Kratke priče

First topic message reminder :




Kratka priča o ne življenju življenja. Taj prokleti dnevnik.
"Puno godina smo već bili u toj pećini, rupi, kako su je neki zvali, meni je izgledala kao pećina. Znao sam da je odatle sunce nemoguće videti, imala je nekakv čudan miris fosfora koji se naročito širio u trenucima kada smo se budili (ne bih mogao da kažem da su to bila jutra već samo vreme kada su svi ustajali). Iznad nas su se čuli točkovi, veliki teški i puni vode, kao i kiša koja se takođe čula u trenucima kada bi svi zaćutali, tamno crveni zidovi i vlaga koja se uvlačila u pore"

Čitao sam taj dnevnik bez predaha vec nekoliko dana. Bio je to dnevnik par novinara zarobljenih od strane revolucionarno-levičarskog
pokreta u Južnoj Americi. Do mojih ruku je došao čudnim putem na yard-sale-u na koji sam pre para nedelja naleteo. Bio je u kožnom povezu punom znoja i prekora. Pogledao sam unutra i nažalost kupio ga. Od tada nemam mira.

"Hranu sam nam ubacivali kroz nekakav otvor koji je takođe bio mračan, oči su nam navikle na mrak ali ipak nisam mogao jasno da vidim lice koje je bilo do mene. Lice moje najlepše, sa kojom sam pošao na ovo prokleto putovanje. Njeno lice je za mene bilo samo urezano sećanje i ništa više. Zagrljaj i razmišljanje o našim najmilijima su nam bili jedini način da ostanemo koliko toliko normalni"

Jedna ideja mi se sve vreme motala po glavi. Morao sam da napišem jednu priču o njihovim patnjama. O njihovoj želji za slobodom, izlaskom iz pećine. Iz mraka u kojem su bili toliko dugo. Hteo sam da ispričam kako se čovek moze boriti protiv svega, da oslikam njihova osećanja. Morao sam im se na taj način odužiti.
Seo sam za svoj komp i pokušao da počnem. Gledao sam kroz prozor u reku, njena površina je polako počela da se meskolji od kapi kiše. Nije mi išlo. Hteo sam da počnem od naslova ali ni to nije išlo. Prvih nekoliko redova, opet ništa. Pogledao sam u moju ženu koja je sve vreme sedela na kauču i buljila u TV. Ni jedna jedina trunka inspiracije. Osećao sam bezveze. Kao da sam isprljan tim iskrenim svedočanstvom ali nisam znao kako da se operem. Osećao sam se kao kad sudovi koji su oprani stoje van nekoliko nedelja na polici. Čisti su, a ipak prljavi od prašine koja je napadala na njih. Odlučio sam da odem do redakcije i pokušam tamo da nesto napišem. Možda u radnoj atmosferi budem imao vise sreće. Obukao sam se i izašao, a moja žena me je pozdravila ne skidajući pogled s’ televizora. Sišao sam u metro a ceo "Elephant&Castle" je mirisao na radni dan pun besplatnih novina. Stanicom se širio blagi miris fosfora. I kroz celi "Piccadilly line". Čitao sam svoje besplatne novine i razmišljao kako bih mogao da ispričam priču o osećanjima ljudi koji su zatvoreni u pećini, u bestragiji latinske amerike. Ništa mi nije padalo na pamet. Ni jedan jedini način na koji bi mogo da ispričam tu priču. U novinama je stajao veliki naslov "Katastrofa u fabrici šibica."
Izašao sam na svojoj stanici i polako pošao do posla. Kiša je već jako padala. Prilazio sam svojoj kancelariji od crvene fasadne cigle. I sama unutrašnjost je bila crvena, tamno crvena sa prelivima svetlije crvene. Seo za svoj sto i opet počeo. I ništa dalje od toga. Doduše, sada sam napisao naslov "Izaći iz pećine, Priča o Hrabrim Ljudima". Ma to nije to. Odmah sam ga izgužvao. Pokušao sam jos par puta, nisam bio ništa bolje sreće. Sišao sam do kantine, mozda će hrana da me malo oraspoloži i pokrene inspiraciju. Kroz mračni tunel sam se spustio do kantine u kojoj je bilo nestalo svetla. Kuvarica je bacila tanjir pred mene. Nisam ni video šta jedem jer je par sveća koje su zamenjivale sijalice, bacalo slabu svetlost samo po uglovima prostorije. Pojeo sam svoj grašak, ili pirinac. Nisam bio siguran, delom jer nisam video, delom jer sam bez prestanka razmišljao o tome kako da uobličim svoju priču. Kako? kako?... mučile su me te misli. Pa pisao sam o tolikim stvarima, a sada ne mogu da ispričam nesto sto me je zaista potreslo. Pošto mi ni ručak nije pomogao, razmišljao sam da li da se vratim u svoju tamno crvenu kancelariju ili izadjem malo na vazduh. Opredelio sam se za ovo drugo. Pošao sam do mog dobrog prijatelja koji je bio vlasnik malog bistroa ispod nadvoznjaka. Kiša je pljuštala bez naznaka da bi mogla da stane u skorije vreme. Usao sam kod njega i sa vrata ga pozdravio našim starim pozdravom. Seo sam i naručio kafu koju je on doneo i pridružio mi se. Odmah sam mu ispričao sta me muči. I koliko me to muči. Slušao me je dok su iznad nas tutnjali teški kamioni. Ogromni, teški. Točkovi puni kiše prekidali su naše ćaskanje. Ipak me je saslušao do kraja i slegao ramenima: "Ti si uvek imao inspiraciju za razne teme, ne mogu da objasnim otkud to da je sada u tebi nema". Ispričali smo se o svim najvaznijim stvarima na svetu i tih 15 minuta je brzo prošlo. Izašao sam i nije mi bilo lakše ni malo.
Telefon je zazvonio. Moja žena me je zvala buljeci u televizor. Rekla je "treba nam neki ručak, i neki desert, i molim te pokupi decu iz vrtića kada se vratiš." Sve je to izgovorila neprestano buljeci u televizor. Sećao sam se moje žene pre vremena kada je počela da bulji u televizor. Bila je zaista prelepa, i sada je ali ne uspevam da je vidim od odsjaja katodne radijacije. Kristalno jasno sam se sećao toga. Odjavio sam se s posla i ponovo pošao ka stanici metroa. Putujući ka obdaništu, skrhan činjenicom da nisam sposoban da opišem patnje tih jadnih ljudi, na pamet mi je pala jedan stvar koju je koliko sinoć pomenuo moj drugi dobar prijatelj. Kako se ranije nisam toga setio?! Bio sam u dvorištu vrtića, odjednom čudno samozadovoljan. Kako se ranije nisam setio šta mi je prijatelj rekao? Sasvim jednostavno -
" Ne mozeš da piseš o nečemu što ne poznaješ"!!
Da, to je bilo to. To nije bio moj život, to nisu bila moja osećanja. Ja to ne poznajem, zato nisam mogao o tome da pišem. Nasmejao sam se, dok su mi moja dva mala anđela trčala u zagrljaj.
Bio sam sretan, ja ne zivim takav život! Pošli smo lagano na sladoled, biće to lep dan iako napolju pada kiša.

