Kratke priče

First topic message reminder :




Kratka priča o ne življenju življenja. Taj prokleti dnevnik.
"Puno godina smo već bili u toj pećini, rupi, kako su je neki zvali, meni je izgledala kao pećina. Znao sam da je odatle sunce nemoguće videti, imala je nekakv čudan miris fosfora koji se naročito širio u trenucima kada smo se budili (ne bih mogao da kažem da su to bila jutra već samo vreme kada su svi ustajali). Iznad nas su se čuli točkovi, veliki teški i puni vode, kao i kiša koja se takođe čula u trenucima kada bi svi zaćutali, tamno crveni zidovi i vlaga koja se uvlačila u pore"

Čitao sam taj dnevnik bez predaha vec nekoliko dana. Bio je to dnevnik par novinara zarobljenih od strane revolucionarno-levičarskog
pokreta u Južnoj Americi. Do mojih ruku je došao čudnim putem na yard-sale-u na koji sam pre para nedelja naleteo. Bio je u kožnom povezu punom znoja i prekora. Pogledao sam unutra i nažalost kupio ga. Od tada nemam mira.

"Hranu sam nam ubacivali kroz nekakav otvor koji je takođe bio mračan, oči su nam navikle na mrak ali ipak nisam mogao jasno da vidim lice koje je bilo do mene. Lice moje najlepše, sa kojom sam pošao na ovo prokleto putovanje. Njeno lice je za mene bilo samo urezano sećanje i ništa više. Zagrljaj i razmišljanje o našim najmilijima su nam bili jedini način da ostanemo koliko toliko normalni"

Jedna ideja mi se sve vreme motala po glavi. Morao sam da napišem jednu priču o njihovim patnjama. O njihovoj želji za slobodom, izlaskom iz pećine. Iz mraka u kojem su bili toliko dugo. Hteo sam da ispričam kako se čovek moze boriti protiv svega, da oslikam njihova osećanja. Morao sam im se na taj način odužiti.
Seo sam za svoj komp i pokušao da počnem. Gledao sam kroz prozor u reku, njena površina je polako počela da se meskolji od kapi kiše. Nije mi išlo. Hteo sam da počnem od naslova ali ni to nije išlo. Prvih nekoliko redova, opet ništa. Pogledao sam u moju ženu koja je sve vreme sedela na kauču i buljila u TV. Ni jedna jedina trunka inspiracije. Osećao sam bezveze. Kao da sam isprljan tim iskrenim svedočanstvom ali nisam znao kako da se operem. Osećao sam se kao kad sudovi koji su oprani stoje van nekoliko nedelja na polici. Čisti su, a ipak prljavi od prašine koja je napadala na njih. Odlučio sam da odem do redakcije i pokušam tamo da nesto napišem. Možda u radnoj atmosferi budem imao vise sreće. Obukao sam se i izašao, a moja žena me je pozdravila ne skidajući pogled s’ televizora. Sišao sam u metro a ceo "Elephant&Castle" je mirisao na radni dan pun besplatnih novina. Stanicom se širio blagi miris fosfora. I kroz celi "Piccadilly line". Čitao sam svoje besplatne novine i razmišljao kako bih mogao da ispričam priču o osećanjima ljudi koji su zatvoreni u pećini, u bestragiji latinske amerike. Ništa mi nije padalo na pamet. Ni jedan jedini način na koji bi mogo da ispričam tu priču. U novinama je stajao veliki naslov "Katastrofa u fabrici šibica."
Izašao sam na svojoj stanici i polako pošao do posla. Kiša je već jako padala. Prilazio sam svojoj kancelariji od crvene fasadne cigle. I sama unutrašnjost je bila crvena, tamno crvena sa prelivima svetlije crvene. Seo za svoj sto i opet počeo. I ništa dalje od toga. Doduše, sada sam napisao naslov "Izaći iz pećine, Priča o Hrabrim Ljudima". Ma to nije to. Odmah sam ga izgužvao. Pokušao sam jos par puta, nisam bio ništa bolje sreće. Sišao sam do kantine, mozda će hrana da me malo oraspoloži i pokrene inspiraciju. Kroz mračni tunel sam se spustio do kantine u kojoj je bilo nestalo svetla. Kuvarica je bacila tanjir pred mene. Nisam ni video šta jedem jer je par sveća koje su zamenjivale sijalice, bacalo slabu svetlost samo po uglovima prostorije. Pojeo sam svoj grašak, ili pirinac. Nisam bio siguran, delom jer nisam video, delom jer sam bez prestanka razmišljao o tome kako da uobličim svoju priču. Kako? kako?... mučile su me te misli. Pa pisao sam o tolikim stvarima, a sada ne mogu da ispričam nesto sto me je zaista potreslo. Pošto mi ni ručak nije pomogao, razmišljao sam da li da se vratim u svoju tamno crvenu kancelariju ili izadjem malo na vazduh. Opredelio sam se za ovo drugo. Pošao sam do mog dobrog prijatelja koji je bio vlasnik malog bistroa ispod nadvoznjaka. Kiša je pljuštala bez naznaka da bi mogla da stane u skorije vreme. Usao sam kod njega i sa vrata ga pozdravio našim starim pozdravom. Seo sam i naručio kafu koju je on doneo i pridružio mi se. Odmah sam mu ispričao sta me muči. I koliko me to muči. Slušao me je dok su iznad nas tutnjali teški kamioni. Ogromni, teški. Točkovi puni kiše prekidali su naše ćaskanje. Ipak me je saslušao do kraja i slegao ramenima: "Ti si uvek imao inspiraciju za razne teme, ne mogu da objasnim otkud to da je sada u tebi nema". Ispričali smo se o svim najvaznijim stvarima na svetu i tih 15 minuta je brzo prošlo. Izašao sam i nije mi bilo lakše ni malo.
Telefon je zazvonio. Moja žena me je zvala buljeci u televizor. Rekla je "treba nam neki ručak, i neki desert, i molim te pokupi decu iz vrtića kada se vratiš." Sve je to izgovorila neprestano buljeci u televizor. Sećao sam se moje žene pre vremena kada je počela da bulji u televizor. Bila je zaista prelepa, i sada je ali ne uspevam da je vidim od odsjaja katodne radijacije. Kristalno jasno sam se sećao toga. Odjavio sam se s posla i ponovo pošao ka stanici metroa. Putujući ka obdaništu, skrhan činjenicom da nisam sposoban da opišem patnje tih jadnih ljudi, na pamet mi je pala jedan stvar koju je koliko sinoć pomenuo moj drugi dobar prijatelj. Kako se ranije nisam toga setio?! Bio sam u dvorištu vrtića, odjednom čudno samozadovoljan. Kako se ranije nisam setio šta mi je prijatelj rekao? Sasvim jednostavno -
" Ne mozeš da piseš o nečemu što ne poznaješ"!!
Da, to je bilo to. To nije bio moj život, to nisu bila moja osećanja. Ja to ne poznajem, zato nisam mogao o tome da pišem. Nasmejao sam se, dok su mi moja dva mala anđela trčala u zagrljaj.
Bio sam sretan, ja ne zivim takav život! Pošli smo lagano na sladoled, biće to lep dan iako napolju pada kiša.

Autor Arvin Kamberi

Dragana Kršenković Brković
IZGUBLJENI PEČAT

Poslednje kapi kiše su upravo prestajale da dobuju kada je David podigao pogled sa svog stola i rasutih kamenih pločica i kroz otvoreni prozor se zagledao u nadiruću jutarnju svetlost. Meka, blistava koprena već je uspela da prekrije i zatomi visoku, nekoliko stoleća staru, zgradu sa leve strane, njene uske prozore uokvirene kamenim reljefima i nešto viši toranj sa isturenim, polukružnim prostorom na njegovom dnu, potom tunel sa uskim prolazom koji je, kroz vijugave uličice Starog Grada popločane glatkim, oblim kamenjem, izlazio na Herodovu Palatu, kao i tek procvetale grane prastare masline koja je, stešnjena okolnim zidovima, odolevala vremenu i novim navikama ljudi.

Pogled mu se zaustavio na teškim, tamnim oblacima koji su brzo nestajali sa vidika, nošeni snažnim vazdušnim strujama. Ubrzo se nebo raščistilo i on je, iako je sa svog mesta mogao da vidi tek njegovo parče, sa olakšanjem odahnuo. David je voleo blistavu, kristalnu plavet koju je rani april sa sobom doneo i često je znao da dugo, zaneto stoji sa obaveznom kafom i cigaretom u ruci, zagledan u visinu nad sobom. Tada je jasno uočavao kako se nebo iz dana u dan menja, i kako se pretače iz jedne nijanse u drugu, prelazeći iz čelično-sive, tako karakteristične za zimske mesece u razuđeno, prozirno plavetnilo koje je budilo osećanje da je sve u našem životu moguće i dostupno, na dohvat ruke i da nam je potreban tek korak pa da stupimo u svu tu zanosnu širinu i nemerljivo prostranstvo pred sobom.

Iznenadni pozivi uličnog prodavca koji je nudio toplo pecivo ukrašeno susamom, tek izvađeno iz velikih peći, trgli su ga i on se ponovo zagledao u zagonetne predmete pred sobom. Na tamnoj površini njegovog radnog stola, između kompjutera, papira, kutije sa raznobojnim spajalicama, brojnih fascikli i pepeljare ispunjene opušcima, ležala je kesa od meke, crvene čoje iz koje su virile kamene pločice. One nisu bile šire od 15 i duže od 20 cm i na svojoj gornjoj, glatkoj strani imale su urezane znake koje David nikada do tada nije video.

Kesu je tog jutra pronašao u pukotini Zapadnog Zida, tokom svog redovnog posla - ostavljanja novih pisanih poruka u Zidu i sakupljanja starih, onih koje su već nekoliko nedelja ležale u pukotinama. Odmah ga je privukla. Bilo je neobično da neko ostavlja kesu, pošto je tradicija nalagala da se želje i poruke Jedinom zapisuju na malim, neuglednim papirićima i da se, potom, višestruko savijene, ostavljaju u praznim prostorima između kamenih blokova Zida.

Bilo je neobično i da neko uzme ostavljenu poruku iz Zida, a David je to ipak učinio. Nešto neodređeno - nalik maglovitoj iskri ili, možda, tek bledoj slutnji - nateralo ga je da ispruži ruku i otvori kesu. Njegov pogled je pao na kamene pločice za koje je bilo očito da su veoma stare.

On nije mogao ni u tom trenutku, dok je sedeo za stolom i lagano se ljuljao, da pronikne šta ga je to nagnalo da naglo zatvori kesu, spusti je u džep jakne i odmah krene u svoj ured. Zamišljen, uporno je pogledom klizio po iskidanim, krutim linijama znakova, po površini pločica boje dima, kao i po njihovim glatkim obodima, postajući svestan kako radoznalost u njemu raste.

Nešto sasvim novo je izranjalo na površinu i David je, ne malo iznenađen, zaključio kako to nepoznato, maglovito stanje uspeva da veže njegovu pažnju. Uspelo je da u njemu probudi i radosni nemir - ono što toliko dugo nije osetio. I, ono što mu je toliko bilo potrebno.

Za Davida Simona dani su tekli između ureda glavne pošte, poznatog kao Odeljenje mrtvih pisama, njegovog malenog stana na trećem spratu ulice Nayot br. 49 i kafea u Starom Gradu, u rekonstruisanom centru Cardo, čiji su svod celom dužinom krasile arkade, a za čije su zidove bile vezane razne legende - počev od one da je ta ulica nekada bila glavna avenija koja je povezivala severni i južni deo grada, do priča da su grubi i neobrađeni zidovi brojnih zlatara i radnji zapravo ostaci građevina iz perioda od X do I veka p.n.e.

Posebno su mu bili nezanimljivi njegovi dani u uredu.

Davidov posao se sastojao od praćenja elektronske pošte specijalnog internet servisa pod nazivom Prozor na Zid - otvorenog za sve ljude koji nisu u Jerusalimu a žele da se njihove poruke Jedinom i Najmoćnijem nađu u Zidu, u štampanju tih poruka i njihovom odnošenju na to, vekovima staro, mesto molitve i iskrenog pokajanja.

Sve to je bilo veoma jednostavno i, posle par godina, čitanje tuđih ispovesti i otkrivanje željenih snova nepoznatih ljudi nije više imalo nikakvu privlačnost za njega.

Kad je prihvatio posao i pročitao prvu poruku, gotovo se glasno nasmejao. “Nekada sam volela da iz restorana ponesem pepeljaru ili platnenu salvetu. Mislila sam da u tome nema ničeg lošeg. Sada znam da sam grešila i potreban mi je oproštaj… ”, pisala je jedna pedesetogodišnja žena i David je bio siguran da će se na novom poslu dobro zabavljati. Kad je zatim pročitao grozničavo pismo oca koji moli za svog osmogodišnjeg umirućeg sina, prestao je da se smeje. I to je tako ostalo sve do tog aprilskog jutra, pretvorivši se u jednoličnu i monotonu rutinu u kojoj ni jedan glas - u beskrajnom nizu poruka pristiglih preko interneta - nije bio izdvojen, niti poseban.

Njegove dane i noći su ispunjavali beskrajni razgovori i dokona ispijanja pića u Cardu, sa momcima sa kojima je odrastao u Starom Gradu, u tesnim ulicama oko Tonshuk Palate, uzbudljivi košarkaški prenosi, kao i redovno plivanje u bazenu ili igranje šaha i karata. Vreme se neosetno slilo za Davida i on je bio ubeđen kako je sve u redu u njegovom životu.

Samo povremeno, i to obično u smiraj dana, razlivena sunčeva svetlost iznad grada - ti nepregledni slojevi blistavih traka koji naležu jedni na druge, prelivajući se od plamteće crvene, rastopljeno-zlatne do zagasito mrke - podsetila bi ga da negde daleko, iza ivice horizonta koji poznaje od svog rođenja, leži svet ispunjen velikim delima, jedinstvenim mirisima i radošću. Svet u kome su sve staze obasjane iskričavim sjajem tako da su se ljudi kroz njega kretali lako i bez tegobe. Svet u kome se niko ne gubi u ružnim maglama, niti - ako je već izgubljen u njenim zagušljivim, teško prohodnim isparenjima - zbog toga oseća jad i čemer. Jedan nov, širok i prostran svet. Otvorenih vidika i slobodnog daha.

Samo tada bi David iznenada osetio da mu nešto nedostaje i to novo, a staro saznanje, iskrslo iz ko zna kog dela njegove nutrine, obično bi bilo praćeno jakom, bolnom, razdirućom željom koja bi se najednom pomolila, skliznula u visinu i ostala tako da leluja ispred njega i njegovog zamagljenog pogleda.

Tada bi David poželeo da sve napusti - i tesan stan, i monoton posao, i iste ulice kojima prolazi već 25 godina, da sedne u voz ili avion i uputi se negde daleko, u gradove u kojima nikada nije bio, na duge, peskovite plaže u čijim prozirno čistim vodama se on nikada nije kupao, na planine čije vrhove nikada nije osvojio, na šahovske turnire koje nikad nije dobio… U tom kratkom magnovenju on bi video sebe srećnog i zahvalnog što naredni dan može da dočeka uz osmeh i zaborav.

Ponekad, u tim, poput daha kratkim, bludećim vizijama njemu bi se učinilo da razaznaje predele u kojima ništa nije površno niti uzaludno, prazno, niti lišeno topline; da uočava izdvojen a poseban, samo njegov kutak u kome je sve ispunjeno poverenjem, čistotom i odanošću… Retko i dragoceno osećanje koje bi brzo nestajalo, rasplinjujući se sa nestankom rumenog sunčevog sjaja na obzorju.

Zato je mukli, uzbudljivi nemir na dnu njegovih grudi bio pravo osveženje. David nije hteo sebi da prizna koliko mu se raduje. Otresajući to, tek niklo osećanje (kao da je nešto neprimereno, što mu ne pripada) on je naglo ustao. Vratio je pločice u kesu i žurno je napustio ured.

Ubrzo je zašao u uske ulice Starog Grada koje je on tako dobro poznavao i kroz koje se sa sigurnošću kretao. Posle duge kiše koja je padala čitav prethodni dan i noć, grad je živnuo i David se jedva probijao između mnoštva ljudi.

Oni su prodavali ili kupovali, stojeći ispred malih, uskih radnjica u kojima, sem polica i tezgi, jedva da je moglo nešto drugo da stane. Uz glasno ubeđivanje i hvalisavo isticanje kvaliteta robe od strane prodavaca i uobičajeno dugu borbu kupaca oko cene svakog proizvoda - bili to tek plodovi svežih urmi i datula, ušećereno voće, ćilimi tkani u najboljoj tradiciji istočnjačkih boja ili mirišljave, lekovite trave pristigle sa ostrva u Sredozemnom moru - strpljivi muškarci i žene su izvodili vekovima star ritual za koji je bilo potrebno vreme i ne mala veština u nadmudrivanju.

Kad je ostavio iza sebe El-Omariye školu, on je izbio na tvrđavu za koju se vezuje priča da je jednom u njoj živeo Pontie Pilat i, zagledan u pločnik, produžio je ka izlazu iz Starog Grada i ka Damaskoj Kapiji. Utonuo u svoje misli, on nije obraćao posebnu pažnju na okolinu, bacajući tek letimične poglede na gomilu dece koja je bezglavo jurila uz zaglušujuću ciku i razdragani smeh, na polukružne lukove koji su natkrivljavali ulice i u kojima se, usled nedostatka prostora, stanovalo, na bokore tek procvetalog cveća koje je padalo sa terasa i vrhova zidova oko malenih dvorišta, kao i na dva plakata, zalepljena na metalna vrata načeta rđom, sa pozivom na rok koncert.

Na nevelikom trgu on je spazio visoke, tek ispečene i obojene ćupove za maslinovo ulje koji su se sušili na Suncu, ali je odmah zaboravio na njih. Na tren su mu pažnju vezale i meke senke koje su predvajale ulicu, jasno ističući neravnu strukturu kamenih blokova od kojih su kuće bile sagrađene i koje su treperile sa svakim daškom vetra, ali su već sledećeg momenta i one potonule u zaborav.

Na Damaskoj Kapiji je zastao, propustivši ispred sebe mršavog prodavca čaja sa, kao gar, crnim brkovima i ogromnim ibrikom na leđima. Mlada žena sa džakom na glavi - punim duvana ili svežeg povrća, on nije bio siguran - žurno je prošla mimo njega i ne pogledavši ga.

U visini, kameni reljefi su ukrašavali obod Kapije a uske puškarnice su bile gusto poređane po vrhu ove masivne građevine, sagrađene još u vreme faraona i stvaranja većine legendi za koje je čuo.

Sa leve strane ulaza u Kapiju spokojno je rasla usamljena smokva, uspevajući da opstane uprkos večno hladnom kamenu na koji je bila naslonjena. Ona je tek počela da se presvlači novim lišćem, mirno se sunčajući na prepodnevnom Suncu…

Ne zaustavljajući se nigde, David je žurio ka svom cilju. Bio je to Arheološki muzej smešten u istočnom delu grada.

Posle sat vremena on je sedeo u hladu velike biblioteke, smeštene u zapadnom krilu muzeja i pažljivo je slušao reči osobe koju su mu preporučili kao poznavaoca slova i pisama naroda čiji su svetovi nepovratno potonuli u dubinu vremena.

- Da, to su rune… prastara slova za koja se ne zna kada su nastala, niti ko ih je stvorio - pričala je Daša Pavlović, pažljivo okrećući jednu kamenu pločicu iz kese od crvene čoje u svojim rukama. - Zna se samo da su ih upotrebljavali narodi na severu Evrope i to više od 1000 godina… Nestali su pre par stotina godina, negde između XIII i XVI veka i od tada se retko gde mogu sresti…

Ona lično dugo nije imala prilike da vidi neki dokument pisan ovim neobičnim pismom, produžila je Daša svojim jasnim, zvonkim glasom, povremeno podižući pogled sa glatke površine oblih primeraka. Zato su kameni zapisi koje je David pronašao veoma dragoceni.

- Ove pločice su pisane runama koje se smatraju starijim pismom… među poznavaocima zvanim Futhark… Ime je nastalo po prvim slovima runskog alfabeta: fehu… uruz… burisaz - nastavljala je dalje Daša, dok je spolja, kroz otvoren prozor u mermernom zidu, dopirala jeka užurbanog grada.

David je, naslonjen na širok stub, pažljivo slušao, uporno se igrajući sa kutijom Marlboroa.

- Svako slovo ili runa ima svoje značenje i… - tu je za trenutak neodlučno zastala, pa je posle par sekundi ipak odlučila da veoma oprezno nastavi - ima posebnu vrednost… Za ljude u tim dalekim vremenima iza nas… one su bile naročita veza sa svetom koji ih je okruživao, a koji nisu razumevali…

Preko Dašinog čela je na tren prešla tamna sen i ona je ućutala.

David je, ne pomerajući se, čekao. Tek povremeno bi ispod oka pogledao u njeno lice, koje su krasile pravilne crte i crna kosa skupljena na temenu u dugu pletenicu, pa bi brzo spustio pogled na svoju polu-praznu kutiju cigareta.

Posle nekoliko trenutaka njen melodičan glas je ponovo ispunio tišinu prazne biblioteke, u čijim gustim senkama su se gubile visoke stalaže prenatrpane knjigama i raznom arhivskom građom, radni stolovi pravilno raspoređeni u dva paralelna niza i tri široka, masivna stuba koja su podupirala tavanicu.

- I reč runa znači upravo to… tajna. Takođe i šapat… Zatim misteriju… Mrmoljenje… Glasine… - nastavila je Daša. - One su ljudima tokom vekova bile sredstvo za dopisivanje, prenošenje poruka, ali… u isto vreme… - nakašljala se, premišljajući da li da i o toj osobini runa progovori, ali je nešto nagnalo da brzo nastavi.

- Rune oduvek prate glasovi da su to posebna slova… Drugačija od svih ostalih pisama… Da su stvorene za ljude koji su jednom nogom u svetu tajni, a drugom u svetu misterija…

Izgovorivši to u jednom dahu, brzo je pogledala u ćutljivog Davida, kao da određuje kako će te reči uticati na njega. I bila je u pravu - uticale su. On je po prvi put progovorio.

- Zvuči… tajnovito… - nasmejao se kratko i Daša je znala da je taj smeh samo znak njegove nedoumice.

- Rune i jesu tajna… - ubedljivo je potvrdila dok joj se lice ozarilo nekom novom, blagom svetlošću.

Dašu Pavlović je svaka priča o tom, gotovo zaboravljenom, pismu uvodila u dane detinjstva i sve one neverovatne, daleke i nedostupne, a - istovremeno - prelepe svetove koje joj je njena baka Lucija svojim beskrajnim pričanjem otvorila. “Pažljivo osluškuj…”, govorila joj je ona dok je Daša, poput senke, pratila, iznova tražeći da nastavi sa svojom pričom, “i možda ćeš otkriti putokaz na mestima na kojima to najmanje očekuješ… U tvojoj glavi, na primer. Jer, ko zna? Možda si jednom… u svojim snovima… srela neke od tih dalekih predela…!? ”

Daša je znala na koje je to predele njena baka mislila. Pa toliko puta do tada je, prateći njene priče, sklapala oči i zamišljala samotne krajeve negde tamo, na kraju sveta, prekrivene gustim, opasnim šumama i toliko uskim morskim zalivima da su više ličili na grlić neke boce nego na mesto gde je more uspevalo da prodre u nutrinu kopna.

Usamljena, bez puno vršnjaka sa kojima bi mogla da se igra igara koje su njoj bile zanimljive, Daša je često znala da se sakrije na tavanu njihove dvospratne porodične kuće na Trgu mimoza, među prašnjavim, slomljenim stolicama i oronulim, nikom potrebnim, širokim ogledalima sa početka stoleća i da tu, zagledana u svoj odraz u ogledalu, iznova ide putevima koje joj je baka toliko živo prethodnog dana dočarala da su odjeci tih priča još uvek treperili u njoj.

Volela je i da se iskrade, pa da ode na svoje omiljeno mesto kraj mora - na isturenu stenu sa svetionikom na vrhu i sa tako oštrim bridovima da se na njima teško sedelo. Tu je, uživajući u kricima galebova, opojnom mirisu mora i dodiru maestrala na svom licu, pratila paperjaste oblake iznad uznemirene pučine, ploveći sa njima do svih mesta koja je baka pomenula.

Posebno se Daša radovala letnjim raspustima.

Njih je obično provodila kraj jezera, u nevelikoj porodičnoj kamenoj kući sagrađenoj od dve sobe i sa ognjištem u sredini one veće. Tu je ona mogla da se prepusti svojoj mašti bez ikakvih stega i ograničenja.

Prolazeći uskim, šljunkovitim seoskim putem koji je jednim krajem izlazio na jezero a drugim na malenu crkvu, obraslu travom i šikarom, ona je lako mogla da zamisli od kamene gromade kraj druma neko lice koje je njena mašta, dalje, pretvarala u junaka priče - u uhvaćenog i skamenjenog heroja koji je čekao svoje oslobođenje. Još lakše je od čvorova i izukrštanih linija na tamnoj kori vrba koje su se spokojno ogledale u mirnoj i toploj vodi jezera prepoznavala - činilo joj se - naročite znake, koji su bili samo njoj upućeni.

Mašta i žeđ za novim i nepoznatim gonili su je da i tu, u divljini, okružena sasušenom travom, žestokom jarom i prodornim cvrčanjem cvrčaka, traži udaljena i usamljena mesta. U bašti je birala bujno žbunje lavande, ostajući u njemu sakrivena do sumraka uprkos pozivima najbližih, a često je odlazila i na čun koji su jezerske struje donele ispod opuštenih grana vrbe, pa se, jedva primetno gurajući rukom najbliže listove lokvanja, lagano ljuljala.

Tada bi, ležeći na natruloj, poprečnoj dasci i bludeći pogledom po krošnji u kojoj su se sunčevi zraci nemirno igrali sa lakim vrbenim lišćem, zamišljala planinske vrhove iz bakinih legendi, ispresecane dubokim klancima a natkriljene tananim slojevima maglenih isparenja, baš kao da su oblaci odlučili da spoje suprotne obale klanca.

Tada bi videla i sebe kako stoji na strmim padinama gora na kojima su se - baka je to znala - u prošlosti zbili mnogi važni, uzbudljivi sukobi ili se krila među zelenim, teško prohodnim čestarima, osluškujući krošnje starog drveća kako svojim šumorenjem prenose vetrovima priče o zaboravljenim narodima a moćni vetrovi ih, potom, raznose dalje, na sve četiri strane sveta.

Te priče o vetrovima su joj se oduvek najviše dopadale.

- Osluškuj huk vetra… - ne jednom je znala da joj kaže baka Lucija. -Legenda kaže da nam on to svojim hukom, u stvari, prenosi događaje koji su se jednom davno dogodili…

I Daša je trčala napolje, u susret vetru. Osluškujući njegovo hučanje, ona je znala dugo da prati lagano njihanje vlati visoke trave koja je bujala na vlažnoj obali. Vetar je krhke, duge vlati pokretao gore-dole, i napred-nazad, i taj zeleni talas se pred njenim očima ujednačeno pomerao i valjao, plešući neki drevni ples, verovatno nastao u osvit svega nama znanog.

Daša je verovala svojoj baki.

Sve što je njenoj strastvenoj dečijoj žudnji bilo potrebno, ta ćutljiva i usamljena žena, večito razapeta između dolazaka i odlazaka prvo oca, a potom i muža pomorca, joj je pružala.

A Lucija Pavlović je, gledajući pred sobom vižljastu devojčicu čije su je krupne, tamne oči tako pažljivo pratile, izmišljala jedan nov svet koji je i njoj samoj, svikloj samo na kretanje oko rodnog mesta, bio potreban - svet nastanjen živopisnim pričama i legendama, dahom zaboravljenih pesama i potonulim sećanjima.

Satima sedeći nad komplikovanim vezom, zaklonjene žaluzinama od spoljne letnje žege ili se grejući kraj kamina u dugim, kišovitim jesenjim danima, one su bile potpuno predane jedna drugoj - Lucija je pričala, a Daša upijala svaku njenu izgovorenu reč.

U Lucijinim pričama oživljavale su čitave zemlje, zajedno sa prozračnim, nestvarno moćnim bićima koja su umela na neki nedokučiv način da proniknu u svaku čovekovu tajnu, da čuju najtiši šapat, čak da prate miljama udaljene korake. Najčešće su to bila dobra i pažljiva bića koja su, kada to jednom odluče - naglašavala je ona - zauvek štitila izabranog čoveka. “Znala su ona šta život sa sobom nosi…”, tiho bi dodala Lucija i, iza tih jedva čujnih reči, Daša je slutila neku bakinu novu tajnu u koju ona nije mogla da pronikne.

- Oni to čine i danas - zastajala bi na tren, zagledavši se svojim odsutnim, Daši se činilo tako tužnim, pogledom u unukine širom otvorene oči. - I… oni će to uvek činiti! - ubeđeno je zaključivala toplim glasom i tu toplinu, zajedno sa slikom lelujave igre plamenova po senovitim kutovima visoke gostinjske sobe u kojoj su sedele, Daša je zauvek ponela sa sobom.

Priče bake Lucije su, sasvim neosetno, odredile njene buduće dane i većinu njenih interesovanja. Mnogo kasnije, kad je došlo vreme da odluči koji će fakultet upisati, neka njihova posebna, gotovo magična privlačnost su bili ona tačka koja je presudila da se Daša posveti izučavanju drevnih pisama i starih, zaboravljenih rukopisa. Baš kao što su je - bila je kasnije, posle svih događaja koji su usledili, ubeđena u to - posebnim i zaobilaznim putevima dovele do Svetog Grada, do tog muzeja u kome je dovršavala svoje post-doktorske studije i do zagonetnih pločica ispisanih prastarim slovima za koje se nije znalo čije su, niti zašto su se najednom pojavile na svetlosti dana.

Muklu tišinu prostrane biblioteke prekinula je Daša. Ona je predložila Davidu da zadrži rukopis i da ga prevede. Tako će oboje videti o čemu se tu radi i kakav je to tekst uklesan na pločicama.

Posle nekoliko trenutaka premišljanja, David je pristao. On je znao da ne postoji drugi način da sazna sadržaj neobičnog spisa koji je tog jutra pronašao u pukotini Zida sem da joj ostavi pločice na prevođenje.

Međutim, postojalo je još nešto što ga je nateralo da to učini - bila je to njegova radoznalost, sada pojačana Dašinom pričom. Nešto neodređeno u njenom glasu što ona nije mogla da sakrije rečito mu je govorilo koliko je ona iznenađena, čak obradovana neočekivanim otkrićem. “Ako je ta žena sa obala udaljenog mora tako reagovala samo pogledavši stari rukopis, on doista mora da je nešto posebno”, zaključio je David na ulici, hodajući sada sa rukama u džepovima ka glavnoj pošti i svom uredu. Pri tom je čak i nesvesno klimnuo glavom, potvrđujući sebi da je potpuno u pravu.

