Kratke priče

First topic message reminder :




Kratka priča o ne življenju življenja. Taj prokleti dnevnik.
"Puno godina smo već bili u toj pećini, rupi, kako su je neki zvali, meni je izgledala kao pećina. Znao sam da je odatle sunce nemoguće videti, imala je nekakv čudan miris fosfora koji se naročito širio u trenucima kada smo se budili (ne bih mogao da kažem da su to bila jutra već samo vreme kada su svi ustajali). Iznad nas su se čuli točkovi, veliki teški i puni vode, kao i kiša koja se takođe čula u trenucima kada bi svi zaćutali, tamno crveni zidovi i vlaga koja se uvlačila u pore"

Čitao sam taj dnevnik bez predaha vec nekoliko dana. Bio je to dnevnik par novinara zarobljenih od strane revolucionarno-levičarskog
pokreta u Južnoj Americi. Do mojih ruku je došao čudnim putem na yard-sale-u na koji sam pre para nedelja naleteo. Bio je u kožnom povezu punom znoja i prekora. Pogledao sam unutra i nažalost kupio ga. Od tada nemam mira.

"Hranu sam nam ubacivali kroz nekakav otvor koji je takođe bio mračan, oči su nam navikle na mrak ali ipak nisam mogao jasno da vidim lice koje je bilo do mene. Lice moje najlepše, sa kojom sam pošao na ovo prokleto putovanje. Njeno lice je za mene bilo samo urezano sećanje i ništa više. Zagrljaj i razmišljanje o našim najmilijima su nam bili jedini način da ostanemo koliko toliko normalni"

Jedna ideja mi se sve vreme motala po glavi. Morao sam da napišem jednu priču o njihovim patnjama. O njihovoj želji za slobodom, izlaskom iz pećine. Iz mraka u kojem su bili toliko dugo. Hteo sam da ispričam kako se čovek moze boriti protiv svega, da oslikam njihova osećanja. Morao sam im se na taj način odužiti.
Seo sam za svoj komp i pokušao da počnem. Gledao sam kroz prozor u reku, njena površina je polako počela da se meskolji od kapi kiše. Nije mi išlo. Hteo sam da počnem od naslova ali ni to nije išlo. Prvih nekoliko redova, opet ništa. Pogledao sam u moju ženu koja je sve vreme sedela na kauču i buljila u TV. Ni jedna jedina trunka inspiracije. Osećao sam bezveze. Kao da sam isprljan tim iskrenim svedočanstvom ali nisam znao kako da se operem. Osećao sam se kao kad sudovi koji su oprani stoje van nekoliko nedelja na polici. Čisti su, a ipak prljavi od prašine koja je napadala na njih. Odlučio sam da odem do redakcije i pokušam tamo da nesto napišem. Možda u radnoj atmosferi budem imao vise sreće. Obukao sam se i izašao, a moja žena me je pozdravila ne skidajući pogled s’ televizora. Sišao sam u metro a ceo "Elephant&Castle" je mirisao na radni dan pun besplatnih novina. Stanicom se širio blagi miris fosfora. I kroz celi "Piccadilly line". Čitao sam svoje besplatne novine i razmišljao kako bih mogao da ispričam priču o osećanjima ljudi koji su zatvoreni u pećini, u bestragiji latinske amerike. Ništa mi nije padalo na pamet. Ni jedan jedini način na koji bi mogo da ispričam tu priču. U novinama je stajao veliki naslov "Katastrofa u fabrici šibica."
Izašao sam na svojoj stanici i polako pošao do posla. Kiša je već jako padala. Prilazio sam svojoj kancelariji od crvene fasadne cigle. I sama unutrašnjost je bila crvena, tamno crvena sa prelivima svetlije crvene. Seo za svoj sto i opet počeo. I ništa dalje od toga. Doduše, sada sam napisao naslov "Izaći iz pećine, Priča o Hrabrim Ljudima". Ma to nije to. Odmah sam ga izgužvao. Pokušao sam jos par puta, nisam bio ništa bolje sreće. Sišao sam do kantine, mozda će hrana da me malo oraspoloži i pokrene inspiraciju. Kroz mračni tunel sam se spustio do kantine u kojoj je bilo nestalo svetla. Kuvarica je bacila tanjir pred mene. Nisam ni video šta jedem jer je par sveća koje su zamenjivale sijalice, bacalo slabu svetlost samo po uglovima prostorije. Pojeo sam svoj grašak, ili pirinac. Nisam bio siguran, delom jer nisam video, delom jer sam bez prestanka razmišljao o tome kako da uobličim svoju priču. Kako? kako?... mučile su me te misli. Pa pisao sam o tolikim stvarima, a sada ne mogu da ispričam nesto sto me je zaista potreslo. Pošto mi ni ručak nije pomogao, razmišljao sam da li da se vratim u svoju tamno crvenu kancelariju ili izadjem malo na vazduh. Opredelio sam se za ovo drugo. Pošao sam do mog dobrog prijatelja koji je bio vlasnik malog bistroa ispod nadvoznjaka. Kiša je pljuštala bez naznaka da bi mogla da stane u skorije vreme. Usao sam kod njega i sa vrata ga pozdravio našim starim pozdravom. Seo sam i naručio kafu koju je on doneo i pridružio mi se. Odmah sam mu ispričao sta me muči. I koliko me to muči. Slušao me je dok su iznad nas tutnjali teški kamioni. Ogromni, teški. Točkovi puni kiše prekidali su naše ćaskanje. Ipak me je saslušao do kraja i slegao ramenima: "Ti si uvek imao inspiraciju za razne teme, ne mogu da objasnim otkud to da je sada u tebi nema". Ispričali smo se o svim najvaznijim stvarima na svetu i tih 15 minuta je brzo prošlo. Izašao sam i nije mi bilo lakše ni malo.
Telefon je zazvonio. Moja žena me je zvala buljeci u televizor. Rekla je "treba nam neki ručak, i neki desert, i molim te pokupi decu iz vrtića kada se vratiš." Sve je to izgovorila neprestano buljeci u televizor. Sećao sam se moje žene pre vremena kada je počela da bulji u televizor. Bila je zaista prelepa, i sada je ali ne uspevam da je vidim od odsjaja katodne radijacije. Kristalno jasno sam se sećao toga. Odjavio sam se s posla i ponovo pošao ka stanici metroa. Putujući ka obdaništu, skrhan činjenicom da nisam sposoban da opišem patnje tih jadnih ljudi, na pamet mi je pala jedan stvar koju je koliko sinoć pomenuo moj drugi dobar prijatelj. Kako se ranije nisam toga setio?! Bio sam u dvorištu vrtića, odjednom čudno samozadovoljan. Kako se ranije nisam setio šta mi je prijatelj rekao? Sasvim jednostavno -
" Ne mozeš da piseš o nečemu što ne poznaješ"!!
Da, to je bilo to. To nije bio moj život, to nisu bila moja osećanja. Ja to ne poznajem, zato nisam mogao o tome da pišem. Nasmejao sam se, dok su mi moja dva mala anđela trčala u zagrljaj.
Bio sam sretan, ja ne zivim takav život! Pošli smo lagano na sladoled, biće to lep dan iako napolju pada kiša.

Autor Arvin Kamberi

Bre - Momo Kapor

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života…
Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: “Nemoj da se dereš!”
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.
Jedanput sam pisao o njima:
“Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!”
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
“Nemoj da se dereš!” reče Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.
Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu “Đino” na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: “Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima”.
Epski: “Bre, ne laži crni Arapine!”
“Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!”
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.

Glumica

- Sledeci!
Usla je u sumornu ucionicu koja je zaudarala na neuspeh sto su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajuci pravo u oci komisiji za prijemni - petorici vec izmozdenih profesora. Oni su tog trenutka drzali u rukama kljuceve pozorisne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li vec igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini ucionice, posmatrajucivrhove vec dotrajalih mokasina, i osecala kako je sazaljivo gledaju. Nije imala nikakvih sansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorisne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuce i coveka koji se setkao paleci ko zna koju cigaretu.

Jedan clan komisije je kunjao, drugi je nesto zapisivao, treci zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa ociglednom dosadom. Vec treci dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obozavaoci. Prvog dana jos im je i bilo zao tih mladica i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumackog zanosa i nicim potvrdjene ljubavi prema pozoristu, ali od jutros su vec duboko zaronili u otupelost. Na usnama osecaju posledice popusenih cigareta a u dnu stomaka
talog kofeina. Uostalom, sta se tu moze? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumacka klasa moze da primi samo osamdeset novih studenata .
- Pa sta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije ... - rekla je tuho gutajuci knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i sesta Julija ... - odgovori ridja kozja bradica . Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada zena.
- Nista, nista ... - kaze predsednik - Samo vi pocnite . Izvolite ...
"Ne kuni mi se . Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ..."

Prenuli su se iz popodnevnog dremeza. O gle cuda! Pet olinjalih , ustajalih intelektualaca pretvorise se pred ovom ne vise tako mladom zenom u pet Romea. Svaka nova izgovorena rec pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utucenu mladu zenu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savrsene srece .
"O, laku, laku noc!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ..."

Iza poslednje reci ostade tisina u kojoj je jos dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorisnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvazenih profesora koji
su zevali na njacuvenijim Sekspirovim predstavama podigose ruke i nesto cudno, nesto potpuno neobjasnjivo naredi njihovim dlanovima da tapsu.
- Bravo! - uzviknu predsednik - Vi ste rodjena glumica , zaista
izuzetno ...
- Znate, ovako sta se ovde retko desava ... - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - Upita mlada zena.
- Da li ste primljeni? - rece profesor pruzajuci joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Sta ce vam potvrda, vec sutra cete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak vise volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - sta ce vam kog djavola to parce hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopste ne zelim da postanem glumica.
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kceri i muza i ... pa dobro, recimo,srecan brak. Uopste nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mladjem
- Ali sta ce vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .
- Vidite, mada je to srecan brak, ponekad dolazi do svadja. i, onda, ja cesto izgubim zivce i pocnem da vicem da bih postala glumica ili nesto slicno! I onda moj muz pocinje da se smeje kao lud . "Ti da postanes glumica, ti?" E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokzacu mu je u takvim prilikama, da znate da hocu!
- Steta, velika steta .. rekao je predsednik . - Ali ako se predomislite ...
- Necu se predomisliti - rece izlazeci .
- Gde si toliko dugo? - upita je covek ispred robne kuce.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - Rekao
je da cemo dobiti bebu ... - nasmesila se na onaj svoj sanjivi nacin .

Dusan Gojkov - 3 kratke price
STRANAC
Lazar ustaje sa stolice. Dim njegove lule, ravnomerno rasporedjen po prostoriji se uskomesa, uskovitla, stopi sa prasinom, udje u tepih.
Sa stola uzima cigarete i dve narandze, stavlja ih u dzepove.
Napolju tisina. Zeleni drvored, vlaznomrki redovi kuca, Lazarevi koraci. Prolazi pored baste nekog restorana. Za stolovima sede ljudi, mirno i tiho. Jedino sto se pomera je prase na raznju. Nezno cvrci dok se okrece na vatri.
Park. Zlatne ribice u malom bazenu. Dugo seta i pusi cigarete.
Vadi jednu pomorandzu iz dzepa i polako je spusta u ribnjak. Tone lagano, uz malo „buc". Zlatne ribice je ne primecuju.
Prolazi devojka. Duga, plava kosa. Zastaje, gleda ga upadljivo. Lazar se oseca veoma neprijatno. Pali cigaretu. Posle dva dima, ispada mu iz usta na sljunak.
Sunce.
IZGON IZ VRTA EDENSKOGA
U debelom mornarskom dzemperu, Lazar je sedeo ispred kamina. Gledao je kako vatra gori, pio topao caj, razmisljao.
Odjednom, u tisini salona zaculo se tiho zujanje. Lazar je podigao pogled i primetio pcelu kako nasrce na sijalicu. Bez razmisljanja, ustao je, otisao do stola za pisanje pisama, uzeo prvi papir sa gomile, njime blago uhvatio pcelu i pustio je da odleti kroz prozor u vec hladnu, jesenju noc.
Vracajuci se ka kaminu i fotelji, pogledao je hartiju kojom je uhvatio pcelu: jeftina kopija Doreovog bakropisa Izgon iz Vrta Edenskoga. Nasmejao se, tiho.
Sofija, koja je do tad vrlo usresredjeno citala neku knjigu, zavaljena na sofi, podigla je glavu i upitno ga pogledala.
- Molim?
- Nista, draga. Duga prica. Preduga.
LEPTIR ILI ...
Probudio se umoran. Celija, iako zatvorena, propusta vetrove i promaju kroz nevidljive pukotine. Beton prosto zraci hladnocu i leti i zimi. Protrljao je naduvene oci, presao rukom preko brade: danas dolazi berberin, petak je. Ili utorak. Nije ni bitno.
Izvadio je iz dzepa od kosulje cetkicu za zube na sklapanje i malu limenu kutijicu praska za ciscenje zuba. Zamocio je cetku u loncic sa vodom, a potom u prah. Dok je prao zube, sedeci na krevetu, cuo je strazara kako se polako, staracki seta metalnom galerijom.

Istinita bajka
Bozic 66

Frans Inter. Muzika me ledi i jeza se siri po mom telu. Jedan caroban vetric kao ovaj udaljeni glas koji mi je nekada davno obecavao lepu sudbinu.Okrecem broj. Trazim podatke o CD-u. Jedan nezni glasic, nazvan Romana, odgovara na moje cekanje.Ali, na moje iznenadjenje, Romana me pita da li bih zelela da pricam o Bozicu, tek tako, na Frans Interu. Zbunjena, najpre zelim da odbijem…ali ona insistira. « Ne znam zasto, ali sigurna sam da biste to veoma lepo ucinili :, kaze ona. Prihvatam. Ne umem da kazem ne. Iako i sustini cekam na to od…od kada, zapravo ? Jedan znak sa neba ili jedan odgovor na pitanje baceno u ocaj tisine u kojoj sam zatocena. Zato sto je ovo sto cu vam sada ispricati jedna istinita prica.
Jedan Bozic u mom selu, tamo, u Jugoslaviji. Sada treba reci – u Srbiji. Ali ne previse glasno. To jos uvek nije najpozeljnije. Pst !To je juzno od Beograda na dvadeset kilometara od makedonske granice. Oni koji su prolazili Jugoslavijom iduci u Grcku, takodje su prosli kroz moje selo. Njegovo ime ? Levosoje.
Svake nedelje koja prethodi Bozicu, dva putujuca trgovca, truckajuci se na ledjima magarca na blatnjavim putevima, silazila su u selo. Nastanjivali su se kod seljaka. Na svakoga je dolazio red. Moja baka je cesto tu misiju milosrdno prihvatala.Oh, u sustini, to nije bilo tako tesko- sa onom spontanoscu svojstvenom zenama Mediterana koje stavljaju sve folklore, sve jezike i sve vere u isti bakrac gostoprimstva.
Procenite sami: narukvica, ogrlica, bros, olovke, sveska…Sta jos znam ? To je bio takodje njihov nacin da plate prenociste i hranu, i jedini nacin da kazu baki hvala. Zvali su je Baba.
Darezljivost i odlicna babina kuhinja bili su nadaleko poznati i priznati. Ali oni su birali Babu kao gostionicarku koja je bila najpoznatija po pricama koje je pricala uvece, pred spavanje.Pricali su da je bila najbolja pripovedacica u precniku od 500km. Kakve su to bile neobjavljene price !
Dan uoci Bozica, dakle, 6. januara tamo, deda je isao da potrazi slamu u ambaru. Ispraznio bi kuhinju, koja je obicno bila trpezarija, i slozio bi sto i stolice u podrum. Ostavljao bi samo pec na drva. Zatim bi priustio sebi zadovoljstvo da postavi prostirku od slame u obliku kruga, po podu, usred kuhinje. Bio je ponosan na svoj tepih i ponavljao neprekidno « : »Videli ste kako je to lepa slama…ona koja ne bode ! » Posle ponavljanja te iste recenice onoliko koliko je zeleo, i sve glasnije da bi ga baka cula, uputio bi joj osmeh i vragolasto namignuo. U to vreme nisam bas najbolje razumela zasto. Sada mislim da znam zasto su toliko voleli slamu i zasto su isticali da ne bode. Moja baka nije imala plave oci, ali sam cesto slusala dedu kako je govorio : « Imas lepe oci, znas ». A moja baka je odgovarala : :
Znam, znam. Ali nikad se nece dovoljno znati. » I moj deda se smeskao.
Zatim bi deda iskopao jednu rupu od oko 15 cm precnika u jednom uglu kuhinje. Pod nije bio poplocan, vec zemljani. Rupa je bila za Igru oraha, posle obroka. Baka je pripremala obrok od ranog jutra.
Pasulj , pita, lisnato testo, jaja, sir i praziluk, riba, cokoladni kolaci i, najzad, cuveni hleb sa novcicem.Ah, taj hleb !Blagosloveni hleb koji bi glava kuce lomio pre nego sto bi podelio po jedno parce svakom clanu porodice, prisutnom ili odsutnom, posle cega bi se baka prekrstila i pomolila za prisutne, odsutne i siromasne.Ona ili onaj koji bi pronasao novcic, morao bi da kupi so, i na taj nacin bi kupio zagarantovanu srecu za tu godinu. Ne secam se da sam dobila taj novcic. Ali baka me je uveravala : »Mali Isus ima mnogo carobnih nacina da bi te ucinio srecnom, i to cele godine. Najveca sreca je zdravlje, osmeh, a on ti je to dao. Ostalo je lako. Dovoljno je da zamislis. »
Tako je rodjen moj prijatelj Amizeni, decacic izasao iz moje maste, a zatim heroina nazvana Vremia, i jos neki, ali sve to, ako cemo iskreno, to su lazi koje pricam sama sebi, kao sto se kaze, price izmisljene zbog duzine dana za tastaturom jednog kompjutera. Obavezna modernizacija.
Postojao je takodje i jedan prazan tanjir za slucaj da neko iznenada pristigne. Zvali smo ga « tanjir za sirotinju ». Usred prostirke su bila postavljena sva jela. Posle ceremonije dodeljivanja hleba, dolazio je tanjir za Dobrog Boga.Baka bi uzimala jedan prazan tanjir i u njega stavljala po malo od svega : od pite, nekoliko oraha, ribe, pasulja, i parce kolaca. Napunila bi tanjir.Slano i slatko pomesano, gotovo nejestivo !Nosila bi tanjir napolje, na terasu. Govorila bi : To je za Dobrog Boga. »razumela sam mnogo kasnije da se Dobri bog ponekad pretvarao u macke jer bi sutradan tanjir bio prazan.
Posle obroka, svako se naoruzavao svojim paketom oraha. Bitka je mogla da pocne ! Onaj koji bi ubacio svoj orah u rupu, stavljao bi u svoj dzep ostale orahe.To je nalik na igru klikerima, kod nas. Zatim je baka pricala price cele veceri, a deka bi brinuo o peci na drva.
Babine price uvek su imale u sebi jaku pouku. Prica iz 1966 ostala je zauvek urezana u secanje male srpske imigrantkinje, bez sumnje zato sto je to bio poslednji put da sam slavila Badnje vece 6. januara, i isto tako poslednji put sa svojom bakom. Jer, narednih godina slavila sam Badnje vece 24. decembra i 6. januara. Ali nisam primala poklone dva puta. Stigla sam u Francusku kada sam imala trinaest godina. Nisam znala ni rec francuskog jezika..
Na kraju price, baka mi je rekla :
Vidis, Zorice, moj poklon nije onaj koji ti smatras poklonom. To nije najlepsi. Cipele ce uskoro biti premalene za tebe, suknjica ce biti poput dzepne maramice kad odrastes, narukvicu mozes da izgubis, ogrlicu ce ti jednog dana ukrasti, a bros ce ti dosaditi. Price koje sam ti pricala bice uvek u tebi, u tvom srcu i tvojoj glavi. Jednog dana, kad na tebe dodje red, ti ces ih pricati svojoj deci i iunucicima.
A ako veceras nesto pozelis, moci ces da pricas o svom bozicu celom svetu. Jednog dana, neki nezni glasic trazice da mu pricas o ovom svom Bozicu.
Reci, Romana, poznajes li moju baku ?
Gde si je srela ?
Sentic Zorica

Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej, a drugi carinik.

Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik.
A carinik izdaleka stajaše i ne htede očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome!
U drugoj nedelji pripreme za Post imamo sliku čoveka koji je uvek zadovoljan sobom, jer smatra da izvršava sve zahteve svoje vere. On je samouveren i gord, a u stvari on falsifikuje značenje religije. On je svodi na vršenje spoljne forme, a svoju pobožnost meri količnom novca koji prilaže hramu. A što se tiče carinika, on je bio ponizan i njegova smirenost našla je opravdanje pred Bogom.
Ako se danas neki kvalitet gotovo potpuno omalovažava, onda je to SMIRENOST. Kultura u kojoj živimo, usađuje u nas osećanje gordosti, samohvale i veličanja i vlastite pravednosti. ... Na poniznost ličnu ili zajedničku, etničku ili nacionalnu – gleda se kao na slabost, kao na nešto od čega se ne postaje pravi čovek. Čak i naše crkvene zajednice. Zar i one nisu prožete duhom fariseja? Zar ne želimo i mi da svaki naš prilog, svako „dobro delo”, sve što činimo za Crkvu „bude priznato, pohvaljeno i objavljeno?”
No, smirenosti nije potreban publicitet, spoljašnja slava ili nadmeno pokazivanje bilo koje vrste.
Bog je smiren zato što je savršen. Njegova smirenost je Njegova slava i izvor svake istinite lepote, savršenstva i dobrote, i svaki onaj koji se približava Bogu i upoznaje Ga neposredno učestvuje u božanskoj smirenosti, koja ga oplemenjava...
Kako čovek postaje smiren?
Za hrišćanina, odgovor je prost: razmišljanjem o Hristu, božanskoj ovaploćenoj smirenosti, o Onome u kome je Bog otkrio jednom za svagda Svoju slavu kao smirenost i Svoju smirenost kao slavu. „Danas” reče Hristos na dan svog najvećeg SMIRENJA – proslavi se Sin čovečji i Bog se proslavi u Njemu.
Smirenost se uči razmišljanjem o Hristu, koji je rekao: „Naučite se od mene, jer ja sam krotak i smiren u srcu”.
Najzad, uči se tako ako se sve meri Hristom, ako se za sve obraćamo Njemu. Jer bez Hrista je prava smirenost nemoguća, dok sa farisejem čak i religija postaje gordost u ljudskoj delatnosti, još jedan oblik farisejskog samohvalisanja.
Aleksandar Šmeman

KOST U GRLU", PIŠE DEJAN KRSTIĆ ARIZONA

Da se ne lažemo, nije baš lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje ljute borbe sa ovom neizlečivom boljkom isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja.U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova, potom sam u pomoć dozivao muziku, pa e-mail poruke, onda preskupi telefonski razgovori...

