Kratke priče
Vremenska Zona :: Razgovori :: Laganica :: Doskočice :: Razmišljanja :: Književnost
Strana 16 od 16
Strana 16 od 16 • 1 ... 9 ... 14, 15, 16
Kratke priče
First topic message reminder :
Kratka priča o ne življenju življenja. Taj prokleti dnevnik.
"Puno godina smo već bili u toj pećini, rupi, kako su je neki zvali, meni je izgledala kao pećina. Znao sam da je odatle sunce nemoguće videti, imala je nekakv čudan miris fosfora koji se naročito širio u trenucima kada smo se budili (ne bih mogao da kažem da su to bila jutra već samo vreme kada su svi ustajali). Iznad nas su se čuli točkovi, veliki teški i puni vode, kao i kiša koja se takođe čula u trenucima kada bi svi zaćutali, tamno crveni zidovi i vlaga koja se uvlačila u pore"
Čitao sam taj dnevnik bez predaha vec nekoliko dana. Bio je to dnevnik par novinara zarobljenih od strane revolucionarno-levičarskog
pokreta u Južnoj Americi. Do mojih ruku je došao čudnim putem na yard-sale-u na koji sam pre para nedelja naleteo. Bio je u kožnom povezu punom znoja i prekora. Pogledao sam unutra i nažalost kupio ga. Od tada nemam mira.
"Hranu sam nam ubacivali kroz nekakav otvor koji je takođe bio mračan, oči su nam navikle na mrak ali ipak nisam mogao jasno da vidim lice koje je bilo do mene. Lice moje najlepše, sa kojom sam pošao na ovo prokleto putovanje. Njeno lice je za mene bilo samo urezano sećanje i ništa više. Zagrljaj i razmišljanje o našim najmilijima su nam bili jedini način da ostanemo koliko toliko normalni"
Jedna ideja mi se sve vreme motala po glavi. Morao sam da napišem jednu priču o njihovim patnjama. O njihovoj želji za slobodom, izlaskom iz pećine. Iz mraka u kojem su bili toliko dugo. Hteo sam da ispričam kako se čovek moze boriti protiv svega, da oslikam njihova osećanja. Morao sam im se na taj način odužiti.
Seo sam za svoj komp i pokušao da počnem. Gledao sam kroz prozor u reku, njena površina je polako počela da se meskolji od kapi kiše. Nije mi išlo. Hteo sam da počnem od naslova ali ni to nije išlo. Prvih nekoliko redova, opet ništa. Pogledao sam u moju ženu koja je sve vreme sedela na kauču i buljila u TV. Ni jedna jedina trunka inspiracije. Osećao sam bezveze. Kao da sam isprljan tim iskrenim svedočanstvom ali nisam znao kako da se operem. Osećao sam se kao kad sudovi koji su oprani stoje van nekoliko nedelja na polici. Čisti su, a ipak prljavi od prašine koja je napadala na njih. Odlučio sam da odem do redakcije i pokušam tamo da nesto napišem. Možda u radnoj atmosferi budem imao vise sreće. Obukao sam se i izašao, a moja žena me je pozdravila ne skidajući pogled s’ televizora. Sišao sam u metro a ceo "Elephant&Castle" je mirisao na radni dan pun besplatnih novina. Stanicom se širio blagi miris fosfora. I kroz celi "Piccadilly line". Čitao sam svoje besplatne novine i razmišljao kako bih mogao da ispričam priču o osećanjima ljudi koji su zatvoreni u pećini, u bestragiji latinske amerike. Ništa mi nije padalo na pamet. Ni jedan jedini način na koji bi mogo da ispričam tu priču. U novinama je stajao veliki naslov "Katastrofa u fabrici šibica."
Izašao sam na svojoj stanici i polako pošao do posla. Kiša je već jako padala. Prilazio sam svojoj kancelariji od crvene fasadne cigle. I sama unutrašnjost je bila crvena, tamno crvena sa prelivima svetlije crvene. Seo za svoj sto i opet počeo. I ništa dalje od toga. Doduše, sada sam napisao naslov "Izaći iz pećine, Priča o Hrabrim Ljudima". Ma to nije to. Odmah sam ga izgužvao. Pokušao sam jos par puta, nisam bio ništa bolje sreće. Sišao sam do kantine, mozda će hrana da me malo oraspoloži i pokrene inspiraciju. Kroz mračni tunel sam se spustio do kantine u kojoj je bilo nestalo svetla. Kuvarica je bacila tanjir pred mene. Nisam ni video šta jedem jer je par sveća koje su zamenjivale sijalice, bacalo slabu svetlost samo po uglovima prostorije. Pojeo sam svoj grašak, ili pirinac. Nisam bio siguran, delom jer nisam video, delom jer sam bez prestanka razmišljao o tome kako da uobličim svoju priču. Kako? kako?... mučile su me te misli. Pa pisao sam o tolikim stvarima, a sada ne mogu da ispričam nesto sto me je zaista potreslo. Pošto mi ni ručak nije pomogao, razmišljao sam da li da se vratim u svoju tamno crvenu kancelariju ili izadjem malo na vazduh. Opredelio sam se za ovo drugo. Pošao sam do mog dobrog prijatelja koji je bio vlasnik malog bistroa ispod nadvoznjaka. Kiša je pljuštala bez naznaka da bi mogla da stane u skorije vreme. Usao sam kod njega i sa vrata ga pozdravio našim starim pozdravom. Seo sam i naručio kafu koju je on doneo i pridružio mi se. Odmah sam mu ispričao sta me muči. I koliko me to muči. Slušao me je dok su iznad nas tutnjali teški kamioni. Ogromni, teški. Točkovi puni kiše prekidali su naše ćaskanje. Ipak me je saslušao do kraja i slegao ramenima: "Ti si uvek imao inspiraciju za razne teme, ne mogu da objasnim otkud to da je sada u tebi nema". Ispričali smo se o svim najvaznijim stvarima na svetu i tih 15 minuta je brzo prošlo. Izašao sam i nije mi bilo lakše ni malo.
Telefon je zazvonio. Moja žena me je zvala buljeci u televizor. Rekla je "treba nam neki ručak, i neki desert, i molim te pokupi decu iz vrtića kada se vratiš." Sve je to izgovorila neprestano buljeci u televizor. Sećao sam se moje žene pre vremena kada je počela da bulji u televizor. Bila je zaista prelepa, i sada je ali ne uspevam da je vidim od odsjaja katodne radijacije. Kristalno jasno sam se sećao toga. Odjavio sam se s posla i ponovo pošao ka stanici metroa. Putujući ka obdaništu, skrhan činjenicom da nisam sposoban da opišem patnje tih jadnih ljudi, na pamet mi je pala jedan stvar koju je koliko sinoć pomenuo moj drugi dobar prijatelj. Kako se ranije nisam toga setio?! Bio sam u dvorištu vrtića, odjednom čudno samozadovoljan. Kako se ranije nisam setio šta mi je prijatelj rekao? Sasvim jednostavno -
" Ne mozeš da piseš o nečemu što ne poznaješ"!!
Da, to je bilo to. To nije bio moj život, to nisu bila moja osećanja. Ja to ne poznajem, zato nisam mogao o tome da pišem. Nasmejao sam se, dok su mi moja dva mala anđela trčala u zagrljaj.
Bio sam sretan, ja ne zivim takav život! Pošli smo lagano na sladoled, biće to lep dan iako napolju pada kiša.
Autor Arvin Kamberi
Dnevnik
Kratka priča o ne življenju življenja. Taj prokleti dnevnik.
"Puno godina smo već bili u toj pećini, rupi, kako su je neki zvali, meni je izgledala kao pećina. Znao sam da je odatle sunce nemoguće videti, imala je nekakv čudan miris fosfora koji se naročito širio u trenucima kada smo se budili (ne bih mogao da kažem da su to bila jutra već samo vreme kada su svi ustajali). Iznad nas su se čuli točkovi, veliki teški i puni vode, kao i kiša koja se takođe čula u trenucima kada bi svi zaćutali, tamno crveni zidovi i vlaga koja se uvlačila u pore"
Čitao sam taj dnevnik bez predaha vec nekoliko dana. Bio je to dnevnik par novinara zarobljenih od strane revolucionarno-levičarskog
pokreta u Južnoj Americi. Do mojih ruku je došao čudnim putem na yard-sale-u na koji sam pre para nedelja naleteo. Bio je u kožnom povezu punom znoja i prekora. Pogledao sam unutra i nažalost kupio ga. Od tada nemam mira.
"Hranu sam nam ubacivali kroz nekakav otvor koji je takođe bio mračan, oči su nam navikle na mrak ali ipak nisam mogao jasno da vidim lice koje je bilo do mene. Lice moje najlepše, sa kojom sam pošao na ovo prokleto putovanje. Njeno lice je za mene bilo samo urezano sećanje i ništa više. Zagrljaj i razmišljanje o našim najmilijima su nam bili jedini način da ostanemo koliko toliko normalni"
Jedna ideja mi se sve vreme motala po glavi. Morao sam da napišem jednu priču o njihovim patnjama. O njihovoj želji za slobodom, izlaskom iz pećine. Iz mraka u kojem su bili toliko dugo. Hteo sam da ispričam kako se čovek moze boriti protiv svega, da oslikam njihova osećanja. Morao sam im se na taj način odužiti.
Seo sam za svoj komp i pokušao da počnem. Gledao sam kroz prozor u reku, njena površina je polako počela da se meskolji od kapi kiše. Nije mi išlo. Hteo sam da počnem od naslova ali ni to nije išlo. Prvih nekoliko redova, opet ništa. Pogledao sam u moju ženu koja je sve vreme sedela na kauču i buljila u TV. Ni jedna jedina trunka inspiracije. Osećao sam bezveze. Kao da sam isprljan tim iskrenim svedočanstvom ali nisam znao kako da se operem. Osećao sam se kao kad sudovi koji su oprani stoje van nekoliko nedelja na polici. Čisti su, a ipak prljavi od prašine koja je napadala na njih. Odlučio sam da odem do redakcije i pokušam tamo da nesto napišem. Možda u radnoj atmosferi budem imao vise sreće. Obukao sam se i izašao, a moja žena me je pozdravila ne skidajući pogled s’ televizora. Sišao sam u metro a ceo "Elephant&Castle" je mirisao na radni dan pun besplatnih novina. Stanicom se širio blagi miris fosfora. I kroz celi "Piccadilly line". Čitao sam svoje besplatne novine i razmišljao kako bih mogao da ispričam priču o osećanjima ljudi koji su zatvoreni u pećini, u bestragiji latinske amerike. Ništa mi nije padalo na pamet. Ni jedan jedini način na koji bi mogo da ispričam tu priču. U novinama je stajao veliki naslov "Katastrofa u fabrici šibica."
Izašao sam na svojoj stanici i polako pošao do posla. Kiša je već jako padala. Prilazio sam svojoj kancelariji od crvene fasadne cigle. I sama unutrašnjost je bila crvena, tamno crvena sa prelivima svetlije crvene. Seo za svoj sto i opet počeo. I ništa dalje od toga. Doduše, sada sam napisao naslov "Izaći iz pećine, Priča o Hrabrim Ljudima". Ma to nije to. Odmah sam ga izgužvao. Pokušao sam jos par puta, nisam bio ništa bolje sreće. Sišao sam do kantine, mozda će hrana da me malo oraspoloži i pokrene inspiraciju. Kroz mračni tunel sam se spustio do kantine u kojoj je bilo nestalo svetla. Kuvarica je bacila tanjir pred mene. Nisam ni video šta jedem jer je par sveća koje su zamenjivale sijalice, bacalo slabu svetlost samo po uglovima prostorije. Pojeo sam svoj grašak, ili pirinac. Nisam bio siguran, delom jer nisam video, delom jer sam bez prestanka razmišljao o tome kako da uobličim svoju priču. Kako? kako?... mučile su me te misli. Pa pisao sam o tolikim stvarima, a sada ne mogu da ispričam nesto sto me je zaista potreslo. Pošto mi ni ručak nije pomogao, razmišljao sam da li da se vratim u svoju tamno crvenu kancelariju ili izadjem malo na vazduh. Opredelio sam se za ovo drugo. Pošao sam do mog dobrog prijatelja koji je bio vlasnik malog bistroa ispod nadvoznjaka. Kiša je pljuštala bez naznaka da bi mogla da stane u skorije vreme. Usao sam kod njega i sa vrata ga pozdravio našim starim pozdravom. Seo sam i naručio kafu koju je on doneo i pridružio mi se. Odmah sam mu ispričao sta me muči. I koliko me to muči. Slušao me je dok su iznad nas tutnjali teški kamioni. Ogromni, teški. Točkovi puni kiše prekidali su naše ćaskanje. Ipak me je saslušao do kraja i slegao ramenima: "Ti si uvek imao inspiraciju za razne teme, ne mogu da objasnim otkud to da je sada u tebi nema". Ispričali smo se o svim najvaznijim stvarima na svetu i tih 15 minuta je brzo prošlo. Izašao sam i nije mi bilo lakše ni malo.
Telefon je zazvonio. Moja žena me je zvala buljeci u televizor. Rekla je "treba nam neki ručak, i neki desert, i molim te pokupi decu iz vrtića kada se vratiš." Sve je to izgovorila neprestano buljeci u televizor. Sećao sam se moje žene pre vremena kada je počela da bulji u televizor. Bila je zaista prelepa, i sada je ali ne uspevam da je vidim od odsjaja katodne radijacije. Kristalno jasno sam se sećao toga. Odjavio sam se s posla i ponovo pošao ka stanici metroa. Putujući ka obdaništu, skrhan činjenicom da nisam sposoban da opišem patnje tih jadnih ljudi, na pamet mi je pala jedan stvar koju je koliko sinoć pomenuo moj drugi dobar prijatelj. Kako se ranije nisam toga setio?! Bio sam u dvorištu vrtića, odjednom čudno samozadovoljan. Kako se ranije nisam setio šta mi je prijatelj rekao? Sasvim jednostavno -
" Ne mozeš da piseš o nečemu što ne poznaješ"!!
Da, to je bilo to. To nije bio moj život, to nisu bila moja osećanja. Ja to ne poznajem, zato nisam mogao o tome da pišem. Nasmejao sam se, dok su mi moja dva mala anđela trčala u zagrljaj.
Bio sam sretan, ja ne zivim takav život! Pošli smo lagano na sladoled, biće to lep dan iako napolju pada kiša.