Autor Arvin Kamberi

Priča o smislu života

Ogladni jedanput lisica pa stane razmišljati kako najbrže i najlakše da dođe do hrane.Sretne je tako zamišljenu lav pa je upita zašto je zabrinuta i može li on kao car svih životinja da joj pomogne."Ah, lave, vrlo si ljubazan", snađe se odmah lisica, "ali ne verujem da ni ti niti bilo ko drugi može da mi pomogne.Već duže vremena razmišljam o smislu života i nikako ne mogu da nađem odgovor.Ko smo mi, odakle dolazimo i kuda idemo? Zašto uopšte postojimo i koji je cilj našeg života?"
"Zaista", složi se lav, "to nisu nimalo laka pitanja"."Vredi li ovako dalje živeti, lave, ako ne znamo koji je smisao našeg života?", nastavi lisica."Zato ti predlažem da sazoveš skup svih životinja pa da pokušamo zajednički da rešimo ovaj užasan problem.Više očiju uvek bolje vidi od jednog para". Zaista, razmisli lav, pa zaključi kako ne može da dozvoli da mu carstvo i dalje živi u mraku neznanja, nego odmah sazove skup svih životinja i počne raspravu o ovom važnom pitanju.I dok su svi iznosili svoja mišljenja o tome šta je smisao života, iskrade se lisica pa zaređa po napuštenim kućama i pokrade svu hranu koju su druge životinje do tada marljivo skupljale.Naslađivajući se, čudila se lisica sama sebi kako smisao života može da bude tako ukusan.

Milija Belić

MALA STARINARNICA U ULICI SNEGOVA

Među prašnjavim abažurima, tapaciranim stolicama za ljuljanje i drugim ostacima prošlosti cenjenih porodica izloženim na rasprodaji u pola cene, Avram nađe napravu sa ručkom za navijanje i dugačkom trubom na kraju. Najpre je pomislio da se radi o predratnom gramofonu, a onda mu pažnju privuče zlatna, izgravirana pločica na postolju uređaja na kojoj je pisalo: "Nikolajev detektor snova". Gonjen radoznalošću, Avram uze napravu u ruke i pažljivije je zagleda. Na drvenom kućištu vide ugašeno mačje oko i veliko, okruglo dugme za podešavanje. U podnožju se nalazila proizvođačka pločica na francuskom ili možda italijanskom jeziku, sa koje je neko pažljivo sastrugao godinu i zemlju proizvodnje. Naslutivši priliku, prodavac priđe Avramu i reče: "Izuzetna vrednost, zaista. Samo za prave poznavaoce. Gospodin ima oštro oko, smesta je primetio. Originalni i neponovljivi detektor snova, nije varka. Nikadorski proizvod, i to savršeno ispravan, gospodine moj, kao da je tek izašao iz radionice." Avram diže glavu i sretnu se sa pogledom vlasnika starinarnice, starčićem sedog brka i mačjeg oka. "Pitate se kako radi? Kao i većina drugih detektora snova, može se podesiti prema spavaču i vrsti snova koju želite da primate. Veseli i strašni, setni i vragolasti snovi na raspolaganju su jednim jedinim pokretom ruke. Hvata sve u krugu od dva kilometra. Po želji možete usniti san na koji ste podesili uređaj, ili ga odložiti za kasniju upotrebu. Idealan za stvaranje privatnih zbirki snova, mada čujem da su ovakve modele ponegde koristili i za iznajmljivanje snova i maštarija. To vam, razume se, bolje od ičega govori o robustnosti modela. I verovali ili ne, sve to za samo dvadeset forinti." Neko vreme, samo zato što je takav red, Avram se pogađao i prepirao ne bi li spustio ionako bagatelnu cenu i najzad izašao iz starinarnice sa detektorom za osamnaest forinti upakovanim u crni pak papir.