Kada bi se ovaj jalovi arsenal istrošio posezao bih za rakijom (ovom američkom što je zovu – viski), pomogne brlja ali za kratko.
U neko doba setih se filmova onih domaćih pa još na srpskom ali toga ovde na žalost, ni za lek. Najzad, na pamet mi pade spasonosna ideja - a zašto ovako “dokon”, ne bih u mislima premotavao imaginarne rolne kultnih dela naše kinematografije? To bi i za moja emigrantska primanja bila sigurno najjeftinija forma stvaralačkog izražavanja. Osmeh mi ozari lice a uspavana mašta veselo uskliknu: “Ponovo radi bioskop!”
Uvod
Svaki Amerikanac u uvodu bi zamišljao sebe kako kupuje kokice, ja sam međutim, projektovao policu kojoj u Kragujevcu, niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao... na kraju je nekako preživelo dve stotine probranih naslova kojima ni hronična oskudica za praznim kasetama nije došla glave. Potom vidim sebe kako posežem za prvom kasetom na kojoj piše: “Grlom u jagode”
Prepoznatljiva muzička matrica i nezaboravna replika: “Zovem se Branislav Živković a zovu me Bane... Bumbar”. Dok mi pred očima promiču poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, baka Elvira... iznenada spoznah neotkrivene mogućnosti vlastitog uma. Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se neki drugi film u kome je moja generacija, iz šezdeset i neke, neustrašivo započinjala hod po nepreglednim životnim stazama i to onako opušteno, nehajno kao “grlom u jagode”.
Izlasci
“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja...” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario čuvenog Stiva sa Čubure.
Mi se nismo tukli. Ne, više smo furali onaj miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, podočnjaci i nezaobilazna rasprava ko je više popio. Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Najpre bi se tačno u sedam sati okupili ispred Centrotekstila (u 7.05 već bi bilo kasno) a potom, radnim danom “Balkan” a posle jedanaest “Zelengora” i sve to pod uslovom da se pronađe slobodna stolica. Subotom opet, na galeriji tek sagrađene sportske hale načičkao bi se čitav Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom “teritorijom”. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino proektoru” tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada, u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi postaje jasno zašto sam se nedeljom teško prisećao bahanilija od prethodne noći te zbog čega su me pojedine dame tako čudno posmatrale.
Putovanja
“Nisi ti bakin unuk” razočarano je uzdahnula baka Elvira kada se mlađani Živkovic pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod imenom “Put u Rio”. Beksto od kuće okončano je u bespućima Dalmacije posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce, od tada prozvanog Čombe.Moja generacija ne beše tako ambiciozna. Od kuće nismo bežali, a našu lojalnost i skromnost roditelji su svake godine, izdašno nagrađivali letovanjima u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju... Na put bi obično kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska Železnica fantastičnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo za badava pa smo svu lovu mogli komotno da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom - a u glavi maligani. Čak ni u Puli, u kojoj sam sa uživanjem gledao domaće filmove, nismo poput Baneta Bumbara jurili glumice ali se nalazilo što šta i za nas smrtnike. Uveče na plaži pevalo se, pilo i pomalo... družilo.
Motorizacija
Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet, dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze Vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrnog fiću delio je sa Bocom (parnim danima vlasnik je bio on a neparnim Čombe) u ovoj “limuzini” kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek “gledam”.
Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja, motori, automobili i sve ostale “lude makine” ne behu mi preterano važni. Zbog činjenice da se u Kragujevcu prilično lako svuda stizalo pešice u mladosti sam svoja maštarenja usmeravao prema nekim drugim, nemotorizovanim sadržajima. Danas kada svakodnevno, srebrnom Tojotom prelazim stotinak kilometara dnevno, drago mi je da sam svog prvog četvorotočkaša (domaće proizvodnje) kupio prilično kasno. Kao da sam osetio šta mi se u emigraciji sprema.
Umetnost
Nismo bolovali od neurosis cordis ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za umetnošću. Svoje romane Bane Bumbar je pisao u kadi, okružen jabukama i uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju bi čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao idealna lokacija za snimanje prvog i jedinog filma ove “sofisticirane” družine.
Umetnička univerzalnost beogradskog šmekera beše mi tako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake, s maćkom!”) ali sa ponosom sebe smatram idejnim tvorcem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rock’ n ’roll-a čitava... tri dana. Niko od članova nije znao da svira (pa zar je to najvažnije?) ali je iza nas ostala “nedokomponovana” jedna numera za koju je stihove sa neviđenim žarom ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo dva dana uporno pravili od najlona i kantica za mast... a imali su tako dobar zvuk!
Imaginarna filmska traka i dalje tecče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele.
Inače, 1980. godine, umro je Josip Broz i ubijen Džon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji:
Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Afganistanu teritorije.
Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana.
Osujećen atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi na žalost nije.
Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” s pravom se ubraja u najveće muzičke događaje 20. veka.
Pao je Berlinski zid.
Dok je u čitavoj Evropi rušen komunizam na Balkanu su se budili neki novi Fašisti.
SFRJ je brojala svoje poslednje dane a moji prijatelji i ja sa nevericom slutili šta nam se sprema. “A onda su došli popovi, pa topovi i najzad lopovi i čitav svet se izokrenuo”.
Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza... sazrevali su, stvarali porodice, gradili svoje karijere tokom zlatnih sedamdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji.
Naša životna zrelost poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su fizički ili mentalno za svagda osakaćeni, većina živi na ivici bede... a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.
A tako je lepo počelo...

Dejan Krstić , Arizona

I deo - OD MALENA SU ME UČILI DA BIRAM DRUŠTVO

Svake godine, čim dođe mart neprijatne uspomene počinju da se vrzmaju po ovoj ludoj glavi. I taman kada sam skovao taktiku kako da misli preusmerim u nekom drugom pravcu, najnovija dešavanja u rodnom kraju nanovo me podsetiše na dane svekolikog besmisla koje smo preživeli 1999.
Kada sam napuštao zavičaj, moj dragi prijatelj (i tada šef) Miroslav Jovanović zamolio me je da po dolasku u Ameriku napišem nešto o razlozima koji su me naveli da 35 godina života spakujem u plakar i krenem ispočetka.

Tekst koji sledi nastao je avgusta 1999.

***

Prošle su samo dve nedelje, zaposlio sam se, sa porodicom iznajmio trosoban stan i kupio automobil.
Ne dragi prijatelji, ovo nije tekst za udarni prilog u dnevniku RTS-a već početak ispovesti novopečenog srpskog emigranta državi “poroka i zla”. Za neupućene, reč je o zemlji koju je pronašao “radoznali” Kolombo, a koja će, kako to reče TV voditelj i estradni umetnik iz Grivca da se “probuši i potone” pa će za koju godinu svi Amerikanci pohrliti da nasele “svetu srpsku zemlju” i tako nam otmu Kosovo.
Olako shvativši upozerenje dragog mi TV lica (Kosovo mi izgleda u svakoj varijanti “ne gine”) poslušao sam “izdajnički” živac u svom načetom nervnom sistemu i iz zemlje, u kojoj je započela u istoriji nezabeležena obnova i izgradnja, “poslušnički sam se bacio pred noge američkih agresora, bojovnika i bezumnika” i za dve nedelje stekao ono o čemu sam maštao prethodnih dvanaest godina.
Sreća je, zaista relativna stvar. U većini zemalja ovog ludog sveta dovoljno je biti zdrav, imati stabilnu porodicu pa ako se još i posreći da volite posao koji radite, tada su vrata sreće širom otvorena. Ovaj prilično normalan sistem vrednosti funkcioniše daleko od moje lepe i nesrećne Srbije, koju je preteško napustiti, ali još teže u njoj živeti. Mogućnost izbora divno je , ali preteško breme za svakog, iole odgovornog čoveka.

Otići ili ostati?
Pred istom dilemom našao sam se svima dobro znane 1993. godine. Tada sam je, međutim, mnogo lakše razrešio i sa porodicom se iselio u SAD. Čitavih sedam meseci, svaka moždana ćelija vagala je prednosti i nedostatke života u “obećanoj zemlji”. Prevagnula je želja da sa istom količinom rada u Srbiji obezbedim egzistenciju svojoj porodici. Prebrzo sam zaboravio inflacije, mobilizacije, bankarsko-hohštaplerske marifetluke kao i sva ostala “iznenađenja i izume” srpskog “usrećitelja”. Vratio sam se u svoj rodni grad.
Narednih pet godina ubeđivao sam svoje bližnje, sumnjičave dušebrižnike, a ponajviše sebe samog, da sam učinio pravi izbor. Za razliku od većine svojih sunarodnika i sapatnika, radio sam posao koji volim i za kragujevačke prilike bio vrlo dobro plaćen, zdravlje me je hvala Bogu odlično služilo, dok sam sebe, možda i neskromno, smatrao idealnim ocem tri predivne devojčice. A onda je došao 24. mart 1999. godine.
Sva “pamet” politička i životna dalekovidost iščezli su sa turobnim zvucima prvih detonacija. Započelo je sveopšte ludijanje, začinjeno ovoga puta, posebnom vrstom “specijalnih efekata”.
Bombama je trebalo zamaskirati još jednu monstruoznu prevaru krvožednog režima Slobodana Miloševića. Dok su glavni glumci polako krckali avans od svojih basnoslovnih honorara, statisti su po treći put u poslednjoj deceniji zauzeli svoja mesta – i predstava je mogla da počne.
Čitavih sedamdeset osam dana trajala je najsramnija trgikomedija u istoriji srpskog naroda. Hiljade poginulih i milioni istraumiranih podanika, kao i potpuno uništena zemlja, podsetili su “lokalnog šerifa” da bar za trenutak prekine jalovi koitus sa svojim narodom. I dok su se statisti, na mostovima i trgovima, vrteći kukovima , pravili da uživaju u perverzijama svog idola – dara je prevršila meru! Primitivizmom i ljudskom glupošću ranjeni um poniženo i bolno je uskliknuo: “Zbogom Srbijo!”
Ovoga puta zauvek i po svaku cenu.
Disciplinovano sam ispoštovao svoje obaveze “vojnog obveznika” i kada je većina Jugoslovena već počela da zaboravlja poniženja proistekla iz najnovijeg “eksperimenta” svog vođe, napustio sam svoju zemlju.
Srbija, na sreću nije samo nesrećni, nenarodni režim. U njoj ostavljam 35 godina svog života, roditelje, bezbrižno detinjstvo, prve ljubavi... Iz Srbije ne mogu poneti ni atmosferu, niti predivne ljude u redakciji “Nezavisne Svetlosti”, ni trenutke slatke dokolice u bašti “Balkana” ili hladovini “Stare Srbije”. Tamo su ostali i svi pravi prijatelji, daleko od vlažnih očiju, ali zauvek uredno složeni u mome srcu.
I pored neslućenih mogućnosti koje pruža život u najrazvijenijoj državi sveta, moja zemlja, a naročito divni ljudi koji u njoj “žive”, predstavljaće onaj presudni teg koji će večno nedostajati na terazijama moje lične sreće.
Neko je davno rekao: “Domovina nije tamo gde si rođen, već onde gde ti je lepo!” Iskreno, meni je najlepše u Srbiji, ali su me od malena učili da biram društvo. Dok mojom zemljom vladaju oni koji su, po prvi put u istoriji, srpskom narodu dodelili ulogu dželata, živeću u ovoj i ovakvoj Americi, pa makar se ona “probušila i potonula”.
Ali nostalgija je užasna stvar. Da ni u trenutcima najveće slabosti, ili eventualnog pijanstva, ne bih došao u iskušenje da ponovim istu grešku od pre pet godina, kao suvenire iz Srbije poneo sam fotografije Slobodana Miloševića, Milovana Bojića i Vojislava Šešelja; kesu duvana koji sam zavijao u danima bombardovanja i snimak sa zvukom sirena (šizela i smirela). Neka se nađu za svaki slučaj.

Napomena redakcije “Nezavisne Svetlosti “: Autor teksta do pre mesec dana bio je novinar ovog lista. Pred polazak u Ameriku obećao je da će njegovo prvo “javljanje” za “Nezavisnu Svetlost” biti, u stvari, lična ispovest i odgovor na pitanje: zašto je rešio da zauvek napusti Srbiju. Svi su ga razumeli, i kolege, i prijatelji, ali dok je još bio ovde nikome to nije sam i do kraja ispričao. Razumljivo.

Dejan Krstic, Arizona, USA

II DEO - Saga o ponosnim ratnicima
Nekako u ovo vreme, pre ravno devet godina predano sam obavio poslednji TV zadatak u "karijeri". Da, odlično se sećam. Redakcija Kanala 9. Ekipa mala ali odabrana. Kratak dogovor i odluka – prenosićemo svečanost dodele Oskara. U noći punog meseca, dok su se jedni vampiri baškarili po Dedinju a drugi oštrili zube u rahmetli Pentagonu, filmski zaljubljenik i novinar tamošnji u skučenom prostoru i dobrom društvu pratio je ljuti boj Stivena Spilberga i Džona Mejdena. Figuru ujka Oskara podelili su gorepomenuti, onako, na ravne časti... “ko’ braća... njivu” ... a mi smo se “čim prije” okretali novim radnim zadatcima. Ni slutili nismo kakvim... Tog marta 1999. godine potomci “Zaljubljenog Šekspira” i naslednici “Redova Rajana” potvrdili su dobro znanu istinu: majstori pirotehnike, istinske su neznalice duše a produkcioni magnati prava duhovna sirotinja. Najviše zahvaljujući baš ovom ratnom spektaklu sa pevanjem, pucanjem i plakanjem ja danas živim daleko i sa setom se prisećam tih dana. U ranu zoru, pošto je ceremonija dodele Oskara okončana, seo sam i napisao tekst koji mi i dan danas nekako puno znači. Objavljen je tri dana kasnije ali se bojim da ga moji sugrađani nisu pročitali...

Saga o ponosnim ratnicima
Naučno je dokazano da preterano bavljenje sopstvenim osobinama precizno ukazuje na ozbiljne psihološke poremećaje kod pojedinca ili grupe koji su opsednuti sobom. Suočeni sa intenziviranjem ekonomske krize, umnožavanjem "neprijatelja svih boja" kao i sa očiglednim sužavanjem "svete nam domovine" Srbi su, kao nikada u svojoj istoriji, dobrovoljno postali subjekti jedne, kolektivne "auto-psihoanalize".
Podložni uticaju medijskih mahinacja a kao žrtve globalne "svetske zavere", pripadnici "nebeskog naroda" ali i mnogi koji se ovoj sintagmi godinama podsmehuju, skloni su da poveruju kako su Srbi, oduvek, bili ponosni ratnici i da će nam taj genetski kod pomoći da se, do kraja sprovedeći "principijelnu, mirotvornu politiku našeg predsednika", suprostavimo "nepravednim i ničim izazvanim svetskim moćnicima"
Obraćajući se vremešnim "patriotama" na mitinzima širom Srbije, lokalni čelnici vladajuće koalicije, ističući srpsku spremnost da se ratuje protiv čitavog sveta, svakodnevno se pozivaju na "kosti Miloša Obilića i junaštvo Srba na Kajmakčalanu". Najviši oficiri Vojske Jugoslavije, pre nego što svoje mobilne telefone ustupe regrutima da se jave roditeljima, ističu spremnost vojnika da "poput 1 300 kaplara u Prvom svetskom ratu, ostave svoje živote na braniku otadžbine." Zanimljivo je da, osim aktivista Jugoslovenske levice i filmskog urednika jedne kragujevačke, lokalne tv stanice, gotovo niko ne pominje Kadinjaču, Sutjesku, Neretvu, dok su žrtve nedavnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni još uvek tabu tema za one koji su ih u taj rat poslali.
Uz dužan pijetet prema žrtvama brojnih ratova naše nevesele istorije koje minorni politički funkcioneri i vojni "stratezi" tako nevešto skrnave, neizbežno je postaviti pitanje: u kojoj meri je ovakvo tumačenje nsše istorije verodostojno i jesu li Srbi, danas, baš toliko raspolozeni da svoje živote ugrade u ruševine megalomanske politike svog nacionalnog vođe? Ma koliko osećali ljubav prema sebi i svojim precima, što psiholozi, inače, smatraju normalnim ispoljavanjem vlastitog nacionalnog identiteta, istine radi, valja podsetiti da su Srbi jedan od retkih naroda u svetu koji su čak pet vekova bili robovi. Dakle, 500 godina trebalo je nsšim precima da posle poraza na bojnom polju ispolje svoj "borbeni duh". Jesmo li od njih nasledili ratničke gene?
Koliko nam se iracionalno "junaštvo" u novijoj istoriji (1914 - 45) isplatilo, najbolje svedoči procena demografskih stručnjaka koji, imajući u vidu populaciju srpskog stanovništva na ovim prostorima pre Prvog svetskog rata, tvrde da bi uz prosečan prirodni priraštaj, broj Srba na Balkanu danas uveliko premašio 30 miliona. Naši preci, međutim, uvek su bili spremni da atentatom ili odlučnim "ne" svetskim moćnicima, točak istorije vrate za koju deceniju unazad, ne misleći na svojie potomke. Da su o budućnosti razmišljali barem koliko savremeni, novokomponovani patrioti govore o prošlosti, Srbija bi, danas, spadala u red moćnijih država u regionu. Dokle nas je dovelo prkošenje moćnima i pozivanje na svetlu ratničku tradiciju ukazao je u intervjuu autoru ovog teksta (*Nezavisna svetlost* broj 141) reditelj i psiholog Srđan Dragojević: - Prvi svetski rat smatram nultom tačkom naše katastrofe. Tada smo izgubili kompletan genetski potencijal, a ono zdravo što je preživelo dokusureno je posle posle dvadeset pet godina u sledećem ratu. Oni koji su ostali, opstali su negativnom selekcijom. To su raznorazni liferanti i profiteri koji nas i danas "uspešno" vode.
Razvijajući nesvrstanu i na samoupravljanju zanovanu politiku Josipa Broza, Lazarevi potomci brzo su zaboravili svoje Obiliće i Mišiće. Ne odričući se svetle ratničke tradicije Srbi su svoje "junaštvo" smestili u jugoslovenske okvire. Kao najveći nacionalni ponos istican je podatak da su se Srbi, i tokom NOB-a i revolucije, istakli najvecim brojem žrtava u odnosu na tada, bratske nam narode i narodnosti.
Da probudi usnulu ratničku svest "potlačenog srpskog naroda" postarao se novi vođa. Posle više od decenije "pravedne borbe za ocuvanje nacionalnog ponosa" Srbija je došla na ivicu ekonomske katastrofe, izgubila je teritorije koje su joj vekovima pripadale a nekadašnji saveznici postali su ljuti neprijatelji. U bezumnom građanskom ratu stradalo je na hiljade ljudi, još i više otišlo u inostranstvo a oni preostali, apatično apstrahujući svoje neuroze, očekuju svakog dana poziv za neku novu mobilizaciju ili udar iz vazduha.
U knjizi "Politika i duša", psiholog Žarko Trebješanin konstatuje da svaki rat ima svoj vid neuroze. U Prvom svetskom ratu dominantna je bila histerija drhtanja, u Drugom svetskom ratu bila je to neuroza straha ili histerični napadi u vidu juriša, dok se kod preživelih boraca iz poslednjeg mđuetničkog rata, kao dominantan vid bolesti javljaju depresije. Profesor Hugo Klajn u studiji "Ratna neuroza Jugoslovena" ističe da su psihoanalitički shvaćene ratne neuroze "jedan vid pobune protiv okolnosti koje primoravaju ljude da ratuju. Zato je potrebno ne samo lečenje ovih neurotičara, već i društva koje ih je proizvelo."
Zaoštravanje problema na Kosovu, uz pretnje zapadnih zemalja s jedne i verbalnu, ratnu euforiju s druge srane, učinilo se nekima kao sjajna prilika da do neukusa, još jednom, ističu genetsku predodređenost srpskog naroda za ratovanjem, te da iz rukava spremno izvuku otrcanu floskulu "ne daj Bože da se Srbi slože".
Nije potrebna velika pamet da bi se shvatio istorijski, strateški, etnički, kulturološki... značaj koji Kosovo ima za ovu i ovakvu ali i svaku drugu državu u kojoj Srbi budu živeli. I advokatskim pripravnicima, više je nego jasno da secesisija južne srpske pokrajine predstavlja pravni nonsens. Problem Kosova, međutim, nije počeo sa "patriotskim mitinzima" u organizaciji onih koji su dvanaest godina krpama zavijali pokvarene slavine u rodnoj kući ovog naroda. Sada, međutim, kada poplava preti da uništi i okućnicu nevešti "hauzmajstori" pozivaju svoju decu da kašičicama lokalizuju preteću katastrofu. Da li su vojni obveznici u Srbiji spremni da odgovore na još jedan zov svoje, sve manje, otadžbine?
Tokom rata u Hrvatskoj, pitanje angažovanja rezervnog sastava bilo je pravno neregulisano. Time se može i objasniti "tiha mobilizacija" tokom koje je put frontova u Hravarskoj i Bosni krenulo na hiljade stanovnika zemlje koja u tom ratu nije učestvovala. Oni koji su, uprkos totalnom rasulu koje je vladalo u jedinicama tadašnje JNA, uspeli da izvuku živu glavu, pri povratku su bili suočeni sa istinom da su tokom čitavog rata u vojnoj evidenciji tretirani kao dobrovoljci.
Već tada, međutim, "patrioti pod jorgan planinom" bili su prilično iznenađeni neočekivano slabim odzivom potomaka "velikih srpskih ratnika". Mnogi mladi ljudi mesecima su spavali van svojih domova, čvrsto rešeni da svoj život žrtvuju svojoj porodici a ne jednoj besciljnoj i haotičnoj politici. Političko-georgafski epilog "balkanskog horora" na kraju XX veka dao je za pravo "izdajnicima i dezerterima" mnogo više nego državi koja se, preko noći, odrekla svojih "hrabrih jurišnika" ali i žrtava rata u koji ih je tako bezumno gurnula. Sa prvim pretnjama iz Rambujea, Vašingtona, Brisela, Klebera... pozivari su ponovo počeli da pohode domove vojnih obveznika. Odziv je približan onom kada se ratu (ni)je učstvovalo. Rezervisti, koji su sada uniformu obukli na snovu preciznih zakonskih odredbi, sve glasnije, međutim, postavljaju pitanje zašto su baš oni izabrani da spašavaju "svetu srpsku zemlju". Oni iz Leskovca i Lebana, na primer, zahtevali su da u prve redove, zajedno sa svojim sinovima stanu glasnogovornici sa mitinga podrške "doslednoj politici državne delegacije i predsednika SR Jugoslavije". Njihovi zahtevi pažljivo su saslušani...
Vredi li, na pragu novog milenijuma, ratovati protiv čitavog sveta? Hoće li još jedna generacija zagledana u prošlost uništiti budućnost svojim potomcima? Možda je došlo vreme da zarad svoje dece, pušku zamenimo knjigom a topove kompjuterima jer i letimičnim pogledom na kartu Balkana lako ćemo se uveriti u čijem su sastavu danas i Sutjeska i Neretva i Vukovar a boga mi i Kajmakčalan.

