Najlepši ljubavni stihovi

First topic message reminder :

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.
Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.



Pablo Neruda

Ulazis u pesmu kao u svoj vrt
slazes reci,pomeras mlado drvece
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao sto u san moj
ulazis kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radoscu
docekuje i sunce ti na rame silazi
, i korak ti je lak i necujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noci u noc tako sa morem
snagu premeravas,umirujes ga
recima i u poslusnu pticu pretvaras.
Ulazis u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reci ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Ginter Gras

SVETAC NA STUBU
Ovuda vrljaše zloduh, grubijan s prtljagom pozamašnim,
Gde kabasto zapne, tu su veselo ispomerane kuće.
Gde je pišao, lokve brzojavno signale nebu šalju.
A ja, plava šuma zelenim pticama nastanjena,
Hleb kiselkast pun dovitljivog kamenja,
Ja, laž, doduše, ali navrh stupa, visoko,
Da me svako isprve uoči,
Ja sam tri ljudeskare skupa
I pljujem devojkama izmeđ nesmisla sisa,
Ja sam patuljčić, kojino suknje staricama broji,
Prodajem ćilime načičkane jajima moljaca,
Uz to tumačim zapise protiv kijavice
I zabijam vam čavle u glavu,
Da vam šeširi ne otprhnu.
Imam grbu od šećera,
Svakojaki bezum lizao je nju.
Ja sam četa vatrogasna što gasi svaku žeđ.

"Već dugo razmišljam o razlici
izmedju vode
i talasa u njoj. uzdižući se,
voda je i dalje voda, povlačeći se nazad,
opet je voda; hoćeš li mi dati neki nagoveštaj
kako da ih razlikujem?
Moram li zbog toga što je
neko skovao reč talas da njega razlikujem od vode?
U svima nama obitava Tajnovito Jedno;
planete u svim galaksijama
prolaze kroz njegove šake poput biserja.
To je niska biserja koju treba posmarati
blisatavih očiju."
(Kabir, indijski pesnik XV vek)

Pokušavam da budem u vezi gde god sam
Ne kažem da te volim
Ne kažem da smo se našli
Sunce ulazi kroz prozor
Posao me priziva
milo kao zvuk rečnog rukavca
kraj kolibe u Tenesiju
Osluškujem za svojim stolom
i skoro sam spreman da oprostim
onima koji su pokušali da nas smrve
svojim finim sistemima
Tvoja lepota je svuda
cedili smo je zajedno
iz teških vremena
Nikada nećeš osetiti
Zauvek bežim od zakletve tebi
Nemam zamisli da te okujem
nemam ništa u mislima za tebe
nemam molitvi da te stavim u njih
Ja živim za tebe
bez spomena šta zaslužuješ
i šta ne zaslužuješ
Snaga robova - Leonard Cohen

SIMONIDA

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na iščađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, —
Tvoje već davno iskopane oči!


Milan Rakić

Oči koje poslednji put u suzama videh
na rastanku poslednjem
Ovde u snu kraljevstva smrti
Zlatna vitija opet se pojavljuje
I vidim oči ali ne i suze
To je moja zla kob.
To je moja zla kob
Što oči više videti neću
Oči odlučne
Oči koje videti neću sem
Na kapiji smrti drugog kraljevstva
Gde, kao i ovde,
Oči požive kratko
Pa i suze brzo minu
I rugaju nam se.

T.S. Eliot 1930

“Saputnik” Marka Ristića 1924



Hladnim dahom februara ili osmehom maja
Obvijene misli i talasi krvi,
Ili nepregledno more gde nisam bio prvi
Odvode me sve dublje u bezbrojne redove armija.

Tu mi sve prisnije govori taj glas,
Taj glas gde su se slile sve reči,
I nad svakim pokretom svakoga od nas
Lebdi to opšte prokletstvo i taj zajednički spas.

Jer što sam više lutao rođenim krvotokom,
Sebičnom patnjom i svojom ličnom radošću,
Jer što sam se više gonio za jednom jedinom mladošću
I fabrike i šume za jednu žrtvovao blagost,

Tim sam se više, o čudni drugovi moji,
Tajnim stazama bola i čelika i neba
Bližio vašem hlebu, stapao u vaš san,
Da u svojoj nadi shvatim i vašeg disanja boju.

Sve je to uzaludna igra na snegu ili na pesku,
Sve samo opojni zaborav što veje kroz letnju noć,
Noć braće i žudnje za devojačkim rukama
Ili za vatrenom pustinjom gde bi duh stišao svoju moć.

Tako sam na svom putu susreo bratski nemir,
Video tu zoru gde zajedno tonu sva srca,
Ma kojim likom razuma tajna srž utehu čeka
I sve se dublje u život utapa ta čežnja, to tamno
lomljenje pesme.