Autor Arvin Kamberi
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Kratke priče
LEPTIRI
Autor:Thomas Ericson
Oblici života na bilo kojem planetu obično tvore kompleksnu ekološku mrežu. No struktura te mreže može ponekad biti neobična i sasvim različita od nama poznatih. Bio je sumrak. Na sivoj površini ribnjaka odražavalo se nebo vrtlog treperećih ali prigušenih boja i tamnih mrlja. U posljednjih tjedan dana blještave titrave boje na Teliatu postale su . prigušene i farma je polako venula u sumraku koji se zlokobno nadvio nad njom. Obavijene titravim sjenama, dugačke gredice mladica, do prije tjedan dana zelene i bujne, sada su stršale iz zemlje kao sasušene grančice. A iznad njih, kao neki ogromni kumulus, nadvio se oblak leptira i zaklanjao gotovo svu svjetlost. Znate, gospođo, putnicima nije dopušten ulazak u kabinu no kako smo ovaj put vi i ja jedini , odlučio sam da se toga ne držim. Uostalom, čemu i služe pravila nego da ih ponekad kršimo. Osim toga, zaista bi bila šteta da propustite onaj prizor slijetanja, leptiri Teliata jedno su od čuda svemira. Pilot je pri tome mudro kimao. . Baš čudno. A ja nikad nisam čula ni za taj planet ni za njegove leptire, sve dok me nisu pozvali iz sektorskog sjedišta. Prvo, taj planet je, može se reći, novo otkriće, kolonija je stara samo tri godine i nije se još mnogo čulo o njoj. Drugo, kad se sve to promatra odozdo, nije baš neki naročit prizor, to jest, nije ni približno tako lijepo kao kad se spuštate kroz atmosferu i okruženi ste svim tim silnim leptirima i tisućama boja, što je zaista neopisivo. Upravo sam stoga prekinuo odmor i dobrovoljno se javio za ovaj let. Onda je to zaista nešto posebno ,odgovorila je Jena. Pa i jest, gospođo , rekao je prosijedi pilot. Uzeo bih ja ovaj let i besplatno. Postrance ju je pogledao. Onima iz sektora bit će da se zaista žuri da vas pošalju tamo kad su organizirali specijalni let, a zna se kakva je trenutno situacija sa svemirskim brodovima. Jena je suspregnula osmijeh. Da. Nije to nikakva tajna. Kolonija ima ozbiljnih problema s leptirima. Očito je, budući da su baš mene pozvali, da u Sektoru misle kako ti leptiri posjeduju priličnu inteligenciju. Pilot je podigao obrve i bacio još jedan pogled na Jenu. Zaista? Nadam se da se ne šalite na moj račun, gospođo. Ne, istina je. Ja sam telepat. Da nije istina, zašto bi nekoga uopće slali onamo? Budući da i vi radite u sektorskoj službi, znate da je jedino za što se telepati praktički koriste kamunikacija među vrstama. Da, odmah sam pogodio što ste. Samo mi je teško povjerovati da su ti leptiri pametni. Da su prekrasni, u to nema sumnje. Ima ih mnago. Ali njihova tjelešca nisu veća od moga malog prsta a krila su im veličine moga dlana. Čini mi se čudno da bi nešto tko maleno moglo biti inteligentno. A, vidite, čini se da vaši pretpostavijeni misle drugačije, odgovorila je Jena, jer inače ne bi poslali nekoga tko je jednom nogom već u grobu da prošeta preko pola sektora. Da, čini se da zaista misle drugačije, potvrdio je pilot zamišljeno. To je vjerojatno istina, samo blago rečena. No ako smijem reći gospođo, otkako sam vidio kako se spretno snalazite na brodu, nisam baš više siguran u te vaše godine. Hvala vam, odgovorila je Jena, čudeći se sama sebi što joj toliko godi njegov kompliment. Da, bit će da sam još uvijek dovoljno živahna. U tom trenutku začuo se signal i pilot je bacio pogled na kontrolnu ploču. Pritisnuo je neke kontrole i njihovi sigurnosni pojasevi malo su se napeli kad je brod počeo usporavati. Sad ćemo uć u atmosferu, gospodo. Kada ćemo vidjeti leptire? Još neko vrijeme nećemo. Čini se da lebde nisko, prema tlu. Možda je ovdje, gore, previše ultravioletnih zraka za njih. Ali ne bojte se imat ćete ih prilike dobro pogledati, prolazit ćemo izmedu njih gotovo pet minuta. Sloj je debeo petsto do sedamsto metara, a između njih prolazimo sporo, da ih ne ozlijedimo. Znate za zakon o održanju lokalnih vrsta. .Jena je kimnula i neko vrijeme su sjedili bez riječi. Začuo se drugi signal. Uskoro stižemo, kazao je pilot veselo. Dotaknuo je nekoliko sklopki i dodao: Tako, sad sam malo depolarizirao pramac, no imat ćete još bolji poged kad udemo medu leptire i kad se dokraja depolariziramo. .Kroz prednju stijenu, što je sada postala prozirna, Jena je zapazila titravu sivu površinu, nešto poput površine jezera koju u sumrak nabire povjetarac. Vrijeme je prolazilo. Začuo se je još jedan signal, brzina je dosegla vrijednost gravitacijske, a onda se smanjila napola. Nemirne sjenke polako su lepršale oko broda dižući se. Jenu su podsjećale na njezino djetinjstvo na Zemlji, na jesen, kad bi se lišće sasušilo, posmeđilo i padalo na zemlju, samo što je ovdje bilo obratno, cijela šuma lišća lepršala ja prema nebu. To je samo pocetak, rekao je pilot tiho. Ovi u gornjem sloju slabo se vide jer su bijeli i odbijaju mnogo svjetlosti. Ali sto se ide niže, nailazi se na sve više najrazlicitijih boja, cijeli ekosistem. Malopomalo pilot je dokraja depolarizirao pramac i Jena se našla u raskošnoj raznobojnoj svjetlosti. Spuštali su se polako kroz oblak leptira na čijim su se prozirnosivim krilcima živo ocrtavale zelene žilice. Da, rekao je pilot prigušenim glasom, odgovarajući na Jenino pitanje. Koliko znam, svi su takvi, obojene žilice na sivoj podlozi. Medu leptirima uskoro su se počela pojavljivati i žuta krilca, da bi ih onda sasvim zamijenila. Tu i tamo dolepršala bi mrljica neke druge boje, a onda su naišli na tanak sloj grimiznih krilaca zalutalih medu žuta. Zatim su vidjeli isti takav sloj svijetloplavih. Jena se osjećala nekako nestvarno, kao da pluta u moru svjetla, a raznobojni oblaci bešumno je prate. I tada se kroz more leptira ukazala nepomična pozadina. Brod je ostavio za sobom šarene oblake i krenuo prema tlu. Pilot je pritisnuo nekoliko dugmeta, pokrenuo nekoliko sklopki i brod se potako spustio na tlo, tako da se to jedva osjetilo. Evo nas, gospođo. Nadam se da ste uživali u vožnji rekao je pilot. Da, odgovorila je Jena ,jesam. Bilo je prekrasno. Polako je otkopčala pojas. Želim vam mnogo sreće. Kad se budete vraćali, slobodno zatražite mene kao pilota. Zovem se Dal Johnson. Volio bih ponovo doći ovamo. Osjećam se kao da sam u nekom divovskom kateidoskopu. Pritisnuo je dugme sa strane i dodao. Sada će se vrata dati otvoriti. Do videnja! Hvala vam, Dale, rekla je Jena smiješeći se. Ako budem mogla birati, tražit ću opet, vas izašla je iz kabine i otvorila vanjska vrata.
Leo i njegova kćerčica Betsy promatrali su brod dok se iz raznobojnih oblaka spuštao prema tlu. Betsy ga je čvrsto držala za ruku i očarano promatrala brod. Vidjela je već mnogo brodova, ali nikada dosad nije vidjela telepata. A sad će ga i upoznati! Pitala se, je li sličan Jaku Mellaninu, kojeg je gledala u video-showovima, visok, plavokos, prodornih plavih očiju i široka osmijeha. Tata joj je rekao da su telepati kao svi drugi ljudi, ali ona u to baš nije bila sigurna. Kako je mogao znati, kad ni on nikada nije upoznato nijednog od njih? A o ovome koji je dolazio nije joj znao baš ništa reći. Kazao je samo da je vrlo teško doći do telepata i da ljudi iz sjedišta sektora nisu znali reći koga će im zapravo poslati.
Brod se spustio i zaustavio na tlu. Otac je rekao Betsy, idemo, dušo. Krenuli su prema brodu. Nadala se da će telepat biti simpatična osoba. Sjetila se onog zlog telepata iz posljednjeg filma Jaka Metlanina. Još grčevitije je stisnula očevu ruku i primaknula se k njemu. Odjednom su se vrata broda pokrenula i Betsy je zastala. Vrata su polako i necujno kliznula gore i u prolazu se ukazala sjedokosa žena u svijetloplavom ogrtaču. Zar je to telepat? Betsin otac je krenuo naprijed, pružio ruku i nešto rekao. Hvala, gospodine Landa odgovorila je sjedokosa žena. Sasvim smo dobro putovali. Zovem se Jena Thomas. Molim vas, zovite me Leo. A ovo , stupio je u stranu i pokazao rukom prema Betsy koja je zaostala ,ovo je moja kći Betsy. Zdravo, Betsy! Drago mi je što smo se upnznale rekla je žena smiješeći se, a pod šumom bijele kose blistale su joj plave oči. Betsy se sjetila što je pristojno reći u takvim prilikama i odgovorila. Drago mi je. A onda je, skupivši hrabrost, sumnjičavo upitala, jeste li vi zaista telepat, gospodo Thomas? Jesam, Betsy. Ali, molim te, zovi me Jena. Ja sam ti prestara za te formalnosti. Još se veselije nasmiješila, a oko kutova ociju i usana pojavile su joj se male lepeze bora. Kladim se da ti baš ne izgledam kao telepat, jel? Betsy je zatresla glavom. Više mi izgledate kao bakica. Leo je dodao,
Boijm se da je ona očekivala da će doći Jak Metlanin ili netko sličan njemu. Jena se nasmijala. Pa dobro, ja i jesam bakica. A što se tiče Jaka Mellanina i ja sam mnogo bolje izgledala prije nego što sam otišla u mirovinu. Obraćajući se Leu, dodala je, Posljednjih nekoliko godina nisam više htjela prihvatiti nijedan zadatak, ali oni u Sektoru ovaj put su zaista već bili očajni i rekli su mi da je stanje ovdje takvo da više ne mogu čekati dok netko od mladih bude slobodan. Pa stanje je ovdje zaista prilično ozbiljno. Ako se ovo nastavi, za šest mjeseci više nećemo moći proizvoditi hranu, a tri mjeseca poslije toga . . . Sektor nema toliko brodova da bi mogao evakuirati deset tisuća ljudi. Jena je zabrinuto kimala. To je istovremeno i razlog, nastavio je Leo, što nas je tako malo došlo da vas dočekamo. Svi rade ili na preostalim farmama, ili u laboratorijima. Uložili smo mnogo truda u proučavanje tih leptira, ali nismo saznali bogzna koliko što bi nam moglo biti od praktične pomoći. ` Možete li mi ukratko reći šta ste saznali? Na koji način vam oni uništavaju polja i zašto mislite da su inteligentni? Dok vam pričam, možemo polako krenuti prema vašem stanu, da se malo osvježite prije večere. Hvala vam. To bi baš bilo dobro. Leo je pokazao rukom prema skupini zgrada i oni su krenuli. Protrljao je bradu. Ova vaša dva pitanja usko su povezana. Ukratko ću vam izložiti što se dogodilo. Prvih nekoliko godina kolonija je naprosto cvala, podigli smo farme, sijali i želi. Budući da je sve tako dobro krenulo, dovodili smo ovamo sve više ljudi i podizali nova sela i farme. Ali onda se dogodilo nešto vrlo čudno. Leptiri su počeli stvarati debele oblake iznad najstarijih farmi, zaklanjajući gotovo svu svjetlost. Naravno, usjevi na tim farmama bivali su za tjedan dana uništeni. Nakon toga su se oblaci razrijedili na svoju uobičajenu debljinu i, što je najčudnije preostali leptiri ponovo su zasijali to tlo. Ponovno zasijali ... ponovila je Jena. . Da. Čini se da su skupili sjemenje domaćeg bilja i zasijali ga na zemljištu gdje je prije bila farma. Kao što vjerojatno pretpostavljate, to nas je zbunilo i počeli smo istraživati uzroke te pojave, ali u početku nas to nije previše zabrinjavalo. Na kraju krajeva, mislili smo, u najgorem slučaju morat ćemo svakih nekoliko godina premještati farme. To baš nije ugodno, ali smatrali smo da se s tim moramo pomiriti ako nema drugog rješenja. .No, očito, leptiri nisu dugo oklijevali da napadnu i druge vaše farme. Da, kimnuo je Leo. S vremenom su i druge farme bile uništene. Svaki put bi napali najstariju preostalu farmu i svaki put je vremenski razmak između podizanja farme i njena uništenja bio sve kraći. Nakon nekog vremena uspjeli smo izračunati funkciju po kojoj se to vrijeme smanjuje, kao što sam vam rekao, preostaje nam, još šest mjeseći do posvemašnjeg kraja. Poslije toga imat ćemo rezervne hrane za tri mjeseca. A poslije toga . . . Čak i kad bi Sektor imao dovoljno brodova, znate i sama kakva se politika vodi u vezi s kolonijama . . . Slegnuo je ramenima. Shvaćam. Jeste li pomišijali da je to uništavanje i ponovno zasijavanje tla možda samo instinktivna radnja? Na kraju krajeva, ti leptiri su vjerojatno slični zemaljskim insektima, koji također izvode vrlo složene radnje. Možda. No ako je zaista tako, onda ova kolonije zbilja nema sreće. Leptiri su, naime, nezaobilazna karika u ekosistemu Teliata, pa ako ih uništimo, Teliat će biti nepogodan za nastanjivanje. No postoje još neki razlozi koji govore u prilog tome da se radi o inteligentnom, a ne instinktivnom ponašanju. Instinktivno ponašanje po svojoj je definicijt nefleksibilno. Medutim leptiri sve brže i u sve kraćem vremenu reagiraju na nove farme. Čini nam se, premda smo u tome možda malo pristrani, da oni uče. Isto tako smo otkrili, kad ponovo zasijavaju tlo, da ne uzimaju bilo koje sjeme, nego mješavinu one flore koja je rasla na tome mjestu prije nego što je ondje podignuta farma. To je vrlo zanimljivo, premda još ništa ne dokazuje odgovorila je Jena. Da, znamo. Ali ako su zaista inteligentni . . . Koliko nam je poznato, komunikacija među vrstama vrlo je spor proces, a mi nemamo mnogo vremena, pa smo zaključili da je sada krajnje vrijeme da se nešto poduzme. Da, to može potrajati. No kad jednom uspijemo uspostaviti kontakt, onda obično dođemo i do rješenja, ako ne na potpuno zadovoljstvo svih, a ono barem uspijemo spriječitl katastrofu. Ako su zaista inteligentni, šest mjeseci trebalo bi da bude , dovoljno vrijeme.Topli povjetarac šuškao je kroz lišće i čahurica je, smještena sigurno u rašljama grančice, svjetlucala kao zgusnuta duga na raznobojnom svjetlu. Jedva vidljiv kroz ljusku čahure, unutra se meškoljio sivi leptir. Krhka ljuska pukla je na nekoliko mjesta. Iz raspuknute ćahurice izmigoljio je leptir, otpuzao po grančici do tamnozelenog lista, raširio velika krila i ležao nepomično na suncu. Njegova krila, siva kao zatamnjeno staklo, bila su prekrivena gustom mrežom sitnih grimiznih vlakana, čija se boja prema rubovima prelijevala u naračasto. Leptirova raširena krila prekrivala su list kao neka sjena. Iako se šareno svjetlo igralo po površini lista, ondje gdje su bila krila te igre nije bilo i činilo se kao da su ta krila mračne pruge iza kojih počinje neki drugi svijet. Leptir se odmarao, strpljivo čekajući, krila otvorenih prema treperavoj svjetlosti. Već u svom preobražaju predodreden da poprimi točno odredene boje, prepustio se blagoj svjetlosti. Iznad njega plesali su oblaci leptira, stvarajući more boja koje su se pretapale jedna u drugu, ovisno o tome kako je koja skupina treperila krilima. Odjednom se točno iznad njega pojavila biještava grimizna traka u oblaku blijedožute boje. Već pri prvom nagovještaju te boje leptirova krila su se napela i zadrhtala. A onda, kad je grimizna traka došla još bliže, leptir se otrgnuo od grančice i snažnim zamasima krila otisnuo u nebo, gonjen instinktom da se pridruži svojima. S obližnjeg drveća poletjeli su i drugi leptiri prema nebu. Grimiz na njihovim krilima stopio se s bojom oblaka, čiji su ritam odmah i oni uhvatili. Jena je usredotočila misli na oblak, fiksirajući najprije jednog leptira, pa drugog i onda sljedećeg. Pokušavala se koncentrirati na njihov centralni živčani sistem i na način koji ni njoj samoj nije bio jasan, doprijeti do kompleksne i promjenjive strukture koja se ondje nazirala. Tražila je kompleksne strukture koje bi, ako ih nađe, mogla povezati s osjetilnim slikama ili s njihovom motorikom. Izolirala je nekoliko struktura, najprije one koje upravljaju frekvencijom lepeta krila i širinom zamaha. S osjetilnim strukturama bilo je već teže, vizuelne i taktilne impresije tisuća i tisuća krila stvarale su takav senzorni kaos da se nije moglo razaznati ništa više osim nekoliko pravilnosti koje su se dale povezati s neurostrukturama, Sa tako skučenim uvidom u osnovne osjete bilo je vrlo teško dokučiti misaone strukture. Tu i tamo Jena je, doduše, naišla na kakav trag misaone strukture kad bi se pažnja leptira usmjerila na neki novi osjetilni poticaj, promijenila bi se frekvencija lepeta krila i širina zamaha a u misaonim strukturama nastao bi iznenadni obrat. Medutim, nijednom joj nije uspjelo da locira kauzalru strukturu. Činilo joj se da je samo sekundu prije bila tu, ali je nestala čim se ona pokušala približiti. Jena je polako ustajala s mjesta gdje je ležala. Opet ništa, razmišljala je nesretno. U ova tri duga mjeseca samo neuspjeh za neuspjehom. A ostalo je još vrlo malo vremena. Protegnula se. U tih petnaest minuta što je ležala mišići i kosti su joj se ukočili i počela je drhtati, iako vjetar nije bio hladan. Sve sam starija, mislila je, nisam više čak ni živahna starica, naprosto sam stara. Stara i beskorisna. Tužno se zagledala u nebo i u tamnu masu u kojoj je odmah prepoznala gusti oblak milijuna leptira, odnosno onoga što se tu smatralo leptirima. Oni su se, naime, po mnogo čemu razlikovali od leptira kojih se sjećala sa Zemlje. Bili su mnogo veći, raznobojniji, gotovo su neprestano lebdjeli u zraku, nalazili su se obično u velikim skupinama i bavili se složenim aktivnostima, među koijma je glavno mjesto zauzimalo uništenje farmi. Tako su različiti, razmišliala je Jena,a ipak su tako prepoznatljivi kao leptiri, poput zemaljskih leptira, teturavo su lepršali zrakom kao da su opijeni od nektara i nenavikli na slabu gravitaciju Teliata. Također, poput zemaljskih leptira, njihova neobična ljepota i nepresušna energija, usprkos krhkosti građe činila ih je pravim simbolima života. Kakve li ironjie, mislila je Jena, da upravo ta mala bića koja simboliziraju život uništavaju koloniju. A nisu oni bili samo simboli nego i mnogo više od toga, bili su temelj teliatske ekologije. Ti leptiri su stvarali živi pokrov koji se protezao preko cijele jedne strane planeta. Sivo blještavilo treperavih krila propuštalo je dovoljno stalne sunčane svijetlosti potrebne za stvaranje rezervi energije. Obojeni dijelovi krila reflektirali su pak dovoljno sunčane svjetlosti za život teliatskih biljaka. A kad su se leptiri spuštali da iscrpljene rezerve energije nadoknatle nektarom, služili su istovremeno kao jedini oprašivači bilja. Nakon posljednjeg spuštanja, kad su legli na jajašca i ugibali, njihova tijela su gnojila tlo. Gusjenice koje bi se izlegle iz jajašca hranile su se biljem sve do svoje metamorfoze i na taj način kontrolirale bujnu vegetaciju. Kako god okreneš, sve je lijepo složeno i na svome mjestu, razmišljala je Jena, a pitanje je samo ima li u svemu tome mjesta za nas. Blagovaonica je bila samo napola puna. Upravo je bilo u tijeku nekoliko važnih eksperimenata i mnogi su bili dežurni. Zbon krize koja je nastupila napušten je običaj da se cijelo naselje okupi za večerom. Ljudi u službi istraživanja radili su sada u smjenama. Jena je stala u red i gledala u pod, nije željela biti upletena ni u kakav razgovor. Osjetila je, miris što je doiazio iz kuhinje i namrštila se, opet gljive. Sada, kad su farme bile uništavane na samom početku, jedini svjež proizvod bile su gljive i klice sjemenja koje su imali u skladištu i kojeg je bilo sve manje. Osim toga, više od polovine njihovih rezervi hrane počelo se kvariti i činilo se da im ne preostaju ni ona tri mjeseca na koja su računali, nego najviše mjesec dana. Svi se nadaju čudu mislila je Jena, a ja ću ih, eto, iznevjeriti. Suspregnuvši uzdah, uzela je svoj poslužavnik i ogledala se po blagovaonici ne bi li ugledala Lea. Sjedio je sam, na drugorn kraju prostorije. Večera mu je stajala netakmuta a on je nešto bilježio u notes. Krenula je prema njemu, Slabodno? Upitala je. On je podigao pogled. Naravno, sjednite. Kakve ste danas bili sreće? Nikakve, odgovorila je Jena odmahujući glavom. To sam si i mislio, kazao je Leo turobno. Uvjeren sam da nisu inteligentni. Zatvorio je notes i podigao ruku da preduhitri njezin prosvjed. Danas smo utvrdili nešto važno nastavio je bez ikakve radosti u glasu. Otkrili smo zašto uništavaju farme. Sjećate li se da sam vam prije nekog vremena rekao kako sva njihova jajašca, bez obzira na to kojoj podvrsti pripadaju, sadrže iste gene, pa nam nije jasno otkud kasnije sve one razlike medu njima? Da, sjećam se, odgovorila je Jena. Kazali ste mi isto tako da u odraslim leptirima postoji dodatni genetski materijal i da je drugačiji kod svake od povrsta.
Tako je. E, vidite, sada smo utvrdili odakle te razlike. Čini se da leptiri te dodatne gene dobivaju od biljaka, ili modificiraju biljne gene, ili koriste biljke kao rezervoare gena. Ne znamo, još točno što se dogada; ali utvrdili smo da ti dodatni geni nisu nasljedni. Geni u jajčanoj plazmi kodiranu su tako da uvijek nastaje samo jedna vrsta gusjenice. A onda svaka ta vrsta, hraneći se biljkama, uzima gene potrebne za svoju preabrazbu u leptire. Budući da različite biljke imaju različite gene i1i se koriste za skladištenje različitih gena nastaje velik broj podvrsta leptira. Zaista vrlo zanimljivo, rekla je Jena, zaboravivši na svoju malodušnost. To znači da postoji čvrsta veza izmedu biljaka i leptira. Leptiri oprašivanjem i zasijavanjem kontroliraju biljne vrste, a biljke pak utječu na rasprostranjenost različitih podvrsta leptira. Da. To je zanimljivo i to me konačno uvjerilo da je ponašanje leptira instinktivno, a ne inteligentno. Kad uništavaju farme i ponovo zasijavaju tlo, oni zapravo brane svoju genetsku osnonvu. Ako to nije instinkt, onda ne znam što je. A ako zaista , nisu inteligentni, bojim se da za našu koloniju zaista nema nade. Jena je uzdahnula. Da, bojim se da je tako, Leo. Kad bi se radilo o inteligentnim bićima, morali bismo ih nekako nagovoriti da promijene svoje ponašanje. No ako je njihovo ponašanje instinktivno i organizmi im nisu osjetiIni, onda se to ponašanje mora promijeniti silom izvana. Premda telepati u nekim slučajevima mogu promijeniti neuralne aktinvosti koje izazivaju instinktivno ponašanje, u ovom slučaju trebalo bi to učiniti kod svakog od milijardi i milijardi organizama posebno. Čak i kad bi na tome radili svi telepati našeg Sektora, trajalo bi to desetljećima. A mi i imamo vrlo malo vremena. Da. Bojao sam se da je upravo tako. U svakom slučaju, sutra ću pokušati urediti da nekako otpremim Betsy odavde. Jena je opet spustila pogled. Samo ćete gubiti vrijeme, Leo rekla je tiho. Znate kakva su pravila, nitko nema pravo napustiti koloniju koja propada. Neće ni mene pustiti da odem. Što? Pa vi niste bili član kolonije, vi se niste svojevoljno odlučili za Teliat. Razloga ima koliko hoćete, Leo, odvratila je. Gotovo svi brodovi mobilizirani su na Lilliandu, jer ondje prijeti izbijanje rata izmedu ljudi i urođenika. Ostali brodovi jedva pokrivaju redovite linije i nitko neće žrtvovati brod da bi spasio telepata, osobito telepata kojem je, u najboijem slučaju, preostalo nekoliko godina života. Osim toga, moram vam to reći, telepata koji je možda i izgubio svoju sposobnost. Što time hoćete reći? Jena je duboko uzdahnula. Postoji mogućnost da sam izgubila svoju telepatsku sposobnost, ponovila je. Možda su leptiri ipak inteligentni, samo ja to ne mogu dokučiti. Nisam mislio da je i to moguće, rekao je Leo zabrinuto. Zar ne možete biti sigurni? Možda biste to mogii provjeriti na nekome od nas. To ništa ne dokazuje. Ljudi obično misle o telepatima kao o ljudima koji mogu čitati misli, no misli su zapravo samo šablone moždanih aktivnosti koje ja mogu osjetiti i donekle na njih djelovati. A budući da su misli u mozgu, pojavljuie se kao faktor i veličina. Kad se radi o mozgu sasvim drugačije veličine ili strukture, telepat mora promijeniti djelokrug, fokus svojih osjetila, i u tome je ključ telepatije.Nevolja je što ta sposobnost fokusiranja s godinama opada, pa se bojim da su leptiri doista inteligentni i da mi prije deset godina ne bi bilo teško da to uočim. Ali prije ste mi rekli, da možete osjetiti njihove motoričke i senzorne strukture, kazao je Leo. Prema tome, njihovi mozgovi očito nisu premaleni. Nije baš tako. Senzorna i motorička mreža obično je jednostavna i rasprostrta na neki standardan način preko cijele površine mozga. To je neka vrsta izobličene projekcije organizma. Apstraktne šablone misli mnogo su složenije, zgusnute su, nepristupačne. Postoji mogućnost da su odviše zgusnute i izvan moga dosega.
Do đavola ,promrmljao je Leo više za sebe. Jena nije ništa rekla. Sjedila je poduprijevši rukom bradu i promatrala drugu ruku koja joj je počivala u krilu. Vidjela je mrežu sitnih bora koje su je prekrivale i plave vene ispod kože. Kad je pružila ruku da dohvati čašu, lagano je podrhtavala. Na trenutak joj se ta ruka učinila kao leptirovo krilo prošarano plavim žilama, krhko i drhtavo, ali ipak smrtonosno. Niste vi krivi, Jena, naposljetku progovori Leo. Velika je mogućnost da leptiri zaista nisu inteligentni. A čak i ako jesu, ne možete ništa protiv svojih godina. Jedino mi je žao što neće da vas evakuiraju. Ni to nije važno, Leo, barem meni. Spokojno ću prihvatiti smrt. Teško je kad čovjek ostari. Mučno je osjećati kako vas napušta snaga, kako polako slabite i osjećate da ćete na kraju ovisiti o drugima. Teško je ujutro sav ukočen dizati se iz kreveta i gledati u ogledalu lice starice. Znate, i ja sam nekada bila lijepa. Još ste lijepi ,rekao je Leo blago. Bore na licu samo pokazuju vaš plemteniti karakter. Jena se nasmiješila. Baš vatm hvala. Znate, sve donedavno iznenadila bih se svaki put kad bih se pogledala u ogledalu. Nisam se osjećala starom, pa zašto bih onda tako izgledala? Znam da je to glupo, no upravo sam se tako osjećala. A kad sam se s tim pomirila. Smrt će mi biti olakšanje, premda me ta poimisao još pomalo plaši. No žao mi je vas mladih, vi na to sigurno niste tako spremni kao ja. Ne, nismo. Barem ja nisam, odgovorio je Leo, udarajući lagano šakom o stol. A i vi ne biste smjeli biti. Obuzela vas je malodušnost. Ostaje nam još mjesec dana prije nego što potpuno odustanemo. A u mjesec dana svašta se može dogoditi. U snu su se Jenini mišići lagano napeli a oči kolutale ispod zaklopljenih vjeda. U tom snu bila je opet na Zemlji, bila je djevojčica, s mamom, tatom, bratom i bakom. Baka. Sve je postalo nekako čudno otkad je baka došla da živi s njima. Sjećala se, ili joj se to samo činilo, posjeta baki dok je još živjela na selu. Baka je tada bila dobra i ljubazna. Pekla im je kolače i pričala čudesne priče iz svog djetinjstva. No sada, otkad živi s njima, sasvim je drugačija. Više ne može hodati bez nečije pomoći. Gotovo i ne zapaža nju, Jenu, i više ne peče kolače.