Tekst je 24. marta 1999. objavljen u "Nezavisnoj Svetlosti". Kragujevčani su toga dana svakako imali prečeg posla pa su ove reči ostale nepročitane. A i da jesu, već je bilo isuviše kasno.

Piše Dejan Krstić, Arizona, USA

Mali vremeplov posvecen neveselim danima koje smo ziveli i preziveli pre ravno devet godina, zavrsavamo u nesto vedrijem tonu...

NAGRADA ZA CETIRI LOKATORA
Tokom skolovanja, ucili su nas kako su i "vihoru Drugog svetskog rata" nasi preci u predahu izmedu dve borbe, uspevali da organizuju kulturno-umetnicke priredbe na kojima su duhovito prkosili mrskom neprijatelju. Ni najveci pesimisti, medutim, nisu slutili da ce, na samom kraju dvadesetog veka ratni vicevi ponovo postati nasa realnost.
Prvi udari NATO alijanse na Jugoslaviju ocigledno su sokirali i najduhovitije pripadnike seretskog naroda. Medutim, samo nekoliko dana zivota u ratnim uslovima bilo je dovoljno da proradi srpski smisao za humor.
Prepricavajuci kradomice prve viceve i anegdote ljudi su pokusavali da ulepsaju surovu svakodnevicu. Kako to obicno biva, najgore su prosli oni koji su "probili led". Naime, zbog ispricanog vica ispred seoske zadruge jedan saljivdzija sa juga Srbije osuden je na sedam meseci zatvora, dok je zbog duhovite travestije izvesni Sinisa iz Batocine za dlaku izbegao linc svojih sugradana. Maskirajuci se u americkog pilota, Sinisa je zeleo da prepadne svoje komsije. Pozvonio je na njihova vrata i poceo da izgovara ono malo engleskih reci koje je znao. Na njegovu nesrecu, komsiji na pamet nije padalo da provevarava identitet nezvanog gosta pa je pravdu ali i motku uzeo u svoje ruke. Ubrzo se ovoj "anti-divrzantskoj operaciji" pridruzila citava ulica. Uzalud je "americki pilot" vapio iz sveg glasa: "Nemojte ljudi, ja sam Sinisa". Od linca ga je spasila policijska patrola ali se, kako tvrde Batocinci, ni u stanici nije sjajno proveo.
Nevolje najhrabrijih nisu pokolebale duhovite pojedince da se vicevima obracunaju sa kreatorima zla u nasoj zemlji, ali i sa besmislom tragicne situacije cije posledice, bez svoje volje, trpi citav narod.
"Prave razloge" surovog bombardovanja Jugoslavije objasnjava sledeci vic:
Tokom pregovora u Rambujeu, zloglasna Medlin Olbrajt posetila je prostorije jugoslovenske delegacije. Kada je posle treceg viskija atmosfera postala opustenija, Medlin se zvodljivo obratila muskom delu pregovarackog tima recima: "Hocete li da vodimo ljubav ili rat!" Clanovi multietnickog maco tima malko su se pogledali medu sobom, malcice u gospodu Olbrajtovu, pa su jednoglasno zakljucili: "Rat!"
Kada su vazdusni udari postali nasa nevesela svakodnevica, cuvari duhovnog mira u formi pitalice pokusali su da izraze opste raspolozenje:
Kako se oseca Srbin kada se ujutru probudi?
- Promaseno!
Sta znaci sirena za pocetak vazdusne opasnosti?
- Zabrana leta za avione NATO pakta.
Kako Srbin prelazi ulicu?
- Osvrne se levo i desno, zatim pogleda u nebo, pa onda prede.
Najduhovitiji su smislili i nagradno pitanje:
Sta se dobja kada se sakupe cetiri lokatora?
- Bomba na kucnu adresu.
Kada je o ovoj temi rec, nisu zaobidene i vec legendarne plavuse:
Sta radi plavusa kada pronade lokator?
- Smesti ga ispod suknje i ceka "tomahavk".
Da ni ostalim damama nije mnogo lakse, svedoci i odgovor na pitanje zasto su zene najvise pogodene agresijom NATO?
- Ovdasnji muskarci su mobilisani, a okupatori jos uvek nisu stigli.
Na meti NATO agresora nasli su se brojni gradovi u Srbiji. Cini se, ipak da je Novi Sad najgore prosao, pa je o glavnom gradu Vojvodine ispricano i najvise viceva u kojima dominira crni humor:
Zasto je NATO srusio Zezeljev most?
- Nepismeni Amerikanci ne prave razliku izmedu slova Z i S.
Kako se danas zove Novi Sad?
- Garavi sokak!
I neizbezni Lala imao je svoju ratnu avanturu: Peca Lala izmedu dva srusena mosta kad, umesto ribe, iz Dunava izade crnac. "Ta ko si sad pa ti, vrag te materin?" iznenadi se Lala. "Americki pilot", odgovori pridoslica, "nocas sam se katapultirao." Ne zeleci da se puno jedi Lala nastavi sa pecanjem. Posle dva sata pojavi se jos jedan crnac. "Ala ste se vi Amerikanci nocas zdravo katapultirali", zakljuci Lala. "Ma kakvi Amerikanci, komsija, to sam ja Steva, radio sam nocas u rafineriji".
I Pirocanci su pozurili da smisle originalni fazon na svoj racun: ulazi covek u kafanu i vice: "Tegi mizi, tegi mizi!" Posto ga niko ne razume, odmah pozovu prevodioca, ali, u meduvremenu, avioni bombarduju kafanu. Pirocanac se izvlaci iz rusevina i kaze: "Ja sam am rekao: Tegi mizi". (Za one koji ne znaju pirocanski, "mizi" su migovi.)
Za razliku od mirnodopskih viceva u kojima Srbi uvek nadmudre mocnijeg neprijatelja u ratnom okruzenju svoj humoriticki doprinos dali su "malodusni defetisti" koji su se usudili da smisle ovakav vic:
Na naucnoj ekskurziji u Bostonu, simbolicno nazvanoj "Stazama Nikole Tesle", mladana Celsi Klinton srela je svoju koleginicu, inace cerku uticajnog srpskog politicara. "Moj tata kaze da treba da se stidite. Bombardujete nas vi koji nemate istoriju", ozlojedeno ce studentkinja americkog koledza iz Srbije. "Meni je tata rekao da vi uskoro necete imati geografiju", zajedljivo odgovori Celsi.
I dva grafita sa beogradskih ulica svedoce da su njihovi anonimni tvorci vec zaboravili zbog cega je zapocelo ovo ludilo. Prvi glasi: "Da je lako biti Srbin, ne bi to bas nama zapalo", a drugi: "Predaj se Klintone, ubi nas ova nasa pobeda"!
Ni kolone gradana koji svojim telima stite prodavnice prehrambenih proizvoda i cigareta nisu promakle zaoci njihovih duhovitih sapatnika:
Ostao novinar bez cigareta pa krenuo u potragu. Ispred trafike ugleda kilometarski red pa upita: "Sta cekate ljudi?" "Stigao je zejtin", odgovori neznanac iz reda. Kada se novinar udaljio, dusebriznik prekori gospodina ispred sebe: "Niste ga prepoznali, to je novinar i ko zna sta ce o ovome da napise. Nego, blago meni, kada vas neko upita sta cekate, odgovorite mu: "karte za bioskop". Posle pet minuta, obrati im se novi neznanac sa pitanjem sta cekaju. "Karte za bioskop", odgovorise svi u glas. "Asta se daje?", radoznalo ce covek s nevericom. "Brasno!" uskliknuse, ponosno, strpljivi cekaci.
Da nas narod ima dusu potvrduje i razgovor izmedu dve kragujevacke penzionerke. U dugoj setnji, u vreme kada nije bio na snazi znak za vazdusnu opasnost, obe gledaju u nebo bez aviona, pa jedna kaze: "Odavno ih nema. Boze, da im se nije nesto desilo?!"
Crnohumorno deluje i vic koji smo culi od jednog "Zastavinog" radnika: Negde na nebu iznad naseg grada iz jednog americkog aviona katapultirao se pilot, i to onako sa sve sedistem. Leti on tako, kad ispod sebe vidi jos jednog coveka kako leti sedeci na stolici. "Iz koje ste vi flote, da niste mozda Englez" upita Amerikanac. "Kakav, bre Englez, ja sam portir iz "Zastave", odgovori mu nebeski "kolega".
Iz Crne Gore, zbog prekida raznih komunikacija, do Srbije su, koliko mi znamo prispela samo dva stosa. Prvi je pitalica: zasto ne bombarduju Ulcinj, sa odgovorom: zbog solane, a drugi je malo duzi i glasi ovako: Zatekao se Lala u Crnoj Gori i ne zna kako bi se najbrze vratio u svoju Vojvodinu. Pita on jednog Crnogorca sta da radi, a ovaj mu dgovara: "Sedi, coce, u brod od Bara do Barija, onda idi u Avijano, a iz njega imas letove do Novog Sada svakih petnaest minuta!"
Za kraj evo i fore o Srbinu koji place nad brojnim stradanjima i rusenjima. Dode Nemac da ga utesi i kaze: "Sto, bre, places, evo i mi smo bili sravnjeni sa zemljom i izgubili smo rat, pa smo sad najveca sila u Evropi". Zamisli se tu Srbin pa prestade da place, ali posle nedelju dana opet ga uhvati tuga. Ponovo poce da cmizdri, a ovog puta dode da ga utesi Japanac, koji mu kaze isto: "Na nas su bacili dve atomske bombe i izgubili smo rat, pa vidi gde smo sad - najjaca sila u Aziji". Nas covek se ponovo ucuta, ali posle kratkog vremena zaplaka jos jace. Nemac i Japanac se nadose u cudu, pitaju sta mu je sad, a Srbin im odgovara: "Tacno je sve sto kazete ali vi ste izgubili rat, a mi cemo, izgleda, da pobedimo".

Idem ka reci.
Posmataram kako je velika i mirna. Mozda taj povrsni mir u sebi krije hiljade nemira, hiljade uznemirenih zivotinja, razne opasnosti koje vrebaju mameci slucajne prolaznike bas tom prividnom staticnoscu. Na prvi pogled tako lepa i plitka, vara svojim izgledom i preti opasnim dubinama punih podvodnih virova i vrtloga.
Cinim prvi korak i prsti na nogama mi uranjaju u ledenu vodu. Blago trnu, dok mi telom prolazi jeza bas kao one noci kada si me pod vedrim nebom polozio na hladnu zemlju suocavajuci moju unutrasnju i " spoljasnju" temperaturu. Polako koracam do clanaka, smrzavam se ali ne posustajem. Zelim tog ledenog giganta da osetim oko kolena. Kosti mi se koce dok oci menjaju plavu nijansu u boju reke. Prihvata me miroljubivo i siri mi rukle, prizivajuci me da idem dalje. Uranjam ruke u vodu i osecam kako mi krv u zilama sporije tece. Koliko minuta mirovanja u ovakvoj vodi bi izazvalo smrzavanje? Fantasticna cistoca dodaje na osecaju ledene tecnosti koja me uzima deo po deo, milimetar po milimetar. Na trenuak shvatam koliko uzivam. Potrebna mi je bila ova ledenica na kozi da se vratim sebi. Krecem dalje i dozvoljavam butinama da se pretvore u grc koji definise najlepsi misic na telu. Tresem se, usne pocinju da modre od hladnoce, ali zelim da osetim celo telo u fantasticnoj ukocenosti. Dokle god pogled dopire, smenjuju se zelene nijanse. Pokusavam da izostrim pogled i ugledam neku potencijalnu "opasanost" u reci, ali nema je. Samo nudi ledenost koju poseduje. Jos korak dalje i otima mi se uzdah. Najvreliji deo tela uranja u sada vec, uzasno, uzasno hladnu vodu. Cini se da je tecni led koji zeli da me proguta, smrzne i zauvek ostavi u sebi. Novo kretanje donosi grc u stomaku; grizem donju usnu i zatvaram oci ne bih li uspela da prigusim krik koji preti da izadje iz mene svakog casa. Grlo mi se steze od niske temperature vode i na rukama se pojavljuju prvi znaci nepodnosljive zime . Modri prsti i dalje uzivaju u remecenju mirne povrsine, cineci reku jednim ogromnim platnom na kojima se ocrtava apstrakcija moje duse. Nastavljam dalje i pocinje blago gusenje u grudima koje nadimaju se ritmicno, jezeci famoznu cokoladnu erogenu zonu. Tvrde kao orah, spremne su da zarone u ledenu kraljicu koja tvrdoglavo cuti. Odjednom skupljam hrabrost i odbacujem se iz mesta dozivljavajuci facijalnu ledenu ekstazu. Prestajem da disem na trenutak. Izranjam i borim se za dah, a onda polako koracam iz hladne reke, ka obali, zadovoljna jer sam za trenutak bila deo nje. Skupljam kolena i tresem se dok sunce pokusava da zgreje mi promrzlo telo.

U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj, postoji krcma pod nazivom " Tocionica dusa".
Ljudi tu uglavnom, greskom svrate, nanese ih put dok izgubljeni lutaju trazeci srodnu dusu.
Lakomisleni kakvi jesu, naziv krcme shvate kao markentiski potez i cak im se i dopadne.
Povrsni kakvi jesu, u svojoj izgubljenosti ne razmisljaju o tome gde ih je to put naneo.
Zeljni odmora i osvezenja, teskim korakom razocarenja ulaze u krcmu i narucuju hladnu casu najboljeg vina
ili pak, promrzli, najbolje kuvano vino cije poreklo vide u bujnoj konobarici koja im osmehom pozeli dobrodoslicu.
Zaboravljaju da je vino pice bogova i zedno ga iskape u jednom gutljaju, sasipajuci
u sebe dusu nepoznatog porekla. Samo za trenutak uspeju da osete oporost ili slatkocu,
pre nego osete plimu topline koja im se razlije telom. Vec sledeceg trenutka, kao probudjeni iz dubokog sna,
okrenu se oko sebe da osmotre enterijer nepoznatog mesta. Nesvesni sena koje im se smenjuju na licu,
razlivaju se u osmeh ili pretvaraju u suzu. Previse su bili opsednuti potragom
i nisu slusali upozorenje krcmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju.
Odmahivali su rukom i dopustali njoj da napravi izbor umesto njih. Mudra je to krcmarica bila;
nagledala se ona slucajnih prolaznika i izgubljenih pogleda sa zarobljenim dusama
koje su kruzile oko tamnih zenica, usahlih i mrkih, skupljenih u tanani krug ludila koje
je isijavalo svojim mocnim sjajem. Tek ponekome bi pomirljivi sjaj ukrasio zute pege koje bejahu pravilno rasporedjene oko pomracenog meseca u centru oka. Po sopstvenoj intuiciji, darivala je duse onako kako je mislila da prolaznici zasluzuju. Utakala je dugo cuvane duse u ocajnike koji se nisu osecali ocajnima, u napacene koji su bili opkrhani ravnodusnostima, u nesrecne koji premoreni potragama dozvoljavali su glavi da klone, na orahovini od cije se srzi pravise stolovi u toj krcmi. Delila je pravdu bez konslutacija, svojim cistim srcem i iskusnim okom, svima onima koji po izlasku iz krcme, dobijali su novi lik sjajem nadanja i novom snagom za potragom, ovoga puta ne beznadeznom i ne bez ikakvog smera. Ali samo retkima je vadila iz najstarijih burica, one najvrednije, dugo godina dobro cuvane duse, koje u nekim davnim nemocima molise da ih svojim bosim tabanima izgnjeci i skladira da docekaju trenutak kada ce preko cula ukusa, skliznuti u necije telo i spojiti se sa svojim caurama iz kojih bejahu proterane nekada davno, od zlih sujeta alter ega.
Naisao je tako jednog dana, covek praznog pogleda, ugasenih ociju i pobelelih usana. Prisla mu je vedra krcmarica, i zapitala ga cime moze da ga usluzi. Lagano je podigao pogled, i zagledao joj se u usne, iskreno pozelevsi da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tecnost. Nasmesio se i odgovorio joj da bi vrlo rado popio gutljaj njene duse, jer pogled joj bese tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu i vidi starca kojeg su i nada i snaga napustili. Nasmesila se zbunjeno, ni malo iznenadjena narudzbinom, sa nekom cudnom tugom koja je samo za trenuak preletela preko beline njenog lica. Razmisljala je sta joj je ciniti; svoju je dusu imala samo za jos par casa jer delila je svim neznancima koje bi pozelela da su njena srodna dusa, a onda ce ostati bez nje, postati bezdusnica i nikada nece moci da doceka dan kada ce u krcmu usetati njena srodna dusa koju bi svojom zeljom napojila i sa sobom sjedinila, dusa koja bi pozelela da je pije do kraja zivota i nikada zedj vise ne oseti. Covek je samo odmahnuo rukom rekavsi da ne obraca paznju na njega i donese mu sta god ona pozeli, sta god ce mu utoliti zedj i makar prividno odganati umor. Otisla je iza paravana i bez ikakvog zala podmetnula casu ispod bureta svoje duse. Napunila je do vrha i odnela coveku praznog pogleda.
Pio je polako, uzivajuci u svakoj kapi cudnog nektara, nemajuci pojma o tome da utace u sebe delove jedne ciste duse protkane mekanim osmesima. Cudio se zedji koja ga nije terala da iskapi tecnost u jednom gutljaju i nastavi svoj put. Sa svakom kapljicom osecao je novu snagu kako se radja u njegovim misicima, osecao je cudne pokrete lica koje mu izvijene usne pravise, osecao se cudno dobro i posle dugo vremena, kao u svom domu. Pozvao je krcmaricu da je priupita kakvo mu je to vino bozanskog ukusa donela, ali prema njemu je isla nepoznata, divna, graciozna zena koja mu se nekim cudom smesila. Uzimao je pogledom svaki osmeh koji se pri novom koraku nije gubio i stavljao ga kao melem na izrabljenu dusu. Sto mu je bila blize, on se to jacim osecao, a u isto vreme toliko raznezenim i senzibilnim, da je pomislio ako bi mu kojim cudom spustila dlan na obraz, na njemu bi do kraja zivota ostao.
Ona je gledala coveka koji je dozivao, ucini joj se poznat, ali nikako nije to mogao biti onaj isti covek praznog pogleda. Prilazila mu je polako, nekontrolisano se smeskajuci i osecajuci kako joj se kukovi ritmicno njisu izvodeci neki tajnoviti ples samo za njegove ozivele oci, tako sjajne, da bi mu i zvezda Danica pozavidela. Sto mu je bila bliza, cudnije se osecala; tabani su joj brideli, dlanovi se grejali a srce je ludacki lupalo u nekom novom ritmu, prebrzom za njen kardiovaskularni sistem. Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz isiban vetrom, ali ne i naruzen njime, iznenadio je ali je nije uplasio. Prisla je bez reci i prepustila se svojoj zavidnoj intuiciji, nadajuci se da ce neznanac samo potraziti racun i otici. A onda, kada je dosla sasvim blizu, dlan joj nekontrolisano krenu ka obrazu coveka i ona oseti toplinu koja radja spoj savrsenog sklada.

"Draga zeno, ne pitam sta kosta, samo zelim da to sto sam popio dobijem jos; tacnije, zeleo bih da otkupim sve zalihe koje imate"...
"Dragi covece, dusa se ne kupuje - kako da to niste shvatili kada ste dosli ovamo?"
On se trgnu, okrete se oko sebe po prvi put shvatajuci da ne zna gde je niti koliko daleko od kuce. Ali cudan osecaj da je na pravom mestu, nije mu davao mira. Ogromna privlacnost ka zeni, krcmarici nepoznate krcme, zeni sa najbistrijim pogledom koji je ikada video, promenio mu je dusu, cini se, za samo par trenutaka.

"Mozda dragi covece, ako ikada ponovo svratite ovamo, dobijete jos koju kap duse koja vas je promenila. Sada putujte, vec je kasno, uhvatice vas mrak"...
"U mraku cu nastaviti da zivim, ako me odavde oterate, jer svetlost u vasim ocima je jedino sto moju mracnu dusu osvetljuje. Ostacu ovde dokle god me vi zelite"...
Ta krcma jos uvek postoji, u dalekoj zemlji nepoznatog imena...