Uteha svežim vazduhom ili žarom za radnički hleb
Površnom igrom sujetnog nemara, panikom sudara vozova
Na dnu te guste strasti rastopljenoga olova
I med i ljubav i usijana sunca slivaju se ka istoj smrti.
7-2-1924. Marko Ristić

Jelena Lukić "Sa koje strane"

Reci mi jedno:
Na kojoj strani ti je ratovao deda pre pedeset godina?
Sigurno ne sa iste strane kao moj deda.
Ovakvo naše neslaganje ne može biti kratkog veka
i ovo mora trajati decenijama
i imati poredistoriju i iscrpnu uvodnu priču,
pa smo mi samo epilog
žrtve uvodne priče,
i dedovi nam se sad smeju, sedeći na nekom oblaku,
svako ponosan na svoga pretka.
Tvoji poljupci zapravo su deo ratne odštete, zar ne?
Ti si dovoljno gord
da ti je deda mogao biti neki mučitelj,
a ja znam da budem ponizna kao da mi je deda postao kapo
i da je pristao da cinkari sve redom i da drugom služi
samo da bi goli život sačuvao,
a znam da nije,
slike i priče kažu drugačije,
ili sam ja povukla na nekog tuđeg dedu
koji je morao biti izdajnik,
ili na nekog mekanog nečujnog,
što se smanjivao pred zatvorskom kapijom,
ne bi li neki paket sinu doturio
činilo mu se da je topla pogača važnija od progutanog ponosa.
Sa druge strane su mu se sigurno smejali tvoji preci.
i oholo pričali ko je taj dan prvi popustio pred batinama
i čija kičma najviše krvari.
Reci mi još jedno:Da li je baka čekala dedu?
I ako jeste, sigurno nije onako kao je čekala moja baka,
bez sumnje je negde neku računicu imala, kao što si joj i ti sklon,
čekaće ga do zadnjeg dana, koji sebi za čekanje proglasi,
a onda će se bez reči spakovati, uzeti decu i zauvek otići,
ali, ako se vojnik vrati i sat vremena pre nego što je zamakla putem,
raširiće ruke i priviti uz smešak ruke vojnika uz svoje grudi,
kao da joj onako nešto nije ni moglo pasti na poštenu pamet.
Na koga si god povukao, najmanje si na sebe,
i ljubeći tebe-ljubim tog oholog dedu i nevernu baku
i osećam kako izdajem onog starca što čeka sa paketom
i neku staricu koju možda i ne poznajem
i zbog sebe bih oprostila i prešla, ali zbog tih nepoznatih
koje ne videh nikadam
ali osećam i znam da su negde uz krst pokopani,
ne mogu i neću.

Kome se prisnilo da lepota prolazi poput sna?
Zbog tuzne gordosti
Koja sja sa rujne usne,
Tuzne sto nova cuda vise ne zbivaju se
Troja isceze u posmrtnom sjaju sva,
I izgibose sinovi Ushne.
Mi prolazimo, kopni utrudjen svet; i ko sene
Duse lebde i povlace se: to je rik
Blede zimske bujice. Tik
Ispod kratkovekih zvezda, nebeske pene,
Nadtrajava samotni lik.
Poklonite se arhandjeli, gde se koji nalazi:
Pre vas i pre nego sto zakucase srca mnoga,
Umorna i blaga, ona postoja uz presto Boga,
I bog tad stvori svet, da bi po zelenoj stazi
Gazila njena noga.
V.B. Jejts

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo
(Louis Aragon)

ПРОЋИ ЋЕ ГОДИНЕ

Сребрне пехаре не волим,
нити позлаћене бокале:
Од свега најдраже ми је
удубљење на длану твом.
Проћи ће године. И стално нова,
са истом љубављу девојке,
пићу из твог длана, којег се
нећу заситити никада.
Као на почетку, на путу истом,
лице ће нам се стално спржити,
и прву бразду пољубићу ти
на челу обележеном животом!
А ако би ми ти, истог дана,
дао да пијем из великих бокала,
ја бих се ипак зауставила
опет код удубљења твога длана.
Вероника Порумбаку

Kad bi se ti vozila u kočiji, a ja nosio slamnati šešir, i mi se jednog dana sreli na cesti,
ti bi sišla i naklonila se. Kad bi ti hodala u dronjcima, a ja jahao na konju,
i mi se jednog dana sreli na cesti, ja bih sišao i naklonio ti se.
Želim ti biti prijatelj zauvijek, bez prekida i raspada....
Kad se brda sravne i rijeke presuše,
kad munje i gromovi zavladaju zimom, kad sunce i snijeg opustoše ljeto,
kad se stopi nebo i zemlja tek tada ću se rastati od tebe.... a ni tada.
(kineska poezija 1.st. naše ere)

Riječ

Ako Ti kažem
samo toliko, da volim Te
strah me
da time
baš ništa neću reći.
Kažem li Ti
samo toliko, da želim Te
bojim se
da će mi
na siromaštvu rečenog
zamjeriti srce.
Gospode,
prospi s neba
jednu veliku svetu Riječ
ljudima još nepoznatu,
razastri je
svuda oko Nje,
samo tako
ja mogu joj reći sve.
Jovica Letić

NEŠTO IZMEĐU

Nešto između meseca i jutra – tvoje telo?
Moja tajna.
Neprimetno, more, jednu noć za drugom, preplavljuje mi telo.
Neka brodica prolazi kroz jesen. I dalek je dodir tvog imena.
Kiša, iznova, kiša – ti kažeš – kiša.
I više nema mesta za našu nagost. Više nema do
mora.
Zaboravljeno srce. Poluotvoren suton. Moje telo?
Još postoji kiša, kiša – ti kažeš – kiša.
Trag neke ptice što se izgubila u tvom telu
- rana mog tela.
Kiša je gde se budim bez
tvoga tela. Kad noć
ne postoji više osim kroz
sećanje tvrđava
kroz koje se oglašava srce.
Nuno Artur Silva

ZOV LJUBAVNIKA

Gdje si voljena moja?
Da li si u svom malenom Rajskom vrtu,
polijevas cvjetove koji promatraju te
kao sto djeca promatraju majcine grudi?
Ili si u svojim odajama gdje oltar
kreposti postavljen je u tvoju cast, a ti
na njemu zrtvujes moje srce i dusu
Ili si medu knjigama,
sakupljas ljudsko znanje
a prepuna si nebeske mudrosti?