Ostavši sama, Daša se nije mnogo premišljala. Pažljivo je odložila pločice u crvenu kesu, spakovala je knjige i papire na kojima je do tada radila i žurno se uputila u svoj stan. Tu, na sedmom spratu visokog nebodera, sela je za svoj radni sto i uzbuđena, gotovo bez daha, poređala je sve pločice ispred sebe.

Ubrzo je shvatila kojim redom su pisane.

Još jednom je pogledala kroz otvoren prozor u široko, azurno-plavo nebo pred sobom bez ijednog oblačka, pripremila je praznu stranicu na svom kompjuteru za kucanje prevoda i glasno je pročitala prvu rečenicu:

- Kad je neveliko jato ptica, posle dugog leta iznad grada…

Posle toga se u skromno uređenoj dnevnoj sobi Dašinog iznajmljenog stana na padini Ophel gore, jednog od sedam brda na kojima se prostire Sveti Grad, moglo čuti samo njeno ujednačeno kucanje na kompjuteru.

Dragana Kršenković Brković
POTRAGA

Strma planinska staza vijugavo se penjala do okomitog masiva. Teško dišući, Anja je zastala i pogledom preletela preko golog kamenjara, preko sitne i sparušene, tek ponegde iznikle, trave, i dalje, preko procepa i udolina, oštrih kamenih blokova sa neobično usečenim kanalima i još neobičnijim izbočinama, preko retkih sasušenih stabala smreke, gloga i nara koji, zbog velikih vrućina, nisu uspeli ni da se razviju iz mladica, pa dalje, preko maslinjaka u podnožju ove goleti do tanke rečne linije koja je lenjo i spokojno tekla sredinom prostrane ravnice.

Kada se primirila, Anja se ponovo okrenula i pogledala usku stazu pred sobom. Trebalo je preći još dobar deo puta i ona je, gotovo nevoljno, nastavila dalje. Jedini zvuk koji je pratio bilo je sitno kamenje koje se kotrljalo ispod njenih nogu. U potpunom muku kraške vrleti, pod jarkom junskom podnevnom žegom taj dobujući ton brzo je nestajao, meko uranjajući u okolnu tišinu i nepokretnost.

Na čistinu ispred manastira je naletela toliko neočekivano da se trgla. Sakrivena u udolini, u zaleđu ogromnog okomitog masiva, nevelika manastirska građevina je plenila pažnju lepotom linija i belinom svoga kamena.

Anja je odmah zapazila kontrast između blistavog sjaja okolnih stena i samog zdanja, obasjanih kosim sunčevim zracima i olovno-tamnog neba u pozadini. “Sprema se oluja”, pomislila je i žurno nastavila dalje. Trebalo je preduhitriti kišu i doći pre nje do manastirskih odaja.

Kad su prve kapi počele da dobuju, ona je već uveliko sedela u omanjoj prostoriji sa niskom tavanicom, smeštenoj u levom krilu manastirskog kompleksa, pijući čaj sa svojim domaćinom i razgovarajući o onome zbog čega je prevalila toliki put.

Da, istina je. U tom manastiru je krajem XI veka nastala rukopisna zbirka pesama koja se dugo, sve negde do sredine XVI veka, čuvala sa ostalim dragocenostima u posebnoj prostoriji iza oltara. Tačnih podataka nigde nema, pisanih dokumenata još manje, ali priče o tim čudesnim obrednim i liturgijskim kompozicijama, spevanim u slavu svetaca i Jedinog i Presvetlog Oca našeg, prenosile su se s kolena na koleno, sa starešina na tek pristigle junoše manastirskog zdanja.
Nije upamćeno ni ime kaluđera koji je imao dovoljno dara i moći da svoju ljubav, snagu svoje vere i - “Mora tako biti!”, naglašenije je dodao domaćin - duboke osećajnosti pretoči u melodije od kojih se, priča dalje potvrđuje, vreme zaustavljalo a vetar ih, pojavivši se niotkuda baš kad su izvođene, raznosio dalje.

Da li je doista tako bilo ili je mašta mnogih generacija učinila svoje on, Anjin sagovornik, visoki kaluđer produhovljenog lica i dubokih, crnih očiju, nije znao, tek, zapamćeno je da je taj daroviti isposnik u trenucima nadahnuća, tik uoči zapisivanja nove melodije, odlazio do obližnje šume (hrast je tada prekrivao okolnu golet i pustoš), peo se na stabla na kojima je rasla imela, odsecao je grančice imele posebnim nožem i osvećenu grančicu kačio sebi oko vrata, pa uz zavetni krst i na dovratak manastira.

Zapamćeno je i da je taj ćutljivi čovek znao da se u letnjim mesecima, u sam cik zore, popne na najvišu tačku u okolini manastira pa da, uz svoje melodije koje je svirao na neobičnom tanjirastom instrumentu sa izduženim, blago zaobljenim, vratom, dočeka izlazak sunca. Potpuno nesvestan gomile ljudi u podnožju kraških stena koji su prekidali svoj rad u poljima, zaneseno slušajući divne zvuke, taj usamljenik se predavao spokojstvu nadolazećeg dana i svojoj muzici.

Istina, najviša tačka u okolini je okomiti masiv pored koga je Anja, pri dolasku, morala proći, posle kraće pauze je dodao muškarac obučen u dugu, crnu haljinu. Pošto je on neosvojiv, ostaje zagonetka kako se tajanstveni isposnik verao uz glatke stene da bi u praskozorje svirao na nepristupačnom vrhu. Ukoliko je to, sve tišim glasom je završavao svoju priču, uopšte važno u jednoj misteriji.

Kad je kaluđer konačno zaćutao, i jedva primetni osmeh u uglu njegovih usana se ugasio.

U potpunoj tišini koja je zavladala, jedino je spolja dopirao prigušeni zvuk dobovanja kišnih kapi. “Pljusak ne jenjava”, pomislila je Anja i krišom, da ne uvredi stanara sobe, počela je da razgleda oko sebe. U nevelikoj prostoriji dominirao je grubo tesan sto za kojim su sedeli. U uglu je bio uzan ležaj, prekriven samo tankim, sivim ćebetom a nad njegovim uzglavljem visio je drveni krst. Polica sa knjigama je duž suprotnog zida, okrugla crna peć na drva kraj nje, četkice raznih veličina, boje i razređivači na tronošcu, kraj štafelaja. Guste senke, koje je nevreme donelo sa sobom, zatomile su stvari i Anja nije mogla da razabere naslove knjiga, iako bi bilo zanimljivo saznati šta taj usamljeni čovek čita. Zato je pažnju usmerila na štafelaj i nedovršenu ikonu. Gusti namazi su odavali siguran potez, tople boje nesvakidašnje akcentiran lirizam, naglašeno plavetnilo težnju ka produhovljenom. To je iznenadilo. Bilo je očito da se ne radi samo o slikanju kojim bi se prekratilo vreme. “Čovek i ne sanja šta se sve krije u drugom čoveku”, iznenada je pomislila, i dalje zagledana u sliku sveca. “Toliko veštine... moći da se stvori nešto lepo... A sve leži sakriveno iza neprobojnog zida ćutanja...”
Odjednom se trgla i okrenula ka drugom kraju stola. Ona nije došla čak na ovaj usamljeni planinski vrh da bi otkrivala tuđe tajne. Tajna izgubljenog muzičkog rukopisa, čuvenog po imenu Santa psaltica, bila joj je mnogo zanimljivija.

Za nju je tek nedavno čula. Bilo joj je neobično da o tako važnom delu, možda jednom od najstarijih muzičkih komada napisanih u ovom delu Evrope, saznaje slučajno, u konobi ispunjenoj mrežama, školjkama i slomljenim, sa dna mora izvađenim, amforama, sred mirisa pržene ribe i belog luka i razgovora o lokalnom takmičenju u boćanju.

Njena knjiga o razvoju muzike, rekli su joj, iznenada prelazeći sa tombole i boćanja na njenu strastvenu jednogodišnju potragu za građom, neće biti potpuna bez te rukopisne zbirke pesama.

- Santa psaltica joj je ime. I još, Melika irmosa - nastavili su Anjini prijatelji. - Mada se smatra i da je rukopis, poznat pod imenom Svetilne stihire, to isto delo.

Iako se ne zna gde je sada, niti šta se sa tim pesmama, spevanim u slavu Svedržitelja, desilo u proteklim vekovima, Anja mora pokušati da sazna sve što se o njima može saznati. Ko zna, možda će ih pronaći i vratiti nazad. Neka onda ne sumnja da će je hvaliti i mesto među izabranima dodeliti.

I - Anja je krenula u potragu.

Sasvim prirodno, prvi učinjeni korak je doveo do manastira u kome je Santa psaltica nastala. I do, ko zna koliko starog, uljanim bojama umrljanog, stola za kojim je sedela.

Kaluđer je spustio svoj dlan na sto i prekinuo tišinu. Sada je pričao dubljim, za nijansu nervoznijim, glasom. Anja ga je pažljivo pogledala. Na njegovom smirenom licu pokušala je da uoči tragove nestrpljenja ili, još gore, nezadovoljstva što se toliko dugo zadržala. Ništa nije mogla da zaključi. Lice muškarca je bilo kao neprozirna maska i ona je samo, jedva primetno, odmahnula glavom.

A priča se nastavila.

Zna se da je dragoceni rukopis čuvan sve do sredine XVI veka. Potom su nesreće nagrnule na ovaj kraj i život je izašao iz svog toka.

Prvo su velike suše donele glad i mnogo ljudi se, iz zaseoka u dolini, popelo do manastira, tražeći koru hleba i utehu. Tadašnji kaluđeri su samo krajnjim naporom odoleli iskušenju da ne prodaju dragocenosti iz prostorije iza oltara i da za taj novac ne kupe žito i stoku, neophodnu da se prehrani nejač.

Za sušama su krenule najezde. Jedna za drugom prolazile su vojske, paleći i ubijajući sve pred sobom. Kad je do manastira stigao glas da dolinom gazi nekakva nepoznata družina, obučena u beduinsku odeću, surovija i nemilosrdnija od svega što su ljudi toga kraja do tada videli i da je sasvim izvesno da će se popeti ovamo gore, do manastira, jedan đakon je preuzeo na sebe rizik. Poneo je sa sobom sve dragocenosti i sakrio se u bespućima okolnih planina.
Mislilo se, najezde dolaze i prolaze. I ta družina - pristigla velikim jedrenjacima iz ko zna kog dela sveta i zašla u zaleđe planina koje opasuju more, sejući užas oko sebe - će otići. Baš kao što reke, sa prvim prolećnim danima, nadođu, poplave okolne nizije i vrate se u svoje korito. Ako đakon ode van zidina manastira, sačuvaće blago koje se tako dugo brižljivo pazilo u ovim odajama. A to je bilo jedino važno.

Međutim, prevarili su se. Đakon je nestao, a sa njim i svo blago koje je nosio. Mnogo kasnije je pronađeno njegovo telo. Ili, ono što je od njega ostalo. Nikad se nije saznalo šta se to sa njim desilo. Baš kao što nije bilo nikakvog traga blagu koje je trebalo da bude sačuvano i vraćeno nazad, u manastir.

Guste šume u najnepristupačnijim delovima planine sakrile su pravu dramu koja se tog aprilskog jutra dogodila. Naslonjen leđima na široko stablo visokog bora, umorni, u salo ogrezli, đakon je zamišljeno sedeo na vlažnoj zemlji prekrivenoj debelim slojem otpalih iglica i polako jeo kukuruzni hleb star nedelju dana. Zagledan u široke krošnje koje su se lagano njihale, s naporom je i ne bez gađenja, dugo i strpljivo žvakao svaki zalogaj. Bio je daleko od manastirskog zdanja, od ostalih kaluđera, daleko od svog života, stečenih, duboko ukorenjenih, navika i - dobre hrane. Tople. Ukusne. Sveže. Uvek u određeno vreme servirane. Ispuštajući duboke i teške uzdahe, nalik na jecaje, on je uporno premišljao jednu istu misao - koliko je njegova žrtva veliki, mučenički čin. Dovoljan da ga, kad sve prođe, proglase - tu se oprezno okretao oko sebe i krišom, brzo krstio - za sveca. Ta slika sebe u budućim danima gde ga slave kao istinskog mučenika koji je, čuvajući dragocenosti, žrtvovao sebe budućim pokolenjima, davala mu je snage da izdrži i da se ne vrati u svoju ćeliju u manastiru. Jedino se uz tu blistavu viziju tvrda zemlja, hladne noći i zavijanje vukova nisu činili neizdrživim. Iskušenje jeste bilo veliko, ali ni njegovo žrtvovanje nije bilo ništa manje. Naprotiv. Mučenički dani ga mogu povesti u susret slavi. I trajnom sećanju. Čuvar dragocenog blaga! Kako je to divno zvučalo. Osmeh nije silazio sa okruglog lica.

Đakon nije slutio da ga iz šipraga prate nečije oči. Dok je pažljivo skupljao poslednje mrvice sa levog dlana, svestan da je još uvek jako gladan, krajičkom oka je ugledao tri siluete. One su se, uz viku i zaglušujuće krike, bacile na njega. I to je bio kraj.

Nekoliko pomamnih udaraca nožem, brzo grabljenje neuglednog džaka sa blagom i još brže udaljavanje. Tri gorštaka se nisu ni osvrnula na đakonovo telo iz koga je liptala krv. Brzim koracima su se udaljavali, ostavljajući divljim zverima da završe ono što su oni započeli. Znali su da sadržaj neugledne, grubo tkane vreće jedino u gradu mogu prodati.
I tako su se ta tri visoka, stasita muškarca spustila do mora. U ranim jutarnjim časovima su prošli gradsku kapiju i, oprezno koračajući, odmah zašli po krčmama. Morali su pronaći nekog dovoljno bogatog da zlatnicima otkupi 6 ikona, 9 srebrnih relikvija, zlatni skiptar, 20 rukom prepisanih jevanđelja, knjigu sa nekakvim čudnim znacima i kukama i mnoštvo njima potpuno nevažnih stvari: glinene posude, pozlaćene i srebrne krstove raznih veličina i neobičan tanjirasti predmet sa izduženim, blago zaobljenim, vratom nepoznate namene.

Sumrak se uveliko spuštao kada su u luci slučajno naleteli na kapetana lađe koji se upravo spremao da isplovi. Ovaj mršavi čovečuljak žutih zuba, gustih brkova i oštrog, ispitivačkog pogleda samo je letimično pogledao sadržaj vreće, dao im četiri zlatnika i odmah krenuo.

Kad su tri gorštaka shvatila da su prevarena, bilo je već kasno. Brod se gubio na horizontu, a oni su još uvek nemoćno mahali svojim noževima i besno pretili i kleli.

Čim se Anja vratila iz posete manastiru, nastavila je sa traganjem. S vremena na vreme preplavila bi je sumnja da je rukopis možda uništen i da je njen napor uzaludan, ali je ona sumnju uvek odbacivala. Nepoznati glas u njoj joj je govorio da to delo, neokrnjeno i sačuvano, leži negde na nekoj polici, čekajući trenutak kad će ponovo biti otkriveno i izneseno pred poglede ljudi. Izlazeći iz zaborava, ono će zbaciti sa sebe i tišinu kojom je tako dugo bilo prekriveno. Baš kao što to sva velika dela oduvek čine.

Tokom dugih, vrelih letnjih dana ona je, ne jednom, uhvatila sebe kako sve češće razmišlja o misterioznom zapisu. Bilo da je hodala ulicama ili neobavezno ćaskala sa prijateljima u bučnim kafićima, svirala obou ili šetala proređenom šumom van grada, bilo da je radila za kompjuterom na svojoj knjizi ili mirno sedela uz supruga u kasnim večernjim satima, osluškujući zvuke još uvek budnog grada koji su kroz otvorene prozore nadirali u sobu njenog stana, Anja se prepuštala svojoj mašti. U određenom trenutku, sasvim neosetno, vreva oko nje bi počela da se stišava a priča prijatelja da tone u pozadinu slika koje su iskrsavale i bludele ispred njenih očiju.

Pokušavala je i da čuje muziku iz Santa psaltice, izvođenu za vreme svakodnevnih liturgijskih službi, kompozicije od kojih se, priča prenosi, vreme zaustavljalo a vetar ih raznosio preko dolina i planinskih masiva u bezmernu širinu nepoznatih prostora.

Nastojala je da razabere nejasnu siluetu onog ko ih je komponovao i zapisao, upinjala se da ga vidi na planinskom vrhu, zagledanog u rumeni sjaj nadolazećeg jutra, kao i da nasluti ko je on bio.

Mislima je bludela i po dalekim krajevima, po morima i drumovima kojima je - možda - dragoceni rukopis kasnije lutao.

Međutim, dešavalo se suprotno od onog što je ona želela.

Ma koliko se trudila, slike su veoma brzo nestajale a jasne vizije se, poput mehura, rasplinjavale.
Kako ni odgovori na pisma nisu stizali (Anja je odmah po silasku sa planine uputila niz pisama kolegama muzičarima i profesorima na muzičkim akademijama u nizu evropskih gradova, moleći ih da odvoje malo vremena i potraže u gradskim arhivama i bibliotekama bilo kakav trag koji bi je odveo do ove rukopisne zbirke pesama), Anja se pri kraju leta počela polako povlačiti. Sa prvim oktobarskim kišama, skoro je bila uverena da je Santa psaltica zauvek nestala.

A onda se desilo nešto neočekivano. Iz Rima je stiglo pismo i prvi obrisi mogućeg traga su počeli da se naziru.

Flautista Klario Moreti, član Kamernog orkestra 'Pjeve Santo Stefano', pronašao je u Nacionalnom arhivu kratko obaveštenje da je u XVI veku, u domu firentinskog kardinala, Monsinjora Benedeta Ambrođa, čuvana knjiga biblijskih pesama. Knjiga je imala 37 kompozicija a melodije su bile označene neumima, srednjovekovnim znacima za beleženje muzike.

I to je bilo sve, a Anjino srce je poskočilo.

I Santa psaltica je imala 37 liturgijskih pesama, i ona je pisana, tada jedino poznatom, neumskom notacijom koja je zamenila antički grčki način beleženja nota slovima, dakle - kukama, zarezima, tačkama, crticama i njihovom kombinacijom. Da li je slučaj učinio da rukopisna zbirka sa kraških vrleti dopre do bogate biblioteke firentinskog kardinala? Anja je morala doći do odgovora i veoma brzo ona se obrela u kući Monsinjora Benedeta Ambrođa, oduvek poznate u Firenci pod imenom Casa San Pjetro de Romana. Ili, bolje rečeno, u domu Presvetlog Benedeta VIII, sadašnjeg žitelja te kuće.

Gospodin Benedeto VIII se pokazao kao predusretljiv i ljubazan domaćin. Na samom početku je naglasio Anji kako je “pun razumevanja za strastveno traganje po starim dokumentima i spisima”. Samo onaj ko je jednom osetio zadovoljstvo iznenadnog otkrića nestalog dokumenta može da shvati tuđe ushićenje posle uspešno obavljenog posla.

- Konačno držati u rukama ko zna koliko star zaturen spis! Za toliku sreću se mora tražiti oproštaj - uz smešak je dodao, držeći obe ruke kao pri molitvi i kratko bacajući pogled u visinu.

Potom je, bez daljih suvišnih reči, uveo Anju u dvoranu čiji su zidovi, od tavanice do poda, bili obloženi vitrinama. U njima je ležalo na hiljade knjiga.

- Knjige, pisma i arhivska građa se u ovom domu vekovima skupljaju - ne bez ponosa je istakao Benedeto VIII pa se sigurnim korakom znalca i dobrog poznavaoca naslova, uputio ka vitrini u desnom uglu.

Otvorio je bogato izrezbarena vrata i potražio je jednu knjigu. Bila je duga oko 60 cm i imala je požutele stranice i načete ivice. Pažljivo je odneo do stola, smeštenog na sredini dvorane, tačno ispod visokog prozora.

- Ovo je beležnik - istakao je nešto nižim glasom - jedna od onih knjiga koje su se vodile prilikom ispitivanja zatvorenika. Priđite... Pogledajte... Čini mi se da ćete na ovim stranicama naći nešto od onoga za čim tragate...

I Anja se prepustila čitanju.

Tokom sledećih nekoliko dana, u tačno određeno vreme od 10 do 15 časova, sedela je za masivnim stolom, vešto i raskošno obrađenih ivica i sa nogama u obliku statua kolosa, pažljivo je listala stranicu po stranicu i, u nečitljivom rukopisu i mnoštvu arhaičnih italijanskih izraza iz XVI veka, nastojala da razume o čemu one govore.

Suve i čudnim izrazima kićene rečenice su donosile izveštaje o nizu saslušanja koja je Monsinjor Benedeto Ambrođo obavio tokom nekoliko godina, sve u ime zaštite svete crkve i jedine svete vere. Pitanja su bila kratka, odgovori još kraći i Anja se teško snalazila u tom mnoštvu konfuznih, često kontradiktornih i zbunjujućih, iskaza.

Negde na sredini beležnice prvi put je srela ime Đovana Čiberija. On je jedne aprilske večeri, dve nedelje posle Blagovesti, doveden pred presvetlog Monsinjora. U Casa San Pjetro de Romana je stigla anonimna prijava da je sa desetak viđenijih Firentinaca kovao zaveru protiv crkvenih velikodostojnika, dakle, i protiv samog Monsinjora Benedeta Ambrođa. Prijavi je dodata i optužba da je pomenuti Čiberije dugi niz godina sarađivao sa sumnjivim đenovskim i mletačkim pomorskim kapetanima, od kojih je otkupljivao robu donetu sa putovanja (“Zna se - otetu na moru!”, zapisana je u beležnici oštra Monsinjoreva optužba) pa je preprodavao u Firenci.

Anju nije privuklo Čiberijino priznanje, niti opisi njegovog padanja na kolena i ljubljenja vrhova kardinalovih cipela. Veću pažnju je obratila tek kad je pročitala spisak poklona koje je taj bogati firentinski trgovac, vlasnik dve radnje i zalagaonice, dobrovoljno ponudio i poklonio svom isledniku. U sitnim, jedva čitljivim slovima, među peharima, zlatnim svećnjacima, ogrlicama optočenim rubinima i šnalama sa biserima, među 20 rukom prepisanih jevanđelja, 9 srebrnih relikvija i jednim zlatnim skiptrom, među tkaninama od svile i brokata, noževima sa drškama od safira i brojanicama sa dragim kamenjem, Anja je pronašla i - tu nije mogla da odoli a da ne vikne - knjigu sa 37 liturgijskih pesama.

Na neki čudan način odmah je znala da je to knjiga za kojom je tragala.

Podigla je pogled sa oštećene stranice i zagledala se u otvoreni prozor. Spolja je dopirala vreva užurbane Firence - prigušeni zvuci saobraćajne gužve, daleki i oštri pisak lokomotive, mukli tutanj tramvaja koji se, uz karakteristično zvono, zaustavljao da bi ubrzo nastavio dalje.
Visoko gore, na plavom svodu, letele su ptice sitne kao tačke. One su lagano kružile, uranjajući u lake, paperjaste oblake. U dnu prozora se pojavio beli trag, nalik stazi, rečiti dokaz da je nepoznati avion upravo presekao nebeski prostor.

Iznenada, u potpunu tišinu ogromne dvorane upali su tupi udarci čekića sa udaljenog gradilišta. Već u sledećem trenutku, njih su poklopili zvuci zvona sa gradskih zvonika. Bilo je podne i brojni firentinski gradski satovi su ga obeležavali ujednačenim udarcima.

Osluškujući ih, Anja je ponovo spustila pogled na stranice ispisane krupnim, jedva čitljivim rukopisom. I u dalekoj aprilskoj noći, tamo, u vreme vladavine Monsinjora Benedeta Ambrođa, ovi zvonici su se, na isti način, oglašavali.

Anja je na momenat zatvorila oči i jasna slika je iskrsla pred njom.

Prazne, slabo osvetljene, uske ulice Firence. Težak bat vojničkih čizama odjekuje u mraku. I oštre komande koje nagone ljude da žaluzinama zatvaraju prozore. Potom, upad u radnju. Metež i rušenje. I sakupljanje dragocenosti. Anja vidi i Santa psalticu, smeštenu na polici. Vojnikova ruka je preskače, uzimajući zlatne i srebrne komade iznad i oko nje. Tako jednom, drugi put, ali je nepoznati vojnik, ipak, podiže i baca u vreću sa ostalim blagom Đovana Čiberija. Da li je kardinal odmah shvatio o koliko vrednoj knjizi se radi? I, koliko dugo je čuvana u vitrinama njegovog doma?

Bilo je vreme da potraži svog domaćina. Presvetli Benedeto VIII je sigurno imao odgovore.

- Dosta je prošlo od tih događaja, ali neka sećanja još uvek žive - pričao je Anji taj smireni gospodin dok su sedeli u udobnim foteljama ispred kamina. Vatra je obasjavala mermerni pod, ukrašen mozaikom i teškim, rukom tkanim, persijskim ćilimima, visoke zidove prekrivene slikama i tapiserijama, kao i brojne statue, srednjovekovne oklope i tamni, masivni nameštaj.

Zna se da je Monsinjor Benedeto Ambrođo bio veliki ljubitelj svega lepog, nastavljao je svoje pripovedanje Anjin domaćin, držeći u ruci čašu belog vina plemenite zlatne boje. I Anju je toplota njenog vina grejala, tako da je ona opušteno pratila ravnomeran glas cenjenog crkvenog velikodostojnika.

Monsinjor je sakupljao slike, posebno portrete, od čuvenih vajara naručivao je skulpture, u dalekim zemljama nalazio je tapiserije, od poznatih zlatara stalno je dobijao nove, maštovito obrađene, zlatne i srebrne, svećnjake i krstove. I dvorana u kojoj sede kraj kamina, uz čašu vina, prepuna je Monsinjorevih komada.
Posebno su upamćene muzičke večeri koje je priređivao u Casa San Pjetro de Romano. Njihova slava je naglo porasla i čak se do Rima i Papskog Dvora proširila kada je Monsinjor dobio zbirku liturgijskih pesama, do tada nepoznatih Firenci i muzičkim stručnjacima. Tih 37 kompozicija spevanih u slavu ljubavi ličile su na jezik samih anđela i budile su istinsko ushićenje u slušaocima. “Baš kao da su”, tvrdio je dalje biskup Benedeto VIII, “bili glas Jedinog. On se, eto, i tim jezikom poslužio ne bi li ljudima na zemlji pokazao koliko je njegova ljubav prava i velika.” U Velikoj Dvorani kardinalove kuće, u noćima kada su izvođene pomenute kompozicije, slušaocima je izgledalo kao da su one prožete svetlošću. Ili, još bolje, da su bile sama svetlost.

Zato nije čudno što su od Monsinjora neobičnu zbirku zatražili i iz Svetog Grada. Najviđeniji crkveni poglavari poželeli su da se sami uvere u glas koji je dopro do njih. Po tom glasu, uz pesme iz Casa San Pjetro de Romano naša vera i nada postaju još veći a dobrota i strpljivost bogatiji.

Rimom je kružio i jedan drugi glas. On je tvrdio da to nisu tek obične melodije, već samo proročanstvo. Glas Jedinog i Presvetlog Oca našeg. Kroz njih, On nam je poručivao:

- Smejte se i volite… duboko i strasno. To vas može povrediti, ali je jedini način da proživite svoj život u celini svog bića - odjekivao je u dvorani nešto povišeni, uzbuđeni glas Benedeta VIII, koji nije mogao pred Anjom da sakrije svoje ganuće.

I tako, kardinal Benedeto Ambrođo je otpremio neobični rukopis za Rim. Učinio je to po svom saradniku, fra Dominiku, za koga priča kaže da je bio plemić iz pokrajine Romanja. Pomenuti Frančesko de Kavalkanti se posle jednog mladalačkog dvoboja i umešanosti u smrt drugog plemića, povukao iz svetovnog života i ubrzo se našao u službi Monsinjora Benedeta Ambrođa.

Kočije su krenule na put i iznad Firence, na mostu Ale Gracie, pored crkve San Miniato al Monte, doživele su havariju. Fra Dominik se vratio u Casa San Pjetro i za Rim ponovo pošao idućeg meseca.

Godine su prolazile i svi su bili uvereni da je zbirka liturgijskih pesama smeštena u arhivi Papskog Dvora. “Istina je otkrivena tek na samrtnom času fra Dominika, u ovoj sobi”, raširio je ruke, do tog momenta uzdržani i u svemu odmereni, biskup, pozivajući tim pokretom Anju da uđe u malu, oskudno nameštenu prostoriju, smeštenu u levom krilu trospratne palate Casa San Pjetro. Razgledajući drveni krst na zidu, skoro metar visoku statuu Bogorodice u uglu, jednostavni ležaj duž jednog zida i uski stočić sa grubo tesanom stolicom uz suprotni zid, Anja je pažljivo slušala jednu od najneobičnijih priča koje je do tada čula, postajući već tada svesna koliko će fra Dominikova sudbina izmeniti njene buduće dane.
Kočija sa dragocenom zbirkom pesama se uputila u Rim sa prvim jutarnjim zracima Sunca. Bez ikakvih problema je prošla kroz uske i krivudave firentinske ulice, na samom izlazu iz grada skrenula je na zaobilazni put i ubrzo izbila na reku Arno i most Ala Gracie, tada, u XVI veku, poznat pod imenom Rubakonte. Gledajući u stepenice iznad mosta koje su vodile uzbrdo, do crkve San Miniato al Monte, nesrećni fra Dominik je ugledao nešto od čega mu je zastao dah - mušku siluetu koja lebdi u vazduhu, okruženu obiljem blistave jutarnje svetlosti. Kad se kočija našla na samom mostu, silueta je, sad bludeći visoko iznad vodenog toka i prozračne maglene koprene, progovorila.

Zatražila je od mladića da se zaustavi i vrati natrag. Na putu za Rim ga čeka sigurna smrt. Dva razbojnika su tog jutra prošla kroz Porta Sole, Vrata Sunca, istočnu kapiju Peruđe, sa namerom da ga presretnu, otmu knjigu pesama i potom je za bogatu nagradu preprodaju. Nije trenutak da mu se kaže ko je takvo naređenje dao, ali ono što on treba da zna je sledeće - knjiga ne sme pasti u pogrešne ruke. Zato fra Dominik tog jutra, ispred crkve San Miniato al Monte, stojeći ni na zemlji a ni na vodi, već visoko gore, na mostu koji spaja dve obale, mora obećati da će je čuvati. I sačuvati.

Kao odabran, neka uradi sledeće: čim se vrati u kardinalovu palatu, neka započne prepisivanje liturgijskih pesama. Tu, izmenjenu i skraćenu, verziju neka odnese u Rim. Kad dođe momenat, biće mu rečeno kome će neoštećenu, sačuvanu knjigu pesama dalje predati.