Umjesto što sam se pokušavala fokusirati na svakog pojedinog leptira, trebalo je da se defokusiram, da pokušam shvatiti strukturu interakcije među leptirima ili možda, medu skupinama. Ti oblaci leptira možda su inteligentni samo kao cjelina ili svaki oblak ima svoju strukturu instinktivnog ponašanja. Bilo kako bilo, postoji mogućnost da uspijem. Moje godine mogle bi mi pri tome samo koristiti, pomoći mi da se defokusiram, bolje nego što bi to uspio bilo koji mladi telepat. Izaći ću i pokušati, odlučila je, ionako neću moći zaspati od neizvjesnosti. Ustala je i počela se oblačiti, no onda je odjednom zastala. Defokusiranje bi moglo biti opasno, pomislila je. Nisam nikada čula da je netko pokušao nešto takvo, sigurno ne bez razloga. Bolje je da ostavim poruku za Lea, napisat ću mu što namjeravam učiniti, pa ako se dogodi ono najgore, imat će vremena da dovedu nekoga drugog. A onda je zatresla glavom i nasmijala se, Gledaj ti mene... ako se dogodi ono najgore... kakva melodramatičnost! Rekla sam da sam spremna suočiti se sa smrću, ako tako mora biti. Pa čak i ako nisam, postoje tisuće drugih koje također nisu. Radi njih moram pokušati. Obukla se i izašla iz kuće. Prikvačila je poruku na Leova veata, a onda se uputila preko polja do farme na kojoj je bila prethodnog dana. Tu je koncentracija leptira bila prilična i to će joj, mislila je, pomoći da dokuči njihovu strukturu misli. Izabrala je zgodno mjesto pokraj sasušenog polja graha te legla na tlo, opuštajući mišiće i smirujući misli. Nakon nekoliko minuta upravila je misli gore, sve dok nije posvuda oko sebe osjetila čvoriće aktivnosti u mozgovima leptira kojt su letali iznad farme. No umjesto da se fokusira na jedan od čvorića, izabrala je jednu referentnu točku i pustila svoje misli da se šire. Polako je počeia osjećati strukture. Unutar oblaka krila leptira udarala su složnim ritmom, šaljući tako pulsirajuće svjetlo s jednih krila na druga. Trodimenzionalna konfiguracija leptira polako se mijenjala, mljenjajući i ritam pulsiranja. Na neki način, osjećala je Jena, mijenjaju se i boje, pomiču se za nekoliko nanometara i grade složenu strukturu frekvencije i boja. A onda je Jena, u prekrasnom bljesku saznanja, shvatila kako je ta struktura povezana s tlom ispod sebe. Pustila je svoje misli da se rasprostru još više i dalje te uspjela dokučiti strukturu u drugom oblaku i interakciju među njima. Sistemi struktura bivali su sve složeniji i složeniji a njezine misli prostirale su se sve dalje. Pa ipak, nije nailazila ni na kakav osjećai svijesti ili perceptivnosti , samo na sve složenije strukture interakcije. Posegnula je dalje i osjetila nekakvo upozorenje iznutra. Oklijevala je... možda leptiri i nisu inteligentni, možda je ovo samo dio rijetkog vrlo složenog instinktivnog mehanizma. No čak i ako je tako, možda bih to mogla promijeniti uspijem li dokučiti pravu strukturu, mislila je. Sada su joj misli bile već toliko raspršene da više nije bila sigurna osjeća li ih. Nadvijale su se nad kompleksnom strukturom boje i frekvencija koje je pokušavala dokučiti i promijeniti, a stalne promjene u ritmu krila i boja počele su ih ometati. Ohrabrujući sama sebe, Jena se opustila i osjetila kako joj se misli raspršuju preko i uokolo sistema dinamičnih struktura što su polako izmicale njezinu shvaćanju, ogromnog sistema nekontroliranih, nesvjesnih misli, koji je održavao sam sebe, sva bića i cijeli ekosistem o kojem je i sam ovisio u savršenoj ravnoteži. Mudro je osjećala kako joj disanje postaje sve slabije i u konačnom naporu prisilila svoje misli da se prostru izvan svojih granica pokušala je dodirnuti, barem malo promijeniti te strukture. Misli su joj se stopile s treptavim bojama obuhvaćajući cijeli oblak, a svijest je polako nestajala. Leo je kleknuo pokraj Jene. Puls joj je bio mrtav, više nije disala. Tijelo joj se hladilo. Bilo je prekasno. Proklinjao je sebe što je tako dugo ostao u laboratoriju, proklinjao je nju što je ostavila poruku na vratima umjesto, da ga je nazvala. To se nije moralo dogoditi, pomislio je, nije se smjelo dogoditi. Klečeći kraj njezina tijela, mirnog i krhkog, zaplakao je. A onda je, nakon nekog vremena, nešto prodrlo kroz njegovu bol. Kroz suze je pogledao u nebo. Gore nije bilo ničega i on se zbunjeno ogledavao, pokušavajući shvatiti što se dogodilo. I onda je shvatio, sumraka je nestalo, a svjetlo teliatskog dana prosipalo se posvuda oko njega. Zatim su stigli izvještaji sa svih mjesta na dnevnoj strani planeta,pokrovi sumraka digli su se i sa svih drugih farmi, čak i onih tek podignutih, na kojima su biljke još rasle. Jena je uspjela uz cijenu svoga života. Jena se probudila, ako se to može nazvati buđenjem. Svijest ju je polako preplavljivala kao izlazak sunca, prvo. mutna percepcija . . . nečega, a onda su djelići svijesti doprli do nje kao sunčane zrake koje probijaju maglu. .Bilijuni i bilijuni -krila, koja su lepetala u vrtlogu boja, cijela džungla stabljika i listića, slike zaustavljenog izlaska sunca s naletima vjetra, ogromna polja velikih listova što su treperili na povjetarcu, bujice koje su sebi krčile put kroz polja i šume svi ti fragmenti su se stopili i cijeli planet je treperio oko nje. Nad njom se plavjelo nebo, ogromna kupola plavetnila koje je prelazilo grimiznu boju lavande, izlazak sunca zaustavljen za sva vremena. A kroz sve to treperila je Jenina svijest, dinamična prisutnost svjetlosti među bilijunima krila, raspršenih po cijelom planetu. Pod okriljem njezine svijesti titrale su sve slabije lokalne strukture i Jena ih je vodila, mijenjala, prilagodavala njihove frekvencije i boje, pletući novu čahuru od svjetla i boje oko cijelog planeta, čahuru koja će pomoći da se na njemu rodi novi život.
Autor:Thomas Ericson
Oblici života na bilo kojem planetu obično tvore kompleksnu ekološku mrežu. No struktura te mreže može ponekad biti neobična i sasvim različita od nama poznatih. Bio je sumrak. Na sivoj površini ribnjaka odražavalo se nebo vrtlog treperećih ali prigušenih boja i tamnih mrlja. U posljednjih tjedan dana blještave titrave boje na Teliatu postale su . prigušene i farma je polako venula u sumraku koji se zlokobno nadvio nad njom. Obavijene titravim sjenama, dugačke gredice mladica, do prije tjedan dana zelene i bujne, sada su stršale iz zemlje kao sasušene grančice. A iznad njih, kao neki ogromni kumulus, nadvio se oblak leptira i zaklanjao gotovo svu svjetlost. Znate, gospođo, putnicima nije dopušten ulazak u kabinu no kako smo ovaj put vi i ja jedini , odlučio sam da se toga ne držim. Uostalom, čemu i služe pravila nego da ih ponekad kršimo. Osim toga, zaista bi bila šteta da propustite onaj prizor slijetanja, leptiri Teliata jedno su od čuda svemira. Pilot je pri tome mudro kimao. . Baš čudno. A ja nikad nisam čula ni za taj planet ni za njegove leptire, sve dok me nisu pozvali iz sektorskog sjedišta. Prvo, taj planet je, može se reći, novo otkriće, kolonija je stara samo tri godine i nije se još mnogo čulo o njoj. Drugo, kad se sve to promatra odozdo, nije baš neki naročit prizor, to jest, nije ni približno tako lijepo kao kad se spuštate kroz atmosferu i okruženi ste svim tim silnim leptirima i tisućama boja, što je zaista neopisivo. Upravo sam stoga prekinuo odmor i dobrovoljno se javio za ovaj let. Onda je to zaista nešto posebno ,odgovorila je Jena. Pa i jest, gospođo , rekao je prosijedi pilot. Uzeo bih ja ovaj let i besplatno. Postrance ju je pogledao. Onima iz sektora bit će da se zaista žuri da vas pošalju tamo kad su organizirali specijalni let, a zna se kakva je trenutno situacija sa svemirskim brodovima. Jena je suspregnula osmijeh. Da. Nije to nikakva tajna. Kolonija ima ozbiljnih problema s leptirima. Očito je, budući da su baš mene pozvali, da u Sektoru misle kako ti leptiri posjeduju priličnu inteligenciju. Pilot je podigao obrve i bacio još jedan pogled na Jenu. Zaista? Nadam se da se ne šalite na moj račun, gospođo. Ne, istina je. Ja sam telepat. Da nije istina, zašto bi nekoga uopće slali onamo? Budući da i vi radite u sektorskoj službi, znate da je jedino za što se telepati praktički koriste kamunikacija među vrstama. Da, odmah sam pogodio što ste. Samo mi je teško povjerovati da su ti leptiri pametni. Da su prekrasni, u to nema sumnje. Ima ih mnago. Ali njihova tjelešca nisu veća od moga malog prsta a krila su im veličine moga dlana. Čini mi se čudno da bi nešto tko maleno moglo biti inteligentno. A, vidite, čini se da vaši pretpostavijeni misle drugačije, odgovorila je Jena, jer inače ne bi poslali nekoga tko je jednom nogom već u grobu da prošeta preko pola sektora. Da, čini se da zaista misle drugačije, potvrdio je pilot zamišljeno. To je vjerojatno istina, samo blago rečena. No ako smijem reći gospođo, otkako sam vidio kako se spretno snalazite na brodu, nisam baš više siguran u te vaše godine. Hvala vam, odgovorila je Jena, čudeći se sama sebi što joj toliko godi njegov kompliment. Da, bit će da sam još uvijek dovoljno živahna. U tom trenutku začuo se signal i pilot je bacio pogled na kontrolnu ploču. Pritisnuo je neke kontrole i njihovi sigurnosni pojasevi malo su se napeli kad je brod počeo usporavati. Sad ćemo uć u atmosferu, gospodo. Kada ćemo vidjeti leptire? Još neko vrijeme nećemo. Čini se da lebde nisko, prema tlu. Možda je ovdje, gore, previše ultravioletnih zraka za njih. Ali ne bojte se imat ćete ih prilike dobro pogledati, prolazit ćemo izmedu njih gotovo pet minuta. Sloj je debeo petsto do sedamsto metara, a između njih prolazimo sporo, da ih ne ozlijedimo. Znate za zakon o održanju lokalnih vrsta. .Jena je kimnula i neko vrijeme su sjedili bez riječi. Začuo se drugi signal. Uskoro stižemo, kazao je pilot veselo. Dotaknuo je nekoliko sklopki i dodao: Tako, sad sam malo depolarizirao pramac, no imat ćete još bolji poged kad udemo medu leptire i kad se dokraja depolariziramo. .Kroz prednju stijenu, što je sada postala prozirna, Jena je zapazila titravu sivu površinu, nešto poput površine jezera koju u sumrak nabire povjetarac. Vrijeme je prolazilo. Začuo se je još jedan signal, brzina je dosegla vrijednost gravitacijske, a onda se smanjila napola. Nemirne sjenke polako su lepršale oko broda dižući se. Jenu su podsjećale na njezino djetinjstvo na Zemlji, na jesen, kad bi se lišće sasušilo, posmeđilo i padalo na zemlju, samo što je ovdje bilo obratno, cijela šuma lišća lepršala ja prema nebu. To je samo pocetak, rekao je pilot tiho. Ovi u gornjem sloju slabo se vide jer su bijeli i odbijaju mnogo svjetlosti. Ali sto se ide niže, nailazi se na sve više najrazlicitijih boja, cijeli ekosistem. Malopomalo pilot je dokraja depolarizirao pramac i Jena se našla u raskošnoj raznobojnoj svjetlosti. Spuštali su se polako kroz oblak leptira na čijim su se prozirnosivim krilcima živo ocrtavale zelene žilice. Da, rekao je pilot prigušenim glasom, odgovarajući na Jenino pitanje. Koliko znam, svi su takvi, obojene žilice na sivoj podlozi. Medu leptirima uskoro su se počela pojavljivati i žuta krilca, da bi ih onda sasvim zamijenila. Tu i tamo dolepršala bi mrljica neke druge boje, a onda su naišli na tanak sloj grimiznih krilaca zalutalih medu žuta. Zatim su vidjeli isti takav sloj svijetloplavih. Jena se osjećala nekako nestvarno, kao da pluta u moru svjetla, a raznobojni oblaci bešumno je prate. I tada se kroz more leptira ukazala nepomična pozadina. Brod je ostavio za sobom šarene oblake i krenuo prema tlu. Pilot je pritisnuo nekoliko dugmeta, pokrenuo nekoliko sklopki i brod se potako spustio na tlo, tako da se to jedva osjetilo. Evo nas, gospođo. Nadam se da ste uživali u vožnji rekao je pilot. Da, odgovorila je Jena ,jesam. Bilo je prekrasno. Polako je otkopčala pojas. Želim vam mnogo sreće. Kad se budete vraćali, slobodno zatražite mene kao pilota. Zovem se Dal Johnson. Volio bih ponovo doći ovamo. Osjećam se kao da sam u nekom divovskom kateidoskopu. Pritisnuo je dugme sa strane i dodao. Sada će se vrata dati otvoriti. Do videnja! Hvala vam, Dale, rekla je Jena smiješeći se. Ako budem mogla birati, tražit ću opet, vas izašla je iz kabine i otvorila vanjska vrata.
Leo i njegova kćerčica Betsy promatrali su brod dok se iz raznobojnih oblaka spuštao prema tlu. Betsy ga je čvrsto držala za ruku i očarano promatrala brod. Vidjela je već mnogo brodova, ali nikada dosad nije vidjela telepata. A sad će ga i upoznati! Pitala se, je li sličan Jaku Mellaninu, kojeg je gledala u video-showovima, visok, plavokos, prodornih plavih očiju i široka osmijeha. Tata joj je rekao da su telepati kao svi drugi ljudi, ali ona u to baš nije bila sigurna. Kako je mogao znati, kad ni on nikada nije upoznato nijednog od njih? A o ovome koji je dolazio nije joj znao baš ništa reći. Kazao je samo da je vrlo teško doći do telepata i da ljudi iz sjedišta sektora nisu znali reći koga će im zapravo poslati.