O, pratiljo moje duse, gdje li si?
Da li u hramu molis?
Ili zazivas Prirodu u polju, utocistu tvojih snova?
Jesi li u kolibama siromasnih,
tjesis slomljena srca slatkocom svoje duse i
ispunjas njihove ruke svojim darovima?

Ti Bozji si duh svuda oko nas,
ti jaca si od vremena
Sjecas li se dana kada se sretosmo, kada aureola
Tvoje duse okruzila nas je, i Andeli ljubavi
lebdjese oko nas, pjevajuci pohvalnicu srcima?
Spominjes li se kada sjeli smo u sjeni krosanja,
skrivajuci se od covjecanstva, kao sto zene
stite nebesku tajnu svog srca?
Pamtis li staze i sume kojima smo krocili,
ruku isprepletenih i glava naslonjenih jedne na drugu
kao da skrivali smo se unutar sebe samih?
Sjecas li se trenutaka kada pozeljeh ti zbogom
i moje usne poljubise tvoje?
Taj poljubac otkrio mi je da spajanje usana u Ljubavi
objavljuje bozansku tajnu koju jezik izrevi ne moze!
Taj poljubac prethodio je dubokom uzdahu
poput onog kojim je Svemoguvi u zemlju
Udahnuo zivot vovjevji

Taj uzdah vodio me u svijet duha
navjesvujuvi ljepotu moje duse, i tamo
ce trajati dok ponovo ne sretnemo se.
Sjecam se kada si me ljubila i ljubila,
obraza zalivenih suzama, i rekla si:
"Zemaljska tijela cesto
moraju se rastati zbog zemaljske svrhe,
I moraju zivjeti odvojeno
jer svjetovne nakane na to ih tjeraju.
Ali dusa ostaje zasticena u rukama Ljubavi,
sve dok smrt ne dode
i odvede sjedinjene duse k Bogu

Idi, voljeni moj,
Ljubav te odabrala za svog izaslanika,
pokori joj se, jer ona je Ljepota koja nuda
svom sljedbeniku vrc slatkog zivota
I premda te moje ruke nece grliti,
tvoja ljubav ce ostati moj utjesni mladozenja,
tvoje sjecanje, moj Vjecni svadbeni pir.
Gdje si sada, ti koja si dio mene?
Jesi li budna u tisini noci?
Daj da vjetar prenese ti
svaki otkucaj i naklonost mog srca.
Milujes li moje lice u mislima?
Ta slika meni vise ne pripada,
jer tuga nadvila je svoju sjenu nad moju sretnu proslost.
Jecaji isusili su moje oci
koje odrazavahu tvoju ljepotu
I usahnuli usne koje si ti sladila poljupcima
Gdje si voljena moja?
Cujes li moj plac tamo preko oceana?
Razumijes li moju potrebu?
Uvidas li velicinu moje strpljivosti?
Postoji li koja dusa voljna da prenese
ti dasak ove umiruce mladosti?

Postoji li kakva tajna povezanost
medu andelima koji ce ti prenijeti moju prituzbu?
Gdje si, moja predivna zvijezdo?
zivotna tmina privila me na svoje grudi,
zalost me osvojila.
Posalji svoj smijesak u nebo,
neka me dosegne i ozivi!
Izdahni svoj miomiris u nebo,
neka me odrzi na zivotu!
Gdje si, voljena moja?
O, kako golema je Ljubav
I kako malen ja sam
Dzubran

Pesma grčkog božanstva Apolona, običnoj devojci, svojoj ljubavi:

U ljudskom telu ništa lepše od mene nikada se nije rodilo,
A ja te volim, volim i sav sam tvoj
Moja je mladost večita, moja lepota sa njom,
moja će koža zauvek biti glatka i zategnuta,
moje lice meko, moje oči bistre, moja kosa crna
i sve to ljubavi moja, sve to pripada tebi - zauvek
Daću ti večitu mladost beskrajno duge zore
Ali ti neće biti dosadno niti će biti patnje u našem savršenom svetu
Niko ne može da da nežnost koju sam spremio za tebe,
niti sigurnost koju pružaju grudi i ruke moje sklopljene oko tebe u zagrljaju
volim te ljubavi moja! Budi večno samnom!
Moj je pogled zanos, moj je osmeh ludilo za žene koje ih gledaju
a sada će biti samo tvoji
U mom ćeš naručju leteti preko snežnobelih planina
ja ću te tada grejati svojim zagrljajem
i toplim dahom plesaćemo zajedno na netaknutim zelenim poljima
samo srne i košute smeće da nas vide
pružiću ti sreću kakvu nisi ni sanjala
videćeš skrivene hramove podignute meni u čast netaknute za hiljadu godina,
skrivene od ljudskog pogleda
U mom dvoru, u palati od ljudi skrivenoj, bićeš služena kao boginja
Volim te ljubavi moja i čekam tvoj odgovor