Posle tih izgovorenih reči, silueta se raspršila.

Da li je nesvakidašnja vizija bila plod fra Dominikove uobrazilje, ili su se zraci sunca poigrali sa njegovim čulima, stvorivši iluzuju kakvu ranije ni u snu nije sreo, ili je to doista bilo čudesno prikazanje, on, biskup Benedeto VIII, nikada nije uspeo da odgonetne, poletno je nastavio svoju priču Anjin domaćin u malenoj prostoriji palate Casa San Pjetro, očito uživajući u samoj činjenici da ta mlada žena pred njim priču prati sa sve većom pažnjom. Godila mu je Anjina usredsređenost i on je to sa naporom uspevao da prikrije.

Jedno je bilo neosporno - fra Dominik je učinio kako mu je rečeno i tu svoju tajnu je krio od svih. Tek kad je osetio da je kraj blizu, ležeći na krevetu u toj istoj prostoriji u kojoj su sada oni - Anja i Presvetli biskup Benedeto VIII - stajali, pokazao je na pregradu kraj svog uzglavlja. U skrivenoj ladici je ležala originalna verzija rukopisne zbirke liturgijskih pesama iz XI veka.

U Casa San Pjetro de Romano je nastala pometnja. Šta učiniti sa rukopisom? U Svetoj Stolici nisu smeli saznati za fra Dominikovo ponašanje, jer im takva laž njihovog fratra sigurno ne bi bila oproštena. Sa druge strane, nastavio je biskup tišim i poverljivim glasom, svestan delikatnosti priče koju iznosi pred ovom nepoznatom ženom, ne javiti u Rim istinu značilo je i dalje lagati što je, takođe, bilo neoprostivo.

Posle dugog većanja, odlučeno je da sve ostane kako jeste, a da se rukopis udalji sa kardinalovog dvora. Bile su potrebne godine da bi se pronašao jedan strasan zaljubljenik u muziku i starine, ruski grof Mihail Semjonič Golicin iz Sant Petersburga. Njemu je za, tada fantastičnih, 200 zlatnika ustupljen rukopis sa 37 liturgijskih pesama.

Od tog trenutka, čitav događaj se više nije pominjao. Predat je zaboravu i tišini arhivske građe.

Ono što Presvetli Benedeto VIII nije mogao znati, bila je fra Dominikova dugogodišnja, ćuteći nošena, patnja koju je on veoma pažljivo krio od svih. Ovaj, molitvama i postu do fanatičnosti odan, mladić s jedne strane je događaj na mostu shvatio kao zasluženu kaznu za ubistvo koje je, kao Frančesko de Kavalkanti, počinio, dok sa druge nije mogao da suzbije ponos što je baš on izabran da postane čuvar znamenitog rukopisa.

A u to, da je bio odabran, kao i u to da je vizija nepoznate muške siluete doista lebdela u jutarnjoj izmaglici nad nabujalom rekom Arnom, on ni jednog trenutka nije sumnjao.

Vremenom, osećanje krivice zbog laži koju je počinio sakrivanjem rukopisa, počelo je da bledi. Noćima sedeći nad otvorenim stranicama, uz drhtavi plamen sveća, pažljivo se udubljivao u zabeležene kompozicije. Iz ispisanih zareza, tačaka, crtica i kuka, naučenih još u roditeljskom domu u Romanji gde je stekao solidno obrazovanje, on je mogao da čuje te melodije. One su odjekivale u njemu, ispunjavale ga i ubrzo ga toliko preplavile da usamljeni mladić više nije mogao da zamisli svoj dan bez trenutaka provedenih nad neobičnom zbirkom.

Te melodije su odjekivale u njemu i za vreme jutarnjih i večernjih službi, tokom njegovog obaveznog rada u velikoj biblioteci kardinalskog Dvora, tokom beskonačno dugih molitvi, na kolenima, ispred statue Bogorodice, u potpunoj tišini svoje tesne sobice.

Njihov plemeniti ton kao melem je padao i po još uvek živim, stravičnim slikama dvoboja i nepokretnog tela 20-godišnjeg plemića koga je ostavio za sobom, lagano ih ublažujući i potiskujući.

Kad su prve sede vlasi prošarale njegovu kosu, fra Dominik je počinjao da prihvata misao o sebi bez upornog, razdirućeg bola.

Konačno olakšanje je došlo tek u poslednjim časovima. Osećajući bliski kraj, još jednom je izvadio dragoceni zapis iz skrovišta, kraj svog uzglavlja i sa zahvalnošću ga je položio na svoje grudi. Bio je potpuno svestan da su ga upravo njegove melodije konačno pomirile sa svetim učenjem, blaženom Marijom i - sa samim sobom. Ono, što mu je čitavog života izgledalo nemoguće.

Anjina misao je i pri povratku kući bila stalno okrenuta neobičnim otkrićima. Osećala je kako je uvučena u sled događaja koji se opirao svakoj logici. Nedokučivost čitave priče, neizvesnost oko postojanja dragocenog muzičkog rukopisa, nesvakidašnja misterija koja se naslućivala u vezi svega sa čim je zapis došao u dodir, umesto da je uplaše, pojačavali su njenu radoznalost.
Anja se budila sa željom da otkrije sve do čega se o Santa psaltici može doći. Ona je tonula u san, snivajući staze kojima je rukopis već prošao.

Izgledalo je kao da je uronila u neki nevidljivi, a stalno prisutni oblak, u nešto toliko dragoceno i očaravajuće što je i nju samu, sasvim neosetno, menjalo.

Posle toliko vremena, Anja je osećala kako iznova diše punim plućima.

Zaboravila je kad joj se to poslednji put desilo. Kad je bolje razmislila, shvatila je da je to bilo još u vreme njenog studiranja. Divni i bezbrižni dani provedeni na Muzičkoj Akademiji. Ispunjeni smehom, strastvenim slušanjem muzike, učenjem, predanim savlađivanjem instrumenata (uz obou, Anja je svirala flautu, fagot i klavir), ali i dokolicom koja je tako prijala.

Čim je počela da radi kao asistent na Institutu za muziku, to stanje je na neobjašnjiv način nestalo. Anja je neosetno počela i na javi da se kreće kao kroz san.

Sve se u njenom životu izmenilo i, u velikoj meri, prigušilo. Iako je radila na nizu novih, istraživačkih projekata u Institutu, iako je sretala brojne kolege muzičare na seminarima širom Evrope, iako je sarađivala sa časopisima za muziku i balet, stičući ime kao ozbiljan i temeljan muzički teoretičar i kritičar - Anja je bila nezadovoljna. Kad je prošla treća zima posle okončanja studija, više nije mogla da se otme utisku kako se između nje i sveta podigao prozračan, a neprobojan veo.

Vremenom, Anju je pritisla i neka posebna težina koja je zračila iz uskih ulica njenog grada, stešnjenog između visokih planina i mora. Hodajući po glatkim oblucima od belog, ispranog kamena, po ko zna koji put klizeći pogledom po bronzanim zvekirima, visokim prozorima sa oronulim žaluzinama, po kamenim vencima uklesanim iznad vrata, po načetim fasadama palata pomoraca i plemića iz prošlih vremena, po malenim trgovima sa skalinama i crkvama, udišući prigušene mirise vode i memle, prateći linije širokih krošnji mirisnih leandara, lovora i čempresa, naslućivala je život koji je pulsirao unutar gradskih zidina, skriveni život suspregnut okoštalim običajima, opterećujućom tugom i nejasnim, a tako snažnim žudnjama. Anja i njen grad su disali istim ritmom, onim damarom koji je nagoveštavao sve dublje poniranje u maglinu neizvesnosti i nemira.

I to je tako trajalo.
Anja je obavljala svoje poslove sa uobičajenom lakoćom koju samo rutina i dugogodišnja navika donose. Završavala je projekte u Institutu; odlazila je na koncerte; čitala je knjige; posećivala je poznate gradove u inostranstvu; u cik zore se šetala uz more; isplovljavala je barkom na pučinu u noćna ribarenja; skupljala je školjke i kamenčiće neobičnih oblika; gajila je cveće u saksijama; pisala je pisma; dobijala je muzičke časopise iz evropskih metropola; pisala je eseje o Skrjabinu, Franku i Berliozu i objavljivala ih je u tim istim časopisima, pre svega u Rimu i Amsterdamu; često je do zore sa mužem i prijateljima ostajala u konobi, na obali mora; sama i bez kišobrana hodala je po kiši; penjala se uz strme litice iznad grada i sa tih visina satima posmatrala pučinu; pripremala je lignje, ribu i salate; u tišini svoje sobe svirala je voljenu obou - jednom rečju, trudila se da u njenom životu sve teče jednostavno i bez većih potresa.

Tek povremeno i nenadano bi joj pred očima blesnulo saznanje da, zapravo, ona bludi između svih tih ljudi koji su je okruživali a da, ona prava, Anja leži negde u njenoj nutrini, pažljivo sakrivena od sveta.

Ta jednostavna istina se naglo pojavljivala, ali je još brže nestajala. Anja je sa začuđujućom silinom odbacivala.

Do promene je došlo sasvim slučajno, u mimohodu, pre 19 meseci, u onim prvim toplim martovskim danima koji su nagoveštavali konačni odlazak zime.

U uskoj ulici koja izlazi na rivu, kraj otvorenih vrata oronule višespratnice, sedela je starica. Mršava, izboranog lica i odsutnog pogleda ona je mirno posmatrala igru svetlosti i senki koju je visoki bor bacao na popločano kamenje. Grube, ispucale ruke su joj ležale na krilu, gusta senka sa balkona, smeštenog iznad ulaznih vrata, zaklanjala joj je lice i vrat a tanka, isprana pamučna haljina visila je do pločnika, delimično sakrivajući otekle noge.

Anja je prošla pored nje, kratko je pogledala i - to je bilo sve.

Međutim, da li od teškog mirisa memle koji je dopirao iz unutrašnjosti zgrade, da li od zelene boje zidova koju je plesan donela sa sobom ili od bleštave bele svetlosti koja je pekla oči, tek, Anja je u momentu bila preplavljena takvom teskobom da su joj kolena poklekla. I srce joj je brže zakucalo, tako da je par trenutaka ostala bez daha, orošena hladnim znojem.

Kad se povratila, požurila je bez osvrtanja. Tu ulicu je, potom, mesecima zaobilazila, sve iz bojazni da će ponovo ugledati staricu kako i dalje sedi na istom mestu i, ćuteći, odsutna, čeka slučajne prolaznike.

Saznanje da godine mogu doneti i takav kraj, na neki čudan način je pokrenulo. Odjednom je shvatila da mora nešto preduzeti. Nešto značajnije i slojevitije od svega što je do tada radila.

Knjiga o razvoju muzike u rodnom kraju bila je pravi izbor. Anja je to, posle 19 meseci rada na njoj, a posebno posle šest poslednjih meseci traganja za Santa psalticom, u hladnim januarskim danima ispunjenim neprekidnim kišama i gustom vlagom, sa sigurnošću znala.
Odgovor iz Sant Petersburga je stigao sredinom tog januara, dok je sređivala beleške za novo poglavlje. Držeći pismo u ruci, zamišljeno je stajala kraj prozora. Dok je pogledom kružila po uskoj ulici u kojoj je uporna kiša, nošena vetrom, sve više počinjala da liči na gusti, a prozračni veo, razmišljala je o dobijenoj vesti.

Obaveštenje je bilo kratko, sa jedva čitljivim potpisom kustosa Prirodnjačkog muzeja, Valerija Dombroviča Frolova. (Posle Oktobarske revolucije raskošna četvorospratna palata Golicinovih, sa dva bočna krila koja su izlazila na neveliko jezero sa fontanom - kopijom kraljevske fontane iz Luvra, i dalje, na prostran park prepun stoletnih stabala, rastegnut sve do obale Neve, oduzeta je odbegloj porodici i predata je na upravu novoformiranom petrovgradskom Savetu Narodnih Komesara, tzv. Sovnarkomu. Među prvim odlukama predsedavajućeg, Lava Borisoviča Kamenjeva, bila je i naredba da se palata oduzme narodnom neprijatelju i preda na korišcenje Prirodnjačkom muzeju, decenijama smeštenom u vlažnim, tesnim prostorijama trošne višespratnice na uglu Elizarovske i Tverske ulice, u četvrti zvanoj Staraja Derevnja.)

“Tačno je”, čitala je Anja bez daha, “rukopisna zbirka liturgijskih pesama je početkom dvadesetog veka bila u vlasništvu grofovske porodice Golicin. Međutim, u velikim i pravednim promenama koje su se desile 1917. godine, svi članovi porodice su odlučili da napuste Rusiju, ne zaboravljajući da sa sobom ponesu i svoje bogatstvo. Tada je i rukopis nestao.”

Zaduženi kustosi Prirodnjačkog muzeja, pisalo je dalje, nisu imali podatke šta se sa tim rukopisom desilo nakon izlaska Golicina iz Rusije. Jedino što su još mogli pomenuti Anji, bilo je da su neki članovi porodice nastavili da žive u Francuskoj, a drugima se trag gubi na severu, ka Baltičkom moru, negde između Roterdama i Utrehta.



Kad je posle dva meseca kročila na stazu Nojšatelskog zdanja, smeštenog blizu Roterdama, oblak je počinjao da zaklanja Sunce. Nastavljajući da korača ka zamku čije pročelje su krasile dve vitke kule, Anja je krajičkom oka, u mimohodu, primetila kako su se blistave kapi rose na vrhovima golog šiblja zatomile, kako je gomila neotopljenog snega, smeštena oko visokih stabala jasena i zelenih četinara, prestala da se ljeska, kako ni tanka kora leda na stazi kojom je koračala više nije iskrila. Čitav predeo je uranjao u sivu, sumornu svetlost poznog martovskog popodneva.

Iza masivnih, bogato izrezbarenih ulaznih vrata dočekali su je prijatna toplota i potpuni mir i tišina. Za trenutak je zastala, pažljivo razgledajući dugi hodnik čiji se kraj gubio u polutami. Visoki zidovi su bili sagrađeni od belih kamenih blokova. Na uskim, vitkim prozorima divni vitraži u zagasitim nijansama zlatne, crvene i zelene boje prikazivali su srednjovekovne prizore iz lova. Crveni sag se prostirao čitavom dužinom hola. I male zidne svetiljke su, iako savremenog dizajna, činile skladnu celinu sa okolinom.
Anja je bešumno koračala po debeloj stazi. Blago se nasmešivši, oprezno je zaobišla svetlosnu mrlju koju je stvarao pozni zalutali sunčev zrak, prodirući kroz naslikanu krošnju tananog stabla na bočnom prozoru.

Pred polukružnom dvoranom na dnu hodnika naglo je zastala. Među brojnim blistavim oklopima, kopljima, mačevima i zastavama pogled joj je pao na postolje na kome je, u staklenoj kutiji, stajao keramički predmet tanjirastog oblika sa izduženim, blago zaobljenim vratom. Brzo je prišla i na cedulji pročitala jednostavnu rečenicu: “Muzički instrument iz XI veka. Poreklo - nepoznato.”

Osmeh je ozario njeno lice. Znala je da je na pravom tragu.

Instrument, na kome je zagonetni kaluđer iz XI veka svirao, ležao je ispred nje. Još samo da pronađe rukopis sa 37 liturgijskih pesama.

Gospodin Jakob Terbrugen dočekao je Anju sa neočekivanom predusretljivošću i srdačnošću. Slušajući njegov pomalo krut i tvrd glas, prateći to mršavo, godinama načeto, lice kao i njegove čudne, hladne, ispitivačke oči, Anja je uočila retke pokrete prstiju leve šake na stolu. Oni su joj odali pritajenu napetost i neku neodređenu strepnju koju je ovaj čovek pažljivo krio.

Njegova iznenadna odluka da ustane je trgla. Naterala je sebe da ponovo sluša bujicu izgovorenih reči i obilje informacija o Nojšatelu kojima je ovaj sredovečni gospodin ponosnog držanja obasuo.

Kada je sat vremena kasnije poveo do Dvorane Sa Stubovima gde je ležala rukopisna zbirka sa 37 liturgijskih pesama, Anja je već znala da zdanje poseduje nemerljivo vrednu zbirku starih rukopisa, mapa, dnevnika i arhivske građe, jedinstvenu u tom delu Evrope (očuvani zamak plemićke porodice de Troa, čiji je osnivač, Kretijen de Troa, ostao upamćen po neviđenom junaštvu u bici između kraljice alterskog dvora, Medb od Monahta, i kralja Dananja, Romhuara, posle čega ga je kraljica nagradila ogromnim posedom i ovim zamkom).

Tu su delovi čuvenih zbirki sa keltskim tekstovima - Crvene knjige o Hergestu i Bele knjige o Raderhu - iz XIV veka; fragmenti iz poetske Edde na islandskom jeziku; prepis i dela istorije norveških kraljeva Snorija Sturlusona iz XII veka, nazvan Ynglingasage; pergamenti iz hananske tradicije, pronađeni u Ugaritu, trgovačkoj luci na obali današnje Sirije, iz perioda od 1400-1200.godine p.n.e.; spisi i crteži utisnuti na svili koji predstavljaju fragmente indijskih epova - Harivasmi iz IV veka i Veći i Manji Puran - sastavljenim između 300. i 1200.godine n.e. a posvećeni teoriji Višnu avatara.

Čuvaju se i razni atlasi iz svih epoha, potom globusi i kompasi, prvi teleskopi i busole, Galilejevi papiri i Leonardovi crteži oružja i raznih mašina, Direrovi grafički listovi i prepis Senekinog spisa O srećnom životu.
U Nojšatelu je pohranjeno i nekoliko mozaika iz Rimskog carstva, iz oblasti Ilerda, Sikar, Rutena i Menapija i 500 godina stari vitraži iz Briža i Avinjona. Tu je i šnala kraljice Elizabete, ukrašena biserima i dragim kamenjem, lepeza ruske carice Katarine... Da nije otvorio vrata Dvorane Sa Stubovima, Jakob Terbrugen bi, verovatno, i dalje nastavio da nabraja.

Pred Anjom se prostirala duga dvorana sa lučnim svodom i brojnim vitkim stubovima. Tanani prozori su propuštali meku, razuđenu svetlost. Dva okrugla, par metara široka svećnjaka od tamne boje drveta visila su sa tavanice. Brojne police ispunjene knjigama i spisima delimično su zaklanjale stolove za kojima je sedelo desetak posetilaca. Do vrata, u levom uglu, blago svetlo okolnih, usmerenih lampi osvetljavalo je omanju skulpturu Piete, Bogorodice koja u krilu drži i oplakuje telo svog sina, skinutog sa krsta... Tišina je bila tolika da se moglo čuti disanje prisutnih.

Samo nekoliko trenutaka kasnije dogodila se prava pometnja.

Čim je otkrio da je mesto, na kome je rukopis decenijama ležao, prazno g. Terbrugen se ukočio. Stojeći par koraka dalje, Anja je na njegovoj visokoj, nepokretnoj silueti uočila kako se jedino žila na vratu nadima, kako raste i pulsira, da bi, u jednom kratkom trenu, dobila zagasito crvenu boju.

I ljudi oko upravnika se nisu micali, zapanjeno gledajući u prazan prostor na polici. Muk je bio toliki da se Anji učinilo kako je u prostranoj, senovitoj dvorani sa vitkim stubovima sve stalo.

Prvo je eksplodirao g. Terbrugen. Njegovo, do tog momenta, mirno i nadmeno lice najednom se izobličilo u strašnu grimasu i on je povikao na stariju damu u zelenom kostimu, zaduženu za fond knjiga u Dvorani Sa Stubovima.

Oštar, opor glas upravnika Nojšatela pokrenuo je i ostale zaposlene. Oni su usplahireno počeli da tragaju za nestalim rukopisom. Nekolicina je uzbuđeno vadila sa stalaža uredno složene spise i potom ih odmah vraćala nazad, starija dama u zelenom kostimu je zagnjurila glavu u kataloge, premećući registarske kartice i krišom brišuci svoje suze, dok su preostali pretraživali fajlove u kompjuterima. Čak su se i posetioci biblioteke u Dvorani Sa Stubovima osetili pozvanim da nešto kažu, iako mnogima i nije bilo najjasnije o čemu se radi. Nastala je gužva, nadvikivanje i ubeđivanje kakvo Nojšatel nije doživeo u svojoj dugoj istoriji.

Samo je Anja zbunjeno stajala po strani, pokušavajući da razume skriveni smisao u obilju brzo izgovorenih reči.

Kasno te večeri, kada se sve stišalo, zatražila je od g. Terbrugena dozvolu da ostane. Bila bi prava šteta, istakla je nekoliko puta, da tako lako odustane posle tolikog uloženog napora da sazna bilo koji detalj o nestalom zapisu.

- Rukopis je tu... negde... - ponavljala je. Ona to prosto oseća.

Ako ostane, nije prestajala da nabraja dalje razloge namrštenom upravniku Nojšatela, pridružiće se službenicima zamka u traganju i pokušaće sa njima da pronađe nestali raritet. Na reč raritet, g. Terbrugen se vidljivo trgao. Oštro se zagledao u Anju, još jače se namrštio, čak je i vilicama zaškripao... Ali je ipak klimnuo glavom u znak odobravanja.

I Anja je ostala.

Strastveno je započela pretragu. Posle Dvorane Sa Stubovima, prešla je u depo, smešten u zadnjem delu velikog Nojšatelskog zamka. U tom skladištu police su stajale u gustim, paralelnim redovima, pretrpane knjigama, spisima i ostalom arhivskom građom. Časovi su prolazili, dokumenta su se ređala, ali Santa psaltice nigde nije bilo.

Trećeg dana, baš u trenutku dok je zamišljeno sedela nad požutelim pergamentom iz Karolinškog doba, rasejano gledajući u veliko početno slovo T, ukrašeno raskošnim crtežom propetog konja sred srcolikih listova bujne krošnje i brojnih ptica u letu, pažnju joj je privuklo jedno lice. Bio je to stariji muškarac nebesko-plavih očiju i brižljivo negovane brade. Njegov dugi, ispitivački pogled nekoliko trenutaka se zadržao na Anji i zbog nekog, njoj nepoznatog, razloga ona se prenula.

Pažljivo se zagledala u visokog stranca, prisećajući se njegovog nečujnog hoda tokom prethodnih dana, dok je prolazio pored nje. Taj ćutljivi čovek tako ponosnog držanja pratio je svaki njen pokret, zaključila je Anja.

I njena radoznalost se probudila.

Raspitala se i ubrzo saznala da je to Jan Rusdel Sten, noćni čuvar u Nojšatelu, usamljeni čudak koji je toliko predano brinuo o ovom zdanju da su mu zaposleni, u šali, pre više decenija dali nadimak ‘Dobri duh iz Nojšatela‘. Kad je u smiraj tog trećeg dana grozničave potrage za rukopisom Jan Sten, prodorno je gledajući, ponovo provirio u ugao gde je sedela ispod trokrilnog prozora uokvirenog kamenim lukom čiji su vrh krasile, poput čipke vešto isprepletene isklesane razigrane linije, Anja je požurila za njim.

- Istina je - mirnim, dubokim glasom je potvrdio ovaj 60-godišnjak na ulazu Dvorane Sa Frizovima - ja jesam zainteresovan za vašu potragu. Čak… jako zainteresovan. Baš kao što to čine ljudi vezani za nešto na poseban način…

Nekoliko trenutaka Anja je ćutala, zatečena neočekivanom čuvarevom otvorenošću. Stojeći na nevelikom mermernom stepeništu - on na širokom, blago zaobljenom pragu, ona na vrhu, samo par koraka udaljena od skulpture nordijskog ratnika čije su divno isklesane šake sa dugim mačem budile pažnju - pažljivo ga je posmatrala.
Lice čuvara palate je bilo nepomično. Mahinalno stežući u šaci otpalo dugme sa svoje jakne, Anja se trudila da pronikne iza tih nepokretnih crta, kružeći pogledom po njegovom visokom i glatkom čelu, markantnom, lepo izvajanom nosu, po, sedima prošaranoj, bradi, po dugoj, negovanoj kosi koja je dopirala skoro do ramena… Bistri Janov pogled nije ništa nagoveštavao i Anja je osetila nelagodnost. Premestila se sa noge na nogu, potom se osvrnula oko sebe, ali neodređeni nemir nije nestajao.

Nije bila načisto zašto još uvek stoji pod stubovima peristela, niti zašto dozvoljava da sumnja raste u njoj. Trebalo je da se okrene, vrati u depo i nastavi traganje za rukopisnom zbirkom, pravim razlogom svog boravka u Nojšatelu. Pa, ipak, ona je i dalje nepomično stajala.

Negde, iz pozadine, do njih je dopro deo živog razgovora, nečiji teški koraci su zatrupkali po kamenom podu pa su se udaljili i, ubrzo, sasvim izgubili.

Tišina je ponovo zavladala u hodniku i, nekoliko koraka dalje, u prostranoj sali čuvene Dvorane Sa Frizovima, ispunjenoj skulpturama, stelama, brojnim frizovima i staklenim postoljima, na čijim su mekanim, modro-plavim presvlakama od pliša ležali pergamenti, novčići i upotrebni predmeti iz raznih epoha.

Na levom pročelju je visio kameni friz poznat pod imenom Mesečni radovi, pronađen na Lafovom polju, u središtu keltske zemlje, nastao u slavu vrhovne boginje Dane i njenih magijskih moći, sa brojnim isklesanim ornamentima koji su, u tačno određenom ritmu, 'donosili' ritual velike smene godišnjih doba, ritual prirodnog traganja stare zajednice Kelta za tajanstvenim pulsiranjem života.

Na desnom zidu je mirovao pravougaoni friz od terakote, dug 2,5 m, sa četiri izdužene statue nordijskih bogova, Odina i njegove braće, sred Zemlje Izmaglica, iza kojih se naziralo jasenovo drvo sa krošnjom ispod samih zvezda i korenjem u bezdanim dubinama gde vlada večita tama, svetli, iako mestimično okrnjeni, friz pronađen u oronulom zamku Nihajmer, smeštenom na krajnjem istoku nordijskih zemalja, tik uz prostrano jezero.

Tu je bio i omanji friz pod nazivom Blagovesti i Poseta, skinut sa južnog portala katedrale u Šantiliju, neposredno pre nestanka te vitke građevine - propete u visinu, put plavog svoda - u velikom požaru.

Pa kameni friz otkopan u Judeji, u ruševinama grada Gezere, za koji se vezuje legenda da je njegov neimar usnio san i u njemu video lestve koje od brda iznad neimarevog sela vode gore, ka Svevišnjem, pa kad se probudio nije prestajao sa radom dok od 'masaba', svetog kamena, nije isklesao friz, identičan slici iz svog sna. Semiti su zato kameni friz nazvali Božja kuća.
Dubok i prijatan Janov glas je ispunjavao muk i napregnutu nepomičnost velike Dvorane Sa Frizovima dok je lagano predstavljao Anji ovaj, za nju, do tog momenta, nepoznat svet. Hodajući od jednog do drugog eksponata, radoznalo zagledajući svaki pedalj drevnih iskopina, Anji se činilo da korača prostorom u kojem je vreme stalo.

U jednom momentu je, iza odmerenog i smirenog držanja ovog čoveka, naslutila pritajenu strast sa kojom se - bilo je vidljivo - predavao istraživanjima detalja, vezanih za dela koja je čuvao. 'Dobri duh iz Nojšatela' je govorio o eksponatima kao da propoveda o stvarima koja prožimaju njegovo biće.

Tada je pojmila koliko su tačne priče koje su kružile o njemu po Nojšatelu. Jan Rusdel Sten je živeo jedan drugačiji, posvećen život.

Shvatila je i da je on - tih i povučen, zamišljen i, na prvi pogled, stalno zagledan u neodređenu tačku u daljini, uvek u senci i daleko od ljudi - u sebi krio svet u kome se sadašnjost preplitala sa prošlošću, da je lako prelazio put od jedne do druge, da je još lakše iz njih sagledavao budućnost, kao i da su za njega prošlost, sadašnjost i budućnost, poput nekog večnog vibrirajućeg klatna, postali jedan jedini, jedinstven i beskrajan, pokret života. Jan Rusdel Sten je dobro znao da prošlost nije mrtva. Ona za njega nije bila zauvek odvojena od sadašnjice. Ovaj mudri 60-godišnjak je bio tako daleko od gomile neukih i nerazumnih ljudi koji podižu neprelazne zidove između vremenskih nivoa.

Kad je u centralnom delu Dvorane ugledala kamenu stelu, pronađenu u iskopavanjima oko glavnog hrama u Nipuru, sred plodnih i plavnih ravnica bogatog sliva reke Eufrat, visoku 2 m, sa raskošnim reljefom visokim 70 cm, posvećenim sumerskom bogu Sunca po imenu Šamaš, Anja je zastala.

Bez daha je gledala u kamenu gromadu na koju je sa suprotnog zida padao svetlosni snop, okrznuvši svojom fino isprepletenom mrežom svetlosti i senki i obode najbližih eksponata.

Dok je pogledom klizila po senovitoj arabesci, po kosom zraku, po minijaturnim zrnima prašine koja su plutala u oblom, tananom i bleštavom snopu jedva primetni osmeh joj je zatitrao u uglu usana. I neobični sjaj je blesnuo u njenim očima. Zbog nekog razloga, Anja je najednom čitav prizor pred sobom počela da posmatra drugačijim očima. Neočekivan susret sa prozračnim svetlosnim stubom joj se u momentu učinio nesvakidašnje dragocenim i posebnim.

Već sledećeg trenutka u njoj su se pojavile i kratke, nepovezane misli o vremenu koje traje, jednako za sve, misli o nemerljivom toku trajanja čiji izvor ponire tamo negde - u mutnim i nedokučivim obrisima početka koji je toliko daleko da izgleda kao i da ga nema; u prostorima gde nema mere i trajanja, niti ulaza i izlaza; u tački gde se dodiruje trajnost i krhka nestabilnost, neprolaznost i trošnost, moćna postojanost i bolna, uznemiravajuća svedenost... “Toliko vreme leži utisnuto u ovim delima. To je... Kako to izraziti...?”, letelo je kroz njenu glavu i - naglo se ugasilo. Jan je svojim širokim ramenima presekao zrak i njena izdvojenost, u koju je tako nenadano upala, namah je nestala.

Anja se zbunjeno nakašljala, kao da je uhvaćena u nečem nedozvoljenom. Ne podižući pogled sa kamene gromade, nastavila je da sluša Janovo živo i uzbudljivo pripovedanje.

Prastara stela, poznata kao Šamaši misterija, imala je reljef sa mirnim jezerom i napuklim jajetom u podnožju. Iz jajeta se izvijala nejasna silueta ustremljena u visinu, pod oblake. (“Naravno, silueta Prvog i Vrhovnog”, ubedljivo je i bez zastoja nastavljao Jan.)