Brod se spustio i zaustavio na tlu. Otac je rekao Betsy, idemo, dušo. Krenuli su prema brodu. Nadala se da će telepat biti simpatična osoba. Sjetila se onog zlog telepata iz posljednjeg filma Jaka Metlanina. Još grčevitije je stisnula očevu ruku i primaknula se k njemu. Odjednom su se vrata broda pokrenula i Betsy je zastala. Vrata su polako i necujno kliznula gore i u prolazu se ukazala sjedokosa žena u svijetloplavom ogrtaču. Zar je to telepat? Betsin otac je krenuo naprijed, pružio ruku i nešto rekao. Hvala, gospodine Landa odgovorila je sjedokosa žena. Sasvim smo dobro putovali. Zovem se Jena Thomas. Molim vas, zovite me Leo. A ovo , stupio je u stranu i pokazao rukom prema Betsy koja je zaostala ,ovo je moja kći Betsy. Zdravo, Betsy! Drago mi je što smo se upnznale rekla je žena smiješeći se, a pod šumom bijele kose blistale su joj plave oči. Betsy se sjetila što je pristojno reći u takvim prilikama i odgovorila. Drago mi je. A onda je, skupivši hrabrost, sumnjičavo upitala, jeste li vi zaista telepat, gospodo Thomas? Jesam, Betsy. Ali, molim te, zovi me Jena. Ja sam ti prestara za te formalnosti. Još se veselije nasmiješila, a oko kutova ociju i usana pojavile su joj se male lepeze bora. Kladim se da ti baš ne izgledam kao telepat, jel? Betsy je zatresla glavom. Više mi izgledate kao bakica. Leo je dodao,
Boijm se da je ona očekivala da će doći Jak Metlanin ili netko sličan njemu. Jena se nasmijala. Pa dobro, ja i jesam bakica. A što se tiče Jaka Mellanina i ja sam mnogo bolje izgledala prije nego što sam otišla u mirovinu. Obraćajući se Leu, dodala je, Posljednjih nekoliko godina nisam više htjela prihvatiti nijedan zadatak, ali oni u Sektoru ovaj put su zaista već bili očajni i rekli su mi da je stanje ovdje takvo da više ne mogu čekati dok netko od mladih bude slobodan. Pa stanje je ovdje zaista prilično ozbiljno. Ako se ovo nastavi, za šest mjeseci više nećemo moći proizvoditi hranu, a tri mjeseca poslije toga . . . Sektor nema toliko brodova da bi mogao evakuirati deset tisuća ljudi. Jena je zabrinuto kimala. To je istovremeno i razlog, nastavio je Leo, što nas je tako malo došlo da vas dočekamo. Svi rade ili na preostalim farmama, ili u laboratorijima. Uložili smo mnogo truda u proučavanje tih leptira, ali nismo saznali bogzna koliko što bi nam moglo biti od praktične pomoći. ` Možete li mi ukratko reći šta ste saznali? Na koji način vam oni uništavaju polja i zašto mislite da su inteligentni? Dok vam pričam, možemo polako krenuti prema vašem stanu, da se malo osvježite prije večere. Hvala vam. To bi baš bilo dobro. Leo je pokazao rukom prema skupini zgrada i oni su krenuli. Protrljao je bradu. Ova vaša dva pitanja usko su povezana. Ukratko ću vam izložiti što se dogodilo. Prvih nekoliko godina kolonija je naprosto cvala, podigli smo farme, sijali i želi. Budući da je sve tako dobro krenulo, dovodili smo ovamo sve više ljudi i podizali nova sela i farme. Ali onda se dogodilo nešto vrlo čudno. Leptiri su počeli stvarati debele oblake iznad najstarijih farmi, zaklanjajući gotovo svu svjetlost. Naravno, usjevi na tim farmama bivali su za tjedan dana uništeni. Nakon toga su se oblaci razrijedili na svoju uobičajenu debljinu i, što je najčudnije preostali leptiri ponovo su zasijali to tlo. Ponovno zasijali ... ponovila je Jena. . Da. Čini se da su skupili sjemenje domaćeg bilja i zasijali ga na zemljištu gdje je prije bila farma. Kao što vjerojatno pretpostavljate, to nas je zbunilo i počeli smo istraživati uzroke te pojave, ali u početku nas to nije previše zabrinjavalo. Na kraju krajeva, mislili smo, u najgorem slučaju morat ćemo svakih nekoliko godina premještati farme. To baš nije ugodno, ali smatrali smo da se s tim moramo pomiriti ako nema drugog rješenja. .No, očito, leptiri nisu dugo oklijevali da napadnu i druge vaše farme. Da, kimnuo je Leo. S vremenom su i druge farme bile uništene. Svaki put bi napali najstariju preostalu farmu i svaki put je vremenski razmak između podizanja farme i njena uništenja bio sve kraći. Nakon nekog vremena uspjeli smo izračunati funkciju po kojoj se to vrijeme smanjuje, kao što sam vam rekao, preostaje nam, još šest mjeseći do posvemašnjeg kraja. Poslije toga imat ćemo rezervne hrane za tri mjeseca. A poslije toga . . . Čak i kad bi Sektor imao dovoljno brodova, znate i sama kakva se politika vodi u vezi s kolonijama . . . Slegnuo je ramenima. Shvaćam. Jeste li pomišijali da je to uništavanje i ponovno zasijavanje tla možda samo instinktivna radnja? Na kraju krajeva, ti leptiri su vjerojatno slični zemaljskim insektima, koji također izvode vrlo složene radnje. Možda. No ako je zaista tako, onda ova kolonije zbilja nema sreće. Leptiri su, naime, nezaobilazna karika u ekosistemu Teliata, pa ako ih uništimo, Teliat će biti nepogodan za nastanjivanje. No postoje još neki razlozi koji govore u prilog tome da se radi o inteligentnom, a ne instinktivnom ponašanju. Instinktivno ponašanje po svojoj je definicijt nefleksibilno. Medutim leptiri sve brže i u sve kraćem vremenu reagiraju na nove farme. Čini nam se, premda smo u tome možda malo pristrani, da oni uče. Isto tako smo otkrili, kad ponovo zasijavaju tlo, da ne uzimaju bilo koje sjeme, nego mješavinu one flore koja je rasla na tome mjestu prije nego što je ondje podignuta farma. To je vrlo zanimljivo, premda još ništa ne dokazuje odgovorila je Jena. Da, znamo. Ali ako su zaista inteligentni . . . Koliko nam je poznato, komunikacija među vrstama vrlo je spor proces, a mi nemamo mnogo vremena, pa smo zaključili da je sada krajnje vrijeme da se nešto poduzme. Da, to može potrajati. No kad jednom uspijemo uspostaviti kontakt, onda obično dođemo i do rješenja, ako ne na potpuno zadovoljstvo svih, a ono barem uspijemo spriječitl katastrofu. Ako su zaista inteligentni, šest mjeseci trebalo bi da bude , dovoljno vrijeme.Topli povjetarac šuškao je kroz lišće i čahurica je, smještena sigurno u rašljama grančice, svjetlucala kao zgusnuta duga na raznobojnom svjetlu. Jedva vidljiv kroz ljusku čahure, unutra se meškoljio sivi leptir. Krhka ljuska pukla je na nekoliko mjesta. Iz raspuknute ćahurice izmigoljio je leptir, otpuzao po grančici do tamnozelenog lista, raširio velika krila i ležao nepomično na suncu. Njegova krila, siva kao zatamnjeno staklo, bila su prekrivena gustom mrežom sitnih grimiznih vlakana, čija se boja prema rubovima prelijevala u naračasto. Leptirova raširena krila prekrivala su list kao neka sjena. Iako se šareno svjetlo igralo po površini lista, ondje gdje su bila krila te igre nije bilo i činilo se kao da su ta krila mračne pruge iza kojih počinje neki drugi svijet. Leptir se odmarao, strpljivo čekajući, krila otvorenih prema treperavoj svjetlosti. Već u svom preobražaju predodreden da poprimi točno odredene boje, prepustio se blagoj svjetlosti. Iznad njega plesali su oblaci leptira, stvarajući more boja koje su se pretapale jedna u drugu, ovisno o tome kako je koja skupina treperila krilima. Odjednom se točno iznad njega pojavila biještava grimizna traka u oblaku blijedožute boje. Već pri prvom nagovještaju te boje leptirova krila su se napela i zadrhtala. A onda, kad je grimizna traka došla još bliže, leptir se otrgnuo od grančice i snažnim zamasima krila otisnuo u nebo, gonjen instinktom da se pridruži svojima. S obližnjeg drveća poletjeli su i drugi leptiri prema nebu. Grimiz na njihovim krilima stopio se s bojom oblaka, čiji su ritam odmah i oni uhvatili. Jena je usredotočila misli na oblak, fiksirajući najprije jednog leptira, pa drugog i onda sljedećeg. Pokušavala se koncentrirati na njihov centralni živčani sistem i na način koji ni njoj samoj nije bio jasan, doprijeti do kompleksne i promjenjive strukture koja se ondje nazirala. Tražila je kompleksne strukture koje bi, ako ih nađe, mogla povezati s osjetilnim slikama ili s njihovom motorikom. Izolirala je nekoliko struktura, najprije one koje upravljaju frekvencijom lepeta krila i širinom zamaha. S osjetilnim strukturama bilo je već teže, vizuelne i taktilne impresije tisuća i tisuća krila stvarale su takav senzorni kaos da se nije moglo razaznati ništa više osim nekoliko pravilnosti koje su se dale povezati s neurostrukturama, Sa tako skučenim uvidom u osnovne osjete bilo je vrlo teško dokučiti misaone strukture. Tu i tamo Jena je, doduše, naišla na kakav trag misaone strukture kad bi se pažnja leptira usmjerila na neki novi osjetilni poticaj, promijenila bi se frekvencija lepeta krila i širina zamaha a u misaonim strukturama nastao bi iznenadni obrat. Medutim, nijednom joj nije uspjelo da locira kauzalru strukturu. Činilo joj se da je samo sekundu prije bila tu, ali je nestala čim se ona pokušala približiti. Jena je polako ustajala s mjesta gdje je ležala. Opet ništa, razmišljala je nesretno. U ova tri duga mjeseca samo neuspjeh za neuspjehom. A ostalo je još vrlo malo vremena. Protegnula se. U tih petnaest minuta što je ležala mišići i kosti su joj se ukočili i počela je drhtati, iako vjetar nije bio hladan. Sve sam starija, mislila je, nisam više čak ni živahna starica, naprosto sam stara. Stara i beskorisna. Tužno se zagledala u nebo i u tamnu masu u kojoj je odmah prepoznala gusti oblak milijuna leptira, odnosno onoga što se tu smatralo leptirima. Oni su se, naime, po mnogo čemu razlikovali od leptira kojih se sjećala sa Zemlje. Bili su mnogo veći, raznobojniji, gotovo su neprestano lebdjeli u zraku, nalazili su se obično u velikim skupinama i bavili se složenim aktivnostima, među koijma je glavno mjesto zauzimalo uništenje farmi. Tako su različiti, razmišliala je Jena,a ipak su tako prepoznatljivi kao leptiri, poput zemaljskih leptira, teturavo su lepršali zrakom kao da su opijeni od nektara i nenavikli na slabu gravitaciju Teliata. Također, poput zemaljskih leptira, njihova neobična ljepota i nepresušna energija, usprkos krhkosti građe činila ih je pravim simbolima života. Kakve li ironjie, mislila je Jena, da upravo ta mala bića koja simboliziraju život uništavaju koloniju. A nisu oni bili samo simboli nego i mnogo više od toga, bili su temelj teliatske ekologije. Ti leptiri su stvarali živi pokrov koji se protezao preko cijele jedne strane planeta. Sivo blještavilo treperavih krila propuštalo je dovoljno stalne sunčane svijetlosti potrebne za stvaranje rezervi energije. Obojeni dijelovi krila reflektirali su pak dovoljno sunčane svjetlosti za život teliatskih biljaka. A kad su se leptiri spuštali da iscrpljene rezerve energije nadoknatle nektarom, služili su istovremeno kao jedini oprašivači bilja. Nakon posljednjeg spuštanja, kad su legli na jajašca i ugibali, njihova tijela su gnojila tlo. Gusjenice koje bi se izlegle iz jajašca hranile su se biljem sve do svoje metamorfoze i na taj način kontrolirale bujnu vegetaciju. Kako god okreneš, sve je lijepo složeno i na svome mjestu, razmišljala je Jena, a pitanje je samo ima li u svemu tome mjesta za nas. Blagovaonica je bila samo napola puna. Upravo je bilo u tijeku nekoliko važnih eksperimenata i mnogi su bili dežurni. Zbon krize koja je nastupila napušten je običaj da se cijelo naselje okupi za večerom. Ljudi u službi istraživanja radili su sada u smjenama. Jena je stala u red i gledala u pod, nije željela biti upletena ni u kakav razgovor. Osjetila je, miris što je doiazio iz kuhinje i namrštila se, opet gljive. Sada, kad su farme bile uništavane na samom početku, jedini svjež proizvod bile su gljive i klice sjemenja koje su imali u skladištu i kojeg je bilo sve manje. Osim toga, više od polovine njihovih rezervi hrane počelo se kvariti i činilo se da im ne preostaju ni ona tri mjeseca na koja su računali, nego najviše mjesec dana. Svi se nadaju čudu mislila je Jena, a ja ću ih, eto, iznevjeriti. Suspregnuvši uzdah, uzela je svoj poslužavnik i ogledala se po blagovaonici ne bi li ugledala Lea. Sjedio je sam, na drugorn kraju prostorije. Večera mu je stajala netakmuta a on je nešto bilježio u notes. Krenula je prema njemu, Slabodno? Upitala je. On je podigao pogled. Naravno, sjednite. Kakve ste danas bili sreće? Nikakve, odgovorila je Jena odmahujući glavom. To sam si i mislio, kazao je Leo turobno. Uvjeren sam da nisu inteligentni. Zatvorio je notes i podigao ruku da preduhitri njezin prosvjed. Danas smo utvrdili nešto važno nastavio je bez ikakve radosti u glasu. Otkrili smo zašto uništavaju farme. Sjećate li se da sam vam prije nekog vremena rekao kako sva njihova jajašca, bez obzira na to kojoj podvrsti pripadaju, sadrže iste gene, pa nam nije jasno otkud kasnije sve one razlike medu njima? Da, sjećam se, odgovorila je Jena. Kazali ste mi isto tako da u odraslim leptirima postoji dodatni genetski materijal i da je drugačiji kod svake od povrsta.