Pesma devojke koja nikada nije imala sreće,

a onda joj se na vratima pojavio ludo zaljubljeni grčki bog Apolon
Šta je, šta bleneš? Ne sviđa ti se što sam rekla?
Ej stani, kud si kreno? Opet hoćeš unutra?
To bi ti? To ti je računica?
Misliš: Ona je sirotica, nikada ne imaše sreće,
zamisli kako će da se obraduje kad joj JA pokucam na vrata
E, pa ovo je druga priča! Gde ste svi vi bili,
kada ste mi bili potrebni?
čekajuci sreću postah sama sebi dovoljna
a sada me čak ni ti ne možeš zaista usrećiti
Zašto onda da glumim? Zašto da budem zahvalna?
Jer mi je tvoja ljepota data sada
kad više nisam u stanju u njoj iskreno da uživam?
Da glumim kako sam srećna, jer mi ti činiš čast?
I šta zapravo sada hoćeš? Dobro, ti si najljepši najjači divan i vječan
Pa šta, jel treba da padnem u nesvjest? Ako mi sreća nije došla
Onda kada me mogla usrećiti
Odkud joj pravo da se sada zove srećom?
A ti lepo idi i obraduj neku drugu
I još nešto... to večno cveće s' Olimpa koje nikada ne vene,
mislio si da mi doneseš jedan večni buket, da ne moraš druge da kupuješ?
Nosi i njega sa sobom!

Miloš Živanović, MUCAVA BALADA

nije se pucalo iz moje kuće,
nije se rodio ratnik.
Moj o-otac na glavi ima keče
moja m-majka na grudima ima krst.
Kad sam se rodila
u kuću su došli derviš i kaluđer,
dugo su ispijali kafu i pušili
neki o-očev ljuti duvan.
A o-otac je skrivao oči od m-majke
i pred ljudima bio ravnodušan
i pred ljudima malo ljutit
što se nije rodio vojnik.
Mog o-oca stari nisu cenili
jer mu je m-majka pravoslavna sirotinja,
nisu ga cenili ni kad je uveo vodu u kuću.
Ni m-majku stari ne vole
jer je okotila polumesec.
Kad sam se rodila,
stari su rekli da sam bednica.
M-majka me vodila u crkvu ponekad,
o-otac se nije ljutio,
samo je molio da ne ide glavnom ulicom.
O-ocu je bilo drago da postim kad i on,
i kad niko ne vidi vodio me u špajz da jedemo suvog mesa.
Derviš i kaluđer pušili su ljuti duvan
što ga je o-otac na m-magarcu doneo iz Makedonije,
kad su ga tukli stražari na granici
i kad su nam streljali m-magarca.
M-majka kaže da je bila puna kuća ljutog dima, kad sam se rodila.
Nije trebalo da ubiju m-magarca,
ljuti dim je svuda zašao.
M-majku sam videla mrtvu na vratima spaljene tekije,
tražila je mog o-oca što se tamo skrivao
da mu kaže da se sakrije
da gladni kojoti dolaze sa hladnjačama.
O-otac se unutra ugušio od ljutog dima, od onog duvana.
Derviša i monaha više nisam videla,
ali sanjam kako puše ljuti duvan
u nekoj kući gde se rodilo bedno žensko dete.
Moj o-otac na glavi ima keče
moja m-majka na grudima ima krst.
Ne znam gde leže pokopani, razdvojeni.
Znam da je m-magarac streljan i kako je to bilo
jer u školskim knjigama ima o streljanju. O o-ocu i m-majci nema.
Živela sam pod šatorom,
kad je došao starac iz kuće pored prevrnutog autobusa i rekao:
Ti si bednica, ali ne moraš da umreš od gladi
– oženiće te moj unuk, on voli mršavice.
Unuk je bio baš mlad
i mogla sam ga previti preko kolena,
da mi nije bio m-muž.
Za pojasom je imao nož
i na grudima je imao sliku noža.
Iz njegove kuće se pucalo kad se rodio.
Otišla sam u tu kuću pored prevrnutog autobusa
i ponela svoje ćebe iz vigvama.
M-muž-Nož retko je bio kod kuće,
živela sam sa starcem i ćebetom i praznim zidom.
Kad je došla ta glasna grupa starac je mumlao
o bedi i o podizanju repa i izašao je napolje,
a oni nisu pušili ljuti duvan nego slatki dim
a oni su me zatvorili u sobu i dolazili
a ja sam bila sama sa praznim zidom
a htela sam biti sa o-ocem i m-majkom,
ali nisam mogla da im se u mislima pridružim
kad ne znam gde su, gde mogu da budu oni zajedno.
Kasnije došao je gospodin doktor,
rekao starcu da izađe i da niko ne ulazi
očistio me i govorio mi:
Mlada, zaustavi plač i progutaj taj ponos,
nećeš umreti, nije to otrov.
Moj o-otac na glavi ima keče
moja m-majka na grudima ima krst,
m-magarac je streljan.
Doktor i starac sede pred kućom,
ispijaju kafe i puše ljuti duvan.
Mačka se nervozno uvija
na izgorelom limu prevrnutog autobusa.
M-muž sa nožem pred ljudima smeje se
još jednom običnom danu obične bednice.
Kad sam se rodila
nije se pucalo iz moje kuće,
nije se rodio ratnik. M-majka je tiho pevala.
Osmeh r-ratnika je osmeh k-kurve.