Razlog?
Pa ja sam ta koja nikada nije trazila razloge.
Ogledalo uzvraca osmehe neke nepoznate male
divljakuse koja mi se ceri i pokusava da smiri nemirnu kosu.
Odnekud mi je poznata.Mozda je to ona ista koja te progoni
nocima a mene budi jutrima i podseca da je sve bio samo san.
Ona ista koja je vrhovima prstiju pisala najlepse ode ljubavi,
na zamagljenim prozorima ispisivala tvoje ime.
Tisinom ti saputala"cuvaj me" andjele....zauvek.
Da ,to je ona.Konacno je smirila svoju kosu,
zelela je veceras da bude lepa samo za tebe.I bila je.
Odlucna i hrabra pretrcala je od jednog do drugog kraja
grada spremajuci se za veliki susret sa tobom,sobom,
snovima,strastima...strahovima koji su je dozivali
da bi je podsetili,na sta?
Sumrak je spustao svoju zavesu na gradic koji je volela.
Tamo je vec jednom cekala..eh,jednom...veceras je koracala
mracnim ulicama,trazila u slucajnim prolaznicima,pogled,
taman i izgubljen,pogled jelena koji se plasi isto koliko i ona.
Odzvanjale su stiklice broj 37...dok se nad gradom
neizvesnost igrala i rusila kule od sna...
Blestavilo neona je zaklanjalo poglede a vreme je tapkalo
u mestu.Ponavljala je u sebi unapred pripremljen tekst,
jer ovo je rola za koju se jako dugo spremala.
Toliko toga je ostalo nedoreceno,toliko tajni je lebdelo
u vazduhu,ponekad bi je gusile sve te male sitnice.
Jedno o drugom su znali taman toliko da se sve
moglo ispisati na maloj ceduljici i jos po koji stih pride.
Neobazrivi prolaznici su je gurkali bez pardona,
neko bi tek zastao i pogledom se izvinio a ostali su
zurili bas kao i ona.Vazduh je poprimao cudan miris joda,
jeftinog parfema i iscekivanja.Kako je vreme odmicalo
sve vise je nesigurnosti bilo u njenom koraku,pogledu,
na usnama i taj prokleti telefon koji ne prestaje da zvoni.
Neko je voli ,pa sta?I ona voli jega.Uporno ga trazi
ove noci da bi mu rekla...Zaboravila je sta treba da mu
kaze.Osecaj ravan apokalipsi,glumica koja zaboravlja
svoj tekst i pokusava da improvizuje jos uvek ubedjena
da je bas ovo TA noc.Samo njihova.Ona koju su tajno
prizeljkivali.Falila je kisa i njih dvoje.Samo to.
Pocela su da je saplicu neka ne tako davna secanja.
Nesto sto bi mogla da dopise na onoj polovini hartije
na kojoj je ispisivala razloge za i protiv ove otkacene ljubavi.
Nepoverenje,izdaja...ravnodusnost ...u trnucima kad joj je
trebala paznja, igra bez cilja,pobednika i porazenog...
Zasto ljubav uopste mora da predje granice zidova koje
je tako dugo gradila?Sta bi znacili pogledi i dodiri
ako bi izostala ona iskonska potreba za bezgranicnom,
bezvremenom emocijom duse,ona ljubav sa kojom se svi
rodimo a samo je odbrani podare nekome.On je taj neko,a ona?
Losa glumica bez teksta,sa pogresnom maskom male
konkubine,sa cipelicama koje je zuljaju, haljinom koja
jedva moze odoleti vetricu...a hladno je i sprema se kisa....

Impotencija, erotika i književnost

Iz knjige „Hotel Bosna (Slepci, dripci i diplomate)“

Sreda je. Prezirem je iz dna duše.
Dan na sredini svačega i ničega, ne može da valja.
U banjolučkom hotelu „Bosna“, ista lica. Znani i neznani književnici, novinari i dokoličari.
U jednom uglu sedi pesnički par, Stevka i Ranko. Pred njom vruć čaj, pred njim neka rakija. Za stolom Preradovića je tišina. Svako lista svoje novine.
Nedaleko od njih, Zoran Kostić u razgovoru s Mirkom Vukovićem. Digla se velika prašina oko Mirkovog teksta „Aljkologija, istorijski promašaj“, kritike na račun antologije srpskog pesništva druge polovine dvadesetog veka, „Nasukani na list lirike“, objavljene pre par meseci.
Uzdrmano nebo banjolučke učmale književnosti, nije se smirivalo.
Mali stol iza njih, služi kao radni prostor Tanje Stupar Trifunović. Opet je smršavila. Uskoro joj neće biti potrebna vaga. Ili novinarski posao.
Na sasvim suprotnoj strani, van običaja, sedi Ranko Pavlović. Sam. Čita novine. Izgleda da čeka nekoga.
S kiflom u ruci, pored njega prođe Branko Brđanin Bajović.
Kroz prozor ugledah Dragana Kisina. Žurnim korakom grabi ka „Banskom dvoru“. Bela košulja blešti na jarkom suncu.
Na sredini sale, Boro Kapetanović komentariše dolazak prolećnih dana.
- Ove godine su pičke rodile kao nikada, a muškarci nikada nisu bili utučeniji... To mora da ima neke veze s trešnjama! – reče.
Slobodan Lepir se zagrcnu od smeha i pruži Bori ruku.
- Zapiši ovo, molim te... Da se ne zaborave pametne misli srpskog pjesnika – reče mi.
- E, Boro, čim popijem piće, odoh ti kupiti trešnje – reče Milan Stijak.
Sigurno je da će otići. Stijak je čovek od reči. Ali, ono „čim popijem piće“ malo će se, ipak , otegnuti...
- Proleće je doba zaljubljivanja – nastavi Boro, pun neke nostalgije. – Ljudi se drapaju po ulicama, a kad otopli, možeš da se krešeši i na klupi.
- E, to je dobro – reče Lepir. – Kresanje na klupi ima posebnu draž...
Za satiromana Lepira, svako kresanje ima posebnu draž. Da je tema razgovora kresanje na kontejneru, on bi rekao isto.
- Veruješ li u ljubav na prvi pogled ?– upita me Boro.
- Nismo se sreli – odgovorih. – A, ne bi bilo na odmet...
Stvarno sam u dilemi kada se govori o toj temi. Sve, te, priče o ljubavi na prvi pogled, romani, filmovi, španske serije, zar bi postojali da nema ljubavi na prvi pogled? A, ako je ima, čemu onda tolike storije...?
Da pogledam oko sebe, primetim nekog tipa i puknem kao lubenica...?
Obazreh se oko sebe. Niko nepoznat. Niko prikladan za instant zaljubljivanje.
Onda primetih nepoznatog tipa na drugom kraju salu. Ide prema stolu za kojim sede Kostić i Vuković.
Pozdravlja se i seda za njihov stol.
Požalih što nisam ponela naočare. Sa te razdaljine ne mogu jasno da vidim crte njegovog lica.
Visok je, lepo građen i crn kao ugarak. Deluje smireno, ne cupka nogom o pod, niti čini nervozne pokrete. Ne trpim muškarce koji nisu sposobni obuzdati vlastitu nervozu.
Igra mi se učini zanimljivom.
Prestanem obraćati pažnju na razgovor za stolom, ionako je na red stigla redovna tema. Najnoviji trač o tome ko je kome dao „onu stvar“ i šta je za to dobio...
Fokusiram se na Nepoznatog.
Uvalio se u fotelju i ispružio duge noge. Kao da je u svojoj dnevnoj sobi. Hmm... Volim takav stav... Dok govori, povremeno gestikuliše. Klimne glavom ili odmahne rukom. Provuče prste kroz kosu.
- ... čim im se više ne može dići, pišu erotsku poeziju – završi Boro misao.
- Kome – upitah, pokušavajući se vratiti u priču za stolom.
- Pa, Slavku Podgorelcu... Znaš one pesme iz poslednje knjige – objasni on.
- Ne znam diže li mu se ili ne, ali pesme znam – odgovorih.
- Pa, imaš više primera. Recimo, Pavlović uvek da odličnu recenziju ženama s dobrim sisama – nastavi on obrazlagati svoju teoriju o povezanosti impotencije, erotike i književnosti.
- A, ti ne voliš dobre sise - upitah.
- E, sad ga stvarno sereš – odgovori on, ne želeći se upuštati sa mnom u raspravu o ličnim sklonostima.
- Voli, voli – doda Lepir. – Samo, one rjetko zalaze u „Bosnu“, ha, ha...
- Ko, ko? – ubaci se Nikola Vukolić. – Ma, objasnićeš mi posle, nemam sad vremena, pripremam promociju knjiga Eve Ras...
Stolu se približi i Zdravko Kecman.
- Mogla si dati neku od, onih, svojih priča za „Književnik“ – reče, posle pozdrava, naglašavajući „onih“ kao da je reč, u najmanju ruku, o udbaškoj listi s imenima banjolučkih književnika....
- One, jebačke? – upitah, kao da ne znam na koje misli.
- Da, da, pošalji koju – odgovori i nastavi svoj put od stola do stola.
Niti ću ja dati koju „onu“ priču, niti će ih on objaviti. Njegove reči su samo uobičajena procedura kada te u „Bosni“ sretne neko od urednika ovih ili onih izdanja.
Sve nešto razmišljam. Čim postanem lezbejka, osnovaću udruženje lezbejki i pokrenuti neki list. U međuvremenu...
Vratih se objektu svog interesovanja.
Glasno se nasmeja. Začuh mu glas. Dubok, melodičan. Ma, miluje...
Uh, s takvim tipom bih baš mogla podeliti ljubav na prvi pogled...
Duboko uzdahnem, puna neke, prolećne euforije.
- Šta ti uzdišeš, da se nisi zaljubila? – podrugljivo reče Stijak.
- Samo kad se ti javljaš... – odgovorih zlobno.
Moj Nepoznati ponovo raspali u smeh.
Nađoh se u nedoumici. Ako pitam ko je, ove ajkule za stolom će me prožderati, a da pustim da mi zbriše u tako lepom prolećnom danu...
Iz razmišljanja me trže Borin glas.
- Da te upoznam s mladim snagama naše književnosti – reče, gledajući meni iznad glave.
Okrenuh se.
Iza mene stoji Nepoznati.
- Drago mi je... – reče, pun poštovanja prema „starijoj teti“.
S tugom pogledah klinca ispred sebe.
Ljubav na prvi pogled, ha...
Sa ili bez naočara?

Olovka piše metkom

Moja kćer mi reče
da mogu napisati pesmu
o bilo čemu,
o ma kojoj stvari
koju vidim
ili koju prizivam u sećanju,
o jednostavnim predmetima:
kutiji za šećer,
o viljuškama,
nožu
i posuđu.
Držao sam je za ruku. Bila je
jedinstveni kritičar moje poezije.

Te i te godine, nekoliko dana pre očevog poslednjeg putovanja na letovanje u Grčku, na stranicama crne hronike procurela je vest da je u Novom Sadu uhapšen čovek istog imena i prezimena, Aleksandar Ristović, rođen iste, 1933. godine, državljanin SFRJ sa privremenim boravkom u Grčkoj; švercer droge u čijim je kamionima pronađeno oko sto kilograma kokaina pažljivo pakovanog u kese za deterdžent. Od ranih jutarnjih časova, pa sve do prvog junskog mraka, otac je sedeo na izlizanoj klupi u sobi MUP-a, čekajući na par lepljivih ruku koje su pažljivo listale skoro prazne stranice njegovog pasoša, na par očiju koje su se podizale i spuštale u prostoru između njegove fotografije i zbunjenog, odsutnog, osumnjičenog lica; na približavanje i udaljavanje koraka; na neko novo otkriće o samome sebi, o onome što je mogao učiniti pod istim imenom, a nije - između dve napisane knjige, dva letovanja, dva pasoša; između prve i poslednje lične karte čije je trajanje doživotno.
Otac, u tom času udaljen od svog imena, lica i sudbine, u jednom jedinom danu otvoren pred sablasnom mogućnošću da bude neko sasvim drugi: krijumčar droge, trgovac, kamiondžija, trostruki ubica, falsifikator pasoša, kovač lažnog novca, vlasnik prevarant, kradljivac bubrega koje je vadio iz utroba noćnih šetača, a onda prodavao udruženoj lekarskoj gerili, svodnik, manipulator; u slobodno vreme samostalni autoprevoznik turističkih grupa za Španiju i Grčku.
Otac, tada, u zgradi MUP-a, sa knjigom pesama Konstantina Kavafija na mirnom krilu kao jedinim pravim dokumentom o sebi, dok je lenjo, pomalo sanjivo dopuštao da mu vazduh ventilatora okreće stranice i bira redosled čitanja; otac, zagledan u okrugle, krupne, smešne Kavafijeve oči koje su ga gledale sa fotografije na poleđini kao talog sa dna dve šoljice za kafu; pognuti otac, nevoljan da otrese pepeo sa crne, istegnute majice; zagledan kroz okno policijske stanice u neku svoju Aleksandriju kojoj mora reći zbogom - onaj koga je jedno sopstveno lice osudilo za drugo, nepoznato, otkriveno u iznenadnom policijskom času.
Tog kasnog leta, mogao je sebi dopustiti i maštovitu pomisao da je hodajući u snu učinio nešto strašno što sada pokušavaju da mu saopšte sve novine redom. Opštinska lica koja ne čitaju poeziju nisu ni znala da, konačno, život ponavlja ono što su do sada njegovi stihovi uvek nameravali da kažu: da je moguće da on nije on, da ga ima rasutog svuda pomalo i da je ruka koja piše možda oduvek bila tuđa.
,,Sudbinu kroje slučajnosti, ostalo je stvar rasporeda", reći će kasnije, na kraju letovanja, sedeći na terasi hotelske sobe koja je gledala na mondenski Kolonaki trg. Zaklonjen od sunca, pognut nad mapom atinskih ulica, svetleo se u senci kao neki novopodignuti, mermerni luk, izvijen nad dve neostvarene mogućnosti: nad jednom koju je nudila nesanjana biografija, i nad drugom, koju je nudio splet ulica tog grada koji je osećao kao preslikanu mrežu sopstvenih krvnih sudova, a koga je za koji dan morao napustiti.
,,Proći svega nekoliko puta ovim trgovima, za ceo život - koliko to on nudi - isto je kao samo jednom probati krv sa vrha sopstvenog prsta. Granica je kao mlada koža koja se obnavlja. Kao vernost imenu koje ti je dato. A tako je slično - biti pesnik ili ubica. Siluješ li reči, nečije telo ili džep."
Poslednje večeri našeg zajedničkog letovanja, šetajući opustelom plažom jednog od posećenijih letovališta, po širokom prostoru tog skladišta zapušača, pivskih konzervi, korica hleba, zarđalih udica, iskorenjene trave, videh ga kako se približava usporenim koracima: zurio je u skupljenu šaku koja kao da je skrivala nešto veoma važno; sa takvom je išao sve do hotelske sobe. Mogla sam pomisliti da je u njoj čuvao kakvo živo biće, insekta ili vodozemca izbačenog na obalu, biser istrgnut iz školjke: jedan po jedan, prsti su se lagano razmicali i opružali razotkrivajući mali dragulj položen u splet linija na dlanu. Beše to prazna čahura ko zna kada ispaljenog metka - u njegovoj ruci kao da je podrhtavala poput otkinutog jezička retke, neobične životinje... Otac se smešio: oduzeo joj je moć govora da bi tako povratio sopstvenu moć da odlazeći osluškuje glasove iz daljina, samo njemu znanih.
Mislila sam tad - sledeći liniju nasleđene, porodične sentimentalnosti - da zagledan u malo, prolazno udubljenje na dlanu koje je napravila prazna, potamnela čahura, on istovremeno vidi i udubljenje na zidu kuće svog čačanskog detinjstva, rupu koju je kao kakvo slepo oko otvorio udarac vojničkog metka, ispaljenog četrdeset i neke. Vojvode Stepe, broj 42, preko puta posečene šume gde je kasnije podignut voćarski institut i kaldrma zamenjena asfaltnom cestom glatkom ispod konjskih i automobilskih brzina... Ili se sećao slične čahure metka koju je pronašao u džepu svog oca, nekoliko dana posle njegovog povratka iz nemačkog zarobljeništva.
Smešio se tada, zbunjen kao da je pronašao nešto veoma važno - nekakav procep u vremenu popunjen iznenadnim otkrićem, čudesnu vezu između dve udaljene ličnosti koje je pokrivao isto ime, jednog dečaka i jednog pedesetogodišnjaka.
Sedosmo, zajedno, na rub kreveta, na samu ivicu, kao da oboje sedamo na rub ograde broda koji će za koji čas potonuti. Pod našim nogama modreo se itison na nekoliko mesta progoren žarom cigarete; jedna bubašvaba ležala je smrskana u podnožju zida: svetlucala se, u polumraku sobe, kao okrunjeni ugarak noći. Otac je uzdahnuo, bez zvuka - videh to po stomaku koji se pomerao napred i vraćao nazad pod zategnutom teget majicom, poput talasa koji je nameravao da se obruši o stenu na obali, a onda odustao i povukao se. Jedno vreme smo ćutali - svega nekoliko minuta - a činilo mi se, kao da iščekujem da on učini taj prvi, sudbonosni korak i skoči sa ivice našeg zajedničkog oslonca u neizvesnu plavet pod nama. U neizrecivo, koje je, poput plime, narastalo u njemu tražeći moguće reči. Trebalo se otisnuti, zaboraviti na pouzdane rubove stvari, na dodire svakidašnjih predmeta koji su nas okruživali i same nas činili stvarnim, i u jednom času načiniti most preko njih, pristajući na vedru, nepouzdanu rasutost.
,,Bilo je to sedamdesetih, pre nego što si se rodila: živeli smo u malom, iznajmljenom stanu na Voždovcu ..." Kada je počeo da govori, učinilo mi se da je njegovo krupno telo postalo nekako mekše, prozirnije: kao da je i samo htelo da se ukloni pred rečima, pretvori u sušti zvuk. Tih, gotovo šaputav, nečujan.
,,Sećaš li se sobe ružičastih zidova? Radio sam tada na svom prvom i jedinom romanu, i, paralelno, na zbirci pesama čijeg se naziva, veruj mi, više ne sećam... A i ne treba se sećati takvih tričarija. Svejedno. Svako jutro sam ustajao prilično rano, disciplinovano, pre no što su prvi zaposleni napuštali stanove, i sedao za kuhinjski sto, kraj prozora, koji je gledao na deo ulice i okna stana na susednoj zgradi. Ulica je između zidova bila toliko uska da mi se činilo da se ja i nepoznati sused nagnemo, svako sa svoje strane, mogli bismo se rukovati ili prostirati zajedno veš - kao u malim, primorskim gradovima. U tom jutarnjem ritualu sedenja za kuhinjskim stolom ispred praznog lista hartije, bilo je nečeg magično privlačnog: voleo sam da udišem preostale mirise koji su lenjo klizili sa keramičkih pločica oko sudopere i šporeta i uzdizali se do mojih čula... Svaki dan nudio je isto: sporu, modro-belu svetlost, zvuk đubretarskih kola, šuškanje perja gugutke u uglu prozora koja je svake godine na simsu ponavljala isti, bezuspešni ritual - polagala jaje koje je uvek uspevala da slučajnim trzajem krila obori na zemlju.
Jednog popodneva, kada sam otvorio vrata krenuvši u redakciju, zatekao sam na otiraču čudnu stvar koja me je prilično uplašila i nagnala da počnem sebe da zamišljam kao lik iz nekog krimi-romana: bila je to bela koverta u kojoj se nalazilo desetak fotografija mog profila, uhvaćenog u ramu prozora, nagnutog nad knjigom. Na jednoj slici moja ruka je držala podignutu cigaretu: dim je išao u lice tako da je jedan deo, od čela bio potpuno nevidljiv. Drugi snimci su bili sasvim jasni i iz svega sam mogao da zaključim da je serija načinjena u jednom danu, u rasponu od sat vremena: samo toliko su sunčevi zraci obasjavali sims kuhinjskog prozora; već od devet časova čitava strana zgrade bila je u senci.
Pokupio sam fotografije i rešio da o svemu razmislim kada se vratim kući, međutim, prokletinje - nisu mi davale mira ni u prevozu, te sam ih izvlačio iz unutrašnjeg džepa i krišom posmatrao... Sve što sam mogao da zaključim jeste da su morale biti urađene u stanu preko puta našeg - upravo onom čiji su se prozori sa našima tako zaljubljeno gledali, tako nepristojno blizu. Odatle još nikada ne videh da je provirilo neko lice, osim što se svetlo kao po zadatku palilo pre početka Dnevnika... I gasilo oko ponoći.
,,I učinio si nešto, valjda?" Pogledah ga ispod oka, pubertetski, očekujući kakvu poovsku priču o nevidljivim posetiocima i mističnim sobama u kojima stanuju utvare... On se osmehnu, blagonaklono, poput dečaka koji zna nešto više i pruži mi čahuru metka koja se unjegovoj mekanoj šaci već bila ugrejala tako da mi se činilo da bih malim naporom prstiju mogla modelovati njen metal.
,,Sutradan pođoh do tog stana. Nije mi trebalo mnogo. Na vratima - dva prezimena. Sasvim uobičajeno. Šta si mislila, ćero - pogleda me šaljivdžijski - da ću zateći tragove krvi na drvenom okviru? Umrlicu? Zagonetne zvuke koji uteruju jezu u kosti?" Mahao je rukama po vazduhu, postajući sve glasniji.
,,Otvorila mi je mlada devojka od svojih šesnaest, sedamnaest. Svetlo, mesečasto lice, uokvireno crnim kovrdžama koje su poskakivale pri i najmanjem trzaju glave. Dva plava oka, toliko blizu jedno drugome, da mi se činilo da im je nos jedina brana da izliju jedno u drugo. Iza požutele zavese čula se muzika sa radija. Jedan pas, jazavičar, ležao je ispod stolice u hodniku i žmirkao zakrvavljenim okom. Drugo mu je bilo zatvoreno.
Predstavio sam se, razgrnuo zastor prvog nepoverenja i rekao da bih želeo da proverim da li se sa njihovog prozora dobro vidi kuhinja u kojoj obično sedim i radim. Ispričao događaj sa fotografijama. ,Mislite da sam ja to uradila?’ široko mi se osmehnula, otkrivajući ružičaste desni i ono što me je u trenu iznenadilo i svojilo - fiksnu protezu na prednjim zubima, usled koje je pri govoru pomalo pljuckala u vazduh. Tuširala, što kažete vi, mladi."
,,Je li ti se dopala?" namignuh mu.
,,Dopale su mi se njene usne, nad tom protezom. Njihova borba da ostanu sastavljene. Kao dve ribe koje se ljube. I to što me je tako smelo, naivno, pomalo izazivački, pustila u stan. Mogao sam biti manijak, možda onaj drugi Aleksandar Ristović zbog koga sam imao problema sa pasošem ovog leta... Njena mala ruka me je sprovela kroz hodnik uzan kao cev usisivača do dnevne sobe po čijem podu su bili razbacani brojevi časopisa Ljubitelji oružja. Na velikom zidu, iznad kauča i naoćnog stočića - nekoliko pištolja i pušaka izloženih na drvenim stalcima. A u vitrini, iznad televizora - čitava serija različitih metaka uspravljenih kao dečiji olovni vojnici.
,,Ne bojte se", pogledala me je na tren nadmoćno i izazivački. ,,Moj otac je prvak Jugoslavije u streljaštvu, višestruki pobednik u Carevoj ćupriji, kolekcionar metaka i oružja. Najviše ima onih ,dum-dum’. Toliko razumem." I osmehnula se ponovo - njeni zubi, pokriveni metalnim pločicama povezanim žicom, na čas mi se učiniše sablasnim ispred te municije i oružja. Na svakom zubu, srebrnasto zatamnjenje činilo se kao rupa koju je napravio majušni metak nekog novoizmišljenog, minijaturnog pištolja...
Onda je ista ruka razgrnula zavese po kojima je bilo iscrtano ljubičasto cveće, povukla dršku i otvorila okno. Ta ruka, koja kao da je mirisala na jabuke - tako mi se tad sve učinilo...