Tako je. E, vidite, sada smo utvrdili odakle te razlike. Čini se da leptiri te dodatne gene dobivaju od biljaka, ili modificiraju biljne gene, ili koriste biljke kao rezervoare gena. Ne znamo, još točno što se dogada; ali utvrdili smo da ti dodatni geni nisu nasljedni. Geni u jajčanoj plazmi kodiranu su tako da uvijek nastaje samo jedna vrsta gusjenice. A onda svaka ta vrsta, hraneći se biljkama, uzima gene potrebne za svoju preabrazbu u leptire. Budući da različite biljke imaju različite gene i1i se koriste za skladištenje različitih gena nastaje velik broj podvrsta leptira. Zaista vrlo zanimljivo, rekla je Jena, zaboravivši na svoju malodušnost. To znači da postoji čvrsta veza izmedu biljaka i leptira. Leptiri oprašivanjem i zasijavanjem kontroliraju biljne vrste, a biljke pak utječu na rasprostranjenost različitih podvrsta leptira. Da. To je zanimljivo i to me konačno uvjerilo da je ponašanje leptira instinktivno, a ne inteligentno. Kad uništavaju farme i ponovo zasijavaju tlo, oni zapravo brane svoju genetsku osnonvu. Ako to nije instinkt, onda ne znam što je. A ako zaista , nisu inteligentni, bojim se da za našu koloniju zaista nema nade. Jena je uzdahnula. Da, bojim se da je tako, Leo. Kad bi se radilo o inteligentnim bićima, morali bismo ih nekako nagovoriti da promijene svoje ponašanje. No ako je njihovo ponašanje instinktivno i organizmi im nisu osjetiIni, onda se to ponašanje mora promijeniti silom izvana. Premda telepati u nekim slučajevima mogu promijeniti neuralne aktinvosti koje izazivaju instinktivno ponašanje, u ovom slučaju trebalo bi to učiniti kod svakog od milijardi i milijardi organizama posebno. Čak i kad bi na tome radili svi telepati našeg Sektora, trajalo bi to desetljećima. A mi i imamo vrlo malo vremena. Da. Bojao sam se da je upravo tako. U svakom slučaju, sutra ću pokušati urediti da nekako otpremim Betsy odavde. Jena je opet spustila pogled. Samo ćete gubiti vrijeme, Leo rekla je tiho. Znate kakva su pravila, nitko nema pravo napustiti koloniju koja propada. Neće ni mene pustiti da odem. Što? Pa vi niste bili član kolonije, vi se niste svojevoljno odlučili za Teliat. Razloga ima koliko hoćete, Leo, odvratila je. Gotovo svi brodovi mobilizirani su na Lilliandu, jer ondje prijeti izbijanje rata izmedu ljudi i urođenika. Ostali brodovi jedva pokrivaju redovite linije i nitko neće žrtvovati brod da bi spasio telepata, osobito telepata kojem je, u najboijem slučaju, preostalo nekoliko godina života. Osim toga, moram vam to reći, telepata koji je možda i izgubio svoju sposobnost. Što time hoćete reći? Jena je duboko uzdahnula. Postoji mogućnost da sam izgubila svoju telepatsku sposobnost, ponovila je. Možda su leptiri ipak inteligentni, samo ja to ne mogu dokučiti. Nisam mislio da je i to moguće, rekao je Leo zabrinuto. Zar ne možete biti sigurni? Možda biste to mogii provjeriti na nekome od nas. To ništa ne dokazuje. Ljudi obično misle o telepatima kao o ljudima koji mogu čitati misli, no misli su zapravo samo šablone moždanih aktivnosti koje ja mogu osjetiti i donekle na njih djelovati. A budući da su misli u mozgu, pojavljuie se kao faktor i veličina. Kad se radi o mozgu sasvim drugačije veličine ili strukture, telepat mora promijeniti djelokrug, fokus svojih osjetila, i u tome je ključ telepatije.Nevolja je što ta sposobnost fokusiranja s godinama opada, pa se bojim da su leptiri doista inteligentni i da mi prije deset godina ne bi bilo teško da to uočim. Ali prije ste mi rekli, da možete osjetiti njihove motoričke i senzorne strukture, kazao je Leo. Prema tome, njihovi mozgovi očito nisu premaleni. Nije baš tako. Senzorna i motorička mreža obično je jednostavna i rasprostrta na neki standardan način preko cijele površine mozga. To je neka vrsta izobličene projekcije organizma. Apstraktne šablone misli mnogo su složenije, zgusnute su, nepristupačne. Postoji mogućnost da su odviše zgusnute i izvan moga dosega.
Do đavola ,promrmljao je Leo više za sebe. Jena nije ništa rekla. Sjedila je poduprijevši rukom bradu i promatrala drugu ruku koja joj je počivala u krilu. Vidjela je mrežu sitnih bora koje su je prekrivale i plave vene ispod kože. Kad je pružila ruku da dohvati čašu, lagano je podrhtavala. Na trenutak joj se ta ruka učinila kao leptirovo krilo prošarano plavim žilama, krhko i drhtavo, ali ipak smrtonosno. Niste vi krivi, Jena, naposljetku progovori Leo. Velika je mogućnost da leptiri zaista nisu inteligentni. A čak i ako jesu, ne možete ništa protiv svojih godina. Jedino mi je žao što neće da vas evakuiraju. Ni to nije važno, Leo, barem meni. Spokojno ću prihvatiti smrt. Teško je kad čovjek ostari. Mučno je osjećati kako vas napušta snaga, kako polako slabite i osjećate da ćete na kraju ovisiti o drugima. Teško je ujutro sav ukočen dizati se iz kreveta i gledati u ogledalu lice starice. Znate, i ja sam nekada bila lijepa. Još ste lijepi ,rekao je Leo blago. Bore na licu samo pokazuju vaš plemteniti karakter. Jena se nasmiješila. Baš vatm hvala. Znate, sve donedavno iznenadila bih se svaki put kad bih se pogledala u ogledalu. Nisam se osjećala starom, pa zašto bih onda tako izgledala? Znam da je to glupo, no upravo sam se tako osjećala. A kad sam se s tim pomirila. Smrt će mi biti olakšanje, premda me ta poimisao još pomalo plaši. No žao mi je vas mladih, vi na to sigurno niste tako spremni kao ja. Ne, nismo. Barem ja nisam, odgovorio je Leo, udarajući lagano šakom o stol. A i vi ne biste smjeli biti. Obuzela vas je malodušnost. Ostaje nam još mjesec dana prije nego što potpuno odustanemo. A u mjesec dana svašta se može dogoditi. U snu su se Jenini mišići lagano napeli a oči kolutale ispod zaklopljenih vjeda. U tom snu bila je opet na Zemlji, bila je djevojčica, s mamom, tatom, bratom i bakom. Baka. Sve je postalo nekako čudno otkad je baka došla da živi s njima. Sjećala se, ili joj se to samo činilo, posjeta baki dok je još živjela na selu. Baka je tada bila dobra i ljubazna. Pekla im je kolače i pričala čudesne priče iz svog djetinjstva. No sada, otkad živi s njima, sasvim je drugačija. Više ne može hodati bez nečije pomoći. Gotovo i ne zapaža nju, Jenu, i više ne peče kolače.
Umjesto što sam se pokušavala fokusirati na svakog pojedinog leptira, trebalo je da se defokusiram, da pokušam shvatiti strukturu interakcije među leptirima ili možda, medu skupinama. Ti oblaci leptira možda su inteligentni samo kao cjelina ili svaki oblak ima svoju strukturu instinktivnog ponašanja. Bilo kako bilo, postoji mogućnost da uspijem. Moje godine mogle bi mi pri tome samo koristiti, pomoći mi da se defokusiram, bolje nego što bi to uspio bilo koji mladi telepat. Izaći ću i pokušati, odlučila je, ionako neću moći zaspati od neizvjesnosti. Ustala je i počela se oblačiti, no onda je odjednom zastala. Defokusiranje bi moglo biti opasno, pomislila je. Nisam nikada čula da je netko pokušao nešto takvo, sigurno ne bez razloga. Bolje je da ostavim poruku za Lea, napisat ću mu što namjeravam učiniti, pa ako se dogodi ono najgore, imat će vremena da dovedu nekoga drugog. A onda je zatresla glavom i nasmijala se, Gledaj ti mene... ako se dogodi ono najgore... kakva melodramatičnost! Rekla sam da sam spremna suočiti se sa smrću, ako tako mora biti. Pa čak i ako nisam, postoje tisuće drugih koje također nisu. Radi njih moram pokušati. Obukla se i izašla iz kuće. Prikvačila je poruku na Leova veata, a onda se uputila preko polja do farme na kojoj je bila prethodnog dana. Tu je koncentracija leptira bila prilična i to će joj, mislila je, pomoći da dokuči njihovu strukturu misli. Izabrala je zgodno mjesto pokraj sasušenog polja graha te legla na tlo, opuštajući mišiće i smirujući misli. Nakon nekoliko minuta upravila je misli gore, sve dok nije posvuda oko sebe osjetila čvoriće aktivnosti u mozgovima leptira kojt su letali iznad farme. No umjesto da se fokusira na jedan od čvorića, izabrala je jednu referentnu točku i pustila svoje misli da se šire. Polako je počeia osjećati strukture. Unutar oblaka krila leptira udarala su složnim ritmom, šaljući tako pulsirajuće svjetlo s jednih krila na druga. Trodimenzionalna konfiguracija leptira polako se mijenjala, mljenjajući i ritam pulsiranja. Na neki način, osjećala je Jena, mijenjaju se i boje, pomiču se za nekoliko nanometara i grade složenu strukturu frekvencije i boja. A onda je Jena, u prekrasnom bljesku saznanja, shvatila kako je ta struktura povezana s tlom ispod sebe. Pustila je svoje misli da se rasprostru još više i dalje te uspjela dokučiti strukturu u drugom oblaku i interakciju među njima. Sistemi struktura bivali su sve složeniji i složeniji a njezine misli prostirale su se sve dalje. Pa ipak, nije nailazila ni na kakav osjećai svijesti ili perceptivnosti , samo na sve složenije strukture interakcije. Posegnula je dalje i osjetila nekakvo upozorenje iznutra. Oklijevala je... možda leptiri i nisu inteligentni, možda je ovo samo dio rijetkog vrlo složenog instinktivnog mehanizma. No čak i ako je tako, možda bih to mogla promijeniti uspijem li dokučiti pravu strukturu, mislila je. Sada su joj misli bile već toliko raspršene da više nije bila sigurna osjeća li ih. Nadvijale su se nad kompleksnom strukturom boje i frekvencija koje je pokušavala dokučiti i promijeniti, a stalne promjene u ritmu krila i boja počele su ih ometati. Ohrabrujući sama sebe, Jena se opustila i osjetila kako joj se misli raspršuju preko i uokolo sistema dinamičnih struktura što su polako izmicale njezinu shvaćanju, ogromnog sistema nekontroliranih, nesvjesnih misli, koji je održavao sam sebe, sva bića i cijeli ekosistem o kojem je i sam ovisio u savršenoj ravnoteži. Mudro je osjećala kako joj disanje postaje sve slabije i u konačnom naporu prisilila svoje misli da se prostru izvan svojih granica pokušala je dodirnuti, barem malo promijeniti te strukture. Misli su joj se stopile s treptavim bojama obuhvaćajući cijeli oblak, a svijest je polako nestajala. Leo je kleknuo pokraj Jene. Puls joj je bio mrtav, više nije disala. Tijelo joj se hladilo. Bilo je prekasno. Proklinjao je sebe što je tako dugo ostao u laboratoriju, proklinjao je nju što je ostavila poruku na vratima umjesto, da ga je nazvala. To se nije moralo dogoditi, pomislio je, nije se smjelo dogoditi. Klečeći kraj njezina tijela, mirnog i krhkog, zaplakao je. A onda je, nakon nekog vremena, nešto prodrlo kroz njegovu bol. Kroz suze je pogledao u nebo. Gore nije bilo ničega i on se zbunjeno ogledavao, pokušavajući shvatiti što se dogodilo. I onda je shvatio, sumraka je nestalo, a svjetlo teliatskog dana prosipalo se posvuda oko njega. Zatim su stigli izvještaji sa svih mjesta na dnevnoj strani planeta,pokrovi sumraka digli su se i sa svih drugih farmi, čak i onih tek podignutih, na kojima su biljke još rasle. Jena je uspjela uz cijenu svoga života. Jena se probudila, ako se to može nazvati buđenjem. Svijest ju je polako preplavljivala kao izlazak sunca, prvo. mutna percepcija . . . nečega, a onda su djelići svijesti doprli do nje kao sunčane zrake koje probijaju maglu. .Bilijuni i bilijuni -krila, koja su lepetala u vrtlogu boja, cijela džungla stabljika i listića, slike zaustavljenog izlaska sunca s naletima vjetra, ogromna polja velikih listova što su treperili na povjetarcu, bujice koje su sebi krčile put kroz polja i šume svi ti fragmenti su se stopili i cijeli planet je treperio oko nje. Nad njom se plavjelo nebo, ogromna kupola plavetnila koje je prelazilo grimiznu boju lavande, izlazak sunca zaustavljen za sva vremena. A kroz sve to treperila je Jenina svijest, dinamična prisutnost svjetlosti među bilijunima krila, raspršenih po cijelom planetu. Pod okriljem njezine svijesti titrale su sve slabije lokalne strukture i Jena ih je vodila, mijenjala, prilagodavala njihove frekvencije i boje, pletući novu čahuru od svjetla i boje oko cijelog planeta, čahuru koja će pomoći da se na njemu rodi novi život.
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Kratke priče
Ладо Шујица
Нестајање
-Пет-седми зове торањ. Торањ, јави се, пријем...-
По ко зна који лут из слушалица је, као одговор, допирао само шум.
Последње чега се Пет-седми са сигурношћу сећао, пре него што су инструменти потпуно „полудели", био је блесак који је дословно раслолутио небо.
Само неколико минута раније разговарао је са аеродромском контролом од које је добио дозволу за полетање.
Додао је гас и сачекао да се повећа број обртаја мотора. Када је спустио кочнице, сила инерције просто га је залепила за седиште. Осетио је како му притисак расте и срце бесомучно удара. Погледом чврсто упртим у крај писте повремено је осматрао брзиномер чекајући да казаљка покаже брзину ротације. Потом је благо повукао палицу.
Летелица се, иако пол пуним олтерећењем готово муњевито одлепила и винула пут неба. Чуо је глас контролора како му саопштава време полетања и јавља да настави, до постизања задате висине. Тада je пукло.
Јак блесак са експлозијом и снажна турбулеиција уздрмали су авион. Светлост је била толико јака ла је и поред тамног визира Пет-седми морао да зажмури. Када је отворио очи, остао је запањен: сви уређаји, његове руке у рукавицама и све што је логледом могао да обухвати сијало je јаком плавом светлошћу. Ипак, успео је да задржи контролу над летелицом.
-Пет-седми торњу: имао удар грома! Тражим хитну дозволу за слетање, пријем...
Осим шума, из слушалица није допирао други звук. Отишла је радио веза, помислио је.Одмах је кренуо у заокрет. Када је лрешао лола круга, наглим одузимањем
и враћањем raca проверио je мотор. Са мотором није било тешкоћа, али инструменти су отказали.
Морао је, машући крилима да контроли да знак о губитку радио везе. Дигао је поглед ка торњу, у 11 сати лево и... остао запрепашћен: торња и аеродрома једноставно није било. Само су планине у даљини стајале тамо где су одувек биле.
Осетио је како капи хладног зноја пoчињу да му ce сливају низ леђа:
- Торањ... Пет-седми ,овде... па где сте, до-ђавола, нестали?! - Слушалице су и даље биле неме.
Погледом је панично потражио претходни пар авиона, али ни њих није могао да нађе
- Ако управо нисам полудео, онда сам потпуно изгубио оријентацију - помислио је.
Преостало му је једино да запише време и кружећи повећа висину. Када се довољно попео, осмотиро је околину. На први поглед, све му је изгледало познато.
Ипак, било je другачије. Одмах је схватио и зашто: нигде, докле му је поглед досезао, нијв видео ниједну познату грађевину.
- Као да нема живих - прошапутао је. Одлучио је да што дуже остане у ваздуху и нађе било какав траг људског постојања. Уједно, морао је да извиди теpeн погодан за слетање. Да би олакшао авион, изабрао је место изнад кога ће испалити наоружање. Повукао је окидач не нишанећи, када се готово укочио од страха и изненађења. У непосредној близини места које je одредио за мету угледао је непрегледну колону коњаника и пешака обучених у зелено. Пешаци су клечали, док су се коњаници сврставали у лини ју испред њих.