U centralnom delu se izdvajala reljefna slika uzvišenja (“...možda, peščanog brda...?”) iznad koga je počivala ogromna ruka novonastalog božanstva. Ona je svojim noktima urezivala duboke pukotine u brdu. (“Predanje kaže da su tako nastali klanci, klisure i rečne doline na Zemlji”, dodao je još Jan i odmah nastavio dalje.)

U desnom gornjem uglu je bio prizor borbe strašnih, nakaznih prikaza sa stvorenjima nalik anđelima. Janu se, naglasio je nešto dubljim glasom, zastavši sa svojom pričom na tren i zagledavši se u neodređenu tačku u daljini, oduvek činilo da ta nema bitka nagoveštava sve potonje sukobe između onih koji, po prirodi svog bića, teže da ruše sa onima koji u sebi nose nesavladivu potrebu da brane i čuvaju stvoreno. Praiskonska bitka stara koliko i tlo kojim hodamo.

- Sa drevnim zapisima vam je tako - najednom je promrljao čuvar i, namrštivši se, počeo je da trlja svoj dlan. - Oni kao da u sebi kriju sve potonje što će doći. Počev od haosa… Tamo… Pre vremena i bilo kakvih obrisa… Do današnjih dana.

I, posle kraće pauze, dodao je:

- Na čoveku je da odabere stranu... A jednoj moraš pripadati - još tiše je izgovorio. - Ovim strašnim nemanima na ploči ili... - iznenada je otegao, zagledan u nemi prizor pred sobom i Anja je osetila njegovu uznemirenost. On kao da više nije pričao o drevnom kamenom zapisu, već o samom sebi. - Ili ćutljivim čuvarima...

Potom je naglo ućutao. Njegov pogled je bio prikovan za večno sukobljena, sred kamena zarobljena, bića.

Posmatrajući Janovo odsutno lice, samo delom zahvaćeno svetlosnim snopom koji je još uvek nadirao sa suprotnog zida, Anja je razmišljala o svemu što je izgovorio. I, iznova je zaključila koliko joj je stupanje u ovaj prostor - gde vreme ima drugačiju boju i značenje a trajanje odraz daleke i maglovite večnosti, tako nepristupačne običnom, svedenom, u svoje granice uronjenom čoveku - donelo novo i dragoceno iskustvo.

Do tog dana bila je uverena da samo muzika može da omogući da se zakorači u te, dubokom harmonijom ispunjene, obrise željenog, a nikad do kraja proniknutog bezmerja. Sada je jasno razaznala da je otisak iskonskog, zapravo, svuda oko nas. Samo treba pažljivo osluškivati i iza vidljive linije stvari.

Sa tim novim, dragocenim mislima, u Anji su se probudila i nova osećanja. Nije je više ispunjavala nelagodnost, niti tako dobro poznat, razdražujući nemir. I nejasno osećanje krivice da je propustila nešto važno u svom životu, muklo osećanje koje je godinama pritiskalo i sasvim neprimetno razjedalo, potonulo je. Na njihovo mesto stupilo je okrepljujuće stanje punoće i sklada, i to takvom žestinom da je - u jednom zamahu - razbistrilo njene misli i pomirilo u njoj toliko toga što je smatrala nepomirljivim. Posle ko zna koliko vremena u svom životu, Anja je osetila da je slobodna.

Na njenim usnama je lebdeo osmeh.

Bila je svesna da su okolna tišina, nesvakidašnji mir koji je zračio iz drevnih zapisa, kao i spokojan glas čoveka pred njom učinili svoje. Pogledala je Jana sa zahvalnošću.

Od tog trenutka, među njima se sve promenilo. Razgovor je potekao lako i bez ustručavanja, kao kod dvoje ljudi koji se dugo poznaju pa se i bez mnogo izgovorenih reči dobro razumeju. Jan je nastavio da je vodi po ostalim dvoranama, a Anja je pažljivo upijala svaku njegovu opasku, šalu ili legendu vezanu za izložena i čuvana umetnička dela, spise i arhivsku građu.

Negde duboko u noći, kad su svi otišli iz starog dvorca, priča o Santa psaltici, na kojoj je Anja ponovo počela da insistira, sasvim neosetno je prešla u priču o neobičnoj istoriji porodice Sten, “pravom vlasniku tog rukopisa”, kako nije propuštao da istakne čuvar Nojšatela. Bili su u prizemlju, blizu širokog stepeništa i udaljeni časovnik je muklo otkucavao ponoć, kad je Jan naglo zastao, dlanom prešao preko svoje brade i iznenada doneo odluku:

- Albumi su ovde... u mojoj sobi... - promrmljao je i, bez dodatnog objašnjenja, poveo Anju u malenu prostoriju, smeštenu ispod mermernog stepeništa.

- Stenovi već decenijama čuvaju Nojšatel - slušala je Anja Janov topao, ravnomeran glas dok je prelistavala porodične albume. Sa nevelikih, požutelih fotografija gledala su je ozbiljna, nasmejana, ozarena, namrštena, zamišljena ili, u naglom pokretu uhvaćena iznenađena lica nepoznatih muškaraca i žena. Njihova tela su uokviravali oblaci, pa listovi deteline, kao i srcoliki ili kružni otvori a iznad njih, na svetlim površinama boje slonovače, uz same talasasto odrezane ivice, mogla su se pročitati razna imena, ispisana jedva čitljivim rukopisom: Hendrik, Hans, Piter, Antonis, Henrijeta... Nekoliko generacija Stenovih nemo je posmatralo Anju.

Dok ih je ona pažljivo proučavala, Janova priča se nastavila.
- Tradiciju čuvanja Nojšatela započeo je moj pradeda, Hendrik Rusdel Sten, 80-tih godina XIX veka, a nastavio je njegov sin a moj deda, Antonis, posle misteriozne očeve smrti. To, nikad rasvetljeno, ubistvo desilo se u jednoj od onih zimskih noći kada hladnoća sve zaledi, i kad gusta magla i potpuni muk poput nekog zloslutnog oblaka polegnu po čitavom kraju... Pronašli su ga u svitanje… kraj puta, prekrivenog blatom, krvlju i modricama. Ležao je tako bačen, odnoseći sa sobom i tajnu svog iznenadnog kraja… - Jan je mirno ređao detalje, kuvajući čaj u uglu, na minijaturnom rešou, i potom ga sipajući u porcelanske šolje sa visoko podignutim ručkama i sa idiličnim pastirskim motivima na, gotovo prozračnim, zidovima.

- Tako je Nojšatel preuzeo Antonis, iako ni punih 17 godina nije imao - dodao je Jan, sedajući u svoju fotelju. Njegov širok dlan se spokojno spustio na stolnjak protkan koncem zlatne boje i Anja je mogla na toj neobično čvornovatoj ruci sasvim jasno da uoči gustu mrežu zagasitocrvenih kapilara.

Uopšte, mirno je nastavio Jan posle kratke pauze u kojoj su oboje pili topao čaj, najveći broj porodičnih priča se upravo za Janovog dedu vezuju. Taj tamnokosi mladić, vatrenih crnih očiju i prijatnih crta lica, svojim nemirom je od najranijih dana plenio pažnju svih ljudi oko sebe. Kad je u martu 1916. godine pravo iz Nojšatelskog zdanja poslat na bojište, našao se sred najduže i najkrvavije bitke I svetskog rata, na frontu kod Verdena (“Danas je poznato da je u toj bici bilo angažovano 2 miliona ljudi, od kojih je preko 700 hiljada poginulo… Možete li vi da zamislite tu gomilu mrtvih tela?”, s mukom je, posle pauze u kojoj je skupljao retke mrve sa stolnjaka, procedio Jan.)

Za Janovog dedu se zna i da je čudom izbegao streljanje posle otkrića da je malenim nožićem od kundaka svoje puške izdeljao skulpturu ženskog tela. On ga je često zamišljao kako u rovu, sred blata, mrtvih tela i prljave vode koja se potocima sliva, okružen zaglušujućim, danonoćnim topovskim kanonadama strastveno pravi svoju drvenu skulpturu vitkog ženskog tela. - Koliko gorčine - pitao se glasno Jan - i, istovremeno, koliko strasti treba u sebi da imaš pa da, sred tog meteža gde su eksplozije, u bukvalnom smislu te reči, svaki metar zemlje preokrenule… sred te teške, raskvašene zemlje i sred smrti… Bezmerne… Besmislene smrti koja je svaku nadu ubijala… Koliko toga treba da poseduješ pa da smogneš snage tako nešto da uradiš…? Koliku želju za životom treba da nosiš za takav čin…?

Jan to nije mogao ni da zamisli.

Kad mu je jedna takva razorna eksplozija odnela ruku, vraćen je nazad, u Nojšatel. Ostalo je upamćeno da je godinama posle toga uporno ćutao i samotno lutao ovom palatom. Iz noći u noć, on je sa upaljenom svećom bludeo hodnicima, kao da nešto ili nekog očekuje, opuštajući se i sâm sa sobom pričajući tek kad je bio siguran da u blizini nema nikoga. Antonis Rusdel Sten dugo nije trpeo nikog pored sebe.
On je, dodao je Jan posle kraće pauze, iskosa pogledavši Anju dok je pažljivo sakupljao svoje fotografije sa stola, kupio od ruskog emigranta dragocenost koja nju toliko zanima. Zato Stenovi smatraju da taj rukopis pripada njima, iako Janov deda, Antonis, nikada oko toga nije pravio problem. Znao je da takvu vrednost treba čuvati na ovom mestu, među ostalim retkim originalima, i rukopisnu zbirku sa 37 liturgijskih pesama i neobičan tanjirasti predmet sa izduženim, blago zaobljenim, vratom doneo je u Nojšatel.

Sam Jan se, čim je preuzeo ovaj posao od svog oca, Pitera Rusdela Stena, uverio da porodične priče o neobičnim pojavama vezanim za taj keramički predmet nisu samo plod bujne mašte njegovih predaka. Doista se nešto čudno dešavalo u Nojšatelu za vreme velikih oluja i jakih, snažnih naleta vetrova.

On je lično slušao (“I to ne jednom…”, značajno je naglasio sa podignutim kažiprstom u vazduhu) tokom ovih decenija u kojima čuva dvorac, divne zvuke koji su se izvijali iz tog oblog i malenog a tako neuglednog instrumenta. Kako ima običaj da svoje slobodno vreme provodi tu, u zamku, a ne u svojoj kući, u gradu, u istoj sobici ispod širokog stepeništa u kojoj su u tom trenutku sedeli, imao je sreću (“Ili retku privilegiju”, ne bez ponosa je istakao, prodorno je gledajući) da doživi kako tišinu Nojšatela ispunjavaju nesvakidašnje divne melodije.

Njemu, istina, nije bilo jasno ko ih je stvarao (“Možda vetar...? Ili... neko nepoznat…?”, neodlučno je dodao), kao što nije dokučio ni zbog čega su se javljale baš na tom mestu, u izdvojenom starom zamku porodice de Troa, na sat hoda od prvih nastanjenih kuća. I to u isto vreme dok su nad čitavim krajem oko Roterdama besneli kovitlaci hladnih vetrova, dospelih negde sa krajnjeg severa, tamo, iz zemlje večitog leda i dubokih fjordova. To mu, međutim, nije smetalo da uživa u njima.

Jan nikada nije video ni plavičastu svetlost koja je, po predanju Stenovih, pratila melodiju iz tanjirastog predmeta sa izduženim, blago zaobljenim vratom.

U tim, šapatom ponavljanim pričama Janovih rođaka, meka i razuđena plava svetlost bi se iznenada pojavljivala iznad keramičkog predmeta, smeštenog u polukružnoj dvorani, na ulazu u Nojšatel, neko vreme bi se spiralno penjala ka tavanici pa bi se, stvorivši klobuk, neočekivano rasprskavala i, poput snežnih pahulja, nečujno padala po predmetima.

Znala je, priča dalje nastavlja, i da se ponovo zgusne. Tada bi počinjala da kruži oko stvari, da jezdi i, poput valova, plovi kroz duge holove i visoke polumračne dvorane, stalno prateći ritam divne melodije.

Sa zamiranjem čudesnog zvuka, nestajala je i magličasta plava svetlosna vizija.

Udaljeni sat je otkucao tri po ponoći kad je Jan Sten, posle ovog nesvakidašnjeg priznanja, zaćutao. U malenoj sobici je zavladala tišina.

Anja je čekala.

Nije prekidala njegovo ćutanje. Samo je pogledom počela da kruži po okolnim stvarima. Sto i nekoliko stolica iz XVII veka, stočići pretrpani starim fotografijama, svećnjacima i neobičnim glinenim predmetima iz raznih epoha. U uglu, na podu, stajao je mali rešo isprskan ostacima iskipele i skorčale kafe. I mnoštvo knjiga, razmeštenih po podu, drvenoj klupi bez naslona i po stolicama.

Trosed na kome su sedeli je bio udoban i očuvan, iako star nekoliko decenija. Anjin desni dlan se naslanjao na, rukom heklan, podmetač. Pažljivije je pogledala oko sebe i uočila je na naslonima sofe iste takve podmetače od svetlo smeđeg prirodnog konca. Kako su se oni našli u ovoj sobi, zbunjeno se pitala. Takvi heklani podmetači pripadaju jednom drugačijem svetu, onom u kome vlada duh navike, reda i opšte prihvaćenih zajedničkih merila od kojih nema odstupanja. Nečem što je tako daleko od Jana. I, posebno, od njegove sobe. Odgovor nije nalazila.

Kad je konačno podigla svoj pogled, ugledala je zamišljeno i odsutno lice pred sobom. Nije mogla da dokuči ni kako se desilo da se taj povučeni, duboko nepoverljivi čovek tako naglo otvori pred njom. Da li je u pitanju slučaj? Možda pukotina koja se na momenat pojavila u njegovoj zatvorenosti? Ili je ovaj zagonetni čovek baš nju zbog nečeg odabrao?

Ona je nesvesno zabacila glavu i taj, teško uočljiv, pokret prenuo je Jana. Nastavio je.

Desilo se to u Božićnoj noći, nekoliko godina posle povratka sa Verdenskog ratišta. Njegov deda je iz nekog, samo njemu znanog razloga, odlučio da prekine svoju samoću i da predstojeći praznik proslavi sa prijateljima uz koje je rastao.

Kupio je veliki, raskošni bor i postavio ga je u ulaznoj, polukružnoj dvorani, na istom mestu na kome je božićno drvo decenijama do tada u Nojšatelu stajalo. Potom ga je svečano okitio i brojnim svećama osvetlio. Čak je i muzičare unajmio a, posle dugog i upornog traganja, u rukama je držao flašu najkvalitetnog francuskog konjaka. U opštoj, teškoj oskudici posle I svetskog rata to je ličilo na pravi podvig.

Šta se doista desilo te praznične večeri, Jan nikada nije do kraja otkrio. Tek, porodična priča kaže da je njegov deda čitave noći stajao ispred visokog bora sa čašom konjaka u ruci. Muzičari su svirali svoj uobičajeni repertoar, a prijatelji su se glasno smejali i šalili, prisećajući se avantura iz detinjstva.
U jednom momentu, negde oko ponoći, Antonis je muzičarima dao rukopis svečanih psalmi koje je tih dana krišom kupio od jednog ruskog emigranta. Taj gordi Rus u poznim 50-tim godinama se dve večeri pre božićne proslave iznenada pojavio na vratima zamka i, iako u iskrzanom i iznošenom krznenom kaputu, predstavio se kao grof Golicin. Krijući svoj pogled, bez reči je pristao na sumu od nekoliko zlatnika. Potom je pružio Antonisu rukopisnu zbirku liturgijskih pesama, kratko ga je i ispod oka sa mržnjom pogledao, naglo se otrgao pa se žurno, bez osvrtanja, udaljio.

Čuvar Nojšatela je ostao da gleda za njim kako nestaje u hladnoj decembarskoj izmaglici. Učinilo mu se kao da beži. Rukopis je, očito, nepoznatom grofu veoma mnogo značio i samo krajnja nevolja ga je naterala da ga proda. Ova činjenica je probudila njegovu radoznalost. On je morao čuti te nepoznate biblijske pesme spevane u slavu svetaca, Svetog Duha i Jedinog Oca našeg.

Sa prvim zvucima, pripiti muškarci su prestali sa šalom i smehom i polako su, jedan po jedan, seli oko muzičara. Samo je Antonis i dalje stajao, mirno ispijajući svoje piće. S naklonošću je posmatrao svoje drugove kako, sada u pobožnoj tišini, slušaju dobar, iako okrnjen, kamerni orkestar. Prijalo mu je saznanje da je uspeo prijateljima da priredi tako lep trenutak.

Ni sam nije znao u kom trenutku se to desilo, tek, malena ukrasna figura, okačena o granu bora, polako se izvila i, lelujajući, izdužila se u prozračnu siluetu visoku od tavanice do poda.

Antonis se brzo okrenuo i pogledao po sobi, ali niko od prisutnih nije reagovao. To je značilo samo jedno - sem njega, niko drugi nije video neobičnu pojavu koja je oko sebe isijavala sjajnu i blistavu koronu, satkanu od srebrne svetlosti.

Vidno uplašen, crnokosi mladić je ponovo krišom pogledao u iskričavu, poput dima laku, prikazu, nesvesno se namrštivši i skupivši u ramenima. Očekivao je njen napad i neko veliko zlo.

Međutim, na svoje ogromno iznenađenje, otkrio je da na siluetinom licu zrači samo blagost. To ga je trglo i on se, sasvim lagano, počeo opuštati. Ubrzo je shvatio kako ga prožima osećanje olakšanja. I težina, onaj mukli, duboki, sapeti bol na dnu grudi polako se rastočila, ustupajući mesto miru.

Kad je prozračno biće prestalo da leluja u vazduhu i da isijava prigušenu mlečno-zlatnu svetlost, u Antonisu Rusdelu Stenu je već vladalo spokojstvo. Ono ga je ispunilo uverenjem da će, poput neobičnog priviđenja, uzleteti. Kao i da će, ako bude dovoljno jak, u njenu svetlost uroniti.

Od tada je, nastavljao je Jan svoju priču tihim glasom, usamljeni mladić vatrenih crnih očiju uporno lutao po Nojšatelskom zdanju. Iz noći u noć, čuvajući blago palate, on je hodao iz dvorane u dvoranu, nestrpljivo iščekujući da u nekom uglu ponovo ugleda lelujavi odraz nestvarnog bića, blagog izraza i toplih očiju punih razumevanja.
- Toliko su mu nedostajali mir i spokojstvo koje je, uz to proviđenje, samo na momenat osetio - dodao je i naglo ućutao, utonuvši u svoju zamišljenost.

Dok je, nešto kasnije, izlazila iz taksija i pešice krenula ka svom hotelu, u Anji su još uvek odjekivale priče čudesne porodične istorije Stenovih. Nije bila sigurna šta, od svega što je čula, može pripisati nesvakidašnjem daru čuvara starog zamka da priča priče a šta razorenim nervima njegovog pretka, trajno zarobljenog u sećanjima na, ko zna koliko, viđenih prizora užasa i patnji, krvi i raskomadanih tela bezimenih nesrećnika, surovo bačenih u kovitlac besmislenog ubijanja sred bitke na Verdenu, u dalekoj 1916. Njeni koraci po vlažnom asfaltu, mestimično prekrivenom tankim ledom, odzvanjali su u praznoj ulici. Grad je još uvek spavao.

Oštar urlik brodske sirene naterao je Anju da zastane. Negde daleko, uronjen u jutarnju maglu, kretao se brod. Nije ga mogla nazreti, iako je to jako želela. U potpunoj samoći koju je osećala tog martovskog praskozorja, prijalo bi joj da vidi nečije lice.

Laganim korakom je prišla ogradi i zagledala se u mutnu nabujalu vodu koja je, plaho i u naletima, udarala o stubove kamenog mosta na kome je stajala. Mlečnobela svetlost sa obližnje neonske svetiljke ljeskala se po uskomešanim talasima. Nekoliko trenutaka pažljivo je pratila tu nemirnu igru, loveći razlomljene svetle mrlje po oblim i propetim pa naglo, u dubinu, porinutim vodenim nanosima. Već sledećeg momenta parčad sive paperjaste magle, koja su nečujno plovila iznad same reke, sakrila su od nje drhtavu igru svetlosnih treptaja. Stresla se. Oštar mraz nije popuštao i Anja je jače stegla kaput oko sebe.

Dopadala joj se opuštenost koju je osećala. Stojeći naslonjena na kamenu ogradu mosta i zagledana u iskidanu parčad magle koja su plovila iznad vode, nazirala je kako se iz nekog skrivenog dela njene nutrine pomaljaju obrisi jednog novog stanja, tako nalik miru i punoći koje je, nekad davno, u svojoj mladosti osećala. To zaboravljeno osećanje lepote i sklada, godinama uronjeno u njene strahove, nesigurnost i nespokoj najednom je, u dodiru sa neobičnom atmosferom starog dvorca i još neobičnijim Janom Stenom, izronilo na površinu, preplavilo je i donelo sa sobom blagorodno osećanje spokojstva.

Ovo novo, a staro osećanje tako je prijalo njenim prenapetim nervima.

Zapažajući potpunu tišinu koja je vladala oko nje, Anja je najednom postala svesna dubokog značenja koju je posvećenost jednom cilju donosila sa sobom. ‘Treba odabrati stranu”, rekao joj je taj tihi čovek.
I još. “Nema mnogo puteva. Priroda ih, nasuprot raširenom mišljenju, nikada ne donosi u izobilju. Možeš stvarati, ako imaš sreće da ti je to ’nešto’ neophodno za stvaranje, dato na rođenju. Ili možeš grčevito težiti da sve pod ovom kapom nebeskom svojoj volji i moći potčiniš, čak i ako, u to ime, treba rušiti, ubijati i uništavati. A možeš i ostati po strani, čuvajući ono što je stvoreno, ne bi li oni koji dolaze za nama nešto od tog blagorodnog dejstva, od obilja stvorene lepote i sklada, mudrosti i znanja zatekli.”

I dalje. “Ima li veće nagrade nego znati da si uspeo nešto da sačuvaš? I to u čovekovoj večnoj borbi sa vremenom koje sve briše i u česticu praha pretvara? Ako je trajno osipanje naš usud, pokušaj… ništa više… samo pokušaj da… bar nešto… zrno neko od onog što je čovek proživeo, izmaštao i stvorio otmeš od zaborava.”

Naslućujući prve obrise novog dana, koji se mutno i teško probijao kroz guste slojeve magle, Anja je znala da je svoju odluku već donela i da je svoju stranu odabrala. Sa tim saznanjem se odvojila od ograde kamenog mosta i, sad već potpuno mirna, uputila se ka svojoj hotelskoj sobi. Dok se lagano udaljavala, ozarenost nije silazila sa njenog lica.

Događaji koji su potom usledili, desili su se velikom brzinom.

Prvo je Jan priznao Anji da on već neko vreme zna da se rukopis Santa psaltica ne nalazi na svom mestu, u Dvorani Sa Stubovima.

Potom joj je, u još jednoj besanoj noći, otkrio da sumnja na upravnika Nojšatelskog zdanja, g. Jakoba Terbrugena. Pratio je on upravnika, upoznat je sa njegovom tajnom, opsesivnom prepuštanju hazardskim igrama, a zna i za velike dugove koje uporno vuče za sobom.

Kad su, u poznim večernjim časovima, dok je napolju besnela oluja, jedna od onih martovskih nepogoda kojim svaka zima obeležava svoj odlazak, u ulaznom holu Nojšatela ugledali visoku upravnikovu siluetu i damu u dugoj bundi od samurovine kako, pognuti nad staklenim postoljem na kome je stajao tanjirasti instrument sa izduženim, blago zaobljenim vratom, tiho pričaju, Jan je Anju naglo povukao u dubinu hodnika. Njegov čvrst stisak naterao je da ništa ne pita, a prigušen glas koji nije trpeo suprotstavljanje i tamna senka na dnu pogleda da se ne protivi molbi da napusti staro zdanje i zemlju.

- Ubrzo će se sve završiti. Vi ćete prvi saznati gde je Santa psaltica - obećao joj je na kraju.

I Jan Rusdel Sten je svoju reč održao.

Pet nedelja kasnije, na vratima njenog stana pojavio se poštar sa pošiljkom. Ugledavši Janovo ime, Anja je brzo pocepala omot i, vidno uzbuđena, prvo je izvadila pismo sa svojim imenom, ispisano krupnim, pomalo krutim rukopisom, potom keramički predmet tanjirastog oblika sa izduženim, blago zaobljenim vratom i na kraju svežanj požutelih pergamenata, načetih ivica.

Bila je sigurna. Na njenim dlanovima je ležala zbirka muzičkih kompozicija za kojom je toliko tragala.
Prvi redovi Janovog pisma su joj potvrdili da je u pravu. U iskošenim, gusto ispisanim redovima ona je jedva mogla da razazna njegovo obaveštenje da, ukoliko dobije rukopisnu zbirku liturgijskih pesama, to znači samo jedno - on nije izašao iz bolnice, niti je preživeo sve što se dogodilo.

Kako je imao malo vremena da opisuje detalje (“a, na kraju, i čemu sve to…? Zadobijene povrede su teške i ja više ne očekujem čuda”), on je žurio da ispiše ono što je smatrao da Anja treba da zna.

Nažalost, njegove sumnje su se pokazale tačnim. Cenjeni i od svih duboko poštovani upravnik Nojšatela, g. Jakob Terbrugen, imao je svoje planove sa Santa psalticom.

Međutim, dotični gospodin je zaboravio na jednu 'sitnicu' - Stenovi to nikada ne bi dozvolili. Zato, kad je Jan stao ispred njega i zatražio nazad porodični rukopis, on se “suviše uzbudio”, škrto je i uz neočekivanu dozu humora opisivao Jan, “pa je upotrebio metode koje jedan gospodin sebi nikad ne bi dozvolio.”

Međutim, ni to više nije bilo važno.

Ono što jeste bilo bitno to je Janova odluka da Anja dobije zbirku obrednih pesama. Stenovi nemaju svog naslednika i, sa Janom, njihovo ime se gasi. Zar onda nije logično da upravo osoba kao što je Anja, neko ko shvata vrednost tog dela, nastavi da ga čuva? Anja jeste pravi čovek “za tu misiju”, naglasio je. To je on, Jan Rusdel Sten, jasno video još u danima dok je u Nojšatelu tako predano tragala za nestalim rukopisom.

I to je bilo sve.

Čitajući iznova ispisane redove i pažljivo razgledajući list po list Santa psaltice, Anja nije mogla da ne misli na sve ono što se dogodilo između čuvara i upravnika starog dvorca. Radost zbog toga što je konačno ugledala dragocene pergamente za kojima je godinu dana tragala, bila je pomućena saznanjem da Jana Stena više nema.

On je sa sobom odneo i istinu o tome šta se zapravo desilo od trenutka kad je Anja napustila Nojšatel do njegove smrti.

Oštra prepirka na početku, u holu zamka, pred damom u dugoj bundi od samurovine, ubrzo se pretvorila u tihi rat. Jakob Terbrugen je svim silama pokušavao da zavara tragove, a Jan Sten ih je uporno razotkrivao. Kad je Jan konačno shvatio da Terbrugen rukopis krije u svom ogromnom stanu koji je zauzimao čitav poslednji sprat stare petospratnice, u ulici Haringvliet 27 u Roterdamu, na obali istoimenog kanala, nije se dvoumio da krišom provali i pokuša da ga iznese. Uvek oprezni Terbrugen ga je iznenadio u tome i u teškoj, grčevitoj borbi koja se razvila u salonu prostranog stana uspeo je da ga rani sa nekoliko metaka. Jan je ostao da leži na belom, okruglom tepihu salona dok je Terbrugen, zahvaćen panikom, pobegao iz grada i svoje zemlje.
Za to vreme, ostali stanari petospratnice u Haringvliet 27, privučeni pucnjima, sakupili su se na stepeništu. Posle kraće rasprave, ipak su odlučili da provale u stan g.Terbrugena i onesvešćeni Jan se brzo našao u bolnici.

U narednim mesecima, Anja se predala proučavanju starog rukopisa. Sa svojim kolegama lagano je istraživala stranicu po stranicu, naslućujući muziku između ispisanih kuka, zareza, tačaka i crtica, tog gotovo zaboravljenog načina beleženja muzičkih melodija. Posao se veoma sporo razvijao, ali ona za to nije brinula. Radost koju je osećala bila je tako jaka da je ništa više nije moglo pomutiti. Slika budućeg koncerta, onog, toliko željenog trenutka kad će zapisana muzika iz dalekog XI veka oživeti, stalno joj je lebdela pred očima. Anja je živela za taj dan.

I, sa prvim novembarskim danima, on je došao.

To nedeljno jutro je osvanulo mirno i sunčano. Sa mora je dopirao prohladan vetar, donoseći miris soli i krike galebova. U nevelikoj crkvi, smeštenoj uz visoki bedem kojim je grad bio opasan, sve je bilo spremno za doček gostiju. Za Anju i kolege muzičare, sa kojima je formirala orkestar i uvežbala melodije iz Santa psaltice, bilo je logično da se prvi koncert održi baš u tom prostoru. Nepoznati kompozitor je svoje melodije stvorio u slavu imena Jedinog Oca našeg i oni su to poštovali.

Kad su prvi tonovi ispunili poluosvetljenu dvoranu, propevši se do visokih kupola, Anja je zadrhtala. Pogledom je prešla preko radoznalih lica prisutnih, po titravim senkama upaljenih sveća i brojnim freskama koje su prekrivale zidove, pa se predala svom instrumentu.

Sa svakim novim tonom postajala je uverenija kako neko toplo i čisto osećanje struji dvoranom i, poput nevidljive koprene, lagano pada preko prisutnih. To je ozarilo njeno lice. Glas o Santa psaltici se potvrđivao - tih 37 kompozicija spevanih u slavu ljubavi ličili su na glas koji dopire iz nekih dalekih i nedokučivih prostora. Toliko puta je slušala o tome dok je tragala za njima, a sada je to mogla i sama da izgovori.

Negde u drugoj polovini koncerta, bez najave ili bilo kakvog spoljnog znaka, vetar je promenio svoj pravac. Umesto sa mora, sručio se na grad sa okolnih planina, smeštenih u njegovom zaleđu. Hučeći i glasno brujeći, pojurio je uskim ulicama. Nosio je sa sobom opalo lišće i prašinu i neobičnom žestinom stao je da udara u krovove kuća i krošnje stabala.

Kad je stigao do crkve u kojoj je koncert bio u toku, naglo je otvorio vrata, krivudavo je prošao između slušalaca pa je, ugasivši do pola dogorele sveće i razvejavši njihov dim ispod same, u tamne seni uronjene, kupole poleteo napolje. Našavši se na otvorenom, nastavio je svoj put kroz široka prostranstva, bezglavo hrleći u susret daljinama.

Sa njim su poletele i divne melodije.

Gledajući u otvorena vrata, Anja je bila sigurna - vetar će ih još dugo nositi i, tamo negde, u najskrivenijim i najudajenim mestima, poput tople kiše će ih po ljudima rasuti.