,,Ne sumnjam u vas", rekao sam, kao postiđen. ,,Samo me interesuje da li je to neko sa ovog sprata." Odgovorila je da nije nimalo uzbuđena. Zamolila me da joj ne persiram, postavši najednom odrasla. Donela stolicu, da mogu na miru sedeti ispred prozora. Gledati u svoju kuhinju u kojoj nije bilo nikoga. Prizor je bio nesumnjivo isti kao sa fotografije: nedostajala je samo moja figura. Ispričala nekoliko sitnica o sebi: o gimnaziji, o kratkim kafkijanskim pričama koje piše, o tome kako je dodeljena na staranje ocu pošto joj je majka smeštena u duševnu bolnicu... O tome kakvi joj se dečaci dopadaju: oni robusni, sa zihernadlama u uhu. Ponudila me voćnim čajem - odbih uljudno i sam uzbuđen pred tim naglim otvaranjem. Suspregut. Bojažljiv, kao dečak. Na trenutak zaboravih na fotografije. Njeno lice, pod tom svetlošću koja je ulazila u sobu, bilo je najednom tako odraslo... Istaknutih, sitnih bora.
A onda me podseti sama, učinivši čudnu molbu. ,,Kad već pominjete fotografije... Bila bih jako srećna kada biste mi ispunili jednu želju... Znate, zbog ove proteze, već godinu dana, na svim porodičnim fotografijama, ćale traži da zatvorim usta i budem mrtva ozbiljna... Jer, kaže - ako se osmehnem, svetlost blica ili sunca će se odbiti o metal proteze i raspršiti po celoj slici... Upropastiti snimak. Gluposti. Ćale uvek ima neke uvrnute ideje. Na svim fotografijama izgledam kao da se slikam za ličnu kartu. Zato, ako nećete da vas proglasim manijakom ili provalnikom, komšija, jedan uslov: da me sada, ovde, fotografišete... Ovako:" i iskezi se, izveštačeno. Za par trenutaka u mom krilu našao se stari, ruski fotoaparat marke ,,lajka". Šta sam mogao drugo nego da škljocam, do kraja filma... Ona se nije pomerala: ispred pušaka i pištolja izloženih na zidu, kezila se blesavo, dečje, samodopadljivo...
U znak poverenja i zahvalnosti, tajnog sporazuma koji smo sklopili, poklonila mi je upravo ovo - i otac mi uze iz oznojene šake malu, praznu čahuru podigavši je do visine svog čela. Blistala se u mraku, između prstiju, kao mrtvi opnokrilac.
,,Nekoliko godina sam nosio čahuru tog metka nataknutu na grafitnu olovku kojom sam pisao. Pomagala mi je: kako sam olovke uvek oštrio do samog kraja, dok ne bi postale tako kratke da ih je bilo nemoguće držati u ruci... Sve dok je nisam izgubio. Evo, sad je tu, ko zna čija, druga, ali zapravo ista..."
,,A devojka?" upitah znatiželjno, rešena da ga sprečim da skrene priču u nekom drugom pravcu od onog koji sam ja tada zamišljala.
,,Cela porodica - otac i njih dvoje, brat i sestra, poginuli su kroz nepunih mesec dana... Saobraćajna nesreća na putu za more: automobil se survao u kanjon Morače. Sve novine su, razume se, prenele strašnu vest. Kriv je, navodno, bio vozač kamiona koji je naleteo iz suprotnog pravca, na krivini. Od svega, ništa..."
Očevo lice je na trenutak potamnelo, ili je svetlost u sobi postala drugačija. Nismo ni primetili da je pregorela sijalica lampe na noćnom stočiću kraj kreveta i da je sada sva svetlost ulazila kroz vrata terase iz raskošnog restorana preko puta u koji su pristizali ljudi iz sporednih uličica, Grci, čiji je noćni život počinjao tek posle ponoći... Ženski, melodični glasovi koje nismo razumeli, mešali su se sa zveketom čaša, podstičući uzbuđenje nadolazeće noći.
Otac je pripalio cigaretu marke ,,papastratos", bez filtera: za donju usnu zalepilo se trunje duvana, kao neko opustošeno bojište. Čudno sam se osećala u tom času, gledajući ga tako pognutog, još uvek na ivici kreveta: činilo mi se da ga tamo nema. Da je odavno skočio u dubinu pod nama, ne čekajući me. U plavo. I da sam ga, kojim slučajem, sama fotografisala u tom času, pomislih, pretrnuvši - ostala bi praznina na mestu njegove figure, kao posle pokušaja da se ulovi lik duha.
Na aerodromskoj carini, oko rendgenskog aparata je žmirkanjem dalo znak za uzbunu, zavirivši u unutrašnjost torbe sumnjivog putnika iz Jugoslavije, koji nije video razlog za paniku pošto su njegov prtljag uglavnom činile knjige i majice izbledele od sunca.
,,Druže, vaše zanimanje?" upitao je sumnjičavi carinik, zavlačeći jednu pa drugu ruku u utrobu malog ,,samsonite" kofera kao da primorava preplašenu kornjaču da izvuče glavu iz oklopa.
,,Književnik".
Oko službenika se podiglo još znatiželjnije ka sumnjivoj prilici bradatog čoveka u izlizanom džinsu i apostolkama.
,,Dopustite, samo formalnost", i klizava ruka je spremno posegla za džepovima putnikovih farmerki.
,,Zašto onda u jednom džepu nosite perorez, a u drugom čahuru metka?"
Te, osamdeset i neke, slobodna misao preplašenog ljudstva je retka lica sa bradom, u tamnoj, hipi odeći, dovodila u sumnjivu vezu sa novim simpatizerima četničkog pokreta: većina pisaca, kao i većina svih drugih građana, nosili su odela, urednu, podšišanu kosu i pod glatkim, izbrijanim licem vezivali kravate kao male, nežne omče.
,,Verovatno sam nekog ubio na letovanju, a onda seo pod drvo da se odmorim i perorezom oljuštim jabuku... Ili da nabodem kakvu divljač, u šumi!", prodrao se otac, zgrabivši poluotvoreni kofer iz koga su virili rukavi izgužvanih košulja i nogavice štraftastih pidžama. Pokretna staklena vrata sa natpisom EXIT učetvorostručila su odraz njegovog zajapurenog, namrštenog lica kao da mu nude još jedno, nepoznato, popisujući inventar malih slučajnosti novootkrivene sudbine, prepuštajući nevidljivim rukama samo posao provizornog rasporeda...
Narednih beogradskih noći, odškrinuta vrata te sobe koja je uvek bila tako tiha i meka kao da u njoj neprestano veje sneg, otkrivala su uvek isti prizor: njegovo telo, opruženo na krevetu, dok se podizalo i spuštalo u ritmu ravnomernog disanja; pepeljaru zaboravljenu na vrhu velikog stomaka kao pepeo na rubovima otvora ugašenog vulkana, i ruku, položenu preko blago namrštenog čela, stisnutu u čvrstu pesnicu u kojoj nije bilo ničega.

Ana Ristović

IGRA JE NAPREDOVALA

Olgi Valentić

„Mamice, mamice, molim te da me pustiš!“ plakala sam.
„Senka, to je predaleko. Ja bih ti dozvolila, no nije bezbedno! Tata i ja ne možemo dolaziti po tebe.“
„A baka? Neka ona dolazi!“
„Ona je stara, to bi joj bilo naporno. Možda bi i mogla, ali to se održava četiri puta nedeljno. Senka, ne možeš da ideš i tačka! To je zbog tvoje bezbednosti, shvati!“
Od pete godine, kad sam na televiziji gledala „Labudovo jezero“, otpočela je moja fascinacija baletom. Imitirala sam nevešto pokrete balerina i govorila roditeljima:
„Jednog dana plesaću na prstima!“
Roditelji bi me podržali u svakoj mojoj zamisli. Ponekad mi se čini da u njihovoj bezgraničnoj uverenosti u uspeh i leži moja nesigurnost. Loše ocene i slični problemi nisu bili zamislivi. Čula bih ponekad roditelje kako komentarišu, pred gostima:
„Naša Senka je divno dete! Toliko je mirna, a bistra. Sa četiri je naučila da čita!“
Samo, nisu podržali moju zamisao da krenem na balet. Bila sam tada u prvom razredu i čula sam da škola baleta prima nove članove. Plakala sam danima, što zbog tuge, što zbog ljutnje, no najviše nadajući se da će roditelji omekšati i popustiti. Ali nisu.
Dogodilo se, međutim, da sam pričom o baletu podstakla Ivanu, školsku drugaricu, da se zainteresuje za ples, pa i da se upiše u tu školu. Stanovale smo u blizini, te su moji konačno popustili.
Sećam se prvog odlaska na čas. Učiteljica plesa se zvala Vjera. Imala je kratku, gustu, crnu kosu; lice joj je bilo upadljivo našminkano. Na sebi je imala smeđi kostim od pliša. Delovala je krhko.
Zapisala je naša imena.
„Stanite uz drvenu ručku i prihvatite je desnom rukom. Krećemo s prvom pozicijom…“
Bila sam razočarana; mislila sam da ćemo odmah učiti ples, a ne nekakvo držanje ruke iznad glave i patkast stav nogu. Međutim, oduševila sam se kada je učiteljica, pred kraj časa, odigrala jednu plesnu tačku. Iznenadila me je njena gracioznost; Vjera više nije bila krhka, već najmoćnija žena na svetu.
Pri narednim časovima otkrila sam koliko je Vjera stroga. Dopadalo mi se što nije imala miljenike. Šaputanja, kao i tužakanja poput – Ona je pogrešila, vidite, učiteljice! – nisu bili dozvoljeni. Primećivala je, čini mi se, svaku moju grešku. Dovoljno je bilo da kaže: „Podigni tu ruku… Šta ti noga radi?“ i da osetim nelagodnost. Nije nas vređala; uopšte, malo je govorila, ali je imala oštar pogled. Mnoge su odustajale; grupa od dvadesetak devojčica ubrzo se smanjila na osam.
Na kraju školske godine imali smo koncert za roditelje i drugove iz škole. Naša grupa izvodila je „Ples štrumfetâ“. Delovale smo smešno s nakrivljenim belim kapicama (ponekad pogledam fotografiju sa koncerta). Mili Bože, kakvu tremu smo imale pred izlazak na scenu! Nakon odigrane tačke bile smo pune poleta, grlile smo se i ciktale od radosti.
Otac mi je ozareno rekao:
„Ja sam i nogama udarao u pod kad sam te ugledao!“
Ponosna sam bila i kad su mi, narednog dana u školi, drugari prilazili i sa divljenjem govorili:
„Bilo je super!“
Neke devojčica su mi zavidele:
„A zašto su te stavili u drugi red?… Tvoje drugarice su grešile!“
Na balet sam odlazila i narednih šest godina; imala bih i poneku krizu. Nisam bila među najboljima; pretpostavljam da me je Vjera neprestano zbog toga i pritiskala. Jednom prilikom rekla je mojoj majci:
„Senka je odličan igrač, ima talenta i shvata tehniku, samo joj nedostaje brzina. Ali, ona se stiče. Treba samo da radi i radi.“
Iznenada, izbio je građanski rat.
Jedne večeri sam čula kako grleno pod prozorom pevaju:
„Stefane, Srbine, ćakija ti ne gine!“
Sklonila sam se u spavaću sobu, kod roditelja.
„Šta je to mama?“ u polusnu sam upitala.
Otac je plakao, prvi put sam ga videla takvog.
Tek kad su nam provalili u kuću shvatili smo da moramo otići.
Doselili smo se u jedan mali gradić u Srbiji. Moji su pokušavali da nađu posao.
U novom mestu nije postojala škola baleta. Zapravo, jedina rekreacija za decu bio je karate. Kada bih na televiziji videla balet isključila bih ga. Bilo mi je teško da posmatram i slušam a da pri tom ne učestvujem u plesu.
Nekako sam se, ipak, privikla na novu sredinu; završila sam osnovnu školu i gimnaziju. Sedam godina živeli smo kao podstanari, seleći se iz stana u stan. Otac je bio uporan, nekako je uspeo da proda kuću u Hrvatskoj. Kupili smo zemljište na periferiji Beograda i otpočeli sa izgradnjom kuće.
„To je jedino rešenje; Senka će uskoro na fakultet, sve će joj tamo biti bliže. Lakše će se i zaposliti, a nas i tako ništa ne vezuje za ovo mesto“, govorio bi otac.
Upisala sam psihologiju. Oduvek su me zanimali ljudi, njihova razmišljanja, ponašanja, problemi… Bila sam nenametljiva, bezmalo nevidljiva; volela sam da iz prikrajka posmatram ljude, procenjujem njihova osećanja i naslućujem im namere. Danas priznajem da je najpresudniji razlog za moj izbor bio želja da sebe bolje razumem. Premda sam imala drugarice, osećala sam usamljenost, mučila me je još od odlaska iz Hrvatske.
Od jedne koleginice čula sam za flamenko.
„Užasno je teško! Crknem od rada, ali vredi!“ govorila je.
O flamenku nisam ništa znala, osim da je to španski ples. Koleginica mi je pojasnila da su za njega karakteristične cipele sa metalnom petom, dugačke suknje i kastanjete.
„Zvuči interesantno. Igrala sam u osnovnoj balet. Da li bih i ja mogla učiti taj ples?“ upitala sam bojažljivo.
„Naravno da bi mogla, samo… Prva godina će ti proći u učenju osnovnih stvari: držanje, položaj nogu, položaj glave i tako. Moraćeš biti strpljiva.“
Ipak, dvoumila sam se. Nagle promene su me iscpljivale; isuviše sam ih iskusila. Presudila je tajna želja za igrom.
Plesna sala podsećala je na izlog ogromne radnje; tri njena zida bila su zastakljena, ovlaš skrivena zavesama. Pogled na devojke koje odsečno zamahuju crno-crvenim suknjama bio je magičan.
Grupu je vodila Eva. Dočekala me je s osmehom, rekavši:
„Dobrodošla! Ovaj čas ćeš presedeti, pa ako ti se svidi, vežbaj sledeći put!“
Bila je to gospođa od nekih sedamdesetak godina, vatrenocrvene, kovrdžave kose. Imala je blag pogled što je pomalo odudaralo od inače oštrih crta lica. Neprestano se šetkala, dajući instrukcije naročito teatralnim gestovima i glasom.
Ples me je opčinio. Bio je zavodljiviji od baleta, ali i teži; bar se meni tako činilo. Posmatrajući devojke nisam mogla izdržati; počela sam da plešem. Eva me je prekinula.
„Je li mala, ti misliš da možeš tek tako da kreneš da igraš? E, pa nije ti ovo majmunski ples, da gledaš pa izvodiš! Nema ovde imitacije, sve ide iz glave i srca! Dok igraš razmišljaš, je l’ ti jasno?“
Eva je bila nemilosrdna prema igračima, ali i nepristrasna poput Vjere. Među devojkama nije bilo rivalstva; svaka je izvodila zasebnu vežbu, napredujući svojim tempom.
„Dupeglavko jedna dupeglava, jesi li ti videla šta sam ti pokazala?… Kako to udaraš kastanjetama, kao maksim po diviziji!… Vučeš se kao mrtvo puvalo!… Šta si tu sela, kao da ćeš da sneseš jaja! Ustaj i sevaj!“ vikala bi.
Neke devojke ove bi reči doživljavale lično, te bi odustale. Eva bi to neizbežno komentarisala:
„Pa da, zna ona da ovo nije lako… A primetila sam i da se nešto dešava, delovala mi je nekako… popišano na zadnja dva časa. Sva kao nešto povređena, uvređena. Briga me! Ima ko hoće raditi.“
I pored psovki Eva je uspevala da bude dama. Za sve devojke predstavljala je apsolutni autoritet u pogledu igre.
Iako sporo, moja igra je ipak nekako napredovala. Koncentracija mi je bila nestalna, a na časovima flamenka valjalo je intenzivno misliti o svakom pokretu.
Moj odnos prema Evi je varirao. U početku sam se plašila, čak bih i poneku njenu reč primala k srcu, ali ubrzo sam uvidela da njena vika služi za izazivanje ljutnje, emocije neophodne za izvođenje flamenka.
Zavolela sam Evu.
Žene koje igraju flamenko ne samo da deluju moćno, one se tako i osećaju. Dok bih udarala takoneo, praveći britke korake, kastanjetama svirala tarotilju, u dostojanstvenom stavu, s izdignutom bradom, namrštena, osećala sam sigurnost i snagu.
Kada bi došao moj red da operem šoljice za kafu ostajala bih duže. Jednom prilikom, dok sam izlazila iz sale, neko mi se obratio:
„Zdravo! Kako je danas mlada plesačica?“
Bio je to portir. Imao je običaj da dobaci poneki komentar devojkama nakon probe.
„Pomalo umorno.“
„Pa kako i ne bi, posmatram vas, tu ste po tri, nekad i četiri sata… Jesi li za kafu?“
„Hvala, već sam popila.“
„Ali, tek da mi praviš društvo…“ nasmejao se.
Bio je ljubazan, a ja se baš nisam nigde žurila; pristala sam.
„Divno je to, taj vaš ples. Koliko dugo već ideš?”
„Godinu dana.“
„Pa da, i čini mi se da te toliko dugo viđam ovde. Lepa si devojka“, ponovo se nasmejao.
„Hvala, ima ih još takvih.“
„Da, ali ti naročito. Kako lepo igraš! Možda bi mogla da nastupaš u pozorištu.“
„Dobro, ali ovo je ipak amaterski…“
„Pa nije baš amaterski…“
„Naravno, ali drugo je kad si školovan igrač, kakva sam mogla da postanem da nisam napustila Hrvatsku...“
„Stvarno? I ti si izbegla? Odakle?“ značajno je upitao.
„Iz Osjeka.“
„A ja sam iz Vrpolja. Ko bi rek’o… pa, mi smo zemljaci!“
Zastao je i pogledao me ozbiljno. Konačno, poslužio je kafu.
„Baš si lepa devojka, sigurno imaš momka“, nastavljao je propitivački.
Osetila sam nelagodnost, slagah:
„Imam, naravno.“
„Čudo, nisam ga viđao…“
Zaćutao je na tren, odmerivši me od glave do pete. Osmehivala sam se, pokušavajući da prikrijem nelagodnost.
Gledala sam u neobrijano, ali lepo lice.
„Jesi li se i ti nekada bavio plesom ili možda nekim sportom?“ upitala sam, tek da prekinem neprijatnu tišinu.
„Jesam, rukometom, a i sad odem u teretanu ponekad. Ali, ništa bolje od plivanja! Svake godine idem u Budvu. Tamo provedem po mesec dana. Šta me briga, nemam ni kučeta ni mačeta. A da imam tako lepu devojku, bio bih i dva!“
Obrazi su mu se zacrvenili.
„Pa, nađi je!“
„Kao da je to lako! Svaka bira, a ja nemam ništa, ni posao ni kintu!“
Namrštio se i zaćutao; gledao je u pod. Levom rukom je nežno milovao šoljicu. Zatim je, iznenada, pružio drugu ruku ka meni. Ustuknula sam, naglo ustavši.
„Hvala za kafu i zdravo“, rekla sam uvređeno.
„Hej čekaj! Kako se zoveš? Voleo bih bar to da znam.“
„Senka.“
„Lepo ime.“
Krenula sam ka vratima. Prišao je i stavio mi ruku na rame.
„Nemoj ići, baš smo lepo počeli…“ rekao je tiho.
Nastavila sam da hodam.
Provukao se hitro ispred mene i stao ispred vrata.
„Ovde nema nikoga, samo nas dvoje.“
Ukočila sam se.
U dva koraka našao se ispred mene i snažno me zagrlio. Šokirana, nisam pružila otpor. Vukao me je ka portinici. Naslonio me je uza zid i počeo da mi skida pantalone; kosu mi je sklanjao s leđa. Osetila sam hladan jezik kako vrluda po mom vratu, ramenu. Osetila sam i miris kokosa koji se mešao s njegovim znojem.
Zaboravila sam u trenu na strah. Levim laktom munuh ga ispod grudi; jauknuo je.
„Samo mi pokušaj prići!“ zapretila sam gotovo vrištećim glasom.
Potrčala sam prema vratima. Nije me pratio.
Lutala sam ulicama, ne nalazeći mir. Jedan policajac je prošao pored mene. Nisam mu prišla. Mislila sam da bi trebalo to da učinim, ali nisam imala snage. Telo me je izdavalo. I kako reći nepoznatom čoveku šta mi se dešavalo.
Konačno, krenula sam kući. Tuširala sam se dugo. Nije vredelo, uporno sam osećala miris kokosa.
„Mogla bi konačno da oslobodiš kupatilo!“ nezainteresovano je doviknula majka.
Nisam joj mogla reći ni reč. Bojala sam se da bih je uzrujala, a i bila sam i premorena. Zaspala sam, ipak, tek pred zoru.
Znala sam da treba da obavestim devojke. Možda će on i dalje biti tamo… ipak, proba je tek za dva dana, imam vremena, mislila sam.
Narednih nekoliko dana provela sam u krevetu. Majci sam objasnila da je to zbog prehlade. Čekala sam priliku da ostanem sama, kako bih ponovo otpočela s tuširanjem.
Konačno, nazvala sam jednu od devojaka s plesa, ispričala joj i zamolila je da obavesti druge.
Vreme je prolazilo a ja još nisam bila u stanju da izađem iz kuće.
„Samo mi pokušaj prići!“ slušala sam neprestano sopstvene reči.
Ali ipak sam dozvolila da mi priđe.
Nakon mesec dana nazvala me je Eva.
„Ej mala, pa gde si ti?“ upitala je vedro; naslućivao se ton zabrinutosti.
Ćutala sam.
„Znaš šta, ta vaška vašljiva je zbrisala! Žao mi je samo što se ja nisam s njim srela! Kako si?“
„Dobro.“
„Ne zvučiš mi tako… Tvoj ples ima da trpi, zarđaćeš! Sad spremamo novu koreografiju, nedostaje nam jedna igračica. Kad dolaziš?“
„Ne znam.“
„Nemoj ti meni ne znam, nego dovuci dupe ovamo! Moraš da budeš jaka, kao sve igračice flamenka!“
„Eva, teško mi je sve ovo, osećam se jadno.“
„Znam“
Počela sam da plačem.
„Ali, igračice flamenka mogu ponekad i da zaplaču, zar ne Eva?“ pitala sam, pomalo se braneći.
„Pa, naravno da mogu… Znači li to da dolaziš?“
„Da“, tiho sam odgovorila.
„Ole! Dakle, mala, vidimo se u sredu… i nemoj da kasniš, znaš da to ne podnosim.“

RAZUMETI OCA


„Ja ne volim tvoju mamu! Ne volim je, ne!“ govorila sam ocu, gotovo vičući. Iznenadila sam se kako je brzo izmenio svoj izraz; uozbiljio se, oči su mu postale sive, a usne se povile ka unutra. Kao da to više i nije bilo lice mog tate, već nekakva opasna maska koja mu nalikuje. Ne znam zašto sam mu to govorila. Možda sam se zbog nečega naljutila na njega, pa ga bockala, znajući da je reč „mama“ važna. Ili sam čula kako o svojoj majci toplo priča, te sam poželela da vidim kako će reagovati kada se usprotivim. Nakon toga danima nije pričao sa mnom. To me je užasno mučilo. Sećam se kako je moja majka govorila:
„Hajde, Ilija, pusti to. Pa ona je ipak dete!“
Bila je to prva anegdota s ocem koje se sećam.