- Склањајте се! - заурлао је мада је знао да нико не може да га чује. Погледом је немоћно пратио ракете којесу летеле према мору зелених шатора, готово утопљених у траву.
На земљи је настао прави пакао. Неколико експлозија једна за другом, дигло је логор у ваздух. Међу коњаницима и пешацима настала је пометња. Видео је како се једни преко других окрећу и беже.
- Гослоле, шта сам урадио! - узвикнуо је. - Нисам их вилео... - понављао је очајан.
На срећу, само делић степена спречио гa је да у смрт пошаље цeлу колону. Од лучио је да је надлети и види има ли повређених. Могао је већ да лрелозна тамнопуте лрилике с турбанима, када је извукао авион. Приметио је и ловршину погодну за слетање. Смањио је брзину процењујући како да ое приземљи што ближе логору.
Када је слетео, оставио је мотор укључен, отаорио кабину и... остао ужаснут. Свуда унаоколо налазила су ое раскомадана тела. Из многих су вирили крајеви сломљених колаља. Земља и трава су се црвенеле, ваздух је био натопљен тешким мирисом крви. Са свих страна допирали су јауци.
Пет-седми је махинално окренуо према руци крја је молила за помоћ. Искочио је из авиона и пришао рањенику из чијих је груди лила крв. Клекнуо је крај њега. Млади очајиик, готово још дете, стегао му је руку крвавим прстима. У његовим мутмим црним очима Пет-седми је видео смрт. Несрећник му је нешто тихо говорио непознатим језиком. Речи које је изговарао полако су му се губиле са усана. Низ лице су му потекле сузе. Онда је клонуо - мртав.
Пет-седми је дуго клечао држећи дечака који му је на рукама и издахнуо. Нике знао колико је времеиа прошло када ј му је поглед одлутао према логору у диму и ватри. Пренуо га је снажан топот и он је тек тада приметио јахаче у одеждама другачијим од оних које је већ видео.
Са свих страна, с упереним копљима и исуканим мачевима, према њему су јахали одреди тешких оклопника који су гa брзо опколили. Коњаници м пешаци гладали су га у тмшини. Сјај подневног сунцa одбијао се о оклопе опточене златом и сребром.
Ha углачаним штитовима видео је одраз свога пика у антигравитационом оделу, с кацигом и подигнутим визиром. Сам себи чинио се нестварним док је гледао срмом извезене крстове и грбове на заставама и коњским покривачима. Устукнуо је неколико корака. Тада су ратници, као пo команди, са шлемова подигли калпаке. Могао је јасно да им распозна лица. Њихове благе и племените црте одударале су од утиска који је остављало крваво оружје у њиховим рукама. Већина је била млада.
Изненада, комешање прекиде тишину. Ратници узмакоше и направише пролаз...
У пратњи групе копљаника ујахао је монах с белом камилавком на глави. Полако је сјахао с коња, с груди скинуо велики златни крст са иконом Богородице и младим Христом, пришао Пет-седмом и лринео му га уснама. Пет-седми без двоумљења га је целивао. Потом је монах крстом додирнуо авион.
Кроз тихи жамор Пет-седми начу речи: - Придјат Књаз... - изговорене њему блиским језиком.
У пратњи штитоноша дојахао је коњаник у позлаћеном оклопу. На његовом штиту и грудима Пет-седмм је препознао грб: шлем с волујским роговима. Када коњаник скину златом опточен шлем, низ груди и рамена расуше му се дуга седа коса и брада. Само што се нагнуо да сјаше, притрчаше штитоноше, али старац немо одмахну руком. Иако у тешком оклопу, лагано се дочека на ноге. Скиде панцирну рукавицу, састави три прста десне руке, принесе ка челу, поклони се и прекрсти. Потом паде на колена. Низ лице му грунуше сузе радости:
- Нека је слава и хвала Христу Богу и Свјатом Виду спаситељу! -рече кроз сузе.
- Слава и хвала во вјек и вјеков, амин! - загрме из хиљада грла.
Пет-седми изненада виде како се пред њим ратници дубоко клањају, а затим спуштају на колена. Зачуђено је гледао хиљаде оклопника како захвални клече и крсте се у сузама.
Шта ћe бити када примете да се ни по чему не разликујемо, помисли Пет-седми, готово да се окрене и пође надајући се да ниједна стрела неће полетети за њим.
Преко крила се хитро попео до трупа и ускочио у кабину. На брзину је затварајући врата, додавао гас и окретао авион. Надао се да ћe чистина бити довољно дугачка. Када је полетео, направио је заокрет и преко крила видео хиљаде оклопника како јашу према месту са кога је узлетео. Сувише узбуђен оним што је доживео није ни приметио када је улетео у облак. Уз непрекидно јак блесак, плаветнило је поново обухватило цео простор.
Пет-седми потом је угледао пред собом познату површину аеродрома. Из слушалица се зачуло крчање:
- Торањ зове Пет-седмог... Пет-сед-ми, јави се! Пријем... - He верујући ушима, одговорио је на позив:
- Пет-седми торњу: на пријему!
- Торањ Пет-седмом: да ли је с тобом све у реду? Није те бнило на радару.
- Имао сам удар грома, нећете веровати шта ми се све... - и нагло ућута. Мислиће да сам луд, пало му је на памет.
Док је, по слетању, напуштао писту, видео је ватрогасно возило и кола хитне помоћи како му јуре у сусрет. За њима је стигао и командни џип. Гледао је команданта обученог у њему потпуно непознату униформу. Ништа не примећујући, командант му лриђе:
- Мислили смо да смо те изгубили. Више од два сата нисмо могли да те ухва-имо на радару. Хвала Богу, видим да је све у реду. Ово је стигло за тебе. Честитам, младићу - рече пружајући му телеграм.
Пет-седми отвори коверат насловљен његовим именом. Иза непознатог заглавља стајало је да је пребачен за команданта ескадриле у Престоници. На крају се налазио печат са шлемом и волујским роговима.
Пет-седми осети како му измиче тло под ногама.
- Осетљив момак - промрмља командант и махну болничарима.
Јутро изнад Престонице обећавало је врео летњи дан. Са паркинга ислред прелепог здања проф. др Жерар упутио се према улазу. Погледом је летимично прешао преко натписа који је верно пратио лук:
МЕМОРИЈАЛНА БОЛНИЦА СВ. ВИДА. ЗА СПОМЕН Њ. Ц. В. СВ. ЛАЗАРУ I ХРЕБЕЉАНОВИЋУ, ПОДИЖЕ ЛАЗАР II СТЕФАНОВИЋ И ВЕЧНО БЛАГОДАРНО ОТАЧЕСТВО, ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1489.
У част годишњице Косовске победе, обновио Завод за заштиту споменика Престонице, л.г. 1999.
Попео се до свог кабинета где му је секретарица лрочитала сатницу за тај дан. Обукао је мантил и кренуо у визиту.
- Ko је нови пацијент, сестро? - с благим француским нагласком упитаоје др Жерар.
- Пилот, синоћ је пренет хеликоптером. Кажу да је показивао знаке амнезије. Позлило му је после незгоде коју је имао током лета. Није долазио свести. Иначе, нема унутрашњих повреда.
- Хм, однекуд ми је познат. Позовите ме када буде дошао свести - рече др Жерар и настави с обиласком пацијената.
Када је обавио визиту, др Жерар се повукао у тишииу свог кабинета. После напорног дана најзад је могао да се позабави собом. Бринуло га је много тога: како су родитељи који сувише скромно живе у далеком Паризу, зашто деца не уче матерњи француски, да ли ћe најзад бити решена његова молба у вези са држављанством. Већ више од десет година, радио је у Престоници.
Ех, ваљда ћe све бити добро, рече др Жерар у себи. Поглед му лреко прозора одлута до иконе на зиду. Са освештаног дрвета, осликан по узору ма византијски живопис, гледао га је лик Пет-седмог у стилизованој кациги. На икони је писало: СВ. ВИД КОСОВСКИ - СПАСИТЕЉ СЕРБСКИ.
Доктор Жерар устукну са радног стола и нехотице обори минијатурну копију споменика са Лазаревог трга испред цркве Нотр Дам, на коме је писало: ВОЛИМО СРБИЈУ КАО ШТО ЈЕ ОНА ВОЛЕЛА НАС 1389. ЗАХВАЛАН ФРАНЦУСКИ НАРОД.
- Сестро, одмах дођите у мој кабинет - узбуђено рече у интерфон...
Нестајање
-Пет-седми зове торањ. Торањ, јави се, пријем...-
По ко зна који лут из слушалица је, као одговор, допирао само шум.
Последње чега се Пет-седми са сигурношћу сећао, пре него што су инструменти потпуно „полудели", био је блесак који је дословно раслолутио небо.
Само неколико минута раније разговарао је са аеродромском контролом од које је добио дозволу за полетање.
Додао је гас и сачекао да се повећа број обртаја мотора. Када је спустио кочнице, сила инерције просто га је залепила за седиште. Осетио је како му притисак расте и срце бесомучно удара. Погледом чврсто упртим у крај писте повремено је осматрао брзиномер чекајући да казаљка покаже брзину ротације. Потом је благо повукао палицу.
Летелица се, иако пол пуним олтерећењем готово муњевито одлепила и винула пут неба. Чуо је глас контролора како му саопштава време полетања и јавља да настави, до постизања задате висине. Тада je пукло.
Јак блесак са експлозијом и снажна турбулеиција уздрмали су авион. Светлост је била толико јака ла је и поред тамног визира Пет-седми морао да зажмури. Када је отворио очи, остао је запањен: сви уређаји, његове руке у рукавицама и све што је логледом могао да обухвати сијало je јаком плавом светлошћу. Ипак, успео је да задржи контролу над летелицом.
-Пет-седми торњу: имао удар грома! Тражим хитну дозволу за слетање, пријем...
Осим шума, из слушалица није допирао други звук. Отишла је радио веза, помислио је.Одмах је кренуо у заокрет. Када је лрешао лола круга, наглим одузимањем
и враћањем raca проверио je мотор. Са мотором није било тешкоћа, али инструменти су отказали.
Морао је, машући крилима да контроли да знак о губитку радио везе. Дигао је поглед ка торњу, у 11 сати лево и... остао запрепашћен: торња и аеродрома једноставно није било. Само су планине у даљини стајале тамо где су одувек биле.
Осетио је како капи хладног зноја пoчињу да му ce сливају низ леђа:
- Торањ... Пет-седми ,овде... па где сте, до-ђавола, нестали?! - Слушалице су и даље биле неме.
Погледом је панично потражио претходни пар авиона, али ни њих није могао да нађе
- Ако управо нисам полудео, онда сам потпуно изгубио оријентацију - помислио је.
Преостало му је једино да запише време и кружећи повећа висину. Када се довољно попео, осмотиро је околину. На први поглед, све му је изгледало познато.
Ипак, било je другачије. Одмах је схватио и зашто: нигде, докле му је поглед досезао, нијв видео ниједну познату грађевину.
- Као да нема живих - прошапутао је. Одлучио је да што дуже остане у ваздуху и нађе било какав траг људског постојања. Уједно, морао је да извиди теpeн погодан за слетање. Да би олакшао авион, изабрао је место изнад кога ће испалити наоружање. Повукао је окидач не нишанећи, када се готово укочио од страха и изненађења. У непосредној близини места које je одредио за мету угледао је непрегледну колону коњаника и пешака обучених у зелено. Пешаци су клечали, док су се коњаници сврставали у лини ју испред њих.
- Склањајте се! - заурлао је мада је знао да нико не може да га чује. Погледом је немоћно пратио ракете којесу летеле према мору зелених шатора, готово утопљених у траву.
На земљи је настао прави пакао. Неколико експлозија једна за другом, дигло је логор у ваздух. Међу коњаницима и пешацима настала је пометња. Видео је како се једни преко других окрећу и беже.
- Гослоле, шта сам урадио! - узвикнуо је. - Нисам их вилео... - понављао је очајан.
На срећу, само делић степена спречио гa је да у смрт пошаље цeлу колону. Од лучио је да је надлети и види има ли повређених. Могао је већ да лрелозна тамнопуте лрилике с турбанима, када је извукао авион. Приметио је и ловршину погодну за слетање. Смањио је брзину процењујући како да ое приземљи што ближе логору.
Када је слетео, оставио је мотор укључен, отаорио кабину и... остао ужаснут. Свуда унаоколо налазила су ое раскомадана тела. Из многих су вирили крајеви сломљених колаља. Земља и трава су се црвенеле, ваздух је био натопљен тешким мирисом крви. Са свих страна допирали су јауци.
Пет-седми је махинално окренуо према руци крја је молила за помоћ. Искочио је из авиона и пришао рањенику из чијих је груди лила крв. Клекнуо је крај њега. Млади очајиик, готово још дете, стегао му је руку крвавим прстима. У његовим мутмим црним очима Пет-седми је видео смрт. Несрећник му је нешто тихо говорио непознатим језиком. Речи које је изговарао полако су му се губиле са усана. Низ лице су му потекле сузе. Онда је клонуо - мртав.
Пет-седми је дуго клечао држећи дечака који му је на рукама и издахнуо. Нике знао колико је времеиа прошло када ј му је поглед одлутао према логору у диму и ватри. Пренуо га је снажан топот и он је тек тада приметио јахаче у одеждама другачијим од оних које је већ видео.
Са свих страна, с упереним копљима и исуканим мачевима, према њему су јахали одреди тешких оклопника који су гa брзо опколили. Коњаници м пешаци гладали су га у тмшини. Сјај подневног сунцa одбијао се о оклопе опточене златом и сребром.
Ha углачаним штитовима видео је одраз свога пика у антигравитационом оделу, с кацигом и подигнутим визиром. Сам себи чинио се нестварним док је гледао срмом извезене крстове и грбове на заставама и коњским покривачима. Устукнуо је неколико корака. Тада су ратници, као пo команди, са шлемова подигли калпаке. Могао је јасно да им распозна лица. Њихове благе и племените црте одударале су од утиска који је остављало крваво оружје у њиховим рукама. Већина је била млада.
Изненада, комешање прекиде тишину. Ратници узмакоше и направише пролаз...
У пратњи групе копљаника ујахао је монах с белом камилавком на глави. Полако је сјахао с коња, с груди скинуо велики златни крст са иконом Богородице и младим Христом, пришао Пет-седмом и лринео му га уснама. Пет-седми без двоумљења га је целивао. Потом је монах крстом додирнуо авион.
Кроз тихи жамор Пет-седми начу речи: - Придјат Књаз... - изговорене њему блиским језиком.
У пратњи штитоноша дојахао је коњаник у позлаћеном оклопу. На његовом штиту и грудима Пет-седмм је препознао грб: шлем с волујским роговима. Када коњаник скину златом опточен шлем, низ груди и рамена расуше му се дуга седа коса и брада. Само што се нагнуо да сјаше, притрчаше штитоноше, али старац немо одмахну руком. Иако у тешком оклопу, лагано се дочека на ноге. Скиде панцирну рукавицу, састави три прста десне руке, принесе ка челу, поклони се и прекрсти. Потом паде на колена. Низ лице му грунуше сузе радости:
- Нека је слава и хвала Христу Богу и Свјатом Виду спаситељу! -рече кроз сузе.