JABLANOVI

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, čudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
Jovan Dučić

DOĐI!

Tišina ćuti i samo zrikavci zriču...
Čuj,
samoća je žaoka otrovom puna
što se kao ništavilo ceri
i plazi na radosti.
Daleko se u povoju od krvi rađa dan,
a noć se u ropcu gasi.
Čuj,
samoća iščaši čoveka iz zglobova,
zasadi ispred njega drvored misli
i zapali baklju slutnje.
Jutro miluje moje produženo veče.
Čuj,
samoća zatvara prozore na duši,
kalemi grimase na licu
i seje žmarke nepoverenja...Dođi!

ROMULADO MIRALLES

Bog mi je svedok
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.
Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.
Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.
Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.
Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.
Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govorili,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.
Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.
Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.
A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

Gojko Božović

ZAREZ

Godinama već živim u vreme ratova.
Dok pomišljam da je jedan bes
Napokon ostao bez daha,
Kao dečak što posle punog trka
Prelazi u klecanje kolena,
Na drugoj strani granice
Počinje da se odvaja um od ruku,
Meso od kosti, dete od kolevke,
Čovek od onoga što je,
Izašavši na obližnji breg,
Celog života gledao.
I sve prelazi u pokret
Od koga se ne može nazreti
Šta je počelo, a šta se to završava.
Mogu samo da se skupim u pitanje
Zašto se svaki zarez
Mora povući na ovom parčetu kože
Koju iz nekog razloga
Zovem mojom.

TEŽINA

Kako je jasno sećanje
Na neprijatne događaje.
Kako su nepomućeni prizori
U kojima se strah
Naglo zgušnjavao
Da su ga, na kraju,
Morali nožem seći.
Kako su od šuma
Očišćene reči
Koje su zamenile prijateljstvo.
Kako je drhtaj,
Dok je prelazio licem,
Izgledao privremen,
Odsutan i lak,
A sada bih mogao
Da ga ponovim.
Ispunjenog težinom
Bez koje nema lica.

SENKE

Kada primetite da se
Senke brzo sklapaju
Za retkim, sve ređim, prolaznicima,
Znajte da ste dospeli
U područje velikih planina.
Ali kada povremeno opazite
Mesta davno ugašenih vatri,
Nalik na u žurbi očišćenu ranicu,
Znajte da ste otišli i dalje,
U vreme pre seobe naroda.

REČNIK

Kada bi se nabrojala
Sva mesta u kojima sam bio,
Dobio bi se veliki rečnik
Zemaljskih mogućnosti,
Prepuštenih nezaustavljivom oku
Sa mirnoćom
Poželjnom u svakodnevnim stvarima,
Ostavljenih drugim ljudima
Koji misle o velikom rečniku
Mesta u kojima su bili.

IZMAGLICA

Nedaleko od mesta na kome se
Skružio grad, napokon povučen u sebe,
Pretvarajući se u lako zamislivu tačku
Iz koje zrakasto kreću ulice,
Velike i male, bučne i prljave,
Zaposednute ljudstvom i one sa odjecima
Zvonkim zbog usamljenosti,
Prostor su ispunile kuće
Gotovo polegle po zemlji,
Bez ikakve gradske visine.
Pažljivo sam gledao ovaj prostor
Urastanja u raskvašenu zemlju
Kako bih nešto zabeležio.
Ali što sam duže posmatrao,
Sve više sam uviđao zatamnjena mesta,
Recimo ono iza zguljene zelene ograde,
Posle kojih smalaksava pogled.
Jasnije mi je bilo zašto se ne može opisati
Ono što ne staje ni u jedan pogled,
Ni u samo jedan život.
Otuda su dopirale senke,
Zvuci od pritajenih do teških,
Oslobođenih brige kako će ih drugi čuti,
Koraci koji nikoga ne izvode na videlo.
Video sam što se moglo videti.
Menjao mesta i tako oprobao
Vijugavi nagib ulice.
Potom sam odmahnuo rukom.
Ne samo zbog uzaludnosti
Nego i kao pozdrav
Onome što se najpre videlo
A onda postajalo slutnja.
Izmaglica snenih očiju.

SENOVITOST

Kada padaju senke,
Sve postaje stvarno.
Ispunjava se prostor,
Obično oskudan.
Zvuk praćen zgusnutim vazduhom
Naseljava uglove
Od kojih se skreće pogled.
Senovitost izdužuje naše telo.
Samo tada šapat
Gasne u uhu
Kome je upućen.
U toj neodlučnosti
Niti smo sami,
Niti sa drugima.

MESTO BORAVKA

Kada događaji
Postanu svakodnevni život,
Naš jedini život,
Kada suza deteta
Nije izazvana
Odveć velikom
Roditeljskom brigom
Ili lakomislenim pokretom
U trku za loptom,
Tada oči sumnjaju
U ono što vide,
A glasovi se podižu
Kao mukli šapat,
Kao jek uznemirenosti,
Kao rasprava sa odsutnim
Ili kao poziv na patnju.
Tada u svakoj udolini,
Pa i na nekada bučnom trgu,
Telo prepoznaje mesto
Svog budućeg boravka.

ELEGIJA JOSIFU BRODSKOM

1.

Kada je, zajedno sa Džonom Donom,
Usnulo sve što je pesnik
Slutio i video, započinjao i odlagao,
Sve dobre namere i rđava svakidašnjica,
Pokreti i dodiri, korak deteta
Koji je, koliko juče, mogao biti opisan,
A sada je samo dremež
Među mnogim snovima,
Predmeti ostavljeni na
Slučajno izabranim mestima
Ili pokrenuti neobrazloženom namerom,
Reči izgovorene s lakoćom
I ostavljene još koji čas
U praznjikavom prostoru,
Ili zatečene među upravo
Uobličenim usnama,
Kada su i one usnule,
I ljudi i predeli,
I strasti svih ljudi
U oblicima svih predela,
Da li je taj san,
Započet kada je usnuo Džon Don,
Ime jednog zvuka,
Bio neki novi san
Ili se samo nastavila
Stara ona zatečenost,
Obamrlost posle jutarnjeg dremeža.

2.

I on je usnuo.
Vodeni žig tone u mulj i u san.
Usnula je imperija koja ga je prognala.
Sanja imperija na čijim je obalama
Pisao na dva jezika.

Takav pokret nismo prizvali.
Od voska koji je sastrugan
Sa pečata imperije
Ostalo je iza nokta
Kao trag celog napora.

Svima se spava.
Na svim jezicima
Ubrzavaju se reči
Pre no što postanu mrmor.
San je vreme odsustva.

3.

Šta da radimo sa snom
Koji se nikome ne može ispričati?
Ako se njime neće naseliti iskustvo,
Ako njime život nije zaustavljen
Da bi nanovo počeo?
Naprosto, to je san.
A biti u snu znači biti izmešten.
Šta se može učiniti sa takvim snom?
Šta se može učiniti sa svojim dremežom?
U rasutoj svetlosti
Ili u svedenom svetlu.
Svejedno je, tako je svejedno.

Draginja Urosević

VIŠNU I BILJANA

Višnu, stari bog praotaca
smišlja za južnoslovensko pleme Biljanu.
Ljubav cveta iz prijateljskih razloga,
vedrine i spokoja, srebrnine i zlata.
Ko voli predanja taj roni po rekama
među stanovnicima koji ne dosežu more.

LAHOR I GRANJE

Lahor i granje se prepliću,
jedni druge potajno mirišu.
Lahor zabole ruke od trnoružice
i nikad ne prestanu da bolom mašu.
Lahoricu zabole bele dojke
od prisluškivanja prolećnih šapata
i nikad ne pristanu da se skrase.
I lahor i lahorica nose po jagnje u zubima,
beli cvet đurđevka i mirišu ga
za dana, za noći, za sutona i osvita.
Neka je blažen svaki lahor pokret
koji tare o vedrinu i sjaj moćnih proleća.

IZVINJENJE ZLATOKRILIM RUŽAMA

Izvinite, zlatokrile ruže u vrtu,
što neznalica, neuka, zasenjena drugim sjajem,
htedoh i vređah boje vaših lica
punih rose među svijenim laticama
sakupljenih u tami vrta, ispod prozora,
što ne razumeh da hoćete, mile i uzorne
da u moju sobu unosete mirise i razne boje.
Izvinite zlatokrile ruže u vrtu,
što vas dostojno ne plevih i zalivah
da vaši trnovi zauvek bodu Mesečevo telo.
Izvinite zlatokrile ruže u vrtu
što nasrtah na vaše bezazlene trnove,
neznalica u svetlosnim i Mesečevim sjajkanjima.

HRAST I OLUJA

Sunce ode na dugo putovanje kroz noć,
sitne zvezde zažmirkaše u mrklini
i poče kišica bez zastanaka među oblacima.
Nebo zažmure na jedno oko, zažmure na drugo,
besni oluji zahujaše i zamrsiše predele.
Popadaše lipe, borovi, jelike, niska zimzelen
u zemlju utonuše kukureci, ljubičice i jaglike.
Samo stoletni hrast, drvo predaka i potomaka,
puče na dvoje, na troje, i ostade da životari,
drvo-crkva u polomljenoj, zamršenoj šumi
i jedva čujnim glasom priča o vekovima unazad
i postojano, dostojno sunčane obesti, budi nadu
kod retkih stanovnika opustelog luga, nekad bujnog,
sa zvezdicom Danicom visoko na domaku dogledu.
Kad minuše gorski oluji i zađoše za sanak,
ishodi Sunce, hrast podiže, utrnulo rastinje bodri.

KADIFICE SE OPORAVLJAJU OD GRADA

Puče grom iz vedra neba, olujni oblaci se sakupiše
i grad poče tuču po vrtu, po vratu kadifica.
Maleni samotni cvetovi u boji cigle i cimeta
umalo ne polomiše stas i lepotu cvetića.
Kad Sunce dođe i smotri u vrtu kadifice,
šalje im hiljadu i jedan nežan poljubac,
podstiče vetrić da po bašti leči rane duboke,
sokove iz zemlje priziva da im ulije snagu.
Prođaše dani Suncem osedlani, kadifice pognute
u visinu Zornjače digoše glavice i zapevaše
Suncu, vetriću, zemaljskim sokovima i visovima.

RUŽA LEPA VIDA

Raskošna žuta ruža, nazvana lepa Vida,
među sočnim, među slatkim dinjama zacvastala.
Udvara joj se bujnoj mirisni krin, po imenu lepi Rade.
Ona uvredljivo prikuplja latice u čvrstu odbojnost.
Dođe dan da je Sunce prosi, šalje joj žarki pozdrav.
Ona uvredljivo prikuplja latice u čvrstu odbojnost.
Mesec joj kradom noću šalje plavi srebrni oreol.
Ona uvredljivo prikuplja latice u čvrstu odbojnost.
Raskošna žuta ruža, nazvana lepa Vida,
bujala, cvala, negodovala, prosce odbijala i precvetala.
Kad miholjsko leto dođe zove Sunce da je pogleda,
ono joj milo odgovara da ima drugu verenicu.
Zove Mesec da joj kradom u nedra spusti poljubac,
on joj odgovara da se jednoj hrizantemi udvara.
Zove lepog Rada da joj nevestinski venac donese,
odgovara joj krin-delija: oj, zar ne znaš, lepa Vido,
ja sam već godinu dana oženjen, oženjen belom Radom,
u kolevci čedo nijamo i u nežnosti klijamo.

MAJČINA DUŠICA

Majčina dušica u dvorištu rasla,
društvo joj prave bosiljak i lepa kata.
Ružičast zvonast cvet bosiljku se udvara:
oj, bosioče, Ti mirišeš po oltarima
i Tvoju miru poznaju naši veliki oci i mati.
Bosiljak joj milo odgovara; oj, još latinska travo,
Ti budi u mojoj blizini da mi pozajmiš boju
jer ja pristojnog ruha ne imadem
a ulazim u domove svečanikom i u oltare,
da podelimo radost nade i visinu ushita.
Odgovara mu majčina dušica, sluša lepa kata:
Daću Ti boje, mili delijo, da zarumeniš,
dozvoliće mi iz bokora tri godine stara nana.

BOSILJAK

Bosiljak rastao u dvorištu, baš tu na prozoru,
beru ga i čuvaju u lepim kutijama i vezicama,
na skrovitim mestima, za čaj, za crkveni obred,
za miris u bračnoj ložnici kad selen napusti sezonu,
zima zaveje pragove i kaldrme,
trgove i mostove, kad biljka mirisnica,
u isti mah na raznim kućnim mestima,
u raznim naseljima, svečanostima i običnostima.

ZOLJA

Zolja sviknuta slatkom stasu kruške
prolebdi celi trougao leta da sleti,
bez oslonca na stranice juna, jula i avgusta
u kojima joj je dom ispunjen zuj-tišinom.
Zolja orna za lebdenje i dnevnu nesanicu
tek u noći spusti krilca u tiho gnezdašce.
Čeka je zračno obilje plitkih soba
u kojima se niti svile svijaju na kalemcad.
Slatka ljubav zolje i kruške tihasta je
i pamti suncem razliveno i sneškom razriveno
obilje junskih, julskih i avgustovskih naklona,
obešenih o tihaste lelujave grančice-tišcčice
i otkinute sa sunc-ležaja voćne zrelice.

Simon Grabovac

IZMEĐU OSTALOG
Između ostalog raste drvo
nepobitno. Vazduh se razgranava
dalekosežno u raznim pravcima.
Lišče je takav soj ptica da
Isključuje blago i zift zeleno
sa njihovog leta. Drvo ima oblik
Urlika čoveka ukopanog
pored puta kojim se ne ide.
Savija li se vihor pod naletima
drveća. Ili u korpi nosi poplavu
vode. Dole je oznojeno dno
reka. Gore prvi najshvatljiviji
sloj priče
vode.

CRNA RUPA
Subota je njegov dan.
Tada ustaje rano, pre svih
na svetu. Da mu ne bude hladno
da mu nos ne curi, da mu se noge
stonoge ne smrznu
navlači hulahopke. Udomi lepo
muda. I odlazi na najlon
pijacu. Zauzima dobro
mesto. Najbolje. Da vidi čega sve
nema na svetu. Šta sve guta
crna rupa.

GLJIVA
Idući dvorištem stigao sam
dotle da mogu reći kiša
se naoblačila. I zato ću zaspati
ispod pogleda da bi otkrio šta
se događa. Dvorište je sasvim izobličeno,
iskrivljeno. Prizor drveta je toliko
osakaćen da više podseća na gljivu.
Ljudske prilike izdužene do beskonačnosti
brže su od senki zalepljenih
za pepeo.

TOK STVARI
Tok stvari poprima ozbiljne oblike.
Stolice se diferenciraju od stola.
Vaze mobilizuju. Posude pripremaju
rezerve brašna, šećera, ulja. Ormari
sklanjaju sa vidika. Regal uvlači
u police. Slike prave barikade.
Parket se homogenizovao na drevenoj
osnovi. Noževi se ukopavaju. Prave
grudobrane. Pisaći sto je neosvojivi
bunker. Prašina sve skriva.
Maskira.
Cipele se u najvećoj tajnosti
Pripremaju da dezertiraju.

IZUZETNA PRILIKA
Ovo je izuzetna prilika.
Treba samo povući glavu kroz iglene uši.
Udariti krilima, skakati kao
žaba. I paziti da nas ne
popiša. Vrištati, propinjati se
na zadnje noge. Upropanj.
Rzati, skičati. Rastrgnuti
ljudsku ruku. Džilitati se
repom i penjati uz
vodoskok. Uzjahati kokošku
koja ima kokošje slepilo.
I padati razdrljen u blato.
Ekstazu.
Dvorište je plavo i krcato.
I završava se u dnu neba.
Dosta je bilo dreždanja.

ZADATA TEMA
Nema se šta
Ispljunuti.
Povratiti. Detinjstvo
Se istopilo. I prosulo
Kao ruke niz
Ulicu. Nema se šta
Ponoviti. Pročitati.
Preci verovanja
Rodni kraj. Baba.
Dvorište. Stoka
Pas. Sve je
Iscurilo
Između
Prstiju.

LASTAVICJE GNEZDO NA FRESCI HILANDARA

Jesam li dosao, najzad, do prelepog cilja,
U postojbinu sazvucja reci i tisine?
Znam tajnu neizlecive ljubavi gorobilja
I odgonetku zauvek izgubljene vedrine.
Kamenu i rosi novo cu ime izmisljati,
Darovan necijeg izdasnog srca darom,
Mogao sam umreti i sve ovo ne znati!
Proglasavam ovaj prizor novim oltarom!
Prastaj Svevisnji i Tvoja milosti,
U gnezdu je iverak sveceve kosti!

Lastavicje gnezdo na fresci Hilandara!
Zvezde i ognjista susret na sred kuce!
Zapisujem na dlanu ime i zivot neimara
I prvi jutarnji zrak sto oglasi svanuce.
Dovde sam putovao nocima i stolecima,
Sanjao kule u oblacima i nepojamni cvet
I sada gledam u nebo za pticima
Dok uzlecu pravo u zaumni svet.
Prastaj Svevisnji i Tvoja mudrosti,
U gnezdu je iverak sveceve kosti!

Sto puta sam pred cudima sveta neutesno plako
I trazio pravu rec da kazem moje krvi
Neizrecivu tajnu. Al' nikad tako, al' nikad tako,
Da me zvucnom bojom, budni san nezno smrvi.
Da li smo bili kakvi smo trebali biti?
Zar nam kajanje ostaje k'o zalog oprostajni,
Da li smo smeli tu casu opojnu popiti,
Sto nas je mamila ponorom svojih tajni.
Prastaj Svevisnji i Tvoja milosti.
U gnezdu je iverak sveceve kosti!

Izgubiti carstvo u ratu - to nije nista!
Nesto je sjaj suze na decjem licu
I lik prve ljubavi u bistrini izvorosta,
Nesto je videti na fresci Hilandara - lastavicu!
Samo iz neporecive zudnje nastaje ovako delo
Ljubavi, sna i jave. Cula su se zvona kako zvone,

U sluh sveta da se oglase. I jarko svetlo obuzelo
Sirom, jedini, nesagorivi kutak vasione.
Prastaj Svevisnji i Tvoja mudrosti,
U gnezdu je iverak sveceve kosti!

Lastavicje gnezdo na fresci Hilandara!
Je li to odgonetka dubine dana i noci,
Koja nas pece k'o neugasivi grumen zara,
Je li to ruka spasa, brodolomniku, u samoci?
Negde u nigdini, negde u beskraju,
Svaki se otkucaj naseg srca broji
I nase reci u muklini svemira traju,
I razlog za gnezdo lastavicje negde postoji.
Prastaj Svevisnji i Tvoja milosti,
U gnezdu je iverak sveceve kosti!

Prizivam svetlost da svetli usred zivota,
U sprezi ljubavi i zla, i meni gresnom,
Dok se na vidiku ruzama osipa Golgota,
Meni putniku vanvremenom i srecniku neutesnom.
Vidim Boga, zacudjenog nad zlodelima svoje dece,
Vidim bracu oslepljenu, u nepostojece svetlo slaze
U povorci vidim uboge putnike, careve i svece
Zapucene, pod suncem, na krvave puteve i bogaze
Prastaj Svevisnji i Tvoja mudrosti,
U gnezdu je iverak sveceve kosti!

Lastavicje gnezdo na fresci Hilandara!
Himne dostojno jest i zlatom pisane slave!
Odavde vidim i najdalji predeo zemnog sara
I bilje svetloljubivo oko Hristove glave.
Hvala ti za ostrvo spasa, za ruj sto svice
U sazvezdju dobre nade, za ognjista i strehu.
Ispisacu nesagorivi letopis za cudesno otkrice
I saznati punu istinu o dobroti i grehu.
Prastaj Svevisnji i Tvoja milosti,
U gnezdu je iverak sveceve kosti!

To je bilo u jednoj četvrti Grada
Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek svetlost
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je na stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega

Osećao se sumpor
Jer tog popodneva uništavali su stenice
Govorila je ovde je mračno
I zagušljivo
I leti i zimi ovde je uvek zima
Božija zvezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim
delovima grada

Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada

Ovde se umire od svega
od toplote i zime
Ili se smrzavaš ili gušiš
Ovde vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš
Čini mi se umreću ugušena
Imaš petnaest godina imam petnaest
godina
Oboje trideset

Sa trideset godina više nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ljubi me

Žak Prever