„Ako smem da budem slobodan… primećujem da imate pomalo detinjastu mimiku; dok pričate mazite se. I neprestano se osmehujete, kao da ste to negde naučili. Jeste li zaista veseli?“ moj psiholog je rekao na jednoj od seansi.
Ćutala sam dugo, a on je, po običaju, bio strpljiv. Konačno, otpočela sam:
„Možda sam to naučila od oca, on nije podnosio neraspoloženje kod drugih. A on sâm bio je neraspoložen, oduvek takav… Šta ste me ono upitali?”
„Jeste li srećni, onako kako se prikazujete?“ upitao je tiho.
„Sreća je velika reč! Kako sam? Nisam srećna, ali nisam ni nesrećna. Zapravo, ne znam… Ne znam kako se osećam... Ali znam da postojim!“
Nasmejala sam se ovoj opasci, glupoj po mom mišljenju. No, psiholog je ozbiljno nastavio:
„Da, Vi znate.“
Naglasio je zadnju reč, zastao na tren i nastavio:
„I čini mi se da Vi samo shvatate. Ali, gde su tu emocije, gde su se one sakrile?“

Sledeći događaj s ocem bio je zaista neprijatan: pod vodom sam, ruke su mi duboko u pesku, vidim obalu ali naopačke; iznad mene je gumeni pojas, nogama ga dodirujem. Zatim otac prilazi hitro do mene, vuče me ka površini vode. Prestrašen je, nosi me i spušta na peškir. Ja samo trepćem, i dalje sam u šoku.
„Ljubice, jesi li dobro?“ pita me.
Klimam glavom i počinjem da plačem, a otac me grli, grli toliko jako da mi se čini da ću popustiti i popucati.
Ostala sećanja na more su vedra. Za razliku od brata bila sam mirne prirode te me je otac vodio svuda sa sobom: u kafiće, u duge šetnje, u posete kod prijatelja. Sem toga, umela sam da se zavučem ljudima pod kožu; kao da sam imala osetljivi senzor za njihove emocije, pa čak i želje. Oblikovala sam svoje geste prema njima. Tetka je to uočila, govoreći dobronamerno:
„Ti mala možeš sve, samo zacvrkućeš i oduševiš sve oko sebe! Dođi da te poljubim!“

Drugom prilikom psiholog je primetio:
„Otkrili ste me, zaista sam umoran i pomalo nervozan! Priznajem, dobro uočavate tuđa osećanja!... Ali, zašto onda ne prepoznajete svoja?“

Otac je običavao da nedeljom ujutro u krevetu bratu i meni priča divne bajke. Mašta mu je bila izuzetna; ne bismo mu dozvoljavali da završi priču te je bio prinuđen da neprestano uvodi nove likove. Pamtim nekakvog čovečuljka koji je živeo u električnoj sijalici i imao čarobne moći. Taj bi se uvek našao junacima u priči kad zagusti, osvetljavajući im put. To bi potrajalo do podneva, kad bi nas majka pozvala, govoreći glasno i razdragano:
„Diž’te se gotovani!“
Međutim, dogodilo se to da se otac jednog jutra nije mogao ustati. Mi, deca, nismo znali o čemu se radi, sem da će otac biti u „jednom odmaralištu“ neko vreme. Kasnije, mnogo kasnije, saznala sam da je otac doživeo nervni slom. Majka tvrdi da se otac prethodno ni na šta nije žalio. Tog jutra rekao je samo:
„Marija, ja ne mogu ništa da radim. Ništa.“
To je potrajalo čitavo jedno leto, pamtim to po tome što nismo otišli na more i pored stalnih majčinih obećanja.

„Pominjali ste mi Vašeg oca kao depresivnog čoveka. Kakav je on bio prema Vama?“ više puta pitao bi psiholog, a ja bih prećutkivala.

„Morate biti pažljivi prema ocu, morate ga razumeti. On ima tanje nerve. Zato, nemojte ga još i vi uznemiravati kad se vrati.“ majka bi nam govorila dok je bio odsutan.
Bila sam vezana za oca, te sam to ozbiljno shvatila. Koliko ozbiljno tek danas uviđam. Majka mi je ispričala jednom prilikom:
„Ti si oduvek bila vrlo odgovorna! Kad si slomila nogu, dok te je otac vozio u bolnicu ti si plakala. Ja sam te upitala Ljubice, zar te tako jako boli? a ti si odgovorila: Ma, ne plačem ja zbog noge već zato što tata neće moći ići na posao!“
Pretpostavljam da sam, dok su se moji spremali da krenu ka bolnici, načula razgovor o problemu zamene na poslu. Otac, je, inače, bio profesor fizike. Jednom sam, na putu ka školi, načula grlenu pesmu maturanata:
„Iliji, Iliji, mi pevamo Iliji,
jer on je razredni nama najmiliji!“
Bila sam mnogo ponosna na njega tada!
Znao je da drži lepe besede kada bi imali goste. Samo, ponekad mi se činilo da je ljubazniji prema drugima no prema nama.
Otac je, inače, mnogo polagao na školski uspeh mene i brata. Ja sam bila osrednji đak, a Jovan izvrstan i problematičan u isti mah. Bio je zahtevno dete, stalno ga je trebalo usmeravati, podsticati. Otac za to nije imao vremena. Pored blistavih ocena u osnovnoj i srednjoj školi, Jovan nije završio fakultet. To je oca duboko pogađalo, no nikada nije pomislio da je odgovornost, bar delimično, i njegova. Jednom je rekao, jasno se sećam:
„Lenj si, eto! Tu je problem! A vrednoća se isplati. Vidi Ljubicu, dokle je ona dogurala! Završila gimnaziju, pa upisala medicinu.“
Okrenuo se ka meni i nastavio:
„Ti si iznenađenje za mene, niko se od tebe nije nadao... Uvek si bila saosećajna, tiha i mirna, nikad nikakva pitanja nisi postavljala... a ovaj, delija, stalno je zapitkivao Tata, šta je ovo, tata, šta je ono? I učiteljica je tvrdila da se dosađuje u školi, govorila je kako je sve pretekao, a vidi sad… Ljubice, ti si pravo iznenađenje!“

„Otac nije verovao u mene, premda mi je bio naklonjen. Ne znam zašto. Možda zato što nije poštovao žene.“ rekla sam.
„I Vašu majku? “ upitao je tiho.
„Nju pre svih.“

Delovalo mi je, ponekad, da otac prezire moju majku. Bila je lepa žena, vrlo spretna i preduzimljiva. U maloj ekonomskoj kompaniji neprestano je napredovala. Ali, otac bi joj stalno nalazio zamerke. Nije birao mesto gde će ih izreći.
„Kako si dopustila da se toliko udebljaš?… Ne kaže se U koliko sati?, nego U koliko časova?…“
Otac je mnogo držao do svoje diplome, a one koji je nisu imali znao bi zavitlavati. Majka je imala samo srednju školu. A ipak, ona je bila ta koja je vodila računa o čitavoj kući. Ponekad bi ga, očajna, posle svađe, preda mnom ogovarala:
„Iz lude je loze Romića! Kud sam se i udavala u tu kuću, ko me je terao? Lepo je meni njegova gazdarica govorila: Čisti cipele na prozoru, podigne noge i osloni se na staklo. Teško mu je da ih skine, izađe na verandu i k’o čovek čisti! Mogla sam pretpostaviti šta me čeka, ali ne, gospođica je htela profesora. I eto mi ga nâ!“
No, još češće bi ga opravdavala:
„Šta će, nije ni njemu lako, po ceo dan sa decom u školi, zamori to čoveka!… Eto, preke je naravi, ali nije on kriv. Ma, i dobar je kakvih ima! Bar se ne kurva i ne pije. A i preiskren je, taj bi se izlanuo i da zgreši.“
Otac o majci nikada nije pričao iza leđa. Sve što je imao rekao bi joj u lice, grubo.
Ja sam se, oduvek, poveravala samo majci. Oca sam se bojala i pored sve njegove nezainteresovanosti za bilo koga drugog.
Postajao je sve netrpeljiviji kako su godine prolazile. Bio je grub, ma kako se ja postavljala prema njemu. Izgradila sam, zato, novu taktiku; postala sam distancirana, poput njega. To ga je pogađalo u početku, čak je protestvovao:
„Ljubice, postala si hladna prema meni! Zašto? Da li ti je nekada nešto nedostajalo? Čime sam zaslužio takvo ponašanje?“
Kasnije se svikao na naš novi odnos. Ostali smo na bezbednoj distanci, zatvoreni.

„Znate li da upravo takvi ljudi, koji ne poštuju druge, negde u dubini ne vole niti poštuju sebe?“
„Mogu da pretpostavim… pa, mogu i da razumem, ali jedno je razumeti, a drugo je živeti s ocem.“

VRAGOLIJA

Voji

Pokadkad, dok se češljam, setim se živahnog lika svog brata. Mada, sestra mi je bila bliža, oduvek.
„Kakvo je to češljanje pred spavanje? Koji je smisao te radnje? I tako ćete leći, pa zašto se, onda, češljate!?“ Zoran bi komentarisao svake večeri. Lenka i ja stajale bismo jedna do druge, pred porodičnim ogledalom, mirne i predane našem ritualu. Htele smo da ostavimo utisak dama, kakva nam je majka bila. Mora da smo izgledale smešno, dok bismo podražavale njeno dostojanstveno držanje. Imale smo tada jedanaest godina. Zoran je imao četrnaest i nije podnosio prenemaganja. Činilo mi se ponekad da nije podnosio ni nas dve.
Kad bismo legle, a nebo bilo obasjano mesečinom (kakvo često na Mediteranu ume biti), znao bi da se uvuče u našu sobu, i dok bismo nas dve čavrljale o događajima iz škole, Zoran bi se nadneo nad krevet s plahtom preko glave, zviždeći melodiju iz serije „Zona sumraka“. Počele bismo da vrištimo. Kako smo ga u tom trenu mrzele, tako isprepadane! Taj trik je uvek uspevao. A on bi se, nakon toga, histerično smejao.
Majka mi je ispričala, nesmotreno, jednom prilikom, da se Zoran nije obradovao kada je čuo da će dobiti brata ili sestru. Kako ga je onda tek pogodila vest da je dobio dve sestre odjednom! Lenka i ja smo mnogo toga naučile od njega. Otac nam je bio sveštenik, grub čovek ali večito nasmejan (kao da je tim osmehom hteo da sakrije svoju prirodu). Čudio se hirovitosti svoga sina. Nije je razumeo, pa ga je neprestano krotio. Da, brat je za svoje nestašluke dobijao batine, gotovo svakog dana. Sestra i ja teško bismo to podnosile. Ustvari, bojale smo se i za sebe. Verovatno se i majka plašila, čim nije priticala u pomoć (ona je, suprotno ocu, dobrotu krila ozbiljnim stavom). Dok bi otac vikao na Zorana, nas dve bismo se negde sakrile i zagrlile. Uplakane, s ukrštenim rukama molile bismo Boga da to što pre prestane. Zoran nas je tako naučio važnoj mudrosti: pred ocem nipošto ne pokazivati neposlušnost. Verovatno zato otac nikada nije ni digao ruku na mene i Lenku.
Brat je među decom bio vrlo popularan, a nas dve bile smo ponosne na to, dobijajući ponešto od privilegija njegove slave.
„Zoranove sestre, vidi ih! Ko bi rekao, pa i ne liče. One plave, mršave, a on krupan i crn…“ šaputala bi deca na velikom odmoru, a nas dve bismo se još više šepurile. Niko nije smeo da nas zadirkuje. Nije da nas je brat branio; no, važio je za najproblematičnijeg učenika u školi. Takođe i za najbistrijeg, bar prema uspehu.
Sećam se očevih komentara, usledili bi nakon roditeljskih sastanaka:
„Odgovara nastavnicima, komentariše, šegači se, uskače u tuču, razredni mi kaže, a momka su videli i kako se ljubi s jednom devojčicom. Ljubaka se čovek! Lepo, lepo… Balavac jedan! I ko si ti, izvini molim te, da odgovaraš nastavnicima? Ko si, hajde, reci mi?“
I udaranje bi otpočelo, sa poznatim očevim opaskama:
„Je l’ ja treba da se stidim zbog tebe, da mi je neprijatno pred onolikim svetom? Balavče balavi!... E pa, neće to ići kako si zamislio... Smeju mi se iza leđa! Kažu uči druge, a sina ne može naučiti. Ali naučiću te ja… ej, itekako ću!!!“
Najbolji Zoranov drug bio je Ivica, žgoljavi dečak koga smo nas dve, zbog sablasnog izgleda, zvale Pauk. Uvek je bio musav i odrpan. Znale smo da ga je majka napustila i da živi sa ocem kamiondžijom. Pričalo se da voli da krade. Stanovao je u blizini naše vile, u trošnoj udžerici koja je odudarala od ostalih izrazitom bedom. Lenka i ja bismo se oprezno približavale prozoru Ivicine sobe (da nas komšije ne bi spazile), i širom otvorenih očiju gledale kroz flekavo okno. Ispred nas se nalazio pravi zoološki vrt: akvarijumi sa morskom i slatkovodnom ribom i rakovima, teglice sa paucima i drugim insektima, zečevi i hrčci u drvenim boksevima, raznolike sušene biljke okačene o strop. Žudele smo da uđemo unutra, a Ivica nam je to, zbog poznanstva s Zoranom, i dozvoljavao. Čitao bi nam, tokom tih poseta, svoje horor priče. To je bilo nužno zlo koje smo trpele zarad maženja zečeva. Ivica je s nama bio vrlo pričljiv dok je u susretu s odraslima pokazivao nepoverenje. Imao je otkačene ideje a Zoran sklonost ka eksperimentisanju i srčanost, tako da su se odlično uklapali u druženju koje je iznedrilo neverovatne vragolije.
Jednom su na opštinsku nastrešnicu smestili gomilu žaba. Ljudi su se čudili kada su primetili da na njih „s neba“ padaju žabe. Zoran je zagrevao atmosferu vičući:
„To je čudo, pogledajte ljudi! Žabe padaju sa neba! Kiša žaba!“
Svi su bili zaprepašćeni, neke žene su se krstile, ne shvatajući da je to maslo dva dečaka. Ideju su dobili iz knjige „Najveće misterije sveta“. Naime, u nekome gradu u Engleskoj zaista se dogodila kiša žaba, tokom strahovite oluje. Samo, u našem gradiću to se zbilo jednog sunčanog jutra. Lenka i ja bile smo tihi svedoci prevare. Imale smo običaj da pratimo Zorana i njegovu družinu, znajući kakvim avanturama su skloni.
Zoran je imao neobične drugove, ali nije to ono što nas je toliko privlačilo k njima. Važno je bilo to što su „stariji“. Pored toga, sestra i ja smo istovremeno bile zaljubljene u dečaka nebičnog imena – Fabijana. Majka mu je bila Italijanka. I on je bio član Zoranove grupice. Bio je zgodnjikav, okretan (najbrži pri begu iz gužve), nosio je bele majice bez rukava koje su naglašavale taman ten, od koga je, takođe, odskakala svetla kestenjasta, kovrdžava kosa. Divila sam mu se:
„Leno, on je lepši od Marka Pola!“ misleći na glumca iz istoimene serije. Složila se sa mnom, klimnuvši glavom. Nije nas primećivao. To ga je činilo još privlačnijim u našim očima. Sestra bi govorila:
„On je hladan i neosvojiv. Struji mi u stomaku kada ga vidim!“
Posle bih joj krišom, za večerom, kada otac očekuje potpunu tišinu, prstom pokazivala na stomak. Ona bi pocrvenela kao ruža, samo to. Nismo smele da se nasmejemo.
Maštale smo o tome da će nas jednog dana, iznebuha, Fabijan oženiti. Nismo bile ljubomorne jedna na drugu; problem deljenja nikada nas nije mučio. Kao da smo tek zajedno, nas dve, bile jedno celo.
Brat nije voleo naše društvo, ali ga je trpeo kada je na to bio primoran; dakle, na događajima poput zajedničkih večera, na slavama i drugim rođačkim proslavama. Zadirkivao bi nas, i to je palilo dok smo bile male. Pamtim jednu vožnju kolima, bila sam tada u prvom razredu. Ne sećam se razloga zbog koga Lenka nije bila s nama. Štipao me je svaki put kad bih pokušala da zaspem (vožnja je bila duga), govoreći:
„Ti si beba, mala beba! Beba!“
Mene je to užasno nerviralo, pa sam se neprestano tužakala roditeljima:
„Mama, on me dira, ne da mi spavati… Tata, vidi ga!“
Na kraju je otac zaustavio kola i istukao brata. Na Zorana se, nakon toga, više nikada i ni za šta nisam žalila. A umeo je da zagorča dane, sestri i meni.
Tada, sa četrnaest godina, Zoran je prema nama bio prilično ravnodušan. Imao je svoje društvo u koje nas nije puštao. Govorio bi:
„Niste poželjne u muškom društvu! I šta će vama društvo? Vas dve ste već društvo jedna drugoj!“
Bilo mu je, takođe, bitno da ima mir dok bi igrao igrice na Komodoru. Nije dozvoljavao da ulazimo u njegovu sobu. Nas računar nije toliko zanimao koliko činjenica da je ulazak u sobu bio zabranjen. Ta soba je bila prepuna stripova svih vrsta (jednom smo našle i časopis „Erotika“, pa smo se smejuljile „bezobraznim sličicama“) i različitim drvenim konstrukcijama. Mirisala je na barut. Zoran je voleo da pravi petarde. Jednom je desnu nadlakticu gadno opekao pri oprobavanju snage nove petarde.
Jedan događaj nikada neću zaboraviti. Bio je topao majski dan, prepodne smo išli u školu, jasno se sećam. Ivica i Zoran su se uputili ka Godinju, putu koji je vodio van našeg gradića. U rukama su, nespretno, držali tuce tegli, kutije za obuću i mrežu za hvatanje leptira. Zbijali su šale, glasno se smejući. Nas dve smo se šunjale za njima, u želji da čujemo o čemu pričaju. Verovatno su nas i primetili, ali nisu na to obraćali pažnju. Rekla sam Lenki:
„Ivici smo dobre samo dok nema Zokija! A ovako nas ne vidi.“
Sestra je bila razboritija ili ponosnija, te je brecnula:
„Pa i mi njega trebamo samo zbog hrčaka i zečeva!“
Nastavila sam:
„Gde li ih samo nabavlja? Toliko vrsta ima… Meni je obećao da će dati jednog zeku. Ja sam već odabrala, jednog riđe-belog. Dala sam mu i ime: Laki. Kako ti se čini?“
Odgovorila je:
„Detinjasto! I šta ti misliš, da bi nam tata dozvolio da čuvamo zeca? Dopustio bi pod uslovom da posle od njega mama spravi paprikaš.“
„Okrutna si!” uvređeno sam odbrusila.
„Nisam, to su tatine reči. Misliš da ga ja nisam pitala za zeca, ludice mala?“
Nasmejala se milo i ja sam u mahu zaboravila naše koškanje. Momci su bili već daleko ispred nas, kretali su se ka Tominoj bari. Predložila sam:
„Hajdemo mi do mora, oni će sigurno hvatati žabe.“
Napravila sam kiseo izraz lica dok sam pominjala žabe.
„Pa da, bolje da skupljamo školjke nego da gledamo punoglavce i žabe! A i nećemo biti daleko od njih!“ spremno je dočekala moj predlog.
Šetale smo duž puste rive. Jedino društvo činili su nam galebovi i nekakav pas, lutalica koji nam se odmah pridružio.
Ubrzo nam je dosadila potraga za školjkama, kojih smo i inače imali mnogo (zanosile smo se idejom da ćemo od njih praviti kutijice za nakit, kakve smo viđali u Biogradu, te da ćemo ih prodavati turistima). Sestra je odjednom rekla:
„Idem ja u more, u plićak.“
„I ja ću, neće se primetiti ako samo noge umočimo.“ odgovorila sam.
Međutim, more nas je mamilo, voda je bila topla i nas dve smo se dvoumile da li da zaplivamo ili ne. Sećam se kad je sestra rekla značajno, dignuvši obrve:
„Tata je na jednoj sahrani, a posle je na večernjoj, tako da ćemo se stići osušiti.“
Zaplivale smo, razdragane, jedna drugoj se hvališući i dokazujući koliko daleko možemo otplivati od obale.
Lenku je iznenada uhvatio grč, a potom i panika. Umirivala sam je:
„Ne brini, uhvati se za mene, ja ću plivati.“
Stegla me je prejako oko vrata, i ja sam uspela da plivam, ali mi je išlo sve teže i teže. Popustila sam. Primetila sam odjednom da je oko mene samo voda; i nebo je postalo malo, gubila sam predstavu o položaju obale. Čula sam sestru kako viče:
„Upomoć! Davim se! Upomoć!… Upomoć!“
Čula sam i lavež psa.
Ne znam koliko je to trajalo, taj pokušaj da se izborim sa morem i sestrinom panikom, ali znala sam da gubim kontrolu. Bila sam prestrašena.
Osetila sam u jednom trenu kako me neko snažno steže oko pasa. Pomislila sam da je to sestra i pružila otpor, misleći da želi da me povuče sa sobom, udavi. Ali taj stisak vodio me je na površinu mora, vukao ka grebenu koji se nalazio u blizini. Pridržavala sam se za ivicu; nisam imala snage da se popnem na greben. Uskoro se pojavila i sestra, pružila sam joj ruku. Bile smo spasene.
Međutim, naš spasilac nije se pojavio. Imao je četrnaest godina i doživeo je srčani udar dok je ronio. Tako je obdukcijom ustanovljeno.
Nikada neću saznati kakav bi čovek on postao. Pamtim samo njegov lik, beskrajno živahan.