- Слава и хвала во вјек и вјеков, амин! - загрме из хиљада грла.
Пет-седми изненада виде како се пред њим ратници дубоко клањају, а затим спуштају на колена. Зачуђено је гледао хиљаде оклопника како захвални клече и крсте се у сузама.
Шта ћe бити када примете да се ни по чему не разликујемо, помисли Пет-седми, готово да се окрене и пође надајући се да ниједна стрела неће полетети за њим.
Преко крила се хитро попео до трупа и ускочио у кабину. На брзину је затварајући врата, додавао гас и окретао авион. Надао се да ћe чистина бити довољно дугачка. Када је полетео, направио је заокрет и преко крила видео хиљаде оклопника како јашу према месту са кога је узлетео. Сувише узбуђен оним што је доживео није ни приметио када је улетео у облак. Уз непрекидно јак блесак, плаветнило је поново обухватило цео простор.
Пет-седми потом је угледао пред собом познату површину аеродрома. Из слушалица се зачуло крчање:
- Торањ зове Пет-седмог... Пет-сед-ми, јави се! Пријем... - He верујући ушима, одговорио је на позив:
- Пет-седми торњу: на пријему!
- Торањ Пет-седмом: да ли је с тобом све у реду? Није те бнило на радару.
- Имао сам удар грома, нећете веровати шта ми се све... - и нагло ућута. Мислиће да сам луд, пало му је на памет.
Док је, по слетању, напуштао писту, видео је ватрогасно возило и кола хитне помоћи како му јуре у сусрет. За њима је стигао и командни џип. Гледао је команданта обученог у њему потпуно непознату униформу. Ништа не примећујући, командант му лриђе:
- Мислили смо да смо те изгубили. Више од два сата нисмо могли да те ухва-имо на радару. Хвала Богу, видим да је све у реду. Ово је стигло за тебе. Честитам, младићу - рече пружајући му телеграм.
Пет-седми отвори коверат насловљен његовим именом. Иза непознатог заглавља стајало је да је пребачен за команданта ескадриле у Престоници. На крају се налазио печат са шлемом и волујским роговима.
Пет-седми осети како му измиче тло под ногама.
- Осетљив момак - промрмља командант и махну болничарима.
Јутро изнад Престонице обећавало је врео летњи дан. Са паркинга ислред прелепог здања проф. др Жерар упутио се према улазу. Погледом је летимично прешао преко натписа који је верно пратио лук:
МЕМОРИЈАЛНА БОЛНИЦА СВ. ВИДА. ЗА СПОМЕН Њ. Ц. В. СВ. ЛАЗАРУ I ХРЕБЕЉАНОВИЋУ, ПОДИЖЕ ЛАЗАР II СТЕФАНОВИЋ И ВЕЧНО БЛАГОДАРНО ОТАЧЕСТВО, ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1489.
У част годишњице Косовске победе, обновио Завод за заштиту споменика Престонице, л.г. 1999.
Попео се до свог кабинета где му је секретарица лрочитала сатницу за тај дан. Обукао је мантил и кренуо у визиту.
- Ko је нови пацијент, сестро? - с благим француским нагласком упитаоје др Жерар.
- Пилот, синоћ је пренет хеликоптером. Кажу да је показивао знаке амнезије. Позлило му је после незгоде коју је имао током лета. Није долазио свести. Иначе, нема унутрашњих повреда.
- Хм, однекуд ми је познат. Позовите ме када буде дошао свести - рече др Жерар и настави с обиласком пацијената.
Када је обавио визиту, др Жерар се повукао у тишииу свог кабинета. После напорног дана најзад је могао да се позабави собом. Бринуло га је много тога: како су родитељи који сувише скромно живе у далеком Паризу, зашто деца не уче матерњи француски, да ли ћe најзад бити решена његова молба у вези са држављанством. Већ више од десет година, радио је у Престоници.
Ех, ваљда ћe све бити добро, рече др Жерар у себи. Поглед му лреко прозора одлута до иконе на зиду. Са освештаног дрвета, осликан по узору ма византијски живопис, гледао га је лик Пет-седмог у стилизованој кациги. На икони је писало: СВ. ВИД КОСОВСКИ - СПАСИТЕЉ СЕРБСКИ.
Доктор Жерар устукну са радног стола и нехотице обори минијатурну копију споменика са Лазаревог трга испред цркве Нотр Дам, на коме је писало: ВОЛИМО СРБИЈУ КАО ШТО ЈЕ ОНА ВОЛЕЛА НАС 1389. ЗАХВАЛАН ФРАНЦУСКИ НАРОД.
- Сестро, одмах дођите у мој кабинет - узбуђено рече у интерфон...
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Kratke priče
Život nije fer, ali još uvek je dobar.
Kada se dvoumiš, načini još jedan mali korak.
Život je toliko kratak, pa ne troši vreme da mrziš bilo koga.
Ne uzimaj sebe previše ozbiljno. Ni drugi te ne doživljavaju tako.
Otplaćuj svoje dugove uredno svakog meseca.
Ne moraš izaći kao pobednik u svakoj prepirci. Složi se da se ne slažete. Obe strane mogu biti u pravu.
Plači zajedno s nekim. To više leči rane nego da plačeš sam.
U redu je da se naljutiš na Boga. On to može podneti.
Štedi za starost počevši od prve plate.
Voli svoje roditelje, jer će otići pre nego to i shvatiš.
Pomiri se s prošlošću da ti ne bi upropastila sadašnjost.
Sasvim je u redu da te tvoja deca vide kad plačeš
Ne poredi svoj život s tuđim. Nikad ne znaš kakav je bio njihov životni put.
Ako neki odnosi treba da budu tajna, ne budi deo toga.
Sve može da se promeni dok trepnes okom. Ali, ne brini - Bog ne trepće.
Udahni duboko - to hladi mozak.
Otarasi se svega što nije potrebno, lepo, ili za uživanje.
Ono što te ne ubije, ustvari te čini jačim.
Nikad nije kasno da imaš srećno detinjstvo. Ali u drugom detinjstvu sve zavisi samo od tebe, a ne od drugog.
Ako stremiš ka nečemu što voliš u životu, ne prihvataj "ne" kao odgovor.
Pali sveće, koristi lepe stolnjake, oblači se lepo. Ništa ne čuvaj za specijalne prilike. Uvek je danas ta specijalna prilika.
Dobro se pripremi, pa se otisni "niz vodu".
Budi ekscentričan sada. Ne čekaj starost da se oblačiš u šareno.
Najvažniji seksualni organ je mozak.
Niko nema pravo da upravlja tvojom srećom osim tebe samog.
"Urami" takozvane katastrofe rečima: "Da li će to uopšte nešto značiti za pet godina?"
Uvek odluči da budeš srećan - i bićeš.
Oprosti svakome sve.
Ono što drugi misle o tebi nije tvoja stvar.
Vreme leči uglavnom sve. Daj vremenu vremena.
Koliko god da je situacija dobra, ili loša - promeniće se.
Tvoj posao neće voditi računa o tebi kad si bolestan. Prijatelji i roditelji hoće. Uvek budi u kontaktu s njima.
Veruj u čuda. Onda ćeš ih i videti kad se dogode.
Bog te voli zato što je on Bog, a ne zbog nečeg što si, ili nisi učinio.
Ne preispituj život. Uživaj ga i živi ga sada...
Starenje pobeđuje alternativu - umreti mlad.
Tvoja deca imaju samo jedno detinjstvo.
Sve što stvarno na kraju vredi je samo ono što si voleo.
Izlazi svakodnevno. Čuda te svuda očekuju, a pored toga sunčani zraci ti bude osećaj sreće.
Kada bismo svi nabacali sve svoje probleme na gomilu, pa pogledali na tuđe, uzeli bismo nazad svoje.
Zavist je gubljenje vremena. Već imate sve što vam je potrebno.
Ono najbolje još uvek nije došlo...
Nije bitno kako se osećate, ustanite, obucite se i pojavite se.
Daj uvek svoj doprinos...
Život nije paketić s mašnicom, ali je još uvek poklon. Otvori ga i kaži "Hvala".
Regina Bret
Kada se dvoumiš, načini još jedan mali korak.
Život je toliko kratak, pa ne troši vreme da mrziš bilo koga.
Ne uzimaj sebe previše ozbiljno. Ni drugi te ne doživljavaju tako.
Otplaćuj svoje dugove uredno svakog meseca.
Ne moraš izaći kao pobednik u svakoj prepirci. Složi se da se ne slažete. Obe strane mogu biti u pravu.
Plači zajedno s nekim. To više leči rane nego da plačeš sam.
U redu je da se naljutiš na Boga. On to može podneti.
Štedi za starost počevši od prve plate.
Voli svoje roditelje, jer će otići pre nego to i shvatiš.
Pomiri se s prošlošću da ti ne bi upropastila sadašnjost.
Sasvim je u redu da te tvoja deca vide kad plačeš
Ne poredi svoj život s tuđim. Nikad ne znaš kakav je bio njihov životni put.
Ako neki odnosi treba da budu tajna, ne budi deo toga.
Sve može da se promeni dok trepnes okom. Ali, ne brini - Bog ne trepće.
Udahni duboko - to hladi mozak.
Otarasi se svega što nije potrebno, lepo, ili za uživanje.
Ono što te ne ubije, ustvari te čini jačim.
Nikad nije kasno da imaš srećno detinjstvo. Ali u drugom detinjstvu sve zavisi samo od tebe, a ne od drugog.
Ako stremiš ka nečemu što voliš u životu, ne prihvataj "ne" kao odgovor.
Pali sveće, koristi lepe stolnjake, oblači se lepo. Ništa ne čuvaj za specijalne prilike. Uvek je danas ta specijalna prilika.
Dobro se pripremi, pa se otisni "niz vodu".
Budi ekscentričan sada. Ne čekaj starost da se oblačiš u šareno.
Najvažniji seksualni organ je mozak.
Niko nema pravo da upravlja tvojom srećom osim tebe samog.
"Urami" takozvane katastrofe rečima: "Da li će to uopšte nešto značiti za pet godina?"
Uvek odluči da budeš srećan - i bićeš.
Oprosti svakome sve.
Ono što drugi misle o tebi nije tvoja stvar.
Vreme leči uglavnom sve. Daj vremenu vremena.
Koliko god da je situacija dobra, ili loša - promeniće se.
Tvoj posao neće voditi računa o tebi kad si bolestan. Prijatelji i roditelji hoće. Uvek budi u kontaktu s njima.
Veruj u čuda. Onda ćeš ih i videti kad se dogode.
Bog te voli zato što je on Bog, a ne zbog nečeg što si, ili nisi učinio.
Ne preispituj život. Uživaj ga i živi ga sada...
Starenje pobeđuje alternativu - umreti mlad.
Tvoja deca imaju samo jedno detinjstvo.
Sve što stvarno na kraju vredi je samo ono što si voleo.
Izlazi svakodnevno. Čuda te svuda očekuju, a pored toga sunčani zraci ti bude osećaj sreće.
Kada bismo svi nabacali sve svoje probleme na gomilu, pa pogledali na tuđe, uzeli bismo nazad svoje.
Zavist je gubljenje vremena. Već imate sve što vam je potrebno.
Ono najbolje još uvek nije došlo...
Nije bitno kako se osećate, ustanite, obucite se i pojavite se.
Daj uvek svoj doprinos...
Život nije paketić s mašnicom, ali je još uvek poklon. Otvori ga i kaži "Hvala".
Regina Bret
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Re: Kratke priče
Reči koje bole...
Nekada davno živela je devojčica koja je imala lošu narav. Njena majka joj je dala kesu punu eksera i kazala joj da svaki puta kad izgubi živce mora zabiti jedan ekser u ogradu. Prvi dan je morala zabiti čak 37 eksera!
Tokom sledećih nekoliko nedelja kako se je učila kontrolisati, broj eksera zabijenih smanjivao se iz dana u dan. Shvatila je da joj je lakše obuzdavati ljutnju nego zabijati ekser u tvrdu ogradu.
Napokon, stigao je dan kada devojčica nije izgubila živce ni jedanput! Kazala je to majci i ona joj je savetovala da svaki takav dan koji prođe u miru - izvuče jedan ekser. Stigao je dan kada je devojčica rekla majci da više nema niti jednog eksera u ogradi!
Majka je uzela kćer za ruku i odvela je do ograde, i rekla joj:
"Dobro si učinila kćeri moja...ali pogledaj rupe koje su ostale u ogradi...ograda više nikada neće izgledati isto! Kada kažeš nekome nešto u ljutnji povrediš ga. Kao da zabiješ nož u tu osobu i potom ga izvadiš napolje. Nema veze koliko puta kazes: "Žao mi je"..rana je ipak još uvek tu.
Povrediti nekoga rečima je ponekad gore nego fizički. Prijatelji su naše retko bogatstvo i treba ih čuvati. Oni te nasmejavaju kada si tužna, ohrabruju te kada trebaš uspeti nešto u životu, pozajmljuju ti rame za plakanje, uši za slušanje i otvaraju ti srce."
Nekada davno živela je devojčica koja je imala lošu narav. Njena majka joj je dala kesu punu eksera i kazala joj da svaki puta kad izgubi živce mora zabiti jedan ekser u ogradu. Prvi dan je morala zabiti čak 37 eksera!
Tokom sledećih nekoliko nedelja kako se je učila kontrolisati, broj eksera zabijenih smanjivao se iz dana u dan. Shvatila je da joj je lakše obuzdavati ljutnju nego zabijati ekser u tvrdu ogradu.
Napokon, stigao je dan kada devojčica nije izgubila živce ni jedanput! Kazala je to majci i ona joj je savetovala da svaki takav dan koji prođe u miru - izvuče jedan ekser. Stigao je dan kada je devojčica rekla majci da više nema niti jednog eksera u ogradi!
Majka je uzela kćer za ruku i odvela je do ograde, i rekla joj:
"Dobro si učinila kćeri moja...ali pogledaj rupe koje su ostale u ogradi...ograda više nikada neće izgledati isto! Kada kažeš nekome nešto u ljutnji povrediš ga. Kao da zabiješ nož u tu osobu i potom ga izvadiš napolje. Nema veze koliko puta kazes: "Žao mi je"..rana je ipak još uvek tu.
Povrediti nekoga rečima je ponekad gore nego fizički. Prijatelji su naše retko bogatstvo i treba ih čuvati. Oni te nasmejavaju kada si tužna, ohrabruju te kada trebaš uspeti nešto u životu, pozajmljuju ti rame za plakanje, uši za slušanje i otvaraju ti srce."
Wedrana- Admin
-
Broj poruka : 3653
Datum upisa : 21.09.2009
Strana 16 od 16 • 1 ... 9 ... 14, 15, 16
Vremenska Zona :: Razgovori :: Laganica :: Doskočice :: Razmišljanja :: Književnost
Strana 16 od 16
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu