..
..ti imas buducnost..
..snovi su izmedju..

..i bolje da se ne vidimo vise..
..jer shvatili bi tad u isti cas..
..da sve je ovo..
..sve je ovo moglo..
..da prodje i bez nas..

..bolje da nikada..
..i nista nije bilo..
..da sam precutala..
..sve sto je srce krilo..

..zato se ne vracaj..
..tisinu mi ne kvari..
..pusti da budem kraljica..
..kraljica izgubljenih stvari..

volim tvoj smeh..
..kad u oku zlatni koralj imas..
..o, zar je greh..
..sto ponekad dok te gledam..
..zamisljam da te skidam..

..sve je tako jednostavno..
..kao more, dan i noc..
..dok uz mene se privijas mazno..
..znam ljubav je to, ljubav je to..

..tebe je lako voleti..
..kao disati zrak..
..i svaki tren sa tobom je..
..nebeski dar..
..tebi je lako pevati..
..pogadati sne..
..nikom na svetu nije bilo..
..lakse reci volim te..

..i kad me ne diras..
..teces mi kroz vene..
..i kao neka plava reka..
..strujis, strujis kroz mene..

..sve je tako jednostavno..
..kao more, dan i noc..
..dok uz mene se privijas mazno..
..znam ljubav je to, ljubav je to..

Prisutan kao svjetlost bez glasa.

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba više.
Da svaku tvoju mijenu slutim,
da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe šutim
prisutan kao svjetlost bez glasa.
I da ti oči očima ćutim,
kao da ću te izgubiti, sada, ovoga časa.

Enes Kisevic

MLADI JESENJI DANI


Park zatrpan uvelim lišćem,
klupa umorna bez dvoje mladih,
jesen stiže dok srce lupa,
ljubav je večna iako stariš.



Čarobne ptice sede na grani,
pevaju pesme jeseni rane,
zima se sprema duga i hladna,
čekaju ptice toplije dane.

Kad se setim i nas dvoje
kako prođe deo dana,
tad se setim mnogih rana
u ljubavi s kazaljkom na satu.

Bili smo u polju i jeli slatko groždje,
trčali oranjem nogama bosim,
bili smo skupa uvek pred svitanje,
pokrivao sam te telom svojim.

A nas dvoje sada k'o jesenji dani
sećamo se klupe umorne u parku,
bili smo zeleni a sad k'o žuto lišće
polako starimo s kazaljkom na satu.

(C) Darko Kolar

FLUORESCENT

Kad vidim
bele zube
obasjane
besnilom
tada vidim
samo sažaljenje
i veliko milosrđe
isteklo sa jednim krajem
dok na zemlji
vlada mir
a sprovodi zakon
al ništa bez vere
obasjane vrlinom
uz pomoć prijateljstva
iz raznih nacija
povezane s'rodom
u svetu malih mravi

I ovca skakutajući
među mnogo
krava na paši
pod drvetom
a na njemu
jarebica
u podnožju
jedne šume
i opet smo skupa
istog lika
s'pogledom
u reku
ogledajući se
čudom neko
zapliva
posle sledi
kašalj
hladnoća
osećaj žeđi
pomalo glad...
pomalo žeđ...
pomalo...
glad,žeđ
od čega se
stane
dok gledam
u kosu
držeći lančić
s puno
vlažnosti
u ruci
pogledom
na more
na kome plovi
bela lađa

(C) Darko Kolar

Dođi, da pokušamo.

Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li će mo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

Gordana Todorović

ZVJEZDICA

Ti si zvjezdica u mojoj noći
Ti si svaka moja pjesma
Zbog tebe ću poletjeti i poći
Visoko gore zvjezdama

Visoko gore koliko god treba
Tvoja ljubav dat će mi snagu
Da te skinem zvjezdice sa neba
Da te otmem iz krila Bogu

Dugo ćemo ostati zagrljeni
Čuvat će nas drugi zvjezda sjaj
Svi će znati da smo zaljubljeni
Nek' čekaju, al' neće vidjeti kraj

Dok te ljubim, dok te gledam
Shvaćam da si najljepša do sada
Svoje izmoreno srce ti poklanjam
Da ga staviš posred svoga gnjezda

Da me ugriješ
Da me sačuvaš

T.L.