Književna podsvest

Kao i uvek, na spratu sam svoje porodične kuće. Terasa, kojom se ponosimo, gleda na trg koji nosi ime prekrasne gospe. Ukazala se jednom Papi, za ovu priču nije važno kom, u trenutku verskog zanosa. Pogledom dominira česma, uglavnom suva, bez vode. Oivičena je još neprocvetalim oleanderima.
Spremam se na svakodnevnu kuru pretvaranja kose. Svoju posebnu nijansu riđe, pokušavam da pretočim u onu svetliju, Botičelijevu. Navlačim obod šešira, oslobođenog dna. Izvlačim dugu kosu i okrećem leđa suncu. Lice mora ostati belo.
To traje satima. To je cena, to je smisao.
Raznežuje me muzika čuvenog Venecijanskog kvarteta, koja dopire iz kafea Florijan. Tamo više ne sedi moj dragi Bajron. Moj mili šepavac. Suzom zalivam stranice Don Žuana i kidam delove svoje unutrašnjosti.

Usklađena sa kretanjem sunca, lagano stižem u položaj kada mi pogled obuhvata trg. Vidim njega. Hoda normalno, jake je građe. Nešto je viši od mene. Lice mu je prosto anđeosko. Crta portrete na ulici. Divni umetnik koji još nije našao svog mecenu.
Primetila sam da gleda moje stopalo. Izvučeno iz fine papuče sa bordurom od sirove svile. Niko na ovom svetu nema lepa stopala. Ali on tako netremice gleda. Možda udaljenost čini sve savršenim. Možda od velikog oboda ne može da vidi moje oči. Možda je suviše pristojan da gleda u moj dekolte. Ko zna šta tu jedan slikar može da pročita?
Ulazim unutra i uzimam kapi za širenje zenica. Staro žensko lukavstvo, meni neophodno. Jako su neprijatne, ali posle je svaki milimetar spoljašnjeg obavijen izmaglicom. Tako će mi i moj šezdesetogodišnji muž izgledati lepo. Tako ću i ja izgledati zaljubljeno, kada krenemo na bal pod maskama.
Vraćam se na terasu. Uporna sam u veri da će mi kosa do osamnaestog rođendana dobiti željeni valer. Moram da žmurim petnaestak minuta, a onda postupak ponovim još dva puta. Pre zatvaranja očiju, spuštam pogled na portetistu. Savijen je nad udubljenjem pored prodavnice boja. Radi nešto meni nevidljivo.

Ne, nisam zaspala u udobnoj fotelji, omamljena kapima i mirisom kanala. Osećam kako me grli, ljubi u oba zatvorena oka i spušta moju glavu na svoje rame.

Odjednom smo na trgu. Zajedno. Kupujemo deci šećerleme. Deca su radosna. I mi smo radosni. Ne znam zašto. A onda nadolazi plima. Tako jaka plima koju još niko nikad nije video u gradu koji tone. Kupujemo gumene čizme i ulazimo unutra.

Nisam u svojoj kući sa pozlaćenim ramovima, slikama renesansnih majstora, teškim zavesama...Sada sam u nekom zdanju koje nikad nisam videla. Kroz neki jadan četvrtasti prozor, od čvornovatog jeftinog drveta, ne vidim divnu Duždevu palatu. Gledam začuđujuće veliki broj ružnih građevina. Visokih kao naš toranj na Trgu svetog Marka. Sa svih strana pogled probadaju prave linije. To su kuće u kojima živi mnogo ljudi. Pune su kao Nojeva barka. Samo, izgleda, nema životinja. Ali, kažu, ima duhova.

Moj čovek sedi sam i gleda u neku svetleću kutiju. Pokreće svoje snažne prste, kao da svira klavir. Od toga nastaju reči. Moje prisustvo ga ne iznenađuje. Kao da sam oduvek bila tu. U sobi, u kojoj su zidovi pokriveni knjigama, pijemo vino.

Iz drugih ptičijih kuća čuje se vika. Neko se svađa. Sve me to plaši. Izlazim na terasu, kao da prolazim Mostom uzdaha. A on nastavlja da stvara.

Iznenađuje me. Majstori za jedno popodne oblažu zidove nekim pločama od kojih više ništa ne čuješ. Niko nam ne smeta ni svojim glasom, ni svojim šapatom. O, da, tu se i šapat čuje. Slušamo neku čudnu muziku.

Gledam svoje ruke, a potom svoje lice u ogledalu. Promakao mi je osamnaesti rođendan. Ne znam kako. I ne znam da li imam trideset ili četrdeset godina. I koliko dugo sam tu.
Nije ni bitno. Zadrhtim od njegovog dodira. Gledam njegove pune senzualne usne kako izgovaraju sve te lepe reči. Poput čuvenih rašljara prati tokove najtananijih drhtaja moje duše. Njegove ruke kao da poznaju moje telo bolje od mene same.
Više mi ne smeta ni prostor u kome živimo, ni čudo – otkud ja tu. Kao da smo na čardaku ni na nebu – ni na zemlji. Dovoljni jedno drugom. U ćutanju, razgovoru i vođenju ljubavi.
Pronalazim pero i mastilo, koje sam kupila pre neki dan u blizini mosta Rialto. Kao da sam znala da će mi zatrebati. Pišem o Veneciji. O nekom malom gradu koji mi se javlja u snovima. O nekim čudnim ljudima. Na kraju dana, zbunjeni prepoznajemo jedno drugom rečenice.

Nisu mi više potrebne kapi za širenje zenica. A svu onu staru raskoš imam kao bljesak koji se nenadano pojavi.
Poželela sam da izađem napolje. Privikla sam se na kutije u kojima žive ljudi. Ta prosta i jeftina garderoba, onih koje srećemo u prolazu, je podnošljiva. Hodamo dalje i dalje i dalje. Hodamo godinama. On nestaje u gomili. Ja trčim. Tražim ga. Očajnički ga tražim.
Njega nema. Možda je otišao da traži misao koju je negde izgubio.
Stigla sam do nekog predgrađa. Ili sam već u drugom gradu? Pred mojim očima je velika zapuštena bašta. Po koji cvet je uspeo da se probije kroz korov i polutrulo opalo lišće. Potpuna dekadencija.
Uzimam alat i počinjem da okopavam baštu. Nikada to nisam radila. Ja nemam baštu. A moji oleanderi su do sada, nadam se, procvetali.
Početnička sreća. Shvatam da je korov ono što se teško čupa, a cveće ono drugo. Znojim se. Smeta mi moja duga nacigovana suknja boje žada. Širim je i krajeve kačim za pojas. Osećam da me neko gleda.
Okrećem se. Na nizbrdici dvorišta stoji najmuževniji muškarac na svetu. Ima dugu, sjajnu, crnu kosu. Jaknu od crne kože. Strast svetluca iz njegovih tamnih zenica.
Pogledom prati liniju ponuđenih listova i potkolenica. Sa udaljenosti, koja bi se mogla izraziti jasnim merinim jedinicama, dodiruje me pogledom. Vidim da mu se sviđa moja riđa kosa. Sve više se znojim, ignorišući ovog južnjačkog Kazanovu.
Ne dozvoljavam sebi da bilo šta pokažem. Savijam se i nastavljam sa radom. Nepredvidivi obrt situacije poništava moje aristokratsko bledilo. Grudima postaje tesno u košulji od od atlasa. Otići će on. Čovek iz naroda.
Zove me po imenu. Sanjam li? Ne okrećem se. Očima koje imam na potiljku vidim biserni osmeh i spontani hod. Dok gazi usred cveta, ne obazirući se na utabane staze, lagano se uspravljam.
Njegova blizina me uzbuđuje. Ne pomeram se. On zadivljen prizorom, lagano probija auru moje uvežbane uzdržanosti. Nežan je kao slepac koji opipava dobro poznate ljudske reljefe. Baca jaknu na žbun žutih ruža. Ljubi me.
U trenutku strasti, od koga se znoje listovi starog maslinovog drveta, on nestaje. Na nekom je konju. Juri ka čuvenoj Jekaterini. Očekujem da na traci sveznajućeg čitaoca vidim kako joj leži na krilu, dok ga ona češka.
Slika je drugačija. U kući na periferiji, čije stepenice škripe od prevelike upotrebe, veliki borac i avanturista, po uzoru na svog prijatelja Raspućina, ispunjava tajne ženske želje. Ona ustaje i naslanja se dlanovima na zid. Grabeći isuviše raskošne grudi, grubo se zariva u dobro poznato središte. Zna da voli da ga zamišlja kao seksualnog manijaka koji je siluje otpozadi. Dok veruje da je kod nje blizu trenutak vrhunca, zamišlja lepu Venecijanku. Ipak je prvi gotov. Ali, Jekaterina se neće buniti.
Čuju se prvi taktovi Betovenove Pete simfonije. Mala pauza, još jednom Betoven “kuca na vrata”. Poznata opominjuća melodija privlači svu moju pažnju. Preneražena mogućnošću razotkrivanja, uplašeno skačem iz udobne fotelje. Raširenih zenica.
U svom sam velikom krevetu, pokrivena omiljenom Ikea posteljinom. Gledam u zid. Svetlucave kazaljke kažu da je prošlo dva sata od ponoći. Na mobilnom telefonu vidim novu poruku. Šalje je moj muž. Kod prijatelja je, muška žurka. Zajedno prate važno prvenstvo.“ Gledam košarku i mislim na tebe”. Najkraća ljubavna priča na svetu.

Obilazim naše dvoje dece koja mirno spavaju. Pokrivam ih. Već je sutra. Magnetom pričvršćujem na vrata frižidera papir sa novim planovima. Stare gužvam i bacam među otpatke. Šaljem mužu poruku da će on okopavati našu bašticu, ma koliko dugo ostao tamo gde jeste. Ja ne mogu, ne osećam se dobro.

Ustajem ranije, iako jutros ne moram na posao. Subota je pijačni dan u mom gradu. Mogu da navrate rođaci.

Kao i uvek, dan započinjem brisanjem prašine. Stižem do šljašteće venecijanske maske, koju smo muž i ja davno kupili u Veroni. Brišem je pažljivo, bojeći se da ne skinem mnoštvo šljokica. Tu su i dalje, iako deluju krhko.

Nastavljam sa brisanjem police za knjige.

Snežana Milojević

Daleka obala

Čovjek je sjedio na obali mora i posmatrao nemirnu površinu vode. Naprezao je oči ne bi li pogledom, bar na tren, dodirnuo njenu drugu obalu. Oči su ga sve više boljele od pokušaja da je pogledom dotakne. No, jedino što je mogao vidjeti bila je tanka linija koja je stajala između neba i mora.
Učinilo mu se da linija ne razdvaja nebo od mora, izgledala je kao nit koja ih veže tijesno jedno s drugim. Što je duže posmatrao - ona se lagano mijenjala, otkrivajući mu pravo lice.
"To nije samo linija koja se pojavljuje i nestaje u treptajima, to je mjesto gdje se nebo i more ljube i spajaju", pomisli čovjek.
Obeća tada sebi: "Otići ću na to mjesto, tamo gdje se nebo i more tako silno ljube, jer ljubav koja ih spaja zasigurno je beskrajna! Vrijedilo bi joj krenuti u susret, jer možda ću otkrivajući tajnu te ljubavi lakše pronaći svoju! ".
Drvo na kojem je sjedio progovori:
" Mene je olujni vjetar oborio, jer sam raslo visoko i gledalo u istu tu daljinu koja te sad tako jako doziva da joj se približiš i osjetiš je! Zato načini čovječe od mene lađu i ja ću te odnjeti do nje. ".
Glas koji je čuo uplaši čovjeka toliko da je skočio daleko od drveta, ne mogavši da povjeruje svojim ušima.
"Hm… zašto si se tako uplašio?", upita drvo i nastavi: " Mislio si da drveće priča samo u bajkama. A ako stvarno vjeruješ u to, onda ne idi tamo gdje očekuješ da ćeš pronaći ljubav, razočaraćeš se! Jer ljubav mogu da vide i osjete samo oni kojima bajke nisu proste priče za djecu.".
Riječi koje mu je drvo uputilo pokrenuše u čovjeku osjećanje straha, koje je odmah zatim nadvladalo osjećanje bijesa prema sebi, jer je dozvolio da se uplaši jednog običnog, oborenog drveta, a potom je taj osjećaj prenio i na drvo koje je sebi dalo za pravo da mu priča o životu i ljubavi.
Zato čovjek odbrusi drvetu:
"Kada si tako mudro i znaš sve odgovore, zar nisi moglo da predvidiš svoj pad? Da si to znalo, umjesto u visinu grane bi spustilo bliže tlu i tako postalo stabilnije a korijen bi ti bio daleko jači.
"Ta, da sam bilo obično drvo nikada ne bi vidjelo ono o čemu ti jedino možeš da sanjaš! Nikada ne bi čulo sve one priče koje su blagi vjetrovi pučine šaputali mojoj krošnji! A ako me ti ne načiniš lađom doći će drugi čija će želja za spoznajom ljubavi biti jača od tvoje i ja ću zaploviti s njim."
Nakon kratkog razmišljanja čovjek reče odlučno:
"Pristajem! Samo, reci mi šta od mene tražiš kao protuslugu? Jer suviše si mudro, smatram, da bi svoje stablo izložilo udarcima sjekire i glijeta tek zbog puke plovidbe morem."
Drvo mu odgovori:
"To i nije baš bitno za tebe. No, kada od mog debla isklešeš korito u kojem ćeš ploviti, nabavi mi dobro sidro, uz koje ću biti sigurna lađa. A kad te dovedem do mjesta koje toliko žudiš da vidiš, vratiću te nazad do obale, a ti me zatim pusti da lutam morem."
Čovjek prihvati ponuđene uslove i marljivo se lati posla. Radio je bez prestanka, da što prije završi započeti posao i otisne se na pučinu. Ponijela ga je želja da što prije otkrije koliko je snažna ljubav neba i mora. Dlanove su mu ubrzo prekrili žuljevi, niz umorno lice slijevao se znoj, a jedino što je mogao da čuje bili su udarci čekića u glijeto koje se zabijalo u drvo i njihov strašni eho koji je odzvanjao uvalom.
Sjede da se odmori i u nedoumici se obrati drvetu:
"Ja kidam dijelove tvoga debla dok ti šutiš i trpiš ne žaleći se ni na šta. Ako ti je teško - reci to i ja ću prestati."
Drvo mu odgovori tiho:
"Ako nešto odista snažno želiš i stalo ti je do toga, onda moraš da se odrekneš jednog dijela sebe i prihvatiš bol, jer samo tako možeš iskazati svoju ljubav. Ne brini mnogo za mene, kad se odmoriš nastavi s poslom jer vremena i nemamo mnogo a dolaze časovi jakih vjetrova i bura koje nam mogu otežati plovidbu."
Vrijedno je čovijek nastavio da radi i kad je završio posao pred njim je stajala krasna lađa. Zadivljen, poče da razmišlja kako da nabavi obećano sidro. Pomisli na tren:
"Prodaću jedinu imovinu koja važi za neku vrijedost."
Bilo mu je teško dok je donosio tu odluku, jer trebalo je da proda magarca koji ga nikada nije iznevjerio. Prije mnogo godina, kad ga je dobio na poklon, bila je to samo životinja koja tegli, a sada, kad treba da se rastane sa njim shvatio je da magarac može biti pouzdaniji prijatelj nego čovijek. Međutim, u grudima su mu odzvanjale neke od riječi koje je čuo od drveta:
"Ako nešto stvarno želiš, moraš nečega svog da se i odrekneš, jer ljubav je gladna i hrani se tako što svu pažnju i toplinu želi samo za sebe."
Čovjek se rastao od prijatelja, vjerujući da će mu kod novog vlasnika biti bolje no što mu je bilo kod njega. Lagao je sebe, želeći da na taj način bar malo ublaži nelagodan osjećaj krivice koji ga je preplavljivao.
Novcem koji je dobio od prodaje magarca kupio je odgovarajuće sidro za lađu i, s teškim naporom, donio ga je do uvale. Kada je spustio sidro na zemlju prisjetio se magarca koji je čitavog života nosio tovare mjesto njega te iznova osjeti nelagodu. Magarac mu je bio prijatelj godinama, a on je sad prvi put spoznao kako je teško biti magarac i nositi tuđi teret.
Konopcem je pričvrstio sidro za lađu, odgurnuo je od obale, uskočio u nju i krenuo na put koji je tako silno želio, a koji se sad nalazio tu, pred njim. Nijednom se nije okrenuo prema obali na kojoj je toliko puta sjedio, posmatrajući s nje nebo i more.
Putovao je gledajući u beskrajno plavetnilo pred sobom, sve dok više nije mogao razdvojiti koji dio tog plavog beskraja pripada nebu a koji moru. Okrenuo se u pravcu iz kog je pošao i uvidio da je i s te strane, takođe, nebo s morem bilo sjedinjeno. I gdje god bi usmerio pogled vidio bi isti prizor: nebo i more spojeni u jedno. Stavljao bi ruke u more, pa ih odmah potom podizao iznad sebe, prema nebu, glasno se smijući, jer on je uspio da otkrije tajnu ljubavi! Njegove ushićene misli brujale su:
"Voljeti znači predati se u potpunosti onome koga voliš! Sjediniti se, postati nerazdvojiva cijelina s onim do kog ti je stalo! To je ono što je sada svud oko mene, a upravo za tom spoznajom cijelog svog života sam tragao! "
Po prvi put u životu bio je potpuno srećan, uvjerio se da postoji ljubav. Nije to bila samo riječ, niti ideja, kako je mislio do tada, jer mogao je da dodirne njeno lice i osjeti njen dah, plivajući duž plavetnila. U jednom trenutku pomisli: "Ljubav neba i mora je tako snažna da bi, ako ostanem predugo u njenom zagrljaju, mogla i da me uguši!"
Odlučio je da se vrati na kopno ali ne iz straha da će od siline zagrljaja u kom se našao izgubiti život, već zato što nije htio da neki drugi nijemi posmatrač, koji sjedeći negdje na obali, posmatrajući zagrljaj neba i mora, ostane bez svojih snova o ljubavi kada ga ugleda. Pomisli:
"Taj posmatrač a i svaki drugi trebao bi sam otkriti tajnu ljubavi idući joj u susret."
"Lađo", reče čovjek blago, "odnesi me do mjesta s kojeg smo krenuli, jer ti si ispunila svoje obećanje a sada je red da se ja tebi odužim… Ali, želim da znam zašto si izabrala baš mene za na ovo putovanje?"
"Ti si bio jedini koji je, ne obazirući se na svijet oko sebe, imao hrabrosti da priča o ljubavi, nije ti bilo važno da li će neko naići i početi da te vrijeđa ili da ti se smije zbog toga. A bilo ih je mnogo prije tebe, no ni jedan nije bio spreman da se odrekne svega što ima da bi osjetio pravu ljubav. Zato, kada se vratimo na kopno, na mjestu gdje se nalazi moj korijen počni da kopaš i pronaći ćeš nešto što je davnih dana zakopao čovjek koji je jedne noći došao s pučine. To nešto, što je zakopao ispod mog stabla, mene je oslabilo te moje korijenje nije moglo da zađe duboko u tlo. Tebi će sigurno biti od koristi, ali ne oslanjaj se suviše na nađeno da jednog dana ne postaneš samo deblo bez osjećaja!"
Čovijek zanesen pričom lađe nije ni primijetio da se na horizontu pojavila stara linija, mjesto vezivanja neba i mora.
Posmatrao je kako se pred njegovim očima rađa zemlja.
"Ljubav neba i mora izrodila je zemlju!", pomisli s vedrinom.
Sišao je ubrzo u sad već plitku vodu, ne dozvoljavajući da korito lađe udari u kamen ili stijenu, koje bi mogle da je oštete, želeći da održi dato obećanje te da je neokrnjenu otisne natrag, u more.
Ponovo je upitao:
"Reci mi, barem sada na rastanku, šta je to što ti tražiš, za čime ti čezneš, šta je to toliko jako da te iznova odvlači na nesigurnu pučinu?"
Na čovjekovo izneneđenje, lađa bez uvijanja odgovori:
"Kao mlado drvo rasla sam i gledala brojne lađe kojima su upravljali ljudi, diveći im se i žaleći ih u isto vrijeme. Znala sam da one same ne biraju pravac svog kretanja i da će se mnoge u olujnim vjetrovima izgubiti na dnu mora. Ipak, vodila me želja da postanem slobodna lađa i da imam sidro koje ću nosi sa sobom, a koje će me štititi od neizvjesnosti bura. Došao je i taj dan i moja davna želja se ostvaruje! A ti, dragi čovječe, ostaj u miru i sreći! Ja sada odlazim s mojim sidrom!"
Bile su to posljednje riječi koje je čovjek čuo od lađe, dok je nestajala prema drugoj, dalekoj obali.
----------------------------

Miroslav Kusmuk rođen je u Sarajevu 1970.godine. U Sarajevu završava osnovnu i srednju školu. Rodni grad napušta 1992.godine i od tada živi i radi u Inđiji. Prozu objavljivao u časopisu Bosanska vila.
Miroslav Kusmuk

Umetnička rasejanost

Upoznali smo se zahvaljujući kulturnim akcijama opozicione stranke u vreme Miloševića. Književno veče u kafiću. I dug intervju, zahvaljujući tošiba baterijama.
Bila je jesen. Svi je bilo sivo, ali mi nismo bili sumorni. On, večiti mladić, sav u džinsu.
Veruje da je došlo vreme kratke priče. Brzo se živi.
Mislila sam da ga možda više nikad neću sresti. Valjda zato i čuvam našu fotografiju.
Ali susrećemo se na svetkovini knjiga. On je u društvu istog kolege, prefinjenog Vojvođanina. Kolega, poluotvorenih usta, uz upućeni pronicljiv pogled, pita me da li se, možda, odnekud znamo.
Majstor kratke priče, naravno, zna:
“Pa kako se ne sećaš?! Bila je zima. Nosila je divnu belu šubaru. I čarape sa šavom“
Pokušavam da kažem da nikad nisam nosila čarape sa šavom, niti sam ikada imala belu šubaru. Ali ne uspevam.
“O, da”, priseća se jasno fini gospodin. “Ali ti si pogrešio. Bilo je leto. Nosila je dugu cvetnu haljinu sa razrezima sa strane. Sećam se tog osmeha.”
Treći poznanik, mudrac s dugom bradom, ćutao je i smejao se. Tačno je znao da se ne sećaju. To su umetnici.
Sticajem slučajnih okolnosti srećemo se bar jednom godišnje. Uvek beskrajno uživamo u razgovoru.
Poslednji put me je pitao:
“A kako smo se, ono, mi upoznali?”