Dok su plemeniti zvuci i dalje plenili pažnju prisutnih u crkvi, osmeh nije silazio sa Anjinog lica.

Gde ide ljubav ...

Žena izađe iz kuće i ugleda tri starca s dugim sedim bradama kako
sede u njenom dvorištu. Nije ih poznavala. Reče: “Ne bih rekla da
vas poznajem, ali mora da ste gladni. Molim vas da uđete i pojede-
te nešto.” Oni je upitaše: “Je li domaćin kod kuće?” “Ne” reče ona,
“napolju je.”
“Onda ne možemo da udjemo”, odgovore joj oni.
Kad je njen muž došao kući ona mu ispriča celu priču. “Idi i reci im
da sam sad kod kuće i da ih pozivam da uđu!” Žena izađe i pozove
ih unutra. “Ne možemo ući zajedno” odgovore joj oni.
“A zašto?” upita ih ona.
Jedan od staraca joj objasni: “Njegovo ime je Bogatstvo” reče po-
kazujući na jednog od svojih prijatelja, “a on je Uspeh” reče poka-
zujući na drugoga. “Ja sam Ljubav.” Tada još doda: “idi sad u kuću
i dogovori se s mužem koga od nas želite u svome domu.”
Žena uđe u kuću i ispriča mužu šta su joj rekli. Muž na to rece: Le-
po, kad je tako pozovimo u kuću Bogatstvo. Neka uđe i ispuni je
bogatstvom!” No žena se nije složila s tim: “Dragi zašto ne bi po-
zvali Uspeh?”

Sve je to iz drugog dela kuće slušala njihova snaha koja se javi
i predloži: “Ne bi li bilo bolje pozvati unutra Ljubav? Tada bi
nam dom bio ispunjen ljubavlju!”
“Poslušajmo snahin savet”, reče muž. “Idi i pozovi Ljubav da bu-
de naš gost.” Žena izađe i upita tri starca:“Koji od vas je Ljubav?
Neka uđe i bude naš gost.”

Ljubav ustane i krene ka kući. No i druga dvojica takođe ustanu
i krenu za njim. Žena se iznenadi i upita Bogatstvo i Uspeh:
“Pozvala sam samo Ljubav. Zašto idete i vi?”

Odgovore joj sva tri starca zajedno: “Da ste pozvali Bogatstvo ili
Uspeh, druga dvojica ostala bi napolju, no budući da ste pozvali
Ljubav – gde god ide on, idemo i mi s njim. Gdje god da je Lju-
bav, tu su s njim i Bogatstvo i Uspeh!!”

Ulični fenjeri

Kako se pod Turcima naš glavni grad nije osvetljavao žitelji su bili primorani da noću idu sa fenjerima. Docnije, kada se pod knezom Milošem, varoš počela izgrađivati, na predlog dućandžija, Petar Lazarević, upravnik Beogradske policije, izveštava pismom od 27. aprila 1830. godine kneza Miloša o uvođenju prvog uličnog osvetljenja. Lazarević liše: „Trgovci ovdašnji, koji dućane drže više puta pretstavljali su mi tužbu na pazvante da čaršiju ne čuvaju, a više puta dućani su razbijani od lopova. A oni badava plaću primaju, od svaka dućana po trideset para, i po dvadeset para. Govore da bi voleli da mi postavimo našu patrolu i da plaćaju kao što su pazvantima plaćali. Ja odma učinim naredbu te se naruče 10 fenjera, pak na svakom ćošku, svaku noć, da gore. Trošak za fenjere i sveće, što he goreti naplaćivaću od dućandžija. Jednog pandura policija ima, a uzeću još jednoga koga he varoš plaćati paž svaku noć sa policijom da idu u patrolu i da dućane od vatre čuvaju".

Iz gornjeg pisma se vidi da su prvi fenjeri postavljeni 1830. godine, a već 1846. godine nije nijednog bilo. Hroničar „Srbskih novina" u broju od 26. novembra 1846. godine žalio se na takvo stanje, jer „zaista je nepristojno za građane beogradske da u glavnoj varoši Knjaževstva serbskog nema još ni jednog fenjera noću". Pitanje osvetljenja ulica često je raspravljano na opštinskim sednicama. Po tadašnjim shvatanjima „pošten svet noću spava", a tražiti da se ulice osvetljavaju za sumnjiva lica koja noću tumaraju, za bekrije i njima slične, izgledalo je tadašnjim ljudima nerazumljivo. Ako je baš reč o odlasku na kakvo javno poselo, zabavu, bal, lako je poneti fenjer i videti put, govorili su naši stari odbornici. Po podacima iz „Srbskih novina" godine 1856. bilo je u celom Beogradu svega dva opštinska fenjera: jedan na samoj Opštinskoj kući, a drugi na Terazijama.

Po „Zapisima" Koste Hristića, (1852—1927) dolaskom njegovog oca Nikole Hristića (1818—1911) za upravnika grada Beograda, oktobra 1856. godine opština je nabavila šest novih fenjera. Sračunato je da ti fenjeri neće koštati hiljadu forinata, pa je taj izdatak raspoređen na četiri stotine kuća u ulicama u kojima su ti fenjeri namešteni. Tako je svaka od tih četiri stotine kuća platila za nabavku fenjera po pola dukata, a održavanje i paljenje palo je na teret opštinoki. Početkom decembra upravnik je naredio da do Nove godine sve gostionice, mehane i kavane moraju ispred svojih radnji namestiti fenjere, pod pretnjom da će se inače sve te radnje zatvoriti. Kako su se naredbe energičnoga upravnika Hristića morale uvek izvršavati, tačno i bez pogovora, to je na Novu godinu 1857. godine, pored ranijih, osvanulo još tri stotine šezdeset fenjera i varoš bila „sjajno osvetljena".

Godine 1860. Nikola Hristić je izdao naredbu da samo otmeni gosti mogu se zadržavati po kafanama do 11 sati uveče, a posle tog vremena NIKO se ne sme naći na ulici bez fenjera. Ostali, kalfe i sluge, najdalje do 9 sati uveče morali su biti kod svojih kuća.

Od tada su fenjerdžije, čim padne mrak, kretale u varoš noseći u ruci kantu gasa i o ramenu kratke merdevine. Fenjerdžija je lam-pe punio petroleumom, prstom bi iščistio garavi cilinder, fitilj useknuo i zapalio ga. Dok je trajalo gasa u lampi, dotle je lampa gorela.

U vreme uvođenja elektrike 1892. godine u Beogradu je bilo više od tri stotine fenjera. Po stenografskim beleškama sa sastanka Opštinskog odbora varoško ulično osvetljenje stajalo je Opštinu godišnje oko 40.000 dinara

Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Živorada Jovanovića,
Beograd 1964

Kao što Pariz ima svoj Monparnas, tako i Beograd ima svoj boamski kutak — Skadarliju. Nekada, u doba prvog srpskog ustanka, u Skadarliji su bile prazne poljane. Tek od 1825. godine dolaskom kneza Miloša, javljaju se naselja. Kako je taj kraj van šanca koji se širio od Stambol kapije (danas Trg Republike) do Vidin-kapije (danas Dušanova ulica) bio naseljen Ciganima, zvao se Ciganska mala — koja je, u stvari simbolički predak Skadarlije. Bilo je tu puno straćara, krivudavih i džombastih sokaka i neuglednih hanova u kojima su se napijali i Srbi i Turci te je često dolazilo do svađa i sukoba. Kad padne kiša, mali potok koji je proticao sredinom ulice toliko bi nabujao da je sve usput nosio. O tome je "Beogradski vasnik", u broju od 27. aprila 1884. godine zabeležio: "...U Skadarskoj ulici idući Maloj pijaci, beše tako velika voda prilikom preksinoćne kiše da je nekima znatne štete učinila. I jedna žena umalo što nije platila glavom. Marija Nikole Jovanovića, staklara, izašla je na ulicu baš onda kad je bujica silno navalila. U tom trenutku voda je dohvati u svoj vrtlog i odnese čak u potok niže Male pivare, odakle je susedi s teškom mukom izbaviše...". Čiča Ilija Stanojević (1859—1930), rodom Dorćolac, u svojim sećanjima opisao je kuću u Skadarskoj br. 36, na kojoj je 1925. godine otkrivena spomen ploča, a u kojoj je živeo i umro 1878. godine pesnik Đura Jakšić: ,,... Nekada na ovoj kući nije bilo broja niti onog pivarskog dimnjaka. U pozadini bio je — preko cele ulice veliki luk sa dva otvora. Celom površinom luka bile su sprovedene vodovodne cevi koje su sprovodile vodu sa "Bulbuldera" za Čukur-česmu, Malu-česmu, Saka-česmu i Cigansku česmu predganlija". Ova česma nije imala naročiti naziv. Nju su obično zvali "Cigan-malska ili Ciganlija". "Skadarska se ulica od postanka — pa i dugo godina zvala Ciganska mala...". Tek drugim krštenjem ulica 1872. godine od strane opštinske uprave nazvana je Skadarska. Opis stana Đure Jakšića a takvi su bili i drugi stanovi u ovome kraju — dao je Dragutin J. Ilić (1858—1926), rodom Palilulac: "... Mala niska soba sa još manjom kuhinjom. Pod bez patosa, zidovi iz kojih bije vlaga. U sobi orman, prost sto i stolica, dve postelje na nogarima: jedna pesnikova, druga dvojice sinova. Na vratima sa unutrašnje strane, o čavle povešano nekoliko pohabanih odela. U minijaturnoj kuhinji, bez prozora, šporet, neobojena polica za sudove i krevet na kome je spavala ženska čeljad: majka sa dve kćeri. Sve sasvim sirotinjski, ali čisto; i soba i kuhinja zastrti ponjavama. U neredu bio je samo sto u sobi, pun knjiga i novina sa nešto pesnikovih rukopisa ...". Za tim stolom, u toj skromnoj sobici, Jakšić je opevao "Švalju". "Ratara", "Stanoja Glavaša" i druge pesme. U Skadarliji su stanovali mnogi književnici, glumci, slikari, kompozitori i novinari: Jakšić, Zmaj, Brzak, Mile Pavlović, Jovan Skerlić, Toša Andrejević — Australijanac, Vela Nigrinova, Rucović, Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić, Antonijević — Đedo, A. G. Matoš, Fotije Iličić-Stari Fočo (koji je izeenada 1911. gadine umro na ulici) i Miodrag Rajčević — Čvrga, obojica direktori putujućih pozorišta. Skoro sve proslave i jubileji knjižvvnika i umetnika završavali su se lumperajima, sa pesmom i svirkom u kafanama kod "Vuka Karadžića". "Tri šešira". "Dva jelena", "Bumsa"... Od kafana u Skadarliji najstarija je "Tri šešira", koja je, po podacima Branislava Ć. Nušića (1864—1938), postojala još 1864. godine. Lokal je držala neka Kata, udova Petra Jovanovića. Kafana je dobila naziv po radionici šešira starog Dimovića, oca kafedžije kod "Imperijala" Đoke Dimovića. Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su na limu naslikana tri šešira. Ti su šeširi i docnije postojali, kad je radionica prestala da radi; a kad je u toj kući otvorena kafana, sama je sobom i bez ikakvog krštenja ponela ime ,,Tri šešira". Posle boemskih lokala "Pozorišne kafane" (danas ugao ulica Dositejeve i Vase Čarapića) i "Dardanela" (gde je danas zgrada Narodnog Muzeja) koji su srušeni 1901. godine, beogradska boemija (Glišić, Veselinović, Domanović, Mitrović, Nušić, Brzak, Žarko Ilijć, prešla je u Skadarliju, gde su mnogi i ranije navraćali i provodili burne noći uz šalu, pesmu i svirku cigana Mike Jagodinca, Đokice Zaječarca, Jove Jareta i Arse Jovanovića — Škembonje, učitelja sviranja Mike Petrovića — Alasa, naučnika i profeoora univerziteta. Po tim kafanama naši knjižavnici i umetnici održavali su sastanke, osnivali književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali pesme i pozorišne recenzije. Čiča Ilija Stanojević, jednom, posle ne zna se već koje krigle piva, pričao je sve smešnije i duhovitije pričice i anegdote da završi sa fantastičnom anegdotom o gazdarici koja mesto njega neuračunljivog prima njegovu penziju, a njega tera da meša paradajz u kazanu ili da cepka drva u šupi dok je kod nje u poseti narednik, i sa onom još zaiimljivijom o ljubaznici uhvaćenoj u neverstvu, koja mu u pismu kaže da ono "što je video nije istina". A Dobrica Milutinović (1880—1957), minhenski đak i veliki umetnik 1912. godine, posle predstave "Zulumćara", u kome je igrao Selim-bega, opijen uspehom komada, nastavio je svoj dert i sevdah i zulumćario po svim kafanama. Njegovi drugovi, takođe raspoloženi, javljaju Svetozaru Ćoroviću depešom u Mostar da je Dobrica posle "Zulumćara" počinio čitav zulum po Skadarliji. Ćorović odgovara: "Zulumćaru Zulum čini. Pisac plaća, Ič ne brini!".

Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Živorada Jovanovića,
Beograd 1964

Ljubavn(ičk)o pismo

Siguran sam da znate ko je Servantes. Neki, sasvim slučajno, znaju i ko sam ja....al to ide na njihovu dušu, ja sam najmanje kriv za to.
E, sad, ja ili neko drugi kroz mene hteo je da vam pojasni zašto nije napisan nastavak Don Kihota.
I krene to, onako iz dubine duše...srećom, videćete već....u sve to uključila si i moja mnogo draga, u stvari najdraža drugarica pa je, čak, ispalo i zanimljivo. Nama, ne vama, ionako jedino vi sami znate zašto čitate moja naglabanja. Verujte, ja ih ne čitam.

Dakle...
Krenuo Don Kihot da traži sebi sreću. Lutajući tako naišao je na poštansko sanduče, napisao pismo i ubacio ga. Nije verovao da će to uspešno da uradi Sančo Pansa, zato je to uradio lično. (ovo je pojašnjenje, da se ne bi bunili zašto vitez sam ubacuje pismo u sanduče).
Poštar Fernando Ljorente, koji je praznio sanduče, usput je svratio kod lepe Soledad de Prostitucio, zvane Sunce Katalonije ne bi li nekako odmorio guzicu od tvrdog sedla na kome je sedeo jašući poštanskog konja i usput zaradio neki bod u gostima, makar ga to koštalo, obzirom da se Soledad bavila najstarijim zanatom.
Dakle bila je ku varica.
Nakon što je dobio to što je platio zadremao je, baš kao što to uradi i svaki normalan poštar kad svrši s poslom a Soledad je, preturajući po njegovoj torbi u potrazi za duplom zaradom, pronašla pismo.
Nakon što ga je pročitala odlučila je da napiše odgovor predstavljajući se kao Dulcineja od Toboda. Napisan odgovor ubacila je u Fernandovu torbu, a ovaj otišao da odradi svoj posao, čak na drugi kraj Španije.

Don Quijote od La Manche dobio je pismo na ostrvu Barataria koje je na upravljanje, zbog zasluga, dobio Sančo Pansa. Pročitavši ga, razočarao se u ljubav i žene, nežno rukom spustio je svoje uvek spremno koplje i odlučio da se više ne bori.

E tako, pošto niste znali to što niste znali a nakon što ste to sada naučili, evo vam i pisma koje je napisao Don Quijote, naravno praćeno adekvatnim odgovorom Dulcineje od Toboda.


Poštovana damo,
Vi,
da baš Vvi daleko od mene
u gradu kroz koji ću uskoro proći
kad se probudite
i sa lica skinete poljupce
koje je neko cele noći ostavljao,
sa prozora kroz koji je taj neko
u cik zore iskočio
bežeći u zagrljaj neke nove dame,
pozdravite osmehom konjanika.
Na mršavom konju Rosinantu,
ujahaću u grad,
i projahati glavnom ulicom,
tik ispod Vašeg prozora.
Da, dolazim zbog Vas,
dolazim da pokušam
da Vas spasem od Vas same
potom i od zlih ljudi.
Moj sjajni oklop sijaće na suncu
a verni štitonoša Sančo Pansa
jahaće svoju mulu
par metara iza mene
potajno misleći da sam lud.
Poštovana damo,
moje koplje je spremno
Don Kihot nudi Vam spas
zaklet u ljubav i odanost
prelepa device,
Dulcinejo od Toboda,
ženo kurvom nazvana.

Da je Dulcineja ovo pročitala, verovatno bi pala u nesvest, a potom i u njegov zagrljaj. Ali...Soledad de Prostitucio sprečila je atak na zdravlje i srce prelepe device svojim dodatnim angažovanjem.

To je izgledalo ovako:

Poštovani gospodine,
Vvi,
da baš Vvi
što u grad zbog mene dolazite
da me spasite od mene same
i zlih ljudi,
zašto mislite da sa lica neću skidati
poljupce Vvaše
baš kao što skidam poljupce drugih?
Taj oklop na vama
neće večno sijati…
Znate, rđa postoji…
A ja,
ja sam ionako obeležena,
kurvom nazvana,
pogledima žigosana,
u ljubav davno prestala da verujem.
Zato mi se nemojte zaklinjati u nju
i u odanost svoju.
Kao što rekoh
davno sam prestala da verujem…
Moje telo senke mnogih nosi,
moja duša mnoge boli boli,
moje misli…
Poštovani gospodine,
pokupite svoje koplje
zakletvu u ljubav,
odanost
i pod prozor odnesite
nekoj dami
dostojnoj toga.

Šta je jadni Don Quijote mogao da uradi?
Jurnuo je spuštenog koplja.....i

e jbga.....ja ili ovaj što je kroz mene hteo da vam ispriča još detalja o tom spuštenom koplju ovde sam naglo došao sebi. Pošto, kao što rekoh, sebe ne čitam evo vam (ga) pa vi vidite šta ćete sa njim.
A ja ovako, samo svoj, dosledan svojim načetim vijugama odoh ka kući uskim krivudavim stazama jašući plavu monti bajk biciklu praćen besnim pogledima vozača koji pokušavaju da se probiju kroz grad.

Zoran M. Jovanovic

Za vas koji imate roditelje,
Za vas koji ste roditelji,
I za vas koji rade s nečijim roditeljima.

Dragi sine/kćeri,
Sada još nisam ostario, a kada me budeš vidio takvog budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumjeti. Ako se zaprljam za vrijeme ručka, i ako se ne mogu sam obući, budi strpljiv. Sjeti se sati koje sam potrošio, dok sam te tome naučio. I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvijek isponova, nemoj me prekidati, saslušaj me! Kada si bio malen, morao sam ti istu priču čitati uvijek isponova, prije no što si utonio u san. Ako se ne budem želio kupati, ne ismijavaj me i ne vređaj. Sjeti se kako sam te morao loviti i izmišljati hiljadu razloga da bi ušao u kadu. Kada opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmjehom na licu. Ja sam tebe naučio mnoge stvari:pravilno jesti, pravilno se oblačiti, suočiti se sa životom. Ako nekada u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena da se prisjetim, i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati. nije mi najvažnija stvar na svijetu naš razgovor, već to, da sam s tobom i da me znaš poslušati. Ako ne budem želio jesti, nemoj me prisiljavati da jedem. Sam znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne. Kada mi umorne noge više neće dozvoliti da hodam, pruži mi ruku. Jednako kao što sam je ja pružao tebi, kada si radio prve korake. I ako ti jednom kažem, da više ne želim živjeti, da želim umrijeti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš razumjeti. Pokušaj shvatiti da se u starosti ne živi, već se preživljava. Jednom ćeš spoznati, da sam ti uprkos svim učinjenim pogreškama, želio samo najbolje i pokušao sam te pripremiti na putovanje života.
Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osjećaj da si bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvog. Budi pored mene i pokušaj me razumjeti i pomoći mi. Tako kao što sam ja pomagao tebi, kada si počeo živjeti. Budi mi oslonac, pomozi mi zaključiti putovanje s ljubavlju i strpljivošću. Vratit ću ti sa osmijehom i neizmjernom ljubavlju, koju sam oduvijek čuvao za tebe.

Volim te sine/kćeri,
Tvoj tata/tvoja mama!

Ludilo ljubavi i igra

Jednoga dana odluči Ludilo da pozove društvo na žurku. Kad su se svi okupili, Volja predloži da se igraju žmurke. U igri su učestvovali i Neznanje, Mudrost, Starh , Lenjost, Sigurnost, Bezbrižnost, Tuga, Radoznalost, Radost i Skeptik. Ko se najbolje sakrio? I da li je to bilo pametno?

"Žmurke? Šta je žmurka?" upita Neznanje.
"Žmurka je igra u kojoj neko broji do 100, a za to vreme ostali se sakriju, pa ih onda taj što je brojao traži." objasni Mudrost. Svi se složiše osim Straha i Lenjosti.

Ludilo je bilo ludo uzbuđeno, pa reče ostalima da je ono spremno da odbrojava. Kad su svi počeli da trče po vrtu nastao je pravi darmar, jer se svako nadao da će naći najbolje skrovište.

Sigurnost otrča do susedne kuće i pope se na tavan, nikad se ne zna.

Bezbrižnost izabra leju jagoda.

Tuga jednostavno poče da plače.

Očaj isto, jer nije znao, da li je bolje sakriti se ispred ili iza zida.

"98, 99, 100!", odbroja Ludilo, "sad počinjem da vas tražim!"

Prva koja je bila pronađena je Radoznalost, jer je htela da sazna ko će prvi biti pronađen, pa je previše virila iz svog skrovišta.

I Radost je brzo otkrivena, nije se moglo prečuti njeno kikotanje.

Vremenom je Ludilo pronašlo sve svoje drugove, čak je i Sigurnost bila tu.

Ali onda upita Skeptika: "A, gde je Ljubav?" Svi slegoše ramenima, jer niko nije znao gde je ona. Pođoše da je traže. Tražili su ispod kamenja, iza duge i na drveću.

Ludilo je čeprkalo štapom po jednom grmu, kad se odjednom začu vrisak. To je bila Ljubav. Ludilo joj je nehotice iskopalo oko.

Ono zamoli za oproštaj i ponudi Ljubavi da od sada uvek bude s njom i da postane njen vid.

Ljubav se složi s tim i primi izvinjenje.

Od tada je Ljubav slepa i praćena ludilom.

Kroz nepovratno vreme,tihi ili silovito,teku nasi zivoti u kojima smo srecni ili nesrecni,sto najcesce zavisi od nas.U tom hodu na smeni stare i nove godine,dok se odbrojavaju otkucaji i kazaljke na satu ne poklope na broju 12,kad svodimo bilans uspeha i neuspeha u protekloj godini,i jedni drugima pozelimo srecnu i uspesnu 2010.godinu,uvek se iznova setim price koju sam negde cula,a nikad saznala ko je i odakle njen pripovedac.
OHOLOST BEZ RAZLOGA
Mladi covek spremao maturski ispit.Mnogo meseci divio se prekrasnom sportskom automobilu u izlogu salona.
Znajuci da je njegov otac dovoljno imucan da mu ga kupi,rekao mu je da je to jedini poklon koji bi zeleo za maturu.Konacno,nakon uspesno polozene mature ,otac pozove mladica u dnevni boravak.Rece mu da je ponosan sto ima tako pemetnog sina,i da ga silno voli.Zatim mu pruzi lepo upakovan omanji paket.
Iznenadjen,jer je ocekivao poklon mnogo veceg formata,mladic prihvati zamotuljak,odmota papir,ugleda-Bibliju i uvredjen rece ocu:"Sa svim svojim novcem poklonio si mi ...Bibliju?!"
Mladic ljutito izadje iz kuce i ostavi Bibliju i oca za sobom.
Prolazile su godine i mladi covek je postao veoma uspesan u svom poslu.Imao je divan dom i dobru porodicu.Jednog dana odluci da poseti oca.Nije ga video od dana mature.Pre nego sto je uspeo da se organizuje za posetu,primi telegram u kome mu javljaju da mu je otac umro, i da njemu ostavlja svu imovinu.Morao je hitno doci kuci i preuzeti stvari.
Kad je stigao u kucu svoga oca,preovladale su ga tuga i sazaljenje.Poceo je pretrazivati oceve papire.Medju stvarima pronadje i davno poklonjenu Bibliju,neotvorenu.Sa suzama u ocima,otvori je i pocne listati stranice.Dok je citao,iz omota koji je bio u knjizi,ispadne kljuc.Na kljucicu je bio privezak sa imenom zastupnika koji je prodavao sportske automobile.U omotu je bio i papir na kome je pisao datum mature,zapecacen recima:"Placeno u potpunosti"!

Kolko cesto propustamo srecu samo zato jer ne dolazi u paketu kakvog smo
ocekivali?

KRATKA PRICA O LJUBAVI

Leto je u ravnicu doslo iznenada i tako jako da se trava pocela susiti, a kanal se povukao za nekoliko cantimetara i sirio neugodan miris ustajale vode.Te noćidok je mrak sirio svoj plast daleko negde u pravcu zapada čula se grmljavina. Možda su se oglasavali topovi ili je Ilija pretio.
Dok su odrasli bili opcinjeni pokretnim slikama sa Televizora i uzasnim dogadjajima koji su najavljivali glad, bolesti i siromastvo, omladina je veselo navlacila odecu za izlaske.

On je obukao tanke sive pantalone i belu majicu i za svaki slučaj je poneo i jaknu ako pljusne kisa. Dugo je brijao lice, ponosan na izgled odraslog muskarca. Deda ga je zadirkivao i krisom mu zaturio malo para u dzep od jakne u prolazu. Sigurno se setio svojeg momcenja, koje sada plovi daleko u proslost i tek povremeno izroni.

Ona se oblacila, pa se skidala, pa opet oblacila i garderoba se talozila na krevetu. Na kraju obukla je suknju koju oblaci svaki dan i običnu majicu na bretele. Nasminkala se neupadljivo i namirisala mirisom dunje.

Sreli su se u diskoteci, praveci se da nisu nervozni i da su tu dosli onako sasvim slučajno, svako sa svojim drustvom. Zabe su kreketale predosecajuci nevreme ai komarcu su besomucno grizli ne priimecujuci nocne leptirove koji su se poput kamikaza lepili za reflektore.

- Nisam te video danas u autobusu. Da nisi pobegla sa prvog casa?
- Nisam, zakasnila sam

I kako je iznenada zapoceo razgovor tako se i zavrsio. On je groznicavo smišljao pametne recenice koje će je oduseviti i ispijao pivo brze nego drugi. Ona je razgovarala sa drugaricom i ne slusajuci šta prica, a krajickom oka je gledala njega. Svidjao joj se, visok, malo duza kosa ga je cinila starijim, iako i jeste bio stariji godinu dana. Smetalo joj je sto pije već treće pivo, ona je još gustirala njen prvi sok.

Napolju je bilo sparno a unutra toplo zbog guzve. Muzika je bila preglasna da bi se moglo normalno razgovarati, svi su vikali. Galamu je stisala muzika za ples. On je pozvao da plesu i nadjose se u toploti. Prijao joj je njegov miris a on je pazljivo sklanjao od drugih parova. Pokusavao je da uhvati reci koje je izgovarala blizu njegovog uveta ali je samo mislio na njen vrat i mirisao je njenu kosu.

- Hajdemo napolje, rekla je

Stajali su još neko vreme, a on je i dalje pio. Ona je pogledala na sat, bilo je kasno. rece da mora kuci i on se ponudi da je isprati.Setali su sirokim ulicama i zapoceli razgovor o planovima, upisu na fakultet. Sva ona piva koja je popio udarise po mozgu a zatim se spustise do nogu. Osili se on i dok je ona cavrljala on pokusa da je poljubi. Nespretno.
Ona ga odgurnu ljutito.
Nastavise da hodaju cuteci malo se udaljivsi.
Tamna prilika na biciklu, radnik koji se vracao kuci sa posla dobaci nešto i zazvoni .

Grmljavina se zacu, par munja osvetli i nakon par sekundi prospe se prava letnja kisa. Oni potrcase i nadjose zaklon pored pijacne ribarnice. Sarani su zacudjeno gledali kroz staklo na dve prilike a somovi dosadno zevali.

On se opet ohrabri setivsi se dedinih saveta da je kod žena upornost najbitnija. Obuhvati je i poljubi. Prihvati i ona predajuci se. Kisa je padala kvaseci im noge i mesajuci se sa njihovim poljupcima. On je zabacio jaknu preko njihovih glava.

Te noći kisa je dugo padala, i ljudi su sutradan pricale da ne pamte takvu stetu. Kanal se izlio i poplavio par podruma. Bolnica u susednom gradu se napunila ranjenicima.

A njih dvoje su nazebli i ne sluteci da će pamtiti tu noc dugo posle čak i onda kada krenu razlicitim putevima.

ЖЕЉЕ У БОЦИ - Никица Банић


Свако има понеку жељу коју скрива од очију осталога света. Руке се склопе, прсти преплету, дланови приљубе - између њих се настани жеља. Ту остане задуго. Ретки су они који се одваже те је шаљу далеко од себе. Пренесу је на папирић предајући га дну тек испијене боце. Запечаћену баце у море и жеља доспе до некога ко се настави бринути о њој.
Георг је сувоњав, ужегао и опор као бакалар. Нос му баца сенку покривајући стопало дуго као осредњи поскок; лице избораније од било које рељефне карте.
У младости је гњечио змију рашљама поврх врата. Њено тело се претварало у невидљиво око фијукавог бича. Изненада би стала, почела да бљује и у локви отрова би се умирила.
Георг и данас воли трешње. За мање од седмице обрсти трешњино дрво. Једе плодове са коштицама.
У ушима му расту толике длачице да је због њихове густине помало наглув. Сваки сан слатко одсања. Локвица пљувачке се искраде преко ноћи и осване на јастуку: стиди се због тога у себи.
"Пловио сам бројним морима, на многим бродовима, под разним заставама. Знао сам данима зурити по површини воде док би се море уливало у моје срце. Свака вода има своју боју и нема боје која није у води.
Са дугих путовања донео сам ових двадесет боца. Већ се прашина по њима ухватила, паучина испреплетала; у њима су жеље. Неки су их бацали из радозналости, а неки из нужде; плутале су грлићем изнад воде." Погледом је миловао стакло. "За њих је доцкан. Ниједну нисам до сада отворио, а и не бих. Оне ме не занимају. Доста ми је мојих жеља. Надам се да ће се неко појавити и рећи: Ово је моја боца. Вратите ми је назад, господине. Радо бих то учинио."
Глас пустолова је замицао у дубину ноћи. Питао сам се шта би било да зна да сам јуче боце отворио. Биле су све до једне његове. Препознао сам му рукопис.
Остало је обојици да се надамо да највеће извињење није потрошено. Упутићемо га један другом већ у берби соли. Ја - јер сам завиривао у његове боце, а он - јер је лагао.
Нешто ми говори да ће изврдати одговор као и увек. Покушаће, отприлике:
"Једном сам бацио боцу са поруком у море да бих спасио наш брод из невоље. Нико то није видео. И помисли, решио сам тада: ако се сада извучемо, никада нећу послати ниједну поруку, ниједну боцу. Сам Бог нам је помогао."
Направићу кисело лице и знаће да нисам поверовао.

S proleća, početkom maja, izvi se jedna grana na ruži kraj staze. Pobeže ostalim granama iz grma, i pre svih grana, na svom vrhu, zametnu pupoljak koji se isticao svojom veličinom, gustinom latica koje je zametnuo i ljubomorno ih čuvao, do rascvetavanja.

Najzad, pomolile su se tamno crvene, latice, čija se boja menjala u zavisnosti od ugla pod kojim se u njih gleda. Bio je tu čitav niz nijansi crvene.
Kada je vetar ne njiše, na tananoj dršci, na kojoj se šepurila zarekao bih se da je “tronovao” cvet karmin, crvene boje. Onda ga vetar pomiluje, pomeri levo i desno i on, poput kaleidoskopa, počne da menja boju, pa je slično ljubičastom, pa onda bivao crnih rubova, već sledećeg trena bile su to latice od crvenog somota.

Sedeo sam na terasi i sa uživanjem gledao igru vetra, svetlosti i ružinog cveta, kralja svih cvetova, u kojem je, uvek cvet, pobeđivao.
Sa puno umešnosti, je znao da se izmigolji, i uvek zauzme najbolju pozu, kako bi pokazao svu svoju lepotu.

Još dok joj je drška “pobegla” od ostalih grana, i kada je pupoljak počeo da se puni sa više žara od ostalih pupoljaka, cvet sam namenio tebi.
Sanjao sam, da ćeš me ti pozvati, “kao nekada”.

Ja ću odrezati cvet, i poneti ga tebi na dar, žudeći za tvojim poljupcima, kretnjama i uzdasima, kojima si me, u tim prilikama, darivala.
Nikada nisam sa sigurnošću ustanovio da li je bilo više latica na cvetovima, koje sam ti donosio, ili slasnih poljubaca koje sam od tebe dobijao.
Nikada to nisam brojao, a sada sve manje imam priliku da to učinim.

Telefon, je ostajao nem. Pozivao je sve ređe i ređe, i …
Ostalo mi je nadanje, da će bar još jednom pozvoniti…
Danas sam prošao stazom, pokraj ruža. Čekajući da ga uberem onaj, predivni cvet, “pretvorio se” u ogroman šipak.

“Kakav cvet takav i plod”, pomislio sam. Crven sa ostacima zametka na vrhu, sa malom drškom, na kojoj je stajao.
Ubrao sam ga.

Bila je to ruža, tebi namenjena. Čekala je da me pozoveš, pa da ti zamiriše u punom sjaju.

Čekala…, čekala i ne dočekala.
Pretvorila se u šipak, u “tvoj zaborav”.

Kako da te zaboravim, kada je i „tvoj zaborav” prekrasan, rekao sam ti pružajući ti ga.

Nasmejala si se. “Od ovoga se kuva ukusan čaj”, odgovorila si.
Naravno da je ukusan, potvrdio sam, jer je u mnoštvu koštica koje u sebi čuva, sakupio sve slasti nedočekanih poljubaca, sve rose koje sam budan dočekao, svu strast, koja se ne stišava…

U tvom pogledu nazreo sam, slike zajedničkih trenutaka, nedosanjane snove i neostvarene želje.

Sreća me obuzme.

Pravo je blago posedovati nečiji “zaborav”.
Posedovati “zaborav”, znači, imati sećanja.
Nečija ili na nekog.
Ja imam i jedno i drugo.

Dragan Džigurski

Ponos je vrlina dok ne postane zid

Jutros nije bila na stanici... Mislio sam da ću prekratiti nekako taj put hvaleći joj se kako sam se slatko sinoć ismejao u bioskopu gledajući „Simpsonove“. Kao za inat u autobusu slušao sam iza sebe klinku koja je ceo put zapitkivala nešto majku...

„Zašto je nebo baš plavo mama?“ – pitala je, a ja sam se zamislio... Stvarno zašto ?

A onda mi je pogled skrenuo lik koji se bez blama nabacivao devojci koja je sedela ispred mene. Imao je jedno 80 godina i verovatno je bio samo usamljen... da se ona kresne sa njim, to bi mu došlo kao nekrofilija, samo što ovaj lik još uvek nije umro... I setih se tada neke fore kako je sa pet godina uspeh bio ne upiškiti se, sa dvanaest imati prijatelje, sa dvadeset imati sex, sa trideset pet imati novac... I sa pedeset je uspeh imati novac, sa šestdeset imati sex, sa sedamdeset imati prijatelje i sa osamdeset ne upiškiti se... Hvatate li pravilo? Mora da mnogo glupo izgledam kada se sam sebi smejem u punom autobusu... A nije uvek bilo tako... Sećam se perioda kada sam mnogo plakao.

Pozovem je na mobilni a ona se javi i ćuti. Tišina u mojoj sobi, krevet izgleda veći nego inače, a čujem samo otkucaje svoga srca. Ili su to možda bili Telekomovi impulsi... Zašto u zemlji jebenog slobodnog govora uopšte postoje telefonski računi? Pa daj oglasi se molim te i reci mi nešto... Ja joj pričam... Bez prestanka... O svemu gde mislim da sam pogrešio. Za sve što mislim da je moglo bolje. Krenu suze, ali ih treptajem vratim nazad... ona ponekad šmrkne sa druge strane. Ali i dalje ne progovara. Obučem se i odem do nje. Pozovem je opet na mobilni kada sam bio ispod njene terase. Ne želi da se javi. Spustim pogled, šutnem kamenče i okrenem se kući... Na pola puta me cimne... Ne izdržim i pozovem opet... Ona ćuti... To me dotuče... Pitam da li je tu, ona se zakašljuca... I dalje ćuti... Zaprepašćujuće je da neko može polomiti vaše srce, a vi ga i dalje volite sa svim tim malim nikada više spojivim delovima. Sve zbog soka od jabuke, nekog glupog labela i zato što sam hteo da to veče nigde ne izađemo.

Kažu mi na poslu baš je lepo videti te tako raspoloženog, a ja znam da što se više smeješ to će ljudima biti teže da provale o čemu razmišljaš... A i oni su danas bili raspoloženi, mada lako je njima, oni su svoje partnere pronašli pre nego što su se zaposlili. To su zapravo trebali da me pitaju na razgovoru za posao. „Imaš li devojku?“, pa kada ja kažem da nemam, da me posavetuju da je pronađem pre nego što počnem da radim, zato što kada mašina krene da te melje, buđenje je u 6h a vraćanje kući... uvek je odloženo do daljnjeg. Znam da posao još uvek nije nikoga ubio, ali zašto rizikovati ?

A onda dođem kući, pogledam svoju popunjenu policu sa knjigama iz doba starog posla, i pomislim kako još nije vreme da saznam šta se dogodilo u drugom delu Arturove vremenske odiseje, da je rano da upoznam Martinovu zemlju suprotstavljenih kraljeva dok ne napiše i poslednji deo te sage i da sigurno neću da zavirim u Kingovu mračnu kulu. A nekad je ta soba izgledala drugačije

Želeo sam posle tog raskida da na zvonjavu telefona odgovaram: „Nismo više tu, i nema više „MI“ tu sam samo ja ali mi je teško da ustanem iz kreveta, zato me ne uznemiravaj već ostavi poruku posle ovog prokletog BIIIP...“

Preskakao sam ogradu Kliničkog centra kada su je operisali i sakriven joj pravio društvo to veče. Ali je na kraju ipak otišla... A ja sam tako očajan pomislio da je mnogo lakše ispovediti se nekom strancu pa sam mu ispričao priču o njoj, o nama, kako smo se upoznali i razišli... Učinila mu se jako interesantnom, i on je dalje prenosio svojim prijateljima koji su je u tom prepričavanju menjali... I na kraju, završetak je ispao potpuno drugačiji... Ona mi se ipak vratila na kraju i sve se srećno završilo... ma znate već kako to samo u pričama ide...

A za slučaj da nekoga zanima odgovor na devojčicino pitanje... U spektru od sedam osnovnih boja, tri spadaju u plave: plava, tamnoplava i ljubičasta. Te boje imaju posebnu osobinu da ih vazduh sporije i slabije upija nego ostale boje. Zato plave boje na nebu preovlađuju, jer se ostale prilično brzo izgube.

Objavio fallen

Ako te život gađa limunom, gledaj da ga uhvatiš čašom u kojoj je natočen pelinkovac


Neko je rekao da svaki put kada se jedna vrata zatvore, neka nova se otvore. Ali mi tako tvrdoglavo i setno umemo da buljimo u ona zatvorena, da ni ne primetimo da su nam nova baš tu, otvorena ispred nosa. Strah da nas ne snađe opet ona ista priča koja započinje sa osmehom, raste sa poljubcima i završi se sa suzama, prevelika je. Ostaje ti da na kraju pokušaš da je zaboraviš da si je ikada voleo... Ali to je kao da pokušavaš da se setiš neke koju nikada nisi upoznao. Stalno se vrtimo u krug, iznova i iznova proživljavajući ponovo nešto već odavno proživljeno...

„Pomislim ponekad da mi je čitav život jedna dobro osmišljena pozorišna predstava“ – hteo sam da naglasim na svakodnevne neverovatne obrte u scenariju koje proživljavam jednom svom prijatelju.

„Ceo svet je pozornica, dragi moj“ – izgovorio je on to onako teatralno, šireći ruke, kao i svaki put kada u razgovoru iskoristi neku poznatu frazu.

„Gde onda sedi publika?“ - pitao sam.

Srećem jednu drugaricu ujutru u gradskom prevozu... Porazgovaramo o životu, poslu, njenom dečku. Prolazi kroz taj period krize koji nastaje nakon 2,5 godine u kojem se stvari u vezi jasno definišu. A ja se i dalje sećam svake minute u kojoj sam bio nesrećno zaljubljen u nju kao klinac. Upoznali smo se u jednom nezgodnom trenutku kada je njoj umro neko jako drag. Imala je i dečka i dugu vezu i sve je govorilo da nikada neće biti pravi trenutak za nas. Sunčala me je svojom pojavom, i retko ko od muškaraca se ne bi zbunio u njenom prisustvu.

„Postoji li period nakon kojeg se menjate, ili zauvek ostajete takvi?“ – pitala me je dok smo se klackali u prevozu... Uplašio sam se da je primetila na koji način sam se zagledao u njene oči...

Da li da se smejem što smo prijatelji ili da plačem što nikada nećemo biti ništa više od toga – pomislio sam... Povredio sam jednu njenu drugaricu koju mi je davno nabacila. Nikada nismo pričali o tome. Kao da smo imali neki nikada izgovoreni sporazum o ne dodirivanu te teme. Gledao sam je dok puna energije priča o filmovima koje sam propustio da odgledam, i razmišljao kako nije izgubila ni trunku onog sjaja... Mogao sam da se našalim da je to što sam je upoznao mogla biti samo sudbina, to što se družimo njena odluka, ali to što sam se nekada tako snažno zaljubio u nju... To je ipak bilo izvan moje kontrole...
Siđemo na istoj stanici ali ja presedam u drugi autobus. Dogovorimo se da se i u ponedeljak vidimo u isto vreme u prevozu... Sačekala je sa mnom da mi dođe bus, i kada sam ušao unutra, uhvatio sam sebe kako na mobilnom telefonu pišem naslove filmova koje mi je preporučila da odgledam. Ne... Nikada se nećemo promeniti...

Objavio fallen

Napredovao sam od laganja sebe da sam srećan do laganja sebe da sam nesrećan

Vikend na Suncu, pokušavam da dobijem malo boje da ne bih na poslu bio jedini koji glumi onu iritirajuću belu stranu eurokrema. Lakom računicom objasnio sam drugovima sa kojima sam došao koliko ljudi dnevno poseti Adu, koliki procenat od njih se okupa i koji deo obavezno malo pišne u nju. Bilo je dovoljno da shvate da se ja u toj mokraći razblaženoj vodom neću nikada osvežiti. Jedan od njih insistirao je da zastavicu lupimo baš ispred „Time out“-a, pa smo to i učinili, verujući da je video neke devojke svojim istreniranim perifernim vidom... Ali kako smo pogrešili, peškir je bio u blizini mog druga iz osnovne škole koji više ne može da podnese moje prisustvo.

Bili smo nekada najbolji drugovi... Sedeli u istoj klupi, družili se svakodnevno i detinjstvo proveli zajedno. Jedan je od retkih kod kojeg sam u bilo koje doba dana mogao da dođem nenajavljen. Malo je do danas ostalo takvih ljudi, a odeljenje nam se potpuno rasulo. Tek sa srednjom školom nisam imao sreće, jer da je kojim slučajem sproveden mali test sa drvenim štapićima različitih oblika koje je potrebno postaviti u za njih predviđene rupe, otkrili bi da u tom mom odeljenju postoje ili izuzetno glupi ili izuzetno snažni ljudi. Srećom samo je jedan čovek bio izuzetak sa kojim se i dan danas družim, ali to je materijal za neku drugu priču.

„Nikola čoveče, pogledaj koliki ti je stomak. Povedi bre malo računa... „ – izbezumljeno je rekao jedan od drugova dok smo se skidali na plaži.

„Debele ljude je teže kidnapovati“ – promrmljao sam uvređen. Znao sam da posle toga ide još jedna glupa šala na račun pronalaženja penisa pri šoranju, ali se ovoga puta iskulirao, još uvek nisam bio toliki čovek.

„Zašto ne treniraš nešto?“ – pitao me je zabrinuto iako je znao da slobodno vreme provodim sakupljajući izgubljeni san.

„Da li se plutanje davljenika smatra sportom ?“ – pokušao sam da budem duhovit. Ok, plan je definitivno bio da „od sutra“ radim trbušnjake svako jutro pred posao i tuširanje. Ali znam sebe, nema tog plana za koji ja ne mogu da se pravim da ga sledim... Peškire smo ipak postavili malo dalje od čoveka kojeg iritiram, a on se pravio da me ne primećuje iako je njegov drug ustao da se pozdravi sa nama.

„Zašto ti se nije javio? Nije valjda da ga još uvek drži ona glupost sa Nevenom od pre više od deset godina ?“ – pitao je drug sa crvenog peškira.

„Ako bi to ikada učinio... Bila bi za njega to smrt ljudske rase.“

Nevena i ja smo se smuvali na brzinu, bez preteranog upoznavanja, baš kao klinci. Bili smo svega par meseci u lažnom sjaju veze, dok nisam postao siguran da me njeno prisustvo iritira. Prohujala je kroz moj život, shvatajući na bolan način da mi do nje zapravo nije toliko stalo...

„Voliš li me ?“ – pitala me je, još uvek ne obrađujući informaciju da sam joj to veče rekao da ne želim više da budem sa njom.

„Volim zaista, ali ne onako kao što sam te voleo nekad... Više na onaj način kao što ljudi kažu da vole špagete...“

Broj situacija u kojem sam ja ispadao stoka nemerljiv je ljudskim brojevima, a ovo je bila samo jedna od brojnih situacija. Ne kajem se naravno zbog toga, u tom trenutku naš raskid izgledao kao dobra stvar po mene. Besna zbog načina na koji je ostavljena ustremila se još te iste nedelje na mog tadašnjeg najboljeg druga. Uspela je, a njih dvoje su do pre par godina bili zajedno u ozbiljnoj i dugoj vezi. Njen otrovni jezik, osuo je paljbu po meni. Mada metak u obliku reči može imati samo jedno ime, njegov rikošet se adresira na sve koje se to tiče. Nije me zaobišao i zveknuo je pravo u naše prijateljstvo. Nikada me posle toga više nije pozvao, na ulici se jedva javljao, samo onda kada je bio siguran da me ne može zaobići, a i tada bi prozborio reč/dve ali mržnja u njegovim očima nikada nije nestala. Nisam saznao šta mu je ona sve ispričala, ali sam saznao šta je on pričao mojim poznanicima o meni...

Otresao sam te misli, ipak je to davno prošlo vreme. U braon kupaćem kostimu, privukla mi je pažnju dok je sedela na peškiru podalje od nas. Naručivala je kuvani kukuruz, gricnula ga i pogledala u mom pravcu. Pojela je jedan a ja sam razmišljao da joj nakon pola sata kupim dodatni te kažem prodavcu da je „od momka desno sa plavog peškira“.

„Fiksiraš je pogledom sada?“, primetio je drug, stalno mi prebacujući da je takav vid buljenja u nekoga krajnje nepristojan, „Tačno se vidi da je provalila i sada joj je neprijatno i izbegava da gleda u tvom pravcu“. Nije me bilo briga.

Bila je to samo moja tajna terapija koju će ostatak čitaoca ovog bloga verovatno protumačiti kao početak mog ludila. Zagledaš se u nepoznatu devojku i zamisliš budućnost sa njom. I to na grandiozno velikoj vremenskoj skali. Fiksiraš to lice koje ćeš videti još možda samo koji sat i odsanjaš da joj pokazuješ svoje albume sa slikama, upoznaješ sa roditeljima, šetaš kroz grad i držiš za ruku... Zajedno se smejete na rođendanskom slavlju kod prijatelja, njene drugarice nabacuješ najboljim drugovima, odlazite zajedno na letovanje.

Ustaje sa peškira, ulazi u vodu i dok rukom izvlači zavučeni kupaći iz dupeta, razmišljam o tome kako u mojoj sobi odavno ramovi ne krase slike neke devojke. Pokušao sam da objasnim društvu da su danas devojke nešto kao internet domeni i da je danas sve što valja odavno zauzeto... I da možemo da se ogrebemo za neku dobru sve češće samo u drugoj zemlji. Zbog toga ovakve prilike ne treba propuštati. Ali ne, ja danas neću otići dalje od maštanja...

„Kaži mi iskreno, da li te je do sada neko zaista voleo ?“ – pitao me je jedan drug prekidajući moje maštanje o sreći.

„Naravno da jeste“ – okrenuo sam se ka njemu i pustio da se leđa kupačice malo ohlade od mog pogleda.

„I ti to sa sigurnošću možeš da tvrdiš ?“ – proveravao je.

„Naravno... Moja sestra... I moj pas...“ – odgovorio sam bez razmišljanja.

Nikada nećeš biti potpuno živ dok ne budeš voljen, kao što mislim da nikada nećeš postojati sve dok neko nije tu da te primeti. Nije to moja teorija, samo se slažem sa njom do srži. Hteo sam da skoknem do tuša, vrućina me je već ubijala... Ona do koje mi je stalo, više nije u mom gradu. Sada kada je otišla mogu samo da se prisećam stvari koje sam hteo da joj kažem kako bih je zadivio.

„Ako me slučajno bude tražila na telefon, prenesite joj da sam otišao da je potražim.“ – rekao sam drugovima na trenutak verujući u telepatiju i prizivanju poziva isključivo jakom željom... Nije to ništa čudno, do svoje petnaeste godine sam verovao da imam rendgenski vid.

„Da li ti je žao što ne možeš na more?“ – pitao me je drug koji se zaposlio kada i ja i koji će jedini ove godine vodu videti samo na Adi, dok sam ustajao i raspitivao se gde je najbliži tuš.

„Dobio sam par dana od godišnjeg odmora u novembru da uživam u zimskim aktivnostima za usamljene.“

„A to su?“ – pitali su me znatiželjno, ipak je većina ljudi u mom društvu i dalje živela samački život.

„Bacaću grudvu u vis na samog sebe“

Ali verujte mi, zaista mi nije tako strašno.

Objavio fallen

Dnevnik (ne)radnika i neki kao komentari
Autor: Andrijana Radivojević

«Nezaposlenima ulaz zabranjen»
-Ali ja radim...
-Gde?
- Pa tu u radnji do.
Gore citirani natpis oduvek mi je davao inspiraciju za ovakav dijalog. (Nema baš mnogo veze sa temom , ali može da posluži kao uvod u nedostatku nečeg boljeg.)
Još je veća dvosmislenost ili ironija kada se ovo nezaposleni zameni sa besposleni, jos ako pise bezposleni, prosto se zapitate kako su oni koji rade tu uopšte dobili posao ili bi precizniji natpis trebalo da glasi «Nepismenima ulaz dozvoljen...». (Ni ovo baš nema mnogo veze sa temom, al' 'ajde, važno je da redovi odmiču.)
«Radio ne radio svira ti radio...» (E sad dolazimo do srži.)
Do pre par meseci ovu rečenicu smatrala sam manifestom jednog režima posustalog u vreme kada sam ja izgovarala prve reči i jela pikavce po parku, dok je od skora počela da mi se prikazuje na drugačiji način.
Ne tako davno (šmrc) živela sam zivotom izdržavanog lica u toplini roditeljskog doma. Danas, obraza rumenih od te iste topline više nisam izdržavano lice, bar zvanično . Radim, zarađujem i trebalo bi da imam više nego ranije (Trebalo!?!) , ali ne lezi vraže, ne da nemam više nego imam i manje.
Ranije sa tri puta manjim džeparcem od sadašnje plate bila sam bez cvonjka u džepu poslednjih 10 dana u mesecu, a svi dani u mesecu magično bi postajali subota i nedelja samo ukoliko to ja prethodno veče ili tekuće jutro poželim...
Sada - bez cvonjka 15 dana u mesecu, vikend – samo kada u kalendaru piše da je zaista tako.
Pitate se kako? Lako uz jedan napitak čije ime sad neću navesti. Zabranjeno je reklamiranje, valjda.
Evo kako - ranije niko od mene nije očekivao da čašćavam često, jer ne radim, kao i oni. (A ja se ni ne nudih..). Sada, svako koga nisam srela otkako sam se zaposlila izgovara ono čuveno: »Kad častiš što si se zaposlila...»(Pa red je zaista! ), samo da naglasim da ranije nisam znala da je dotična rečenica toliko učestala. Da se razumemo, volim ja da čašćavam, ova kuknjava je samo radi računice. (Mmmm...da...)
Sledeće - nemam vremena ni za šta zbog čudnog radnog vremena, pa svako vecče počastim i sebe nečim jer sam se naradila.
Ranije - mlađi brat (štekarica prim. autora) nije uzimao bespovratne kredite od mene, već ja uzimah harač od njega, sad kažu da je gre'ota jer ja radim. Babe i ostala mnogobrojna rodbina gurnu ti par stodinarki u šaku ili ubace u džep od jakne, ranca ili torbe, od penzije uplacuju kredit za mobilni, sve kao: «Treba ti, ti si student, ne radiš...», sad me s vrata pitaju: «Kolika je plata? Blago babi/strini/ujni/baba-tetki sad će xxxx meni da daje...» uz onaj kez koji kaže: «Šalimo se mi sa tobom, troši i uživaj», ali niko ne stavlja u šaku, ranac, torbu, ne stižu iznenada poruke «Vaš kredit je uvećan za xxxx dinara....», Ferariji umotani u mašnu...( Upssss, odoh u fikciju.)
Ranije – danju nisam išla taxijem jer nigde nisam ni žurila, sada je taxi proždire moj budžet poput lepre, jer ja sam od onih čijem ce se kovčegu na putu ka večnom počivalištu slon stati na put, napraviti saobraćajni kolaps i zakasniti...
Ranije - jedem kod kuće kuvano-besplatno, sada - jedem na poslu paštete, šunke, majonez, pavlaku sendviče, pizze i sl...ovo nemojte reći mojoj mami...ni nutricionisti. (Eh, kad bi ostalo para za njega)
A stanje na računu sve manje, kartica klizi lakše od para, ako nemam kod sebe, tu je naravno kartica, nemam dovoljno-tu je naravno Minus (Veliko M nije greška u kucanju) i tako dalje, vreme prolazi, pare se troše a ja rintam...ma neće to moći tako...
Hmmm....i šta sad da zaključim... raditi ili ne?
Naravno NE.
Živeo studentski život!
Živeo!!!

'Pučina opustelog trga odjednom je potpuno sludela moj kompas, bio sam tako zagubljen da je
izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta? Odoka sam izračunao najdužu
dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao?
Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona...
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nehotice pomerio
tučak velikog mesinganog avana?
Pola jedan, jedan ili pola dva?
Svašta je to moglo da znači...
Ali, svejedno...
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak...
Dobra mera vremena između nas?
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno...
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je
nagovaram da ih ne trpa unutra...
Njen kofer, na kraju krajeva...
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je
odvratim...
Do pepela se i stiže jedino preko vatre...
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se
isplesti mreža za hvatanje vremena...
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili p'ola dva, i ona će negde zastati pod
zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće...
I onda će znati...
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam
jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam
poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina...
Da...
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Štedeći se...
Učeći se kako ću najbolje voleti nju... Kada je konačno nađem...'

Đorđe Balašević

Nasir Udin i učenjak

Nasir Udin je bio veoma pobožan kralj. Nije hteo da uzima novac iz državne blagajne za svoje lične potrebe. Da bi zaradio dodatni novac, prepisivao je Koran sopstvenom rukom, a onda prodavao te knjige. Pravio je i neke druge stvari za prodaju, pa je tako zarađivao za lične troškove.
Jednog dana jedan veliki učenjak dođe u njegovu palatu da ga poseti. Nasir Udin je upravo prepisivao Koran, pa ga je učenjak neko vreme posmatrao. U jednom trenutku kralj prestade da piše i poče da razgovara sa svojim gostom. Učenjak mu reče: „Vaše Veličanstvo, nažalost, pogrešili ste u reči koju prepisujete“.
Nasir Udin zaokruži tu reč koju je učenjak hteo da ispravi. Onda je izbrisa, pa napisa reč koju je učenjak predložio. Učenjak je bio zadovoljan što ga je kralj poslušao. Ali, kad je učenjak otišao iz palate, kralj je izbrisao tu reč i zamenio je rečju koju je prvobitno bio napisao.
Njegovi gardisti ga upitaše: „Zašto to činite? Ako je prvobitna reč bila tačna, zašto ste je izbrisali?“
Kralj odgovori: „Iako sam ja možda kralj, on je učen i zna mnogo više od mene u toj oblasti. Na nesreću, u ovom slučaju se prevario. Ali, da sam mu rekao da nije u pravu, njegov ponos bi bio povređen. Napisao sam netačnu reč da ga ne bih postideo. Ali, ja neću da ostavim netačnu reč na tom mestu. Kad bih to učinio, onaj ko kupi ovu knjigu imao bi netačnu verziju.
Nema smisla vređati ljude, čak i ako smo mi sami u pravu. Meni uopšte nije teško da postanem ponizan, posebno kad se tiče knjiškog znanja. Da me je savetovao o vladanju mojim kraljvestvom, mislite li da bih ga slušao? Vladanje kraljevstvom je druga priča. Ali uvek je dobro ukazati poštovanje znanju drugih u njihovoj oblasti.“

Šri Činmoj, (iz zbirke pripovedaka Vrt duše)

Draško Miletić
Matična knjiga
(odlomak iz romana)


U sobi je vladao mrak, iako stona lampa beše upaljena i njena sijalica vrela na dodir. Nikola lagano odignu kapke i pogleda prema vratima. Iza njega je bio dvokrilni prozor na čijem se simsu, presavijeno više puta, nalazilo vuneno oker ćebe puno čestica prašine, sitnih krhotina otpale boje, uginulih i sasušenih mušica, paukova i mrava, te našim očima nepojamnih mikroorganizama. Kroz pukotine u ragastovu košava je trenutno lelujala nekoliko rasparanih vlakana koja, nalik pijancima, stajahu klecavo uspravljena. U zavisnosti od siline vetra, ta vlakna bi i ničice padala, da bi ih koji čas potom duboki zvižduk košave opet iznova dizao. I tako nedeljama: jedna te ista priča.

Neobično za to doba dana, u zgradi je bilo tiho, samo je sa donjeg sprata dopirao lavež para sivih patuljastih šnaucera. Tek nakratko lavež bi umirio zvuk telefona, psi iz predsoblja dotrčali u dnevnu sobu i po prestanku zvonjave ponovo zalajali, još glasnije.
Na zidu nevelike sobe, kao kakva kelija da je, zakačena unatraške urolanim komadom mutnomlečnog selotejpa, visila je oveća crno-bela fotografija na kojoj zvonik peraštanske crkve Svetog Antuna potpuno beše natkrit nad jedini sunčev pramen u vodu s neba bačen.
Nešto niže od te široke kule zvonare, poduprt parom krovova, stajao je uzani zvonik crkve Svetog Nikole. U istoj ravni s njim bilo je i stepenasto rastinje pelina, makije i oleandra, rastinje olizano suncem i osoljeno gorkim morskim isparenjem, ono čija se mirisna šifra menjala iz meseca u mesec i čiji je zbir bio iz skupine retkih čuda.

Čak i letimičan pogled prema vodi ukazuje nam da staklastu morsku plohu, trenutno nagužvanu nejakim talasima, snažno pritiskaju dva ostrva: jedno od Boga ljudima dano, čiji čempresi naliče nakostrešenim bodljama džinovskog ježa, i ono drugo – ljudskom rukom gomilano – oblika zdepaste podmornice, one što površinom pluta ne bi li zamenila ustajali vazduh po komorama i koridorima, obnovila zalihe vode i hrane i ponovo se vinula u dubine uz nestvarno bešumni zaron tona i tona valjanog čelika.

Senka spuštena na ostrva odgovarala je onoj zatečenoj na zvonicima i krovovima Perasta i čak je tog ostrvskog crnila za nijansu više bilo. Stiče se utisak, utisak čudan i varljiv, da su i Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe nekakvi čepovi i nestane li njih, i more će nekud iz Boke uteći.
Ono što se na fotografiji ne dâ videti, a kako bi i moglo, jeste desetkovano jato divljih sardela i široki uljani trag što ga sitne ribe iza sebe ostavljaju, trag za koji nam stari bokeljski peškarini vele da će uskoro iz vode iščeznuti i da će sinjim morem do ranog proleća, dok maslinjaci ne zamirišu ljubičicama, ploviti suve i ljudskim nepcima neukusne ribe. Ribe čiji groteskni osmeh nalazimo na konzervama zaobljenih ivica.
Pod udarom izmaglice obronci planina gubili su obrise stvarnog, a kako je njihova magnovenosiva boja, u gornjoj polovini fotografije, bledela u pravcu Risna, taj prizor nepovratnog nestanka nimalo nije slutio na dobro. Srećom, odlično znani raspored u prirodi strogo je vodio računa da do greške ne dođe i da sve ostane onako kako je zapisano u knjigama starim – natura non facit saltus.

Na kraju, pažljiviji pogled ipak nam otkriva da fotografija i nije crno-bela, tačnije da je krov peraštanske kule-zvonare u sebe upio odsjaj onog uzanog jesenjeg zraka i tako obelodanio cimetnu boju svojih crepova.
Reklo bi se da je sa najviše tačke Perasta, tačke obrasle korovom i retko kad poleglom travom, fotograf čekao, iz samo njemu poznatih razloga koji bi za ovu pripovest predstavljali puko i sasvim nepotrebno pabirčenje fakata, strpljivo čekao trenutak bez prisustva ijednog jedinog ljudskog stvora.
Međutim, daleko od toga da je u pitanju bio lak zadatak. Izbeći mule i mulce, barbe i barabe, teške psovače i lake komedijante, sve one sa verom u Jug. Drugo: da je slikano u osvit, u zalivu bi se sigurno zatekli vredni ribari gde preko palube bacaju želatinaste iznutrice, dok sitno grumenje modre ikre pljušti po površini i u dubinu tone kao seme nestvorivih riba.
Pre će biti da je onaj sumračni sat kada se ništa od poslova ne započinje i naročito ne na otvorenom moru, jer pučina u taj zao čas gorči posebnom ljutinom i zna da na mestu naškodi, mozak da pomuti i neopreznima pamet popije.
Nezaklaćena užad zvonika otkrivaju nam da se radi o minutima između dva kvarata sata, o vremenu pre udara zvona. To je sve što možemo pouzdano kazati o samom trenutku fotografisanja, i tu ćemo se i zaustaviti.
Na zidu se nalazi i uramljen Dunjin crtež dotrajale metalne konstrukcije. Kako je rđa već napravila sasvim jasne pukotine u čeliku, upadljivo je insistiranje na trošnosti metala. Na njegovom samrtnom času. Na neophodnosti promene. Na rđi koja se opire mnoštvu crne boje. Koja ogromno kipti i svrdla.

Zid popunjava i afrička plemenska ogrlica plodnosti, manihejski začeta redom belo-crnih kuglica, ogrlica čiji se falusni niz protezao do broja deset. Četiri pedlja udesno od nje visila je indonežanska maska od tapahovog drveta, maska čiji zagonetni osmeh kvari čvor oblika suze, crni čvor što ga je palmina grana zapetljala tik ispod levog oka. Šiljata brada, tanke obrve i zatupasti rogovi svedoče da lice pripada nečastivom. I zaista, sve je na svom mestu: blistavi obrazi, blago povijen nos, pune usne. Sve osim one neizbrisive crne suze koja u Azazelovo mladoliko lice unosi nemir.
Našu dalju pažnju zaokuplja pisaći sto na kom su opsežni Guderijanovi memoari i Matvejevićev Mediteranski brevijar. Iako je reč o raznorodnim tekstovima, deluje da su knjige sklopljene tiho, bez hitrih pokreta. Tacitovi Anali oslonjeni su na Rano hrišćanstvo, nespretno naslovljeno štivo, jer hiljadama godina već malo kome da je na ovoj planeti uopšte do hrišćanstva stalo (ne do vaskrsa mrtvih već do vaskrsa živih!, do pokajanja i iskupljenja).

Odmah pored upaljene lampe na pisaćem stolu zatičemo fasciklu čiji odsjaj pada na nedaleku fotografiju Perasta i boji je u plavo. Deluje da je kartonski omot ciljano tu ostavljen. Da izmeni zatečeno stanje. Da olujni trenutak okrene u mirne sate. Međutim, iskustvo nam govori da to, ipak, nije moguće uraditi u jednom životu. Da tu posla ima preko glave. Da je to pipava i spora rabota. Beskrajno spora.
Deo stola zauzimao je i monitor sa izbledelom latiničnom oznakom četrnaest ce. Šest kontrolnih dugmadi podno ekrana naličila su točkovima kakvog teškog vojnog guseničara. Na stolu je bio i podmetač za čaše ukrašen trima širokoglavim patkama imenom Bucephala clangula, telefon sasvim utišanog zvona, tastatura sa trocifrenim brojem međusobno različitih dirki, par tamnosivih zvučnika i crni miš.
Na vrhu monitora je minijatura egipatske piramide čije je lazurno dno premreženo loknavim linijama, sićušnim rupama i maglenom mrljom. Taj direktni uvid u dno baca novo svetlo na drešenje zagonetke samog nastanka piramide.

Posebnu pikanteriju u sobi čini stara fotografija iz lične kolekcije Juliana Daunera (unuka čuvenog narednika Vermahta J. D, književnog junaka sa pedigreom stvarnosti), fotografija na kojoj kancelar Trećeg Rajha, dignut na noge u beskrovnoj limuzini, spokojno obilazi osvojene posede. Teško je na osnovu nekoliko krošnji i ravnice u daljini tačno reći o kojoj zemlji je reč, ali jedno je sigurno: značajan deo Evrope već je na kolenima. Možda je čak i Pariz stotinama kilometara iza Adolfovih leđa i on se kroz Provansu, srećan-presrećan, upravo kreće ka toplom moru Azurne obale. Otvoreni dlan firerove desne ruke je nepomičan i zabačen unazad kao u kakvom derviškom plesu u kom je desna ruka dignuta put svoda, da nebesko primi, dok ona leva zemlji teži ne bi li tu važnu poruku tlu prenela, a tlo s njom učinilo ono što može i mora. Taj ukrućeni pozdrav, bez ikakve sumnje, upućen je postrojenim trupama, iako se na fotografiji one same ne vide. Slikano je na brzu brzinu, iz prvih vojničkih redova, dok je rat još uvek naličio običnoj šetnji ili, u najgorem slučaju, kakvom tmurnom i blatnjavom lovačkom jutru.

No, i pored šture rečitosti fotografije, na snažan vetar ukazuje nam dignuti rever firerovog šinjela i zanjihane krošnje obližnjeg šumarka, od kojih su neke savijene na levu, a neke na desnu stranu. Zacelo se radilo o prostoru ruže vetrova, tački ne tako čestoj na tlu Evrope. Krošnje su tek tu i tamo ogoljene i to nam nedvosmisleno govori da je jesen upravo počela. Kako je dan vedar, firer je do struka premazan senkom nepoznatog porekla. Stoga otpada ona malopređašnja pretpostavka da automobil gazi po blatu. U prilog tome ide i oblak prašine, što zaostaje iza točkova. Uostalom, početak je rata i za glib ima vremena na pretek. Suprotno usukanom licu ađutanta, kao i glinenosivim licima dvojice oficira Vermahta sa zadnjeg sedišta mercedesove limuzine, firerove oči su ozarene i uprte prema Istoku. Ali, Istok je daleko, predaleko. Pa ipak, teško da se za tog čoveka smeju ponoviti reči izgovorene nakon svečane večere desetog februara hiljadu devetsto trideset devete godine, reči uvaženog bavarskog plemića Ota fon Rihthofena koji je u svojoj davoskoj rezidenciji (jer breg je u to doba tako čaroban!) dežmekastog torijevca Vinstona i nekolicinu uglednih engleskih lordova s konjakom u ruci silno ubeđivao da se u Hitlerovom slučaju, zapravo, radi o prilično brbljivom ali beznačajnom čoveku snažnog provincijskog naglaska i masne kose.

Milan Vračar
Izbor


Na prvom programu donja Lusija priznaje Hoze Gabrijelu da voli Huana, a ne Paka i da se za Sebastijana udala samo zato što je na dan kada je trebalo da se venča sa Migelom saznala da Alehandra nije njena prava majka, već da je Garsija njen davno izgubljeni stric, pa je sa Pedrom pobegla na hacijendu njegovog dede, čiji je cimer iz fakultetskih dana bio velika ljubav njene baba-tetke, koja...
Na drugom programu možete dobiti komplet od dvadeset izuzetnih noževa po neverovatnoj ceni, a u toj fenomenalnoj ponudi dobićete i genijalnu četku za kosu, kao i revolucionarnu krpu za prašinu i komplet magičnih šoljica za kafu, a ako pozovete u narednih pola sata...
Na trećem programu MC Ekstra Kokos, najpoznatiji pigmejski DJ, konačno dolazi u naš grad i nastupiće na tajnoj lokaciji u kući tatinog sina na najvećoj elektro-banana-tehno-papaja žurci za odabrano društvo i drogirane maloletnice, a ulaznice...
Na četvrtom programu voleo me nisi, sad na šljivi visi, imam milione, furam silikone, pobegla sam od ovaca, na teveu sad sam faca, kome treba mala daće, ispod suknje nemam gaće...
Na petom programu nema ceka Lazo, nije svejedno, nego daj ti i miris i ukus pa će i tvoje belo biti tako belo, a kad dođu oni dani sve vam smeta, osim tog jedinstvenog ukusa pravog tonika koji možete kupiti platnim karticama naše banke i ne zaboravite da uzmete račun, pa onda pozovite nekog od dva miliona korisnika mobilne telefonije...
Na šestom programu pobacajte svu svoju odeću, jer je izašla iz mode, a u narednih tridesetosam sekundi u trendu će biti plave štrafte sa žutim tačkama, ali nemojte da se previše raskomotite u njima, jer se šuška da će u sekundama koje dolaze posle toga biti popularne žute štrafte sa plavim tačkama, budite in, budite u trendu, budite kao džet-set...
Na sedmom programu niko ne voli ovaj narod kao ja, niko nije više učinio za ovaj narod od mene, niko nije pošten kao ja, niko nije patriota kao ja, glasajte za mene i svi ćete živeti u vilama od milijardu kvadrata, vozićete Rolseve, karati poznate pevačice i srati zlato...
Ostanite uz naš program, ne menjajte kanal, ostanite uz naš program, ne menjajte kanal, ostanite uz naš program, ne menjajte kanal, ostanite uz...
Na stolu je hrpa računa za struju, telefon, komunalije, brdo izveštaja iz banke koji vrište minus, minus, minus!
U kupatilu je žena sa kojom je devetnaest godina u braku. Već dvanaest godina ima ljubavnike, poslednjih osam godina ne slave godišnjicu braka, godinu dana unazad jedva da razgovaraju.
U sobi je šesnaestogodišnja ćerka, u trećem mesecu trudnoće, zaslugom četrdesettrogodišnjeg nastavnika biologije.
Jasno je da je televizor najbolji izbor.

Reci mi šta je ljubav

Ona je plesala, plesala, plesala… po trgovima, parkovima, ulicama… vetar u kosi bio je muzika… svi prolaznici oduševljena publika… Mnogi muškarci su joj prilazili, zapitkivali, patili, nudili, molili… Neki su samo ćutali i divili se, lišeni hrabrosti čak i da joj se poklone. A ona je samo plesala i tiho pevušila neke, samo njoj razumljive stihove. Niko nije znao odakle je dolazila svakoga dana sa prvim zracima sunca, rasčupana i musava. Na maloj fontani gradskog trga bi se umila i doterala. I pre nego se pojave prvi trgovci sa svežom ribom i mirisnim kiflama, ona je bila spremna da ponovo otpočne svoj ples. Govorilo se da je luda, da je omađijana, ili čak utvara. Niko je nikad nije dodirnuo, pa nisu čak znali ni da li je stvarna. Sa poslednjim zracima sunca je nestajala, a da niko nikada nije video ni kuda ni kako. Noću, bila je san mnogih momaka, ali i onih koji to već odavno nisu. A taj njen ples, nije bio samo muzika. Bilo je u njemu i gneva, i prezira, i milosti, i mudrosti, i magije i večnosti i posebno neke mistične nedokučivosti. Jedino čega nije bilo, nije bilo ljubavi. Ono što niko nije znao, znala je ona. Znala je šta je ljubav. I znala je da zna. Zvuči nestvarno da neko ko zna šta je ljubav, pokazuje sve, samo to ne. Zvuči nestvarno za one koji to ne znaju, a mnogi nisu znali. Pitala je neke retke, kojima je dozvolila da joj čuju glas i dodirnu stas, šta je to ljubav. Nije dobila odgovor. Ljubav to je jedan san koji sanja oduvek. U snu je onaj koji jedini zna šta je ljubav. Ona zna da on postoji i da sada nekud luta i traži nju. Ona zna i da će je sigurno pronaći. A kad se sretnu oni će se prepoznati. Prepoznaće se kad vide sebe u očima onog drugog. Tada će znati da je on muškrac za nju, a ona žena za njega. I dok su drugi mislili da je luda, omađijana i nestvarna, ona je, dok je plesala, zagledala muškarcima u oči, ne bi li se u nekima videla. Ali videla je samo žudnju i pohotu, tugu, ludost i plitkost, sve osim sebe. Ponekad bi joj se učinilo da je u nekom pogledu to možda ona, ali to je bio samo tren i lik bi se izgubio čim bi prišla bliže. Sa poslednjim zracima sunca, kad mnoge hvata kokošije slepilo, iskradala se od ljudi i trčala poljima i šimama do svoje kolibe. Usput je brala mirišljave trave, cveće zadevala u kosu, jela sočne bobice i divlje lešnike i bademe. A kad stigne u svoju kolibu od pruća, sva je rasčupana i musava, i sva kao veštica razigrana. Onda raspali vatru i legne u postelju od suvoga lišća i mirisnih trava da joj koža miriše na bilje. Legne i usni svoj san. Dok ona sanja, duša joj juri okolo po mesečini i skuplja mesečev prah i zvezdanu maglicu, koju čuva da pokloni čoveku iz svoga sna. Mnogo je tako vremena prošlo u čekanju.

A onda, jednog dana kad je sunce tek zašlo, dok je bosa trčala po livadi, učinilo joj se da čuje neki glas iz obližnje šume. Silno se iznenadila, jer dugo, dugo tuda niko nije prolazio. Čak i ne pamti poslednjeg putnika namernika koji je zašao tako daleko od puteva i staza, u svet koji je bio samo njen. Kada je prišla, ugledala je mršavog čoveka, ispijena lica, kao zaustavljenog u vremenu. U njegovom pogledu videla je samo tamu.
- Ko si ti? – pitao je.
- Nisam ona koja misliš da jesam, – odgovorila je i kao vetar otrčala dalje, ne videvši ni tada u njegovim očima ništa osim tame.

Prošlo je nekoliko dana, a na istom mestu ugledala je isto ispijeno lice. Kao da je sve to vreme tu čekao da mu ponovo priđe. Malo se dvoumila, ali se setila da je u njegovim rečima i glasu osetila nešto što je bilo drugačije od svih glasova koje je slušala od ljudi. Prišla je polako, ne iz straha ili nesigurnosti, nego zato što je osetila da on baš nju tu čeka. Kad je prišla blizu, videla je da za ruku drži malu devojčicu.

- Ko si ti? – upitala je sad ona njega.
- Ja sam patuljak.
- Zašto si patuljak kad ne ličiš na patuljka?
- Nekad sam bio princ, sad sam patuljak.
- Bićeš opet princ.
- Da bih bio princ, treba da imam princezu. A ko si ti? – upita ponovo on nju.
- Ja sam veštica. Možda mogu da te pretvorim u princa.
- Ne možeš. Za to je potrebno da me poljubi prava princeza.
- Dobro, onda ja idem.

I otišla je. Ali nešto je u tom patuljku, koji je nekada bio princ, bilo neobično. Nešto ju je držalo budnom do kasno u noć. Te noći skupila je najviše mesečeve maglice. Sutradan ga je ponovo videla na istom mestu. Više se nije dvoumila da li da priđe.

- Ko ti je to? – pitala je pokazujući očima na malu devojčicu.
- To je moja patuljčica.
- A gde je sada tvoja princeza?
- To je tužna priča.
- Hoćeš li da mi je ispričaš?
- Hoću, ako hoćeš da je čuješ.
- Hoću.

Malo je ćutao i gledao u zemlju, a onda se zagledao u mesto gde je zašlo sunce i počeo dagovori glasom koji je bio beskrajno pun tuge.

- Nekada davno, bio sam isto patuljak, jer nisam znao za ljubav. Ona sa kojom sam delio život nije umela da mi je pokaže. Dugo sam tako lutao, sam samiji i od same samoće, dok jednoga dana nisam naišao na nju, na moju princezu. Poljubila me je i od patuljka sam postao princ. Bio sam presretan. Ostavio sam onu koja nije umela da mi pokaže ljubav, ucveljenu, jer je mislila da me voli. Sa mojom princezom pošao sam na put prateći sunčev trag danju, a mesečev noću. Išli smo tako dugo poljima, šumama, livadama, proplancima, brdima i planinama, pustinjama. Zaustavljali se samo tamo gde smo osećali da nas je umor savladao. Malo se okrepili pa išli dalje. Na jednom takvom mestu u dubokoj šumi, ona ode do nekog žbuna odakle joj se učinilo da čuje dečji plač. Kad se vratila, u rikama je nosila malu princezicu. Presrećni nastavili smo put u troje. I opet smo išli dugo, dugo, dok jednoga dana moja princeza nije počela da posustaje. Posustajala je sve češće i sve više. Kad više nije mogla sama, uzeo sam je u naručje i opet dugo, dugo nosio. Ali ona je bivala sve slabija, dok jednoga dana nije sasvim posustala. Tu gde je stala sada je samo znamen. Nas dvoje, malo smo tu postajali i nastavili put -
patuljak i patuljčica.
- Tuguj koliko budeš morao, a kad više ne budeš morao, znaćeš da negde postoji ona koja će te ponovo načiniti princom, – rekla je i za trenutak osetila svu njegovu tugu kao svoju, a onda otišla. Obećala je da će se vratiti sutra kad sunce ugasi svoj poslednji zrak.

A sutradan, dok sunce nije sakrilo svoj poslednji zrak, njen ples po trgovima i ulicama grada bio je drugačiji nego obično. Nešto se rasejalo u njoj i nije imala tu oštrinu u pogledu koja je sekla sve oko sebe.
A on je ostao na istom mestu gde ga je ostavila prethodne večeri i pustio da se u njemu nešto otapa. To što se otapalo, bolelo je. Kada se pojavila sa poslednjim zrakom sunca odmah mu je rekla:
- Znaš… ja te neću tešiti.
- Ne treba mi uteha, hoću da idem dalje.
- Dobro misliš.
- Ne smem drugačije, ostao bih tu gde sam sada, a ja moram da idem dalje. Uvek sam išao.
- Kuda to stalno ideš?
- Ne idem stalno, idem samo kad mi dođe da idem. A kad mi dođe da idem, ja moram da idem.
- To rade samo cigani.
- Znam. Zato volim cigane.
- Hoćeš da ti naberem malo sočnih bobica i mirisne trave?
- To rade veštice.
- Ja sam veštica, zaboravio si?
- Nisam, samo kažem da to rade veštice. Onda sve to kuvaju u čađavom kazanu.
- Napraviću ti melem za dušu.
- Ne postoji takav melem.
- Postoji ako veruješ.
- Sad niušta ne verijem.
- Dobro, onda ti ja ne trebam.
- Ne trebaš mi, ali bih voleo da si tu.
- Neću te tešiti. To rade one kojih ima svuda na tvom putu.
- Zato idem bespućem. Sad moram da pođem.
- Biću i sutra ovde.
- Znam, jer i ja ću biti.

Sledećeg dana, oni koji su se već danima divili njenom plesu, bili su preneraženi, ali i zadivljeni plesom koji je izvodila. Bio je to sasvim novi ples, prepun žara i ljubavi. I oni koji nisu baš znali šta je ljubav, nisu mogli da je ne prepoznaju u tim strastvenim pokretima. Jer svako od nas u sebi nosi klicu ljubavi, i uvek kad naiđe na nju, on će je sigurno prepoznati. A ona, ona je plesala sa sve više žara, ali i sa sve više nestrpljenja da sačeka zalazak sunca.
Daleko od grada i ljudi, u bespuću, on je već dugo provodio dane u tami. Svoju malu patuljčicu je puštao da leprša po poljima, ali sam nije izlazio iz tame bespuća i sigurnosti za koju je mislio da mu je ona pružala. Verovao je da nije došao kraj njegovim putovanjima zato što je ostao bez svoje princeze. Ali zapao je u to bespuće iz koga ne vidi put kojim bi pošao. Ono malo svetlosti što je ugledao na ivici šume, dok je gledao onu koja sebe naziva vešticom, musavu i rasčupanu, ličilo mu je na iskušenje kome treba odoleti. Svejedno, mučilo ga je poslednjih dana to iskušenje. Činilo mu se kao da ga to nešto što je ličilo na ono što je već imao, iskušava i nagoni na nemir u nogama, zove na put, pruža ruku i zove, zove… Šta poslušati? – srce ili savest? Srce ga nikad nije izdalo, ali savest… Pustiće ih da se bore u njemu. Crno sunce se dotaklo vrhova udaljenih planina. Vreme je da pođe do ivice svog bespuća gde ce doci ona. I pustio je srce da se tom susretu raduje. Kad je stigao, ona je već bila tamo.
- Čekala sam te, – rekla je.
- Zašto dolaziš, zašto pričaš sa mnom?
- Donela sam ti šumskog voća i divljih lešnika.
- Zašto dolaziš da pričamo?
- Tvoja priča je drugačija.
- Svako ima svoju priču, i svaka je drugačija.
- Tvoja mi se sviđa.
- Lepo ti stoji taj osmeh u kosi.
- Eto vidiš, samo ti si ga video, niko drugi.
- Sretao sam neke po ovom bespuću.
- Znam, ima ih još koji lutaju.
- Ja ne lutam.
- Ne više, sad imaš mene.
- Ti si posebna, ne ličiš ninakoga koga sam sretao.
- Znam, inače ne bih bila ovde sada.
- Mislio sam da ne postoji takav neko.
- Mnogi tako misle. Ja nisam za sve ista.
- Ovakva si samo za mene?
- Da. Pomiriši noć. Sve ima svoj miris.
- Zašto si samo za mene takva?
- Zbog jednog sna.
- Kakvog sna?
- Mog.
- Ispričaj mi.
- Možda jednom. Sad moram da idem.
- Pričaćeš mi sutra?
- Možda jednom…

Otišla je u svoju čađavu kolibu sa mislima zapletenim u rasčupanu kosu i nekim zvezdanim sjajem u očima. A u duši je počelo da klija ono seme koje ponekad nikad ne proklija. A on? On je osetio to klijanje u njenoj duši i prepoznao ga u sebi. Okrenuo se oko sebe i u tami počeo dušom da opipava put koji ga zove da ponovo krene dalje. Tama je počela da se razilazi i put mu je bio sve jasniji. Sve oko njega počelo je da dobija boje.
U gradu, po trgovima i ulicama, sve je stalo. Nastala je mrtva tišina. Jutro je osvanulo kao u ružnom snu. Nestalo je lepote i svetlosti, boje su potamnele i ostarile, grad je izgledao ružan i truo od učmalosti. Razigrana se nije pojavila tog jutra sa prvim sunčevim zracima, koji to više i nisu bili. Česma je presušila, jer se niko na njoj nije umio. U tom muku odnekud dopre glas „pronašla je ljubav u svom plesu, više se neće vratiti“ . I zista, više se nije vratila. Celog dana sakupljala je poljsko cveće i plela ga u venčiće, kačila po drveću u šumi, po zidovima svoje šumske kolibe. I ponovo je plesala, plesala, plesala, ali ovog puta sama, daleko od svih pogleda. I čekala je da u sumrak ponovo čuje taj glas.
Krčeći ostatke trnja koje ga je zarobilo u bespuću, a koje do sada nije ni primećivao, osećao je da mu nadolazi snaga, da misli o ljubavi. Ispunjen tom snagom skupljanom celoga dana osetio se velik i snažan, kao čovek. Pomislio je da više nije patuljak, ali nešto je ipak nedostajalo da tako i bude.
- Isplela sam ti venčić od livadskog cveća i mirisnih trava.
- Sve veštice koje znam su zle, plašim se da ga uzmem.
- Ja nisam zla veštica. Ja sam iz bajke koju ti još nisi pročitao. Ja sam dobra veštica.
- Samo su vile u bajkama dobre.
- Probaj ovu bajku, pa ćeš videti da ima i dobrih veštica.
- Staviću venčić na glavu. Ako se ne pretvorim u žabu, poverovaću da si dobra veštica.
- Kako ti izgleda?
- Osećam se jako moćno, kao da mogu da poletim.
- I možeš, ti si čarobnjak.
- Ti si me pretvorila u čarobnjaka?
- Ne, ti si to oduvek bio.
- Kako znaš?
- Ja sam veštica, a veštice sve znaju.
- Kaži mi šta je ljubav.
- To je ono što ćeš znati sam onda kad ti se dogodi.
- Da li se tebi već dogodila?
- Nije, ali hoće. Zar se tebi nije dogodila?
- Jeste.
- Ti onda znaš šta je ljubav, zašto mene pitaš?
- Da li je to ono što vidim dok mi pričaš?
- To samo ti možeš znati.
- Vidiš li ti ljubav dok ja tebi pričam?
- Neću ti sada reći.
- Kad ćeš mi reći?
- Kad budem videla tvoje oči.
- Ja sam te zavoleo.
- Sutra ću ti ispričati moj san.
Tako je i nestala, kao san. On je ostao da je čeka tamo gde ga je ostavila. I sve je manje sebi ličio na patuljka.
Dan beskrajan. Odšetala je do grada. Ljudi su je gledali zadivljeno, ali nisu je prepoznali, a taj osmeh i ta lepota, zračili su nečim što je opčinjavalo. Sada je ona gledala ljude. Prepoznavala je emocije na njihovim licima, ali nigde nije videla ljubav.
Njemu su jutro donele ptice na svojim krilima. Trnja koje ga je okruživalo više nije bilo. U pravcu sunca pružao se put. Znao je da je došlo vreme da ponovi krene, dalje, daleko od bespuća. To je jedini način da se nastavi život. Dan je proveo preturajući po sebi, stavljajući sećanja, doživljaje, emocije i sve ono što duša usput pokupi, na mesta na kojima je mislio da treba da stoje. Bilo je previše toga što je trebalo složiti, a neke stvari su se opirale tom spremanju. Ali znao je da tako mora.

Na mesto sastanka došli su u isto vreme, kao da su zajedno išli. Ona je nosila svoj san, a on svoju očišćenu dušu. Nije bila rasčupana i musava. Bila je lepa, u haljini od paprati.
- Ispričaj mi san.
- Sanjam ga dugo, otkad sam spoznala svoju žensku prirodu.
- Pričaj mi.
- Nikome nisam pričala.
- Meni hoćeš?
- Tebi hoću.
- Zato što te volim?
- Ne, mnogi su me voleli i pre tebe.
- Zašto onda baš meni?
- Zato što si ti iz mog sna.
- Kako znaš?
- Znam.
- Kako znaš?
- U mom snu je čovek koji sedi ispred male oronule kuće. Ne vidim mu lice, ali znam da je tužan, jako tužan. Ja tog čoveka volim svom svojom iskonskom ljubavlju. Volim ga oduvek. On je onaj koji me traži i koji će me naći. Ja verujem da negde postoji čovek koji postoji samo za mene.
- Zašto misliš da sam ja čovek iz tvog sna?
- Vidim to u tvojim očima.
- Šta to vidiš?
- Vidim tugu.
- Tužnog je teško voleti.
- Tuga će nestati, kad osetiš da stvarno voliš.
- Rekao sam da sam te zavoleo.
- Jesi, ali u tebi ima još ljubavi prema onoj koja se preselila u neki bolji svet. Ta ljubav, sada je tuga.
- To je valjda prirodno.
- Jeste. Ali na tebi je da izabereš. Možeš da ostaneš tu gde jesi i ceo život da provedeš tugujući, ili da kreneš u novi život, nekim novim putem, koji sam izabereš.
- Ako pođem tim novim putem, hoćeš li poći sa mnom?
- Ako stvarno poželiš da me vodiš, poći ću.
- Kako ćeš znati da to stvarno želim?
- Ako me budeš voleo kao što ja tebe volim.
- Kako ti to mene voliš?
- Čisto, iskonski svim svojim bićem. Ti si čovek iz mog sna.
- Ako ti kažem da i ja tebe tako volim, hoćeš mi verovati?
- Hoću kad vidim sebe u tvojim očima.

Znao je šta znače te reči. Ćutao je sluteći da ona oseća da u njemu još uvek ima ljubavi i tuge zaostale iz nedavne prošlosti, koja nije oslobodila njegovo srce da u njega stane sva njena ljubav. Još dugo su se sastajali na granici njegovog i njenog sveta. Govorili su o svemu, o ljubavima, o životu o svetu u kome žive, o svojim svetovima, koji su počeli polako da liče jedan na drugi. Granica ta dva sveta postajala je sve tanja i polako nestajala. Spoznavali su sličnosti i razlike, prihvatali ih ne želeći da menjaju to što jesu. Iako su im se svetovi sve više približavali, osećali su da to nije dovoljno da bi spoznali jedno drugo. Bili su suviše daleko svako u svom svetu. Onda je jednoga dana on pružio ruku preko granice i pozvao je u svoj svet. Nije se dvoumila ni koliko traje poslednji zrak sunca na zalasku. Prihvatila je ruku i prekoračila granicu. Tog trenutka granica više nije postojala – dva sveta su se spojila u jedan, mada se i dalje mogla videti razlika između njih. Uostalom, jedan je bio muški, a drugi ženski i ta razlika će uvek postojati. Prvo što je učinila kada je stala naspram njega i dok se gubila u njegovom naručju, pogledala ga je u oči. Znao je zašto.
- Šta vidiš? – pitao je sa zebnjom.
- Neću ti reći sada.

Znao je da u njegovim očima još uvek nije videla sebe. Poveo ju je u dubinu svog sveta, pokazao joj sve svoje radosti i tuge. Držao je u naručju i svu svoju ljubav koju je osećao za nju, izlio je kroz svoju dušu, telo, ruke, usne – njoj. Ona je činila to isto. Voleli su se ljubavlju koju su mogli da daju u tom trenutku jedno drugom.
Vreme je prolazilo. Stalno su se sastajali, s vremena na vreme odlazili jedno kod drugoga. On je čistio svoju dušu i pravio mesta za pravu ljubav za nju, ali mu se ta tuga stalno vraćala, nekad jača nekad slabija. Ona je to osećala i teško patila, jer je znala da je on čovek iz njenog sna. Proklinjala je što su se sreli prerano. Trenuci kada je njega obuzimala tuga bili su pakao za oboje. Čak su u takvim trenucima prestajali da se sreću u zalazak sunca. On je u takvim trenucima pokušavao da ode svojim putem bez nje, a ona ga je puštala, davala mu priliku da sam odabere. Činila je to iako je znala da će se kao trska prelomiti na pola i da više nikad neće biti cela. Ali on se stalno vraćao, rastrzan između ljubavi i tuge, birajući ljubav.
Na dan kada se navršila godina od kad je, ona koju je do tada zvao svojom princezom, sasvim posustala, otišao je na mesto gde se to dogodilo i poklonio se njenom postojanju. Kada se okrenuo i pošao nazad u njegovom srcu više nije bilo tuge. Ono što je do tada bilo tuga, postalo je lepo sećanje.
Kada se vratio, bespuća nije bilo. Bio je samo put koji se gubio u beskraju. Bila je i ona, koja je sve ovo vreme čekala da vidi sebe u njegovim očima.
- Vratio sam se samo ja, tuga je ostala tamo gde pripada.
- Mogu li da vidim tvoje oči?
- Možeš, ako ćeš mi reći šta vidiš.
Dugo je stajala pred njim, lepša nego ikada, zrela u ljubai, nasmejana i gledala ga u oči.
- Šta vidiš u mojim očima?
- Uzmi me za ruku i povedi na svoj put. Ti si čovek iz mog sna.

Sunce se rađalo, a putem prema suncu, držeći se za ruke, išli su On i Ona – Čarobnjak i Veštica……..

EPILOG

Još i danas neki pričaju da, noću kad je mesec pun, a zvezde trepere titravo, viđaju neko čudno svetlo koje dopire iz dubine šume u koju niko ne zalazi, a nebom proleti veštica i posipa zvezdani prah i mesečevu maglicu na zaljubljene. Ko bi ga znao, možda tako nešto i postoji.

Jednoj Biljani
(autor, archibald57)

Ples ljubavi

Kada je ušao u ogromnu salu, igranka je bila na vrhuncu. Podijum je podsećao na neki pulsirajući organizam sastavljen od šarenih detalja. Probijao se kroz njega do mesta gde se nalazio sto za kojim je uvek sedelo njegovo društvo. Zatekao je onu istu dvoicu standardnih neplesača, zaglavljenih u neku žustru diskusiju u vrhu stola, ali i jedno novo lice je bilo tu. Na sredini dugačkog stola za dvanaestoro, sedela je devojka iz čijeg lika je zračilo nešto što nije mogao da prepozna. Podigao je ruku u pozdrav poznatima, ne skidajući pogled sa devojke, postiđene tom drskošću. Seo je na stolicu preko puta nje.
- Ja sam Ivan, a kako je tvoje ime?
- Jelena,- podigla je pogled pun suzdržanosti koja se očitovala u krupnim očima boje badema.
- Jelena, Helena, Jerina, … ovaj svet počiva na tom imenu. Sigurno si ponosna na svoje lepo ime.
- Verovatno bi trebalo…
- Zar nisi?
Samo je slegla ramenima.
- Zašto lepa Jelena nije na podijumu za igru?
- Ne plešem.
- Ne, rekao bih da je nenšto drugo u pitanju.
- Šta, na primer?
- Nije se našao nijedan kavaljer hrabrošću ravan tvojoj lepoti.
Nasmejala se bolnim osmehom.
- Ja ću sada rizikovati svu svoju hrabrost i pozvaću te da sa mnom otplešeš sledeći ples.
- To ne bi bilo izvodljivo, – rekla je tiho, spustivši pogled na čašu u kojoj je bio do pola ispijeni vermut.
- Sumnjaš da bih bio dostojan partner.
- Ni najmanje, naprotiv bilo bi obrnuto, u to sam sigurna.
- Ne možeš me ubediti da postoji devojka, takve lepote, da nema ritam u nogama.
- Možda sam ja redak izuzetak, koji čini pravilo.
- Možda si samo retko uobražen primerak lepote.
Ponovo se mistično nasmejala. U njemu to izazva bes.
Gledao ju je zbunjeno i razoružano. Nije mu viša padala na pamet nikakva ideja kojom bi je nagovorio da zaplešu. Počeo je misliti o lepoti koja je previše uobražena da bi bila dovoljna sama sebi.
Muzika je prestala i nasta pauza. Društvo se vraćalo za stol i redom su mu dobacivali reči pozdrava i poneku opasku, keje nije doživljavao, zaokupljen mističnom Jelenom. Stolica sa njene desne strane ostala je prazna. Borio se sa nedoumicom da ode i sednje pored nje, kada se pojavio nepoznati momak, nagnuo se nada Jelenu i nešto joj šaputao. Hm, to je znači, pomisli još više besan.
- Društvo, mi vas napuštamo. Moja sestrica je već umorna i moramo polako kući,- reče momak i udalji se od stola.
Sestrica? Znači nije to. Dok se borio sa svojom povređenom sujetom momka kome je malo koja devojka mogla odoleti, podijumom se približavao onaj momak gurajući kolica za invalide i prilazeći mestu gde je sedela Jelena. Ivan se sledi ne mogavši da skloni pogled sa tog prizora.
- Rekla sam ti da ne plešem.

***

Desetak dana kasnije, sa buketom u ruci i jednom LP pločom pod mišicom, Ivan je zazvonio na vrata gde su mu rekli da stanuje lepa Jelena. Vrata je otvorila žena koja bi mogla biti majka.
- Ja sam Ivan, Jelenin drug, da li je ona kod kuće?
- Nisam vas do sada viđala mladiću.
- Prvi put sam ovde i moram da vidim Jelenu.
- Uđite, ona je u svojoj sobi,- malo začuđena reče majka i povede ga do vrata koja, pokucavši otvori i najavi ga.
Okrenula se u kolicima i zaprepašćeno ga pogledala.
- Ti?
- Ja?
- Otkud… kako…?
- Došao sam da te zamolim za ples… poneo sam i ploču… za slučaj da kažeš da nemaš…
- Kako… zar ne vidiš… ti…
- Lako, sve je lako kad se… kad se zavoli…

***

U sobi ispunjenoj zvucima tanga, plesali su. Jednom rukom ju je držao za vrhove prstiju, a drugom lagano je okretao kolica, trudeći se da podražava lagani ritam tanga.
Na vratima su stajala njihova deca i divili se ljubavi svojih roditelja, koja traje koliko i njihovi životi i još ko zna koliko plesova pre toga.
(autor, archibald57)

TI
(1.4.3.11.)


Ti si mi sve što znam o sebi.

Da te nemam, ne bih mogao o sebi ništa da znam.

Sebe upoznajem posmatrajući tebe, voleći te.

Bez tebe ne bih mogao ništa da znam ni o svetu.
Ti si mi vešalica za jezik.
Da o tebe ne kačim imena koja ispredam, moj bi se govor srozao u nerazapetu paučinu. Progutao bi me telesni živi pesak.
Reč nije reč ako nije prihvaćena od onoga kome je upućena, ako nije o njega okačena. Značenje se stvara tek u razmeni reči.
Jabuka mi ništa ne znači, ako i tebi ništa ne znači, a dok se ne ispuni značenjem, znanje ostaje prazan ćup, gola mogućnost punjenja.
Da nema reči koju tebi upućujem, koju mi nazad vraćaš ispunjenu značenjem, rvao bih se s prirodom kao životinja, ne znajući ništa ni o sebi, ni o svetu.
I još nešto:
Ti si mi cevčica, kroz koju srčem našu zajedničku baštinu. Bez tebe i ona bi mi ostala nedokučiva.
Ti si ono što od sebe žudim da napravim. Bez tebe ostajem dvonoga, nepernata životinja.
Smej mi se, ali pogledajmo:

Grlom, kojim me je priroda darivala, mogu da ječim i jaučem u bolu, da kriknem u strahu, urliknem u besu ili da gučem od zadovoljstva. Telesnim nasleđem darivana mi je mogućnost da oglasim samo svoje telesno trpljenje, ništa drugo. Tek oponašanjem tvog govora stičem onaj uobličeni glasovni niz koji mi postaje okosnica, na koju lepim ono što pamtim, lepim najpre telesno, pa potom (kada se govor uobliči) i duhovno iskustvo. Oponašanjem stečeni, od tebe pozajmljeni, uobličeni glasovni niz mogu slobodno da ponavljam, da ga osavremenjujem nezavisno od tekućeg opažanja, od tekuće telesne borbe, na koju sam prirodom prinuđen, a zajedno s njegovim ponavljanjem slobodno osavremenjujem svo svoje iskustvo okačeno o njega. Na taj način samo zajedno s tobom počinjem da imenujem ono što opažam, počinjem da postvarujem ono što mi se suprotstavlja, da stvaram sopstvenu stvarnost, da stičem znanje kao poseban vid iskustva. S prirodom se borim (kao i sva živa bića), a borba sama sobom još nije nikakvo znanje. Samo s tobom stvorenu stvarnost, samo postvarenu prirodu mogu da znam. Bez tebe, bez pozajmljenog uobličenog glasovnog niza, bez zajedničkog jezika ne bih mogao da se iščupam iz prinude tekućeg opažanja, ništa ne bih mogao da imenujem, niti bih mogao proizvoljnim ponavljanjem imena slobodno da osavremenjujem sopstveno (postvareno) iskustvo, jednom reči, ništa ne bih mogao da znam, jer ništa od zapamćenog ne bih mogao da svrstam u opis, da opis nije tebi namenjen, niti bih mogao da ga rasporedim u nacrt, da taj nacrt s tobom i na tebi ne proveravam, a neopisano i neocrtano iskustvo nije znanje.

Osim toga, samo druzeći se zajedno možemo da usvajamo gotova i stvaramo nova jezička pravila i da, razmenjujući ih međusobno, zajedno odgajamo svoje pojedinačne veštine, da pravila pretačemo u postupke. Ne samo da ti stvaraš moje znanje, nego i kad ga već imam, ono mi bez tebe ništa ne znači, jer si ti mom pamćenju rizničar, jer samo ti možeš da ga osavremeniš, da ga dozoveš u sadašnjost. Da tebe ne upijam u sebe, da od tebe ne stvaram svoju dušu, nikada ne bih mogao sam, bez tvog prisustva, da dozovem sopstveno duhovno pamćenje, sam da raspolažem svojom duhovnom riznicom.
Kad god hoću iz sebe da dozovem sebe, dozivam tebe, dozivam ono što sam od tebe upio u sebe. Bez toga ne bih mogao duhovno da živim. I u ovom našem današnjem razgovoru u tebi je sve što znam, u tebe se danas smešta svako pojedinačno ti s kojim sam se ikada upoznao.
A da nije tebe, na šta bi sletela, na čemu bi moja ljubav sklopila krila? Čime bi se moja nada razmahnula da je tvoja ne razmahuje, kako bi moje srce zatreptalo da mu tvoje ne odgovara trepetom? Kako bih znao da imam srce da ga ti nemaš, šta bi bila moja sreća da je ne delim s tobom?

Ne vitlam šupljim rečima, nakićenim šarenim perjem, ne benavim se, pogledaj:
Svoje telesne promene trpim sam, ne treba mi niko da bih trpeo svoju zubobolju, ali svoju ljubav, osim što trpim još i znam, a o njoj mogu da znam samo ono što mi je istom merom uzvraćeno. Sobom mogu da budem očaran samo ako vidim da i tebe očaravam, sebi se divim ako mi se i ti diviš, sebi sam lep i dobar ako sam i tebi, blažen sam tek kad tebe izdignem iznad sebe. Bez tebe ne mogu da volim ni sebe, bez tebe nema nikakve moje ljubavi, padam u dosadu, ostajem zarobljen u golo telesno trpljenje. Ne mogu čak ni da nazrem u šta bi pala moja ljubav da nije tebi upućena, da mi je ne uzvraćaš makar i mržnjom, gađenjem, prezirom, da se jedno drugome ne nadamo, da jedno od drugog ne zebemo, da u nadi i zebnji ne čeznemo. Ne vidim pred kim bih se stideo, ako ne pred onim, što sam od tebe upio u sebe.
Ako "voleti" znači "vrednovati, usmeriti se na vrednovano i usredsrediti svoje delatnosti na ovladavanje vrednovanim", onda si mi ti ono u šta sebe moram da postvarim, da bih kroz tebe (upijajući te) mogao da volim sebe, da voleći sebe volim svet (i obratno), da sve to ucelo konačno shvatim. Onoliko koliko uspem da sebe povratno pretočim u tebe, toliko sam sam sebi duhovni tvorac. Ti takođe. Ni ja bez tebe, ni ti bez mene ne bismo mogli sebi da budemo duhovni tvorci, ne bismo mogli ništa ni da volimo.
Ali ne samo da bez tebe o telesnom svetu ne bih mogao ništa da znam, da bez tebe ništa ne bih mogao ni da volim, osim svega toga ti si mi još i kapija duhovnog sveta, kroz koju moram da prođem, da bih u njega dospeo. I obrnuto rečeno: ti si mi duhovna pupčana vrpca kroz koju se duhovno hranim, kroz koju duhovni svet dospeva u mene. Sopstvenu dušu stvaram kroz tebe, ispunjavajući sebe tobom. Bez tebe sam duhovno ništavan, šupalj lonac, hvatač praznine, neispunjeni mehur duše. Bez tebe sam samo neostvarena mogućnost sebe, prazno ja.


Ja (1.4.3.12.)


Ako danas, pošto sam te već upio u sve pore, pokušam potpuno da te isključim iz svoje duše, u sebi mogu da nađem samo ono neizrecivo golo stremljenje, praznu misao. Jedino što o sebi mogu da naslutim je da neusmereno stremim, da iz mene nešto neodređeno izvire, da od mene nešto poleće, slutim prazno "iz" i prazno "od" koje čak ne mogu ni da razlikujem, jer su mi u toj slutnji ujedno. Da bi to stremljenje bilo usmereno, mora onome "iz" da se pridruži već određeno "u", a onome "od" - određeno "ka". Stremljenje je usmereno samo ako stremi u nešto određeno ili ka nečem određenom. Mom stremljenju to možeš da budeš samo ti. Tek u tebi je moje "iz" našlo svoje "u", moje "od" svoje "ka". Mom izvoru ti si more, u koje će da se ulije, mom poletu ti si grana na koju će da sleti. Bez tebe prazno izvirem ni u šta, prazno polećem u prazno, to jest neusmereno stremim nikuda.
Stremeći tebi, kačeći se o tebe, paučinasta nit mog golog stremljenja počinje da plete mrežu u koju ću kasnije da hvatam svo svoje iskustvo, svu ljubav i znanje. Moju dušu čini ta, o tebe okačena, paučinasta mreža i ono što je u nju ulovljeno. Ako danas pokušam da je otrebim od ulova, sagledaću praznu mrežu sopstvenog (sad već tebi i tobom usmerenog) stremljenja, sagledaću sopstveno ja, ispleteno kačenjem o tebe, prepoznaću sebe kao sopstveni izvor i polazište. Ali, to mogu da učinim tek danas. Novorođenče po rođenju neusmereno stremi nikuda i svakud, sve dok ne sretne tebe, dok ne sretne ono o šta će da okači svoje stremljenje. Naše duše nastaju tek u našem sretanju, tek kad ti postaneš moje ja, kad ja postanem tvoje ti. Bez tog susreta ostajemo bez duše.
Ako sebe hoćeš da shvatiš, moraš da se obratiš onome što jedino može da bude tvoja slika tebe. Obrati se svom govoru. Odgovori sebi šta ti znači ono: "iz-u", "od-ka", "sada-onda", "ovde-tamo", "kad i gde" ili, ono golo: "i" - i tako dalje. Obrati pažnju: onim što se u nauci o jeziku naziva prilozima, predlozima i svezama, danas sebi slikovito objavljuješ u svom detinjstvu ispletenu praznu paučinastu mrežu tvog ja.
Sve ostalo što o sebi znaš, što jesi, loviš tom mrežom.

Tek pošto dovoljno ispleteš mrežu značenja tih takozvanih pomoćnih reči, moći ćeš sebe da razlikuješ od onoga što nisi, moći ćeš od sebe da odvojiš predmet, to jest ono što je van tebe, pred tobom, što opažaš čulima. Kraće rečeno: počećeš da posmatraš, da postvaruješ okolni svet, pa kroz njega i sebe. Počećeš da stičeš znanje. Isto ćeš tako tek kroz tu mrežu početi da uspostavljaš odnose i sa sopstvenim telesnim trpljenjem, pretačući ga u ljubav kojom ćeš dok živiš da vrednuješ u četiri stupnja sve što ti se događa, koja će da te usmerava ka ugodnom ili od neugodnog, koja će da usredsređuje tvoje delatnosti na ovladavanje vrednovanim. A ništa od toga nećeš moći da učiniš dok ne sretneš mene, dok svoje ja ne okačiš o tvoje ti.
Mrežom "pomoćnih reči" (priloga, predloga i sveza) određuješ, pre svega, sebe u vremenu i prostoru, odvajaš sebe od sveta, od tekuće borbe s njim, od opažanja. Pleteš mrežu sopstvenog ja, smeštaš sebe u ono "sada i ovde", u središte te mreže, pa polazeći od tog središta, polazeći od sebe, sav ostali svet zajedno sa sopstvenim telom smeštaš u "onda i tamo", kačeći to onda i tamo (bez kog ne može da bude ni tvog sada i ovde) o mene, o sagovornika. Ako ti ja nisam onda i tamo, ni ti sebi ne možeš da budeš sada i ovde. Tek nam tako ispletena mreža značenja priloga, predloga i sveza objavljuje da smo mi, svako za sebe, ono što polazi iz njenog središta. Dakle, svaki put kada kažem "ja" pod tim, pre svega, podrazumevam sebe kao središte te mreže, podrazumevam svoje sada i ovde. Počev od tog "sada" (u čijem sam središtu ja) postepeno određujem svoje pre i posle, a počev od "ovde" svoje levo i desno, napred i nazad, gore i dole, kačeći sve te odredbe o tebe, pozajmljujući od tebe i reči kojima ih označavam. Dok tu mrežu dovoljno ne ispletem, ne mogu sebi da objavim svoje ja.
Ali, reč "ja" ne označava samo tu mrežu s njenim središtem, već još nešto. Označava mene kao izvor, označava još uvek i ono golo "iz", moje golo stremljenje, golu misao, a osim toga i mene kao tvorca te mreže i lovca onoga što će u nju biti ulovljeno. Bez izvora moj bi potok presušio, a obratno: bez potoka, čije obale činiš ti, moj izvor ne bi oticao uobličenim tokom, već bi se rasprsnuo svakuda i nikuda, to jest u prazno. Ne bi bio izvor, ne bi bio čak ni na sve strane raspršujući prasak, ostao bi golo, neusmereno, ničim i nikome neobjavljeno stremljenje. Tek kad smo već tu, kad smo se utvrdili u svom središtu, o tom stremljenju možemo da slutimo samo toliko, da je i ono već tu, da je prisutno i ništa više, a označavamo ga istom onom rečju "ja", kojom označavamo i onu mrežu u koju hvatamo i sebe i svet. Ako se rečju "ja" označava samo to golo stremljenje bez one mreže, onda ona znači isto što i reč "sila" u mrtvom, "život" u živom, a «misao" u duhovnom svetu. Ja, sila, život i misao su jedno kad ih slutim u sebi. Ogoljeni, podjednako su mi neizrecivi. U sebi ih slutim samo kao golo "iz", o kome ništa ne mogu da kažem, osim da je prisutno, da je samnom tu. U mrtvom svetu ja sam sila, u živom život, a u duhovnom svetu ja sam misao. Sebe ne mogu drukčije iznutra da vidim, a o tome što iznutra vidim, ne mogu ništa da kažem. Tu neizrecivu slutnju nazivam svojom sudbinom, svojim suštinskim ja, onim što u suštini jesam. Ti takođe.
A time što vidim da i ti svoje ja isto tako slutiš, da i ti tom slutnjom pleteš mrežu sopstvenih određenja sličnu mojoj, moje ja stiče još jedno svojstvo: prisvajanje, svojinu. Uviđam da sam svoj onako kao što si to i ti, pa potom prisvajam okolni svet utoliko što ga govorom pretačem u svoju stvarnost. Na taj način moje ja, određeno u vremenu i prostoru, postaje tvorac i vlasnik onoga što samo stvara, vlasnik svoje stvarnosti.

U suštini se ono golo "iz", golo stremljenje utrostručava: (l) izvire iz sebe, (2) susrećući se s tobom odreduje se u vremenu i prostoru i (3) oblikuje sebe u tvorca i vlasnika.
Ono prvo neznano otkud, a ovo drugo i treće u susretu s tobom, tako što uvirući u tebe povratno uvire nazad u sebe. Kad mi se to troje objavi, nazivam ga svojim trostrukim ja: ja-samo-izvor, ja-samoodredilac, ja-svoj tvorac i vlasnik.

Ako ti sve ovo izgleda neverovatno, zapitaj se šta ti znače prisvojne zamenice, šta u tvom govoru znače lica glagolskih vremena, šta je njima označeno, a posebno kako ih u detinjstvu stičeš. Potraži sebe u svom govoru.
Videćeš da si tvorac svega onoga čemu možeš da obrneš smer vremena od ishoda ka postanju, a vlasnik samo onoga što možeš da uloviš u mrežu sopstvenih vremenskih i prostornih određenja. U pretresanju značenja sopstvenog govora objavljuje ti se tvoja duša.

Van govora samo slutiš neobjavljeno prisustvo misli, naslućuješ neizrecivo, golo: jesam!
Dr.Bozidar Dzelebdzic

Т А Ј Н А



Гласови о томе да су и ветар са севера и ветар са запада променили свој мирис, проширила се међу аласима попут вести о великој речној немани, којом су старе жене рибара од давнина плашиле немирну рибарску децу. Те вести нису више могли да одагнају ни јужни, ни источни ветар, који су носећи са собом радост југа и мудрост истока, доносили сунчеву светлост и свакога јутра свлачили влажне и хладне магле са свитања, изнова порађајући зору.
Аласи су мирисали ветрове које је река доносила са собом, а они су се вртложили и стварали нове - оне који никога не слушају. У њима рибари више нису могли да препознају само сиви и устајали мирис реке, који је у себи мешао слатки мирис рибе, са црним и тешким задахом речног блата. У њима, рибари су све јасније распознавали надолазеће мирисе својих судбина. То је уносило немир и збуњивало њихове све мутније очи, које ни зора више није успевала да разбистри, а вест што од давнина предсказује речну неман, напослетку је ношена ветром, од уста рибара стигла до ушију четири рибарска краља: онога са истока и краљева са запада, севера и југа.
И чим чуше за вест, четири стара рибарска краља ставише као снег бели хлеб и као крв румено вино у своје за пут спремљене краљевске бисаге, исплетене од косе речних вила. И сва четворица саставише по три своја груба и као камен тврда рибарска прста са своје десне краљевске руке и по три пута се прекрстише, поклонивши се према истоку.
Тада пођоше на дуги, дуги пут према колиби на крају света, која је била њихов двор. У том двору, рибарски краљеви чували су златни Грал и четири пехара сребрна, а састајали су се само онда када су тражили одговоре, јер четири краљевске главе, биле су паметније и од царске.
Када коначно четири краља доспеше самом крају света, сат са великог црквеног звоника изброја дванаест звонких пута. Била је поноћ.
И када се сретоше ти краљеви смерни без краљевског руха, у образ се целиваше сваки по три пута па крочише тихо у свој скромни двор.
А тамо у двору, под иконом је златном Свеца и Пастира од себе само, крај престола, горело кандило. Његова је светлост играла над столом, за којим је столовао столовач са три стоца.
И краљ са истока на столовач је сео, јер Источник први међу једнакима је био, а краљеви остали по странама света, сваки по краљевству своме. Тад почеше свој дуги, дуги разговор, шапатом до касно у ноћ, aли одговора није било!
Зато четири краља, ти непогрешиви читачи ветрова са разних страна света, одлучише да у помоћ позову тајну. Ту стару аласку тајну која се никоме не говори.
А највећа од свих аласких тајни, она за коју су четири краља од памтивека знала и чувала је, било је име њиховог старешине: Kраља свих краљева и Цара над царевима!
Он, Краљ свих рибара, Краљ краљева и Цар царева, живео је на
небу и познавао све тајне овога света. Знао је сваки почетак и крај. Штавише, он сам био је и почетак и крај.
Некада давно, док је идући земљом ходaо по води и чинио чуда, Цар царева је рибарским краљевима рекао своје име. Од тада, било је довољно да га њих четворица, заједно, само једном изговоре гласно и Краљ краљева би дошао, ма где се они налазили. Зато га четири краља, осим сами и тихо у својим молитвама, никада гласно нису позвала. Никада до сада!
Али је сад ветар, све гласнијим шапатом причао причу о великој речној немани, која је рођена из два безглава тела, на безданом извору реке, у подножју планине црне као ноћ. У тој црној, црној гори, црњој од најцрње црне короте, боравио је и сакупљао главе Принц таме.
С тога се четири краља, по први пут у своме дугом, дугом веку, тихо спустише на колена, па дубоко загледани у звездама прошаран небески кров своје колибе, гласом јачим од бука хиљаду букова, позваше једно једино име!
Тад затресе се земља јако, а месец поста сав као крв. И звезде небеске падоше на земљу, као смокве када их бесан ветар заљуља*, а њих четворица раширивши руке, оборише погледе и зажмуривши легоше лицима својим земљи окренути. Потом челима додирнувши хладно тло, телима начинише знак земљи.
И настаде тишина око пола сата*, а када наврши се време, зачу се глас са неба, као лав кад риче*:
“Ко има очи нека види*!
Гледајте небеса, види земљо, јер Он сада долази!”.
И небо се измаче као књига када се савија, а ноћи не би*, јер нестаде. И отвори се храм на небу и земља се расветли од славе*, а четири краља погледаху потом и гле, двери небеске беху отворене, а кроз њих видео се облак бео и на облаку сеђаше Он који имаше на глави своју круну златну и у руци свој срп оштар*. Када крену да силази огрнут облаком, коса и брада беху му као дуга, док лице његово беше као сунце, а ноге као стубови огњени. И када сиђе, Он метну десну ногу своју на море, а леву на земљу*, па стаде пред скромни двор.
Тад зачу се глас са неба, као шум вода великих*:
“Ко има уши нека чује*!
Чујте небеса, слушај земљо, јер Он сада говори! “
И зачу се глас громовни*:
“Ето ме где стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу и вечераћу са њим и он са мном*!”
Тада четири краља, дубоко поклонивши се отворише врата двора, па Он уђе и седе на престо одвајкада њему намењен. Источник онда узе Грал златни и принесе му да пије, а Он одвади од вина својега и даде им из пехара сребрних.
И учини Свети Грал, да њих четворица од тога часа могаху без страха да чују глас и виде лик Господов.
И узе потом Господ хлеб благослови га и преломи, па позва оне
што га двораху да крај њега седну за трпезу. А када вечераху, рече Господ:
“Погледајте и показаћу вам шта ће потом бити*...”, и када то рече угледаше четири краља, Анђела силног по прсима опасаног појасима златним и обученог у чисте беле ланене хаљине. Он држаше у руци своју малу књигу отворену, а из ње излазиху гласови и громови и севање муња, који говораху*:
“Тешко земљи и мору, јер зло сиђе к’ вама пуно срдње велике, знајући да је кратко време његово*!
Јер чим по своме лику деветнаесту главу начини, спојиће два безглава тела и деветнаест страшних глава са телесином. И из две најстрашније, велике и мале, избиће пламен и смрдеће им на сумпор због лажи огањ из чељусти, а из седам глава и десет рогова* преосталих сипаће по земљи слуге њихове језике пламене да више их постане. Дан да изгуби трећину светлости своје, а тако и ноћ*!
И затрешће се земља*, што казаће се да је милосрђе, а сунце постаће црно као врећа од кострети*. И неман страшна изнедриће Отана аждају грозну, коју зло пустиће да прахом учини што вам је најмилије и влада морима на западу.
Ал’ ко* анђела црног, милосрђа лажног победи, даћу му да седи са мном крај престола, као и ја што победих и седох крај престола* Троице!”, и када то рече, пустише седам громова силне гласове своје и затресе се земља јако*, а изнад глава четири краља склопише се двери небеске, док светлости Господа и Анђела Господњег, у трену нестаде посве.
Једино је тихо у скромном двору као да свега није ни било, без гласа и сасвим мирно, под иконом златном са крстом, крај престола
горело кандило.
И загледаху се четири краља, дуго и без збора, јер сада знадоше да зло ће доћи, по оно најмилије. Тад Источник златоусти заусти, као из сна да се прену:“Кад добро од тебе примасмо Господе и коб зар да не примимо? Ти створио си месец да време показује и сунце што запад свој познаје*. Ти живот дарујеш мио, Ти чувај и најмилије!”
А најмилије је било још нерођено и малено, к'о чигра, као вретено, мање од сенице зенице. Кћер зоре и кћи сумрака, у мајке једна једина, од свега на свету милија, била је тајна Најмилија. Била и чекала да се роди.
И рекоше тада четири краља:"Постоји реч које се боје и рибари и рибе и све звери. Чак и воде и горе у којима они живе. Када се викне, од ње се заледи крв и може да се умре. Та страшна реч је "БА". Од ње, сви се плаше. Нека се роди тајно и расте у месту имена страшног, што отераће зло!"
И родила се тихо и тајно, крај реке и небеске луке, зло да не чује. И док је крштена, врата црквена била су затворена, по жељи Јовановој. А док ју је крстио сам Јован богоравни, тихо је појао и Бога молио, зло да не чује. И четири краља, четири кума, чуваху олтар са четири стране и четири свеће запалише оцилима, к'о руком Јовановом.
А са дна речних и морских дубина, скинуше ракови оклопе своје и повезаше их бисерима. Потом их ставише Најмилијој, да место имена их носи.
Па када је крштену из цркве изнесоше, у белом к'о за венчање, уместо смеха радоснице потекоше и птице небеске без гласа запеваше, док четири краља – четири кума једина су знала, да Господу је већ обећана.
А рибари стари, упркос зими која се кроз магле полако, али сигурно пробијала, почеше да плету дебеле мреже и оштре пламене ости, не би ли Отана грозног одвратили од Најмилије. Потом у великој луци, крај маленог и тајног града, поринуше небеске лађе, у којима послаше најхрабрије, да телима, јер другога и нису имали, заштите Најмилију.
И зби се оно о чему рибари сањаху да десити се неће. На дан чији број би једно од три иста имена звери, удари Отаном неман, малени рибарски народ. И залуд беху ости, трозубе и огњене и залуд мреже плетене, јер неман их је страшна кидала к'о нити паучине.
А онда, једне ноћи током бледих и снених месечевих сати, који за разлику од сунчевих теку споро и тихо, у доба које је Господ још звао глувим, када су сумрак и зора били још сувише далеко да би затворили вечити круг дана, а у коме је са светлошћу нестајао и сваки шапат, када је све стајало па чак и река која је за трен слутећи, слушала и престајала да тече, убила је страшна неман Најмилију.
Тад затресао се Рај из темеља и јекнуле су фреске са зидова. На дверима Царским проплака Икона, док Свете мошти што миром текоше, потекоше крвљу светитеља!
А Господ из чијег су срца те крваве сузе кануле, викну времену да стане, те сиђе с' Небеса да узме и спаси малену душу.
Па примивши је у наручје, онако снену и малену, вазнесе је до Едена, где међу анђеле, себи крај престола је стави.
Од тада, многаја љета, до оног дана у времену, кад деси се час проречени.
Тад црни, уморни и рањени ратник, у немоћи лежаше у Пољу, на темељима туђе земље. Он угаслим очима виде Анђела са ликом девојчице, који принесе му вино:''Плашиш ли се смрти?'', упита га Анђео.
''Да'', рече ратник.''А мене?'', упита Анђео.
''Тебе сањам... ''А за Анђелом наступаху стотине... не хиљаде... !
курзивом подебљано: цитати из Библије.

Посвећено маленој Милици Ракић и свим осталим малим анђелима.
Aутор приче "Тајна" је Ладо Шујица