Majstor Aikida

Aikido je plemenita borilačka veština. Poklonici ove drevne veštine koriste energiju protivnika za sopstvenu odbranu. Oni nikad ne napadaju. Jaki su i sigurni. Možda zbog filmova sa Stivenom Sigalom, a možda zbog samuraja, pitanje stila postaje duga kosa vezana u rep. I mističnost. Obavezno.
Dobro je ako niko ništa ne zna o tebi, onda misle da si dobar dečko. A i kakav bih bio, kad sam zbog smrti majke morao da napustim fakltet i vratim se kući.. Preko crnogorskih veza završio sam srednju trgovačku u Peći. Onda sam godinama pio pivo sa starijim komšijama ispred prodavnice, koju sam držao u svom predgrađu. Brinuo sam o porodici. Otac je divan čovek, ali meni je ostavio tu obavezu.
Visok sam, valjda i lep. Možda više seksipilan. Uglavnom me jure do bola ružne intelektualke, udate, lepe seljančice, koje su našle posao u gradu i red je bio da nađu muža. Ali i lokalne gasterbajterke, verovao sam naivno, sa istim ciljem. Niko od njih mi nije bio za prezentaciju. Ipak, hormoni su hormoni. A Švedska je hladna i daleka.
Poput svakog velikog ratnika, imam svoj svet. To su moje pesme. Ne znam zašto, ali često imam potrebu da ih pišem u ženskom rodu. Retki su oni kojima ih čitam. Nije mi cilj da ih objavim. Ali znam da su dobre.
Mnogo godina kasnije, Vesna se nasmejala na moju teoriju i dodala da je i Mustafa Madžar svirao divno zurle, ali ja nikako ne stižem da pročitam tu priču. Mislim da joj se ni moje pesme nisu dopale.
A onda, zahvaljujući aikidu dobijam posao na vrlo prometnom mestu. Upoznajem mnogo ljudi, naravno i mnogo žena. Potpuno sam zbunjen što u svojoj trideset i sedmoj godini doživljavam renesansu
Devojke mi se otvoreno nabacuju, šalju mi poruke, pozivaju me kući. Došlo je mojih pet minuta! A dijapazon je tako širok – od lokalnih zavodnica, koje baš i ne biraju mnogo, ali ne trpe poraz, do prefinjenih obrazovanih dama iz dobrih porodica. I mlađe i starije, i lepe i ružne, i pametne i naivne… Ne mogu da verujem!
Pojedini pokreti i tehnike aikida sve više teže lepoti i eleganciji, uz minimalnu upotrebu snage. Baš tako i moj odnos sa ženama dobija neku vazdušastu lakoću. Jeste da me vide kao živo meso, ali igre zavođenja su zanimljive. Evo, imam crni kožni rokovnik u koji zapisujem te silne poruke, koje sam primio od raznih sorti žena.
Čak mi se javljaju i one koje me nisu htele. I tek sad, kad su u braku, shvataju koliko sam izuzetan. Ja ih ne ignorišem i kažem: “Sestro, rano si se setila”, već odgovaram na poruke, tako ih još više mučim.
Onda je krenula sezona sestara. Muva me jedna koja je slobodna. Krijući od nje, prepada me i njena udata sestra, mnogo jednostavnija i lakša za rukovanje. Pa, viđam se sa starijom sestrom, a mlađa, budući da se ucrvljala, jer već dva meseca nema pastuva, upada u igru. Mlada, a laže k’o pas, pa se još prenemaže. Čak ume da pusti suzu kad treba. Kao da gledam film!
Fujimoto nas uči sledeće: svako ko uči aikido, može da uđe u salu i da od učitelja nauči samo jedan deo ove drevne veštine. Onda izađe iz sale. Tada taj aikido može nazvati svojim.
Postao sam otvoreniji. Lako komuniciram s ljudima. Puno se smejem. Stičem važna poznanstva. Moj talenat za masažu slama i najtvrđi orah. Radim eksperimente. Koliko su devojke romantične? Ništa ne košta. Pozovem ih na jezero najbliže gradu, da plovimo gumenim čamcem (doduše onim jakim, crnim, vojničkim) i čitamo pesme. Sve se upecaju, pomisle da sam iskren. Još ako nađem detelinu sa četiri lista. Bože, kako su sve iste. Posebno mi je stalo da te mamine maze nateram da veslaju.
Posao mi je savršen. Uvek mogu da kažem da nešto ne mogu zbog posla, jer radim u dve smene. A, istina je da mi je šef dobar drug, pusti me uvek kad mi treba.
Moja sestra brine da ne završim sa najgorom smrduljom. Ali sam mesecima imao za reklamu Vesnu, profesorku umetnosti, na kojoj su mi svi zavideli. Sestra me pustila da dišem. A mi smo svakog dana sedeli u kafiću satima, pričali i puno se smejali. Često i uveče. Kad smo išli na izlete, uvek sam vodio nekog od familije, da bude ubedljivije. Ona je sirota mislila da mi je važna, bas zbog svega toga. Nije bila svesna da je samo paravan za moje mračne strasti.
Sad znam da su u pravu svi koji su mi govorili da se one najružnije najbolje. Najviše se trude. Pružaju najveće zadovoljstvo muškarcu. Pametna žena je napor bez potrebe. Mada, kad razmislim, nikad nisam imao kres šemu sa lepom i pametnom. Ali šta će to meni, uopšte.
Samo, ova Vesna me uvredila. Ja joj čitam svoje pesme, otvaram dušu, a vidim joj u očima da bi mi rekla:”Hajde malo ćuti i poljubi me”. Tako sam je mučio mesecima, ali nisam se dao da me fizički iskoristi. Od nje sam očekivao da ću je svojim duhom, a ne telom zavesti, jer sveto trojstvo u aikidu čine: harmonija, energija univerzuma i duhovni razvoj.
Jeste da ja nemam fakultet, za razliku od nje, ali nisam ni ja repa bez korena. Kad ja počnem igru reči. Mi, planinci, smo jaki na rečima. Ili, pošaljem ganutljivu poruku gde stavim malo od Dučića, malo od Rakića i malo sopstvene poezije. Ma, siguran sam da umire od oduševljenja Samo neće da mi odgovara, da je ne stavim u crnu knjigu, kako ona zove moj dnevnik zavođenja.
I mnogo je, brate, osetljiva. Tako je krhka i nežna. Ja sam joj jednom rekao, kad me je nesto ubeđivala:”Ma, zamočaj me”, a ona se toliko zgrozila kao da sam joj ko zna šta uradio. Samo sam joj na svoj način dao do znanja da treba da ućuti. Nije ni ona rasla na pločnicima Pariza.
Morao sam da joj otvoreno kažem da je skupa za održavanje.
Volim da sretnem Vesnu. Sad smo, kao, prijatelji. Ipak, sve sam više poklonik realnog aikida. Ovaj stil odlikuje realna primenljivost.

Kako sam zavolela pevanje

Roditelji spavaju u drugom krevetu iste sobe. Ja se budim. Narušvam njihovu intimu. Ne znam da li se više bojim mraka ili straha od mraka. I tih nekoliko metara razdaljine me onespokojava.
Čujem je bezimenu i strašnu, kako svojim groznim štiklama jako udara po betonskim pločicama dugog hodnika. Ima tako naborano lice, blajhanu, suvu, ofucanu kosu. Stara je, reklo bi se, a opet, tako je mršava i tako žustro hoda. Nosi kratku suknju. Pokušava svojim čvornovatim prstima i grozno dugim noktima da me izvuče iz mog toplog kreveta. Vrištim i bivam spašena.
Onako malu i uplašenu, primaju me u svoju postelju. Teško mi je da poverujem da oni ništa ne čuju. Objašnjavam, ukazujem na zvuke. Oni samo glume da mi veruju. Spava mi se. O tome ću razmisljati sutra.
Dolazila je ona još koji put, pa otišla da traži drugu žrtvu. Ali tu nije bio kraj noćnim avanturama. Sijalice su gorele svuda, ali nisu umirivale brojne stanare paralelnih svetova. U paničnom strahu saplitala sam se o prag. Ispadao mi je tanjir iz ruku. Trčala sam kroz hodnik, kao da me juri roj pčela.
Više nisam bila mala. Odlučila sam da pevam, da bi mi se nebo otvorilo. Kad glasno pevam, roditelji znaju da sam jako uplašena. Oprezni su, ali me puštaju da odrastem. Veruju da su to dečiji strahovi.
U kupatilu, koje je na prilično izdvojenom mestu, pevala sam operske arije. To je ponekad plašilo komšiluk. Mislili su da plačem. A ja sam čak poželela da postanem prava prvakinja opere. Možes da vrištis, a da niko ne primeti.
Valjda sam zato, iako još kod učiteljice, ušla u veliki hor. Počela sam kao prvi sopran. Otkrila sam zadovoljstvo horskog pevanja. Uživala u spajanju različitih melodijskih linija u savršenu harmoniju pesme. Prija forte fortissimo, ali ubrzo shvatiš da je pravo majstorstvo piano pianissimo.
Otorinolaringolog mi je otkrio da baš i nije pametno planirati pevačku karijeru. Napravljena je neka sitna greška pri operaciji krajnika.
Onda sam otkrila značaj cigareta. Možeš duboko da uzdahneš u društvu, a da niko ne primeti. Više nisam mogla biti prvi sopran. Na fakultetu sam stigla do drugog alta. Što nije bitno. Imam drugaricu iz hora, kojoj mogu da ponudim drugi krevet, kad me pohode more.

Slatka pavlaka

Ja nisam gospodar svog vremena. Finansije su sad u redu. Mogu opušteno da živim. Knjige mi se prevode na strane jezike. Ali ja iznajmljujem svoj mozak. Neko mi naruči recenziju, neko prikaz, neko intervju… I stalno imaš neke rokove. Ja nemam mušku ekipu s kojom, recimo, sredom idem u kafanu. S kojom mogu da vodim obične razgovore. Na primer: ”Što je dobro ovo vino”.
Nakupilo se i prilično godina, mada, ne volim u priči da pominjem godine. Ne prija mi moj pivski stomak (iako više volim da pijem vino). Moram na dijetu.
Na njoj se ne vidi protekla decenija koja bi trebalo da indukuje promene.
Tako me lepo gleda, u devetoj godini našeg poznanstva, kada se srećemo deveti put. Pričam joj šta mi se sve novo dešava. Isključivo na poslovnom planu. Kod nje kao da je vreme stalo. Naravno, u priči o gubitnicima sve je dobro upakovano. Iako korak od ponora, ne deluje mi letargično.
Trebalo bi da za nešto više od sata, dok sedimo u kafiću gde se može pričati (gde nema onog zamornog i besciljnog žamora) veselo priznamo jedno drugom svoje najnovije infantilne aktivnosti. Sva blista, prosto ima neki oreol oko glave. Ali znam, ljuta je na sebe.
Ne uspevam da apsorbujem i sedimentiram sve utiske i informacije. A opet mi je drago da sam u onom malom delu dobroga, jer gotovo sve postaje neautentično i zamorno. Osećam da su naše male priče u saglasju sa univerzalnim planom ljudskog postojanja.
Pokušavam da daunlaudujem njen tok misli. Pokrećem sliku evokacije koja nam daje osećaj dubokog prijateljstva. Nema tu tematske ekscentričnosti. Samo ljudske topline.
U nedostatku stvarnih, nesimuliranih činjenica iz svakodnevnog zivota, povukla se u fantazmu. To ljudi sa druge hemisfere nikada neće razumeti. Ja je razumem. Iako ne znam njen život detaljno, dopunjavam njene rečenice. Čista anticipacija. Razumem je i kad ne pronadje prave reči. Osetim njen strah. Dovoljno je da joj dodirenem ruku, kažem da je sve o.k.
Tok razgovora je zanimljiv. Čak i biografski imamo sličnosti. Priča o ocu, majci, potpuno sinhrono. Dve porodične posebnosti postaju prosto aksiom, prirodne, naše. Ali ovo je za drugu priču.
Moj mobilni telefon pišti tri puta. Brzo odgovaram na poruke. Ona tad zaćuti. Kaže da ne želi da remeti moju intimnu prepisku. Doduše s osmehom. Koji je nekako, pa ne znam, čini mi se tužan. Nju zove kolega sa kojim simulira ljubav. Odgovara mu da stoji u redu ispred biljetarnice Narodnog pozorišta. Želi da kupi kartu za balet. Objašnjava mu, komunicirajući istovremeno sa mnom, da se daje Aska i vuk. Čovek matematičkog uma sigruno neće uočiti igru.
I kad zapreti opasnost da se razgovor razvije u neraskidivu priču, zove me sin. Podseća me da treba da kupim slatku pavlaku. Pitam je da li se ona može koristiti za špagete – sos. Ne zna. Ali se mogu, kaže, napraviti divne slatke stvari.
Vidim u njoj tu tamnu nerazumljivu silu kojoj se ne možemo odupreti, koja će nas sve nadživeti. Stidi se se što ne zna da odgovori precizno na ovo kulinarsko pitanje.
Kažem da moram da krenem. Mora i ona – treba da kupi kartu za balet. Pozdravljamo se, ne previše prisno. Polazim, ali se vraćam korak nazad. Iako sam mislio da je ravnodušnost moje osnovno stanje, ne odolevam porivu da pogledam našu sliku u zatamnjenom staklu portala kafića. Baš u tom trenutku ona slici nesvesno okreće leđa. Vidim dvoje ljudi koji stoje jedno pored drugog, prosto se dodiruju, ali su okrenuti na različite strane. Jedno ka izlasku, drugo ka zalasku sunca. Iako je već davno pao mrak.
Moram da kažem nešto, kad sam se već vratio. Nadovezujem fraze rastajanja jednu na drugu, kao da pravim kulu od karata. Želim da dodam još nešto. Nikako ne mogu da se setim jedne rečenice.
Ali jasno znam da nema veće fascinacije od fascinacije ženskom lepotom. Ovako pažljivo dozirana od strane nesuđene filmske dive, čini kontrapunkt predstojećem ništavilu.
Samo jedno ne znam. Ne znam čemu služi slatka pavlaka koju upravo idem da kupim.
______________________
Snezana Milojevic. Rodjena je 1969. godine u Prokuplju,
>gde i sada živi. Dugo je radila kao novinar redakcije za kulturu i imala
>priliku da radi intervjue sa brojnim piscima. Sada je profesor srpskog
>jezika i knjizevnosti u jednoj srednjoj skoli.
> Svoje prve price, iz ciklusa Unutrasnjost unutrasnjosti, poslala
>je Balkanskom književnom glasniku, a nove Knjigomatu.
Snežana Milojević

Piščeva priča

Svi likovi u ovoj priči su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim ljudima ili situacijama je slučajna

Otkad se nismo videli, čoveče. Izvini, malo sam pijan, dolazim od ručka s kolegama, došli pisci iz unutrašnjosti na Veliborovo književno veče.
Ma ne, sve je okej. Samo sam malo smoren. Naročito od pesnika. Čoveče, tu poeziju svi pišu, a niko ne čita. Strašno.
Ima onih, što su nekad nešto značili, a ne mogu da se pomire s tim da to više nije slučaj. Ima onih, što godinama ništa ne napišu, pa onda odjednom krenu da zadavljuju, kao da si upao u vodopad. Ili onih, što žive u siromaštvu pa se ne pojavljuju jer nemaju para za autobusku kartu. Svejedno, i oni dođu na ovakve večeri jer udruženje književnika sve plaća. Ima onih naduvanih, što su već i same sebe ubedili da su renomirani, a izdali su pet-šest pesama tokom godina, sve kod rođaka i prijatelja. Ma strava.
Ako ništa drugo, prozaisti se bar daju čitati. Mada nije potrebno, jer kad sedneš za sto da ručaš s njima, oni sve što su napisali u proteklih godinu dana lepo prepričaju. Ima ih dobrih, ali mnogo više loših. Bože dragi, šta rade ljudi danas. Ja ne bih mogao tako da pišem, da se ne znam koliko trudim.
Recimo, onaj filozofski stil. Znaš ono. „Iskrivljen pogled na stvari ponirao je kroz stranicu šanka, koja je od toga bivala sve krivlja. Naporedo sa krivljenjem stranice šanka, tekla je reka monologa, a praznina je pulsirala na horizontu. Znao je. Sve se zauvek promenilo.“
Ili ono, kao, realna fantastika (iliti: stil „ja sam moderan pisac, te lupetam šta stignem“.) „Mladi Arapin spustio se skejtbordom niz okomitu stranicu hotela Les Bergues. U podnožju ga dočeka ružičasti duh i ponudi prasećim pečenjem. Devojka na semaforu uputi im dug, čeznutljiv pogled, a zatim, poravnavši suknju, nagnu bocu plavog curacao-likera, i odveze svoju metlu uz kej ženevskog jezera, ka zalazećem suncu“.
Ili ono, stil dramatičnih udara. „Probudio sam se usred noći, okupan znojem. Sve je propalo. Noć je. To nikako ne. Ustajem. Bežim što dalje. Što dalje odavde. Trčim, grebem. Padam. Svuda mrak. Pridižem se. Ponovo padam. Mrak.“
Ili stalno ta stvarnosna proza. Poginuo sam već od nje.
Ili tek postmodernizam. Ono, znaš, današnji istraživač pronalazi u nekom sanduku u Dubrovniku stara pisma nekog mladića, koji se kao dete sakrio na galiji za transport vune pa otplovio u Englesku i završio u Šekspirovoj trupi. Pa onda teku dve paralelne priče, kao dečakova o Šekspiru u prošlosti, i istraživačeva u sadašnjosti. Kakav smor.
Ili, što je najgore, feminizam. Sve nešto moćno, snažno, tajanstveno i inteligentno, tipa „znam, video me je samo kao meso. Šta god govorila ili pisala, on je neumitno buljio u moje grudi. Postojale su dve mogućnosti: da napravim scenu i izgubim šansu da mi knjiga bude objavljena, ili da uđem u igru sa ciljem da postignem ono što sam naumila.“ Što sve ne bi bilo strašno, da to ne piše najveći gabor, najveći akrep, ne-kresivija spisateljica na svetu. Dobro, znam ja, treba razdvojiti biografiju i delo, ali brate, svi znamo da je to nemoguće.
Treba iskreno priznati, jedina inspiracija koja vredi dobija se od živih ljudi. Recimo, ti nemoj sad da se ljutiš, ali tvoju majku ću sigurno nekad negde iskoristiti. Moram. Čoveče, kakav lik. Žena ne zatvara usta. Izvini, ali to je istina. Koliko je samo dugo pričala o tome kakve lonce treba kupovati, tako nešto nisam u životu video. To su bili takvi detalji! Takve sitnice! Najgore je, što ona žena stvarno zna o čemu govori. Što je ona neko, kome boja unutrašnje strane šerpe stvarno znači nešto veliko i važno u životu. Zastrašujuće. E recimo to, to mora da se iskoristi.
A ni ti nisi za bacanje. Zanimljiv kontrast. Šatro lepa i doterana. Kao, nešto po inostranstvu. A kad te čovek pogleda iz određenog ugla, neverovatno je koliko su ti prljave naočari.