NIKOLAJEV DETEKTOR

Popodne je bilo sunčano i kao stvoreno za šetnju, ali Avram je želeo da oproba novostečeni imetak i zato je navio detektor snova, svukao se i legao da spava. Probudio se dva sata kasnije, sav mamuran i izgužvan, a pod prozorom vrapci su najavljivali veče. Namrštio se, ali nikakvi snovi nisu mu dolazili na um. Ljutit, onako u pidžami priđe uređaju i pritisne dugme. Snovi nahrupe u sobu poput jata leptirova. Vraćali su se Avramu tačno onakvi kakve je sanjao u prethodna dva sata i on se začudi kako je mogao da ih zaboravi makar na trenutak. Šareni i živi, kao da su se slivali iz neugledne trube uređaja i pravili dugin luk oko njegove glave. Poznate slike potom ustupiše mesto novim, neviđenim, i on shvati da je detektor zabeležio i prizore snova drugih stanara koji su pošli na popodnevni počinak kada i on. Video je bašte prepune božura koji govore, guštere ljudskih lica kako hodaju u stroju, jata mrtvih ptica na crvenom nebu. Svaka boja bila je tri puta sjajnija, svaki miris tri puta zamamniji nego u pravom životu. Slike se prekinuše polako, razliše u vazduhu, a Avram ostade zadihan, ošamućen. Lagano, drhtavim rukama otvori vratašca na detektoru snova, a u otvoru ležala je vrećica sa uredno spakovanim snom odloženim za buduću upotrebu. Dugo ju je držao pred očima, blesavo se smešio, kao da su u njoj skrivena sva zadovoljstva ovog sveta. Te večeri, pre nego što će ugasiti svetlo, navio je detektor i podesio ga na maksimalni domet. Jedno vreme slušao je kako naprava zuji i čangrlja dok se opruge u njenoj utrobi lagano odmotavaju i dok se snovi njegovih sugrađana gomilaju u šarenu hrpu. Neposredno pre nego što će i sam utonuti u san, rešio je da napravi sopstvenu zbirku snova koju će čuvati do kraja života. U danima koji su usledili, Avramov život postepeno je poprimao ustaljenu rutinu. Svako veče pre nego što će leći navio bi detektor snova i stavio ga na prozor da hvata najlepše i najneobuzdanije snove. Ponekad bi ostajao budan po čitavu noć i oprobavao snove sugrađana u istom trenutku kada ovi stignu do naprave, uživao u njima kao u raznolikim i retkim mirisima. Potom je svakog jutra vadio vrećice sa snovima, pažljivo ih obeležavao i sortirao i zatim odlagao po policama i vitrinama, po ormanima i ispod kreveta. Ubrzo je Avramova mala soba postala pretesna za raznobojne i raznolike primerke kolekcije. Snovi su se vukli po podu, iza peći i ispod stolica, bili su naslagani oko postelje. On poče da ih nosi u podrum i da ih slaže po daščanim gajbicama oko starih kanalizacionih cevi. Susedi su se pretvarali da ništa ne primećuju, a njemu se zbirka pretvarala u pravu opsesiju. Bilo je dana kada od jutra do večeri uopšte nije izlazio iz pidžame i samo je čekao da oproba kakav slasni i egzotični primerak. Ponekad se pitao kako je ranije uopšte mogao da živi bez detektora.

UPOMOĆ, BLAGO!

U rano jutro osuđenog Dojčina Vitomirova provedoše uskim prolazom ispod grudobrana i uvedoše u dvorište ispred grofovijskih kaznionica.
Nebo iznad Belih Voda bilo je okovano oblacima i sve je mirisalo kao da će sneg. Dojčin Vitomirov, nedovršeni student prava, nedovršeni džeparoš, među kolegama iz birtija poznat i kao Bolani Dojčin, stajao je između dvojice žandara bosim nogama na kamenu, a sa zglavaka visili su mu lanci. Badem-oči imale su mu onaj smlaćeni izgled kakav se zadobije posle nekoliko dana i pre svega noći među probisvetima po kazamatima grofovije Urbina.
Bolani Dojčin znao je da su se čuvari namerno zaustavili pred kaznionicama da bi ga što temeljitije obradili za izvođenje presude. Neizvesnost je opako oružje: ništa gore ne omekšava čoveka od sopstvene mašte. Zato, ili baš nasuprot tome, nošen krilima zakasnelog prkosa, trudio se da nijednim gestom ne otkrije strah i samo su mu oči izdajnički skakutale, kolutave kao u šilježeta pred klanjem.
Izgledalo je da zidine kaznionica domašaju oblake i pružaju se još malčice dalje. Litice od zdanja, bez ijednog prozora, svodile su čoveka u podnožju na pravu meru po mišljenju neimara, to jest na dimenzije tričavog insekta. Iz unutrašnjosti dopirali su tutnjava i dumbaranje mašinerije. Bili su to zvuci zakona, a Bolani Dojčin bio je na njihovom udaru.
Urbinske kaznionice nazvane su Gradom Pravde. Letopisci beleže da je dvadesete godine vladavine pravdoljubivi grof Arsenije Olujski naredio da se u predvorju Staropolja započne gradnja pravnog mehanizma koji će automatski donositi presude nad nitkovima.
Decenijama su najveštiji zidari i mehaničari podizali jedinstveno zdanje na ivici bespuća, a majstori automatičari dovedeni u to svrhu pravo iz Nikadora smišljali naprave kakve ljudsko oko nije videlo. Stručnjaci za sudstvo i mučenje boravili su dan i noć na gradilištu, pod budnim okom vojvode Arsenija lično.
Kada je stari vladar umro, poslove oko dizanja kaznionica nastavio je njegov najstariji sin, ne štedeći svoje blago i tuđ znoj. Najzad je Grad Pravde dinastije Olujski bio gotov i ljudi su iz dalekih krajeva hodočastili da vide remek delo i da mu se dive.
Mašine za kažnjavanje prostirale su se na više od stotinu jutara: složene i prefinjene, svaka za sebe savršenstvo precizne mehanike, bile su u stanju da samostalno procene krivicu i odmere pravednu kaznu. Od najsitnijih prestupa do teških zločina, nije postojalo nedelo koje su pravni automati grofa Arsenija previđali. Prekršitelj koji bi se našao u predvorju Grada Pravde nikada nije znao koja ga kazna očekuje -- ali bio je siguran da neće proći nekažnjeno. Neka cveta vladavina zakona i reda, rekao je sin Arsenija Olujskog puštajući u pogon zakonsku mašineriju koja će sve sudije carstva svesti na nebitno.
"Osuđeni Dojčine Vitomirove", reče čuvar sa leve strane, koga su osuđenici zvali Mama Huanita, "jesi li spreman da se suočiš sa svojom krivicom?"
Bolani Dojčin umesto odgovora samo pažljivo poče da istražuje pogledom bosa stopala umrljana blatom.
"Optužen si da si trgovcu Mratišiću ukrao kesu sa zlatom", nastavi Mama Huanita. "Da li poričeš to nedelo?"
Dojčin je i dalje mudro ćutao.
"Secikesa", prezrivo pljunu desni čuvar, koji mu je prethodne večeri u nastupu lepog raspoloženja nabio šljivu na oko. "U vreme starog grofa takvim bednicima sekli su šaku kradljivicu."
"Postupak ti je poznat", reče Mama Huanita. "Ući ćeš u Grad Pravde i pokušati da ga prođeš čitavom dužinom. Negde uz put stići će te kazna -- ili ćeš se domoći izlaza nedirnut, ukoliko si nevin."
Tek što priđoše dverima Grada Pravde, one se same otvoriše. Dojčin Vitomirov podozrivo zaviri u unutrašnjost, a Mama Huanita izvadi svitak pergamenta na kome su mu bili detaljno ispisani gresi i gurnu u prorez pored ulaza.
Bolani Dojčin tek što napravi par koraka, a dveri se sa treskom zalupe iza njega i odseku zvukove spoljašnjeg sveta.
Unutrašnjost Grada Pravde vredno je zujala i kuckala i osuđenik je mogao da zamisli da se nalazi unutar gigantskog satnog mehanizma. Svuda okolo bile su cevi, zupčanici, poluge, sve se micalo i uopšte mehanički grad živeo je sopstveni tajni život. Bolani Dojčin napravi korak, dva, zatim se sporo i preko volje zaputi kroz hodnike sa mehanizmima. Svaki put kada bi prošao neku odaju, vrata iza njega sama bi se zatvorila, a posle izvesnog vremena druga, nova, otvorila bi se ispred.
Bolani Dojčin je krivicu osećao, ali ju je prihvatao kao neminovnost. Uzeo je zlato, istina je. Uzeo bi ponovo kada bi imao priliku. Uvek kad ugleda zlato osetio bi drhtavicu i jednostavno je znao da ga mora imati. Nije to bila želja za bogatstvom, bila je to prosta i čista strast. Da su ga čuvari zakona videli kako leži u zapišanom sobičku u predgrađu Belih Voda i miluje ukradene zlatnike, tepa im kao da su živi, verovatno bi im bilo jasno. Bolani Dojčin zaista je bio bolan, ali od žudnje za zlatom, zarobljen unutar svoje želje poput pušača opijuma.
Vrata iza Dojčina Vitomirova zatvore se nečujno poput daha, ali nijedna se ne otvore pred njime. Stajao je i čekao, osluškujući šapat mehaničkog nasleđa grofa Olujskog. Najednom se zveket i dumbaranje promeniše, poprimiše zloslutan prizvuk. Mladić diže glavu prema cevima načičkanim po tavanici i okrenutim prema njemu i znao je bez mrve dvoumljenja: presuda je doneta.
Metalni zvuk, negde iz daljine: nešto je dolazilo kroz cev iznad Bolanog Dojčina. On se skloni, a nekakav mali i okrugao predmet ispade iz cevi i uz zvon zakotrlja se podno mladićevih nogu. Ovaj se saže i diže predmet: bio je to zlatnik sa likom grofa Arsenija.
Novi zveket, ovoga puta iz nekoliko cevi. Još desetak zlatnika zatrči se po kamenom podu i ostane svetlucavo podno mladićevih nogu.
Zar je to kazna, upita se Bolani Dojčin. Donja vilica sišla mu je u prizemlje. Trepćući sluđeno, pridigao je nekoliko zlatnika i prislonio ih uz grudi u kojima je srce izvodilo piruete.
Dvadeset četvorokaratna kiša nastavljala se: žuta, blistava, uz zveket kao od praporaca. Sada su zlatnici sve odvažnije nadirali, pljuštali su po podu, pravili hrpe oko Dojčina. On stade ispod jedne cevi, pusti da ga kiša metala pogađa po licu, grudima, iz grla dopirali su mu zvuci uživanja na pogotke slatkog bola.
Kiša se prirodnim tokom stvari pretvarala u pljusak, polako je postajalo teško stajati pod tovarom koji se survavao iz trubaste cevi. Mladić se odmakne na sredinu prostorije, noge su mu ubrzo bile do listova u zlatnom pokrivaču.
Lagano u Bolanom Dojčinu počeše da se bude crne slutnje. Pljusak blaga pojačavao se, radost njegovog života sada je dosezala preko kolena i nije ličilo na to da će prestati. Odaja se orila od pesme zlata, zidovi drhtali pod metalnom bujicom. Dojčin pokuša da izvuče nogu i ne uspe. Zlato je vrlo težak metal, dragoceni okovi stegli su mnogo kvalitetnije od bilo kakvih lanaca. Dođe trenutak za paniku. Dojčin poče da grabi zlato pregrštima i baca ga od sebe ne bi li se otkopao, ne primećujući da time samo ubrzano gubi snagu, ali zlatnici su se kotrljali nazad i obrušavali, a težina je bila sve veća.
Preznojen, Dojčin Vitomirov shvati lekciju: konstruktori su smatrali najprirodnijim da dragoceni metal sam zgnječi u prekršiocima svaku želju za budućim otimačinama. Najzad, desetine tona su desetine tona, bilo to zlato ili ne. Ko zna koliko puta je sličan postupak ponavljan u toj maloj odaji.
Težina zlatnika pritiskala ga je sve opakije, dopirala do stomaka, do grudi, stezala kao mengele. Dojčin Vitomirov oseti da ne može da udahne, zlatni pokrov gnječio ga je poput prese. Pokuša da se otme, ali sa isto toliko uspeha mogao se siliti da podigne planinu ili dve. Učini mu se da će mu grudi pući; novac ga je polako i neumitno drobio. Kroz misli mu prođe: ljubav ubija. On poslednji put pokuša da se oslobodi i vide da su mu i ruke zarobljene. Uto izgubi svest.
Pljusak se prekidao polako, curilo je sve slabije, najzad potpuno prestade. Potom automati otvoriše rupe u podu i zlato poče uz huku da se odliva iz prostorije. Sav modar i izgruvan, mladić je i dalje bio u nesvesti kada su se vrata otvorila, a dvojica žandara upala unutra.
"Spreman je", reče Šibadžija. "Mislim da je opomena bila delotvorna. Uostalom, sledeći put neće ga poštedeti zbog mladosti."
"Da", reče Mama. "Siromah, mora da se baš nagutao straha. Verujem da mu nikada više neće pasti na pamet da krade... ali gle! Šta je ovo?"
On pokaza na osuđenikove džepove, pretrpane nečim teškim. Drugi stražar uhvati tkaninu i potegne, džepovi se rascepe i po podu se prospe njihov sadržaj -- pregršti zlatnika sa likom grofa Arsenija, novčići blistavi, kao da su tek izašli iz kovnice.

Zoran Jakšić

O ZEBRI I IBISU

Bila je nedelja, rano jutro, kada su četvorica došljaka stigla putem od džungle da vode Nuamvegija.
Bez pitanja banuli su u kolibu i zaputili se prema ležaljci u kojoj je spavao, sve gazeći po brojnim unucima i praunucima. Nisu se ni osvrnuli na psovanje Ulale i Hare, Nuamvegijeve dve najmlađe žene. Njihov predvodnik bez mnogo uvoda dohvati starca i protrese ga tako da ovome smesta iz glave izlete san o flamingosima i sakri se negde među kokosima.
Nuamvegi se zagleda u pridošlice sa više razumevanja nego ozlojeđenosti. Po ukusno aranžiranim ukrasima od ljudskih kostiju odmah je prepoznao stanovnike grada. "Nevolja?" upita, upotrebivši pravu reč za izraze u njihovim očima.
"Velika", zabubnja predvodnik. Bio je ogroman čovek, sam sebi spomenik, vrata gotovo da nisu bila dovoljna da ga propuste. Odmah se videlo da je značajna ličnost: čak se i mrštio sa mnogo autoriteta. "Moraš neodložno poći sa nama do grada, Nuamvegi."
Starac se polako iskobelja iz ležaljke, skide sa grudi buba švabu koja je tamo dremala zajedno s njime i sa puno poštovanja spusti je na pod. Onda opaše pregaču, prstima obriše krmelje iz očiju, uzme štap u ruke i bio je spreman za put.
Do grada su se vozili zemljanim putem pored zasada banana i manioke. Išli su u starom armijskom džipu koji je kašljao, izbacivao oblake plavog dima i toliko tandrkao da je u njemu bilo gotovo nemoguće razgovarati. Svejedno je Nuamvegi, kao i uvek, sve vreme stremio neostvarivom i shodno tome propitivao posetioce o prirodi njihove nevolje, a potom se naprezao se da čuje svaku reč.
"Prošle noći došli su nam posetioci", zagrmi predvodnik, kome je ime bilo Zula; i kada je galamio, činio je to dostojanstveno.
"Posetioci", potvrđivali su revnosno pomoćnici.
"Sišli su sa neba na glavni gradski trg sve koračajući po vazduhu", mrgodio se Zula dalje. "Ko zna odakle su stigli. Jedan od njih ima telo čoveka i glavu zebre. Drugi izgleda kao ružičasti ibis, ali ume da govori."
Jednom kada je uhvatio zamah, Zula kao da je još više rastao od autoriteta. Džip je opasno pretezao na njegovu stranu i Nuamvegi je bio siguran da točkovi na drugoj uglavnom veslaju vazduh.
"Kažu da su demoni", takmičio se Zula sa motorom džipa, "i da su došli da nas podvrgnu kušnji. Zato nam je potrebna tvoja pomoć."
"Moja pomoć." Starac se češkao po glavi.
"Dva demona rekoše da dovedemo jednog običnog čoveka koji bi dao glas i presudio u vezi sa sporom između njih. Kažu da ćemo platiti krvlju ako ne poslušamo. Sudija Aulu savetovao je da pođemo po tebe, jer se nekoliko puta uverio u tvoju mudrost."
"Ali šta će biti ako pogrešim?" upita Nuamvegi.
Na to pitanje veliki čovek samo je treptao i naročito značajno gledao u starca.
Kada su stigli, oko trga već se okupilo mnogo sveta. Policija i vojnici napravili su kordon i megafonom davali nepotrebne i zbunjujuće naredbe masi. Dvojica demona sedeli su na travnjaku podno spomenika revoluciji izrađenog u dalekom Nikadoru i ćaskali. Kada Nuamvegi stiže, masa se utiša, a kordon se razdvoji da ga propusti.
Dan je bio neobično vreo. Nuamvegi se sporo zaputi prema dvojici demona koji, čim ga opaziše, prestadoše da razgovaraju i počeše netremice da ga posmatraju. Izgledali su upravo onako kako ih je Zula opisao: ibis i zebra. On priđe i isprsi se koliko god mu je to dopuštao teret godina obešen na oba ramena.
"Ti si čovek iz naroda čija mudrost treba da presudi u našem sporu?" reče Zebra. Glas mu je bio njiskav i zvučao je kao da se ruga.
"Ja sam taj", odgovori Nuamvegi.
"Onda znaj da smo došli ovamo sa neba zato što jedan od nas treba da postane kralj svih vaših zemalja. Obojica bismo krunu mogli dobiti silom, jer naše moći su neizmerne", reče Zebra. On mahnu rukom, a kržljavo stablo lungana pored njega pretvori se u termitnjak. Odatle pokuljaše ugojeni beli mravi. "Ali zakoni neba zahtevaju da čovek iz naroda odluči koga bi od nas za vladara."
"Upozoravamo te da je jedan od nas anđeo sreće, a drugi demon bola", dodade Ibis. "Ukoliko izabereš prvog, živećete u blagostanju, rod na poljima umnogostručiće se i deca će vam biti vesela i debela. Ukoliko izabereš drugoga, na zemlju će se spustiti vatrena oluja koja se neće gasiti deset godina."
"Razume se, odluku moraš doneti sam. Takav je Zakon." reče Zebra.
"A zar nije trebalo", reče Nuamvegi zamišljeno, "da nas neko najpre pita hoćemo li nebeskog vladara?"
"Pa evo, upravo pitamo", odvrati Zebra. Demonov glas je sada nepobitno bio podsmešljiv.
"Možeš i ti nama postaviti pitanja, i to tri", nastavi Ibis. "Posle toga moraš odlučiti."
"Takav je Zakon", ponovi Zebra.
"U redu", reče starac. "Zebro, reci mi ovo: ko je od vas demon bola?"
"Naravno, on", reče Zebra. Svetlo u očima vragolasto mu se caklilo. "Ja sam, sa druge strane, oličenje dobrote. Zar se to ne vidi na prvi pogled?"
"Ibise", reče starac. "Ko je demon bola?"
"On", zakrešti uvređeno Ibis. "Kako se usuđuješ da misliš drugačije?"
"Bojim se da ti je preostalo samo još jedno pitanje", saopšti mu Zebra.
"Već osećam miris vatrene oluje", reče Ibis.
"Tu je, iza samog obzorja", potvrdi Zebra.
"Naravno, vama je poznato da niste prvi", reče Nuamvegi kao da se radi o nevažnoj primisli koja mu je tek sad pala na pamet.
Ibis zausti da nešto kaže i zastade. Zebra ga nesigurno pogleda.
"Nismo prvi?"
"O, pre vas su dolazili mnogi", reče starac i odmahne rukom. On se obazre oko sebe, pljucne na zemlju i nastavi:
"Prvi je bio Anđeo patnje. Došao je uz veliku pompu i galamu da bi narod Maulu podario, kako je rekao, blagoslovom podela i razdora. Za njim su stigli Demon Očajanja, Veštica Taštine i Anđeo Pohlepe. A potom i mnogi drugi, dolazili su i odlazili. Da vam pravo kažem, bilo ih je toliko da smo već izgubili račun."
Starac napravi pokret kao da će da se okrene i ode.
"Stani, stani", zabrza Zebra. Starac se ponovo okrene.
"Zar... nećeš postaviti poslednje pitanje?" upita Zebra. Glas mu je bio nesiguran. Ritual na koji je navikao pošao je kako ne treba. Umesto da se ponaša pokorno, starac je razgovarao sa dvojicom demona kao sa sebi ravnima.
"Zašto?" upita starac i zakikoće se. "Šta vas dvojica možete učiniti što drugi već nisu pre vas?"
"Stari", naroguši se Ibis, sakupivši sav autoritet. "Pripazi na ponašanje ako ti je stalo do glave."
Nuamvegi ga je gledao kao da je upravo ispričao dobru šalu.
"Nije valjda da si ozbiljan? Nego, dosta je bilo. Čistac odavde, obojica. Iš, čapljo! Gubi se, magareća glavo!"
Starac okrene demonima leđa, pun prezira. Na trgu zavlada tajac. Onda, jedan po jedan, dvojica demona posramljeno se rastope u vazduhu i nestanu, ostavivši za sobom zadah sumpora.
Preko parka stizao je Zula, krupniji i gojazniji nego ikad, valjao se preko sparušenih travnjaka i staza.
"Građanine Numa... Namu... no, kako god, valjano si obavio svoju dužnost. Naravno, znao sam ja da iskustvo starosti deluje britkije od mača."
"Tja", reče Nuamvegi. "Odmah sam video da su varalice."
"Ali kako?"
Nuamvegi sleže ramenima i ne odgovori. Polako, sve se oslanjajući o štap, on pođe prema kordonu, ostavivši Zulu samog na trgu. Tam tamovi već su počinjali da slave, palmino vino točilo se i među narodom i među policijom.
Zaista, pomisli Nuamvegi, ovu dvojicu bilo je lako prepoznati. Ali bilo je slučajeva kada je to bilo mnogo teže, jer njihovi prethodnici znali su ono što Zebra i Ibis nisu.
Da bi bili uspešni, pravi demoni moraju imati ljudski lik.

Zoran Jakšić

Između

O svemu – ni o čemu. Ne mora se
shvatiti ono što treba da se
shvati. Između znati i ne znati, između
života i smrti, između dva oblaka, između
zelene, crvene žene, žene i ljubavnice.
Između punog – praznog, toplog-hladnog,
između srećne i tužne, između ravnodušne i
ljubomorne. Naboj ludosti, ludilo hteti-biti
raste u glavi, otvara bol za one koji vole snagom
koju ne poznaju. Božanske ljubavi, zašto su
svi, ili skoro svi nesrećni. Iskoristi dublje
nego što doseže moje iskustvo. Ti si
jedini kome sam pokušala da se svidim, i
jedini kome sam se svidela. Božanstvo, hvala
ti. U tebi nisam videla ljubavnika koji se
skida do pola. Želela bih da pišem knjigu
kao što pišem u ovom trenutku, kao što govorim,
da reči iz mene izlaze, da uspomenama tražim
dokaz ljubavi, ili kako da te vratim. Teško je
naterati te na večeru uz muziku, da prespavaš
u mom krevetu, da zavoliš male grudi. Samo od
svega po malo, u meni nešto zavoli. Pripadam
stvarnom životu, ono što ispunjava vreme u
stvari ga uništava. Ko zna koliko mi je dece
bilo suđeno, dal' lik odgovara mom duhu,
možda sam pogrešno ubran cvet. Kom veku pripadam?
Bilo gde, bilo kad, ne možemo ubiti životinje u nama.
Iz tvojih očiju zrači blagost, milovanje božije.
Najlepše stvari činiš tiho. Kad bismo hteli, mogli
da budemo zajedno – kad bismo hteli. mogli bismo
svetim stazama.
Poznanstvo ništa nije promenilo. Uspostavila
sam zvaničnost uz niz jednostavnosti, između dva
jezika, između dve misije. Borio si se između dve
raštrkane konjice. Ponašanjima zavode jedna drugu.
Zaslepi je minula opasnost! Ulogu glume smestila
sam u bocu. Otupelih čula gledala sam u nju.
Muževni liku, hiljadu žudnji uzdiše za tobom, što
sediš kao na užarenim žicama? Zakopčaj odelo,
izvadi crva iz jabuke, skoči, poljubi me između
dva treptaja. Bili smo tumači, bio je rat, vladao je
strah, govorio je strah, različito između svakog od nas.
Ljubavnik Ledi Četerli, pisac ovih redova, preispituje
tvoje želje, posle toliko vremena. Dodiruješ je nežno.
Za nju to je novi i stari dodir, poznat kao malo
zaboravljen. Svakim dodirom sve više se približavaš
bočnom delu leve dojke. Ne pomera se. Kao da ceo
prostor uzbuđuje. Predmeti za nju imaju druge oblike.
Svetice, tvoje, i niko ničije mesto ne može zauzeti.
Bog se ne sveti iz osvete.
Njegova pravda je strpljiva i nedeljiva za pojedince.
Pesmo, volim ko što nikada nisam volela,
ko što nikada neću voleti.
Zar nisam činila sve da te ostavim,
zar nisi činio sve da zavolim nekoga drugog?
Između svega, sudbini što ne može pobeći
zvezde istim sjajem sijaju.
Neizvesni su Saturn, Uran u kući Venere
između zvezde i zvezdice
isti san sanjamo...

Tatjana Debeljački

Zašto misliš da ja dosežem samo do sebe? A i da jeste tako, zar ti ne znaš koliko planina ja nosim u sebi? U mojoj duši nema ravnica. U mojoj duši nema mirnih, ravničarskih reka… Ima klisura, kotlina… Ima jedna reka i bezbroj planinskih rečica koje strmoglavo jure, ne znam ni ja kuda. Nemoj od mene očekivati da stojim. Ili sedim. Pa ja i kad spavam nekuda idem, putujem, plivam, mesto me ne drži. Ja i kada ćutim bezbroj glasova u meni viče i doziva, smeje se i nariče. Nisi ni svestan čega sve to ima u meni. Možda je i tako bolje. Nisam ni ja svesna svega, često zaturim neko ime, ili boju očiju, možda neku ukosnicu, ili traku, neki zatvarač od flaše piva… i ne mogu ga naći. Ali ne patim i ne brinem, jer znam da je tu, na sigurnom. Ja sam ga ustvari tako sakrila od same sebe. Za neka buduća vremena.
I nemoj misliti da te ne vidim kada prodjem ne okrećući glavu. Vidim te ja. Čujem i kako dišeš ubrzano, i kako ti srce ludački skače. Vidim, ali moram ostati daleka i strana, zarad tebe i sebe. Moram ćutati, iako ta tajna vrišti u meni, otima se i kida dušu, boli.Ćutim. I smešim se. Nedam nikom to parče moje tuge. Drugima je ona slatka. I meni je slatka kada se uveče sklupčam u svom krevetu, pa svi oni planinski brzaci krenu iz mojih očiju… Slatka je ta bol, i gorka u isto vreme. Ali je moja. I ja je ne dam. I ne kajem se. Ali i ne priznajem. To znam ja i znaš ti. Čak ni mesec ne zna. Nikada mu i neću reći, ta tuga je prevelika, može mu se desiti da u nekim toplim, junskim noćima nekim drugim srcima oda našu tajnu… I onda više neće biti tajna. I više neće biti ni naša. A ja samo to imam. Šta da radim ako ostanem i bez toga… Kada sneg zaveje planine moje duše, kada naidju magle, kada krenu severni vetrovi… Mogla bih se zauvek izgubiti u svojoj duši, ako nemam ništa da mi osvetljava put.
Ovako je bolje. Ovako je mnogo bolje. Makar do kraja života sanjala… Makar do kraja života okretala glavu. Ali biću svoja. I imaću nešto naše - našu tajnu.

Da. Ovako je bolje

Nikada ti nisam rekla da te se plašim. Uporno činiš da se sećam, da mi kroz svest protutnji to grešno leto, i to jako sunce koje me opilo, onaj miris nedozrelih bresaka… Dopada ti se da me zbunjuješ, da me vidiš kako zastajem u pola koraka, kako spuštam pogled i gotovo bežim od tebe, na neku drugu, potpuno suprotnu stranu sveta, u moj sigurni svet, skrivena od sećanja svoje sopstvene prošlosti. A ti, kao pravi lupež, vereš se po zidinama moje hrabrosti, i skokom ulaziš u moj svet, nepozvan i nepoželjan, i potpuno spreman da iz temelja menjaš sve što ti se čini smetnjom. Jer znaš da ću odćutati, da ću se skriti pod plašt svoje lažne uobraženosti, i da ću na trenutak zastati i dozvoliti ti da osetiš moj pogled. A plašim se, možda više sebe, nego tebe… I možda samo pokušavam da sakrijem da sam i dalje živa iznutra, da dokažem da i ja nešto značim, da sam i ja nečiji centar sveta. Ali koga je sada briga za sve to, sada kada je već ovako kako je.
Svaki novi dan dočekam sa istim pitanjem. I svaki novi dan pokušavam da proživim drugačije, hrabrije, smelije, da se uzdignem iznad sopstvenih tabua, da srušim sve te moralne barijere u svojoj glavi… Ali me već ustaljeni redosled stvari vrati na istu putanju. I ne dozvoljava da se promenim, da budem više svoja, a manje svačija, ustvari ja samo pokušavam da se osvrnem na svoj ritam srca, ali gotovo sam zaboravila kako je to kada slediš sebe.. Naviknuta da ispunjavam tudje želje, po ko zna koji put prestajem da se borim i uvlačim se u svoju ljušturu, sigurnu i hladnu, usamljenu, i potpuno jalovu…
A tamo sam sama… Nezaštićena i prepuštena svojoj ludoj mašti. I opet se pojavljuješ ti. Ponovo izranjaš iz tog mora prolaznika, ponovo me svojim pogledom fiksiraš… i ponovo sam zarobljena. I ponovo ne znam kako da se suprotstavim tebi i sebi, kako da ukrotim tu divljinu u svom srcu koja oživi svaki put kada se pojaviš. To nešto iskonsko što pliva u mojoj krvi, to nešto tako divlje i strasno, potpuno van moje kontrole, to nešto potpuno nepoznato…

Prošlo je gotovo godinu dana od kada je nisam video niti čuo bilo šta o njoj. Nekako mi se tog dvadeset drugog juna zenice napuniše nostalgijom, nekako je se na trenutak uželeh… Vratiše mi se uspomene. Leto uvek oživi sećanja. Malo procunjah po ormaru tražeći naše slike. Hteo sam da je se setim onako detinjaste i napućenih usana, sa kosom crnjom od mraka… Tražio sam slike i usput prebirao po sećanju, tražeći sve njene detalje, želeo sam da je ponovo stvorim u glavi, onakvu kakvu je pamtim. Moja devojčica…
Našao sam slike. Uspomene me pregaziše, nešto toplo i vlažno skotrlja se niz obraz…
Pošao sam niz ulicu bez cilja. Već sam pomalo zaboravio svoj grad, kao da već tri života nisam bio ovde. Pre godinu dana, kada sam odlazio, mislio sam da će proći za čas. Bio sam enuzijasta, krenuo u svet, nije meni ovde nedostajalo love, imao sam je, nije da nisam… Hteo sam samo malo promene za sebe i nju. Nije mi bilo teško ostaviti grad, ni prijatelje, ni taksi… Bilo je teško ostaviti nju. Moju devojčicu. Ipak, otišao sam. Tada sam joj rekao da zauvek odlazim, da se nikada više neću vratiti, da ne čeka na moje pozive ili pisma.
Lagao sam je i gledao u njene oči pune suza. Lagao sam, jer nisam želeo da joj stopiram život, nisam želeo da je zaustavim i obavežem da me čeka. Planirao sam da se vratim u velikom stilu, da se pojavim pred njenom kućom iznenada, kao u nekom filmu, i da ona istrči, spusti se niz stepenice kao vetar, a ja onako zalizan, u sivom odelu, zagrlim je i odvezem…
A ipak, evo me, vratio sam se. Isti onakav kakav sam i otišao.
Nije za mene to.
Tamo, preko grane, nedostajalo mi je sve ovo ovde. Možda bih ja tamo i uspeo da me nije vukao natrag moj Balkan. I vratio sam se.
Evo me sada, koračam njenom ulicom sa rukama u džepovima. Gotovo nesvesno sam krenuo ovamo ka njenoj kući. A bojao sam se toga. I što sam bliže njoj, sve sam više nestrpljiv. Znam, naš susret neće biti onakav kakav sam planirao, ali nema veze.
Nekad me je volela. Možda će me i sada voleti, iako sam promašio svoja očekivanja.
BILA JE U BELOJ HALJINI
Ispred njene kuće sam zastao. Ne, nije to bilo od straha, već je u njenom dvorištu bilo mnogo ljudi. A onda…
Onda… Onda se pojavila ona na stepeništu, lepa kao vila u beloj haljini. Onda…
Onda sam shvatio. Gledao sam u svog anđela koji je kao po oblacima hodao lagano niz stepenice. Svaki korak koji je napravila bio je korak dalje od mene. Ne, ne korak, već svetlosna godina, stotinu miliona svetlosnih godina… Hodala je lagano, gazeći cipelicama neke zamišljene opuške, i svaki zvuk njenih štikli zarivao mi se u srce… I opet mi se ono nešto nepoznato, mokro i vlažno skotrlja niz obraz…
Stajao sam potpuno nem, gluv i slep za sve ostale, svu tu buku, aplauze, smeh i pesmu. Ništa drugo nije postojalo. Čuo sam samo kako moja vila diše, kako njeno srce kuca i taj bat koraka koji me je zauvek ubio.
Otišao sam. Pobegao. Nestao. Ispario. Nisam želeo da me vidi. Nikada više. A kako sam samo bio glup! Ostavio sam je bez razloga, nisam joj čak pružio šansu da sama izabere da li želi da me čeka, već sam joj drsko stavio do znanja da se ja nikada neću vratiti. Bolele su me tada njene suze i svaka njena molba zarivala mi se u srce i lomila ga u komadiće. Nisam joj dozvolio da to vidi, jer sam joj želeo najbolje. A sebi… nisam ni bio svestan šta sam tog trenutka učinio sebi. Kao da sam, potpuno dobrovoljno, potpisao doživotnu robiju.
Ona me je volela, tada. Znam to. Ko zna, možda me i sada voli, možda…
Ali ne, želim da me mrzi, da me zauvek izbriše i da ima sve ono što je želela da ima sve sa mnom. Volela me je, o Bože, volela me je uprkos roditeljima i mom imenu, uprkos boji kože. Volela me je. Da li voli i njega? On je drugačiji od mene. Bogat je, lep, ima sve što nemam ja. I ima nju, moju devojčicu. Video sam ga. Stajao se i smešio se. Da, baš isto toliko koliko ja nisam, nema veze, bar se neće stideti njegovog prezimena. Moje prezime smrdi, tako je rekao njen otac. Mene je beskrajno mrzeo.
Bežao sam od nje, od svatova, a ipak me je put doveo do opštine. Sada će oni doći ovde, ona će blistati od sreće, doći će da se venčaju. Već mi u ušima zuji “da… da…da…”. Stao sam po strani, skrio se iza stuba i čekao. Bilo je to kao da čekam pogubljenje.
I stigli su. Beli BMW je stao, polako su svi izlazili iz kola, nasmejani i veseli. Plašio sam se njenog pogleda, ali sam isto toliko želeo da nam se pogledi sretnu i da joj pročitam iz očiju da li je srećna.
O Bože, lepa je, toliko je lepa da mi dođe da kleknem, ona je kao kraljica a ja rob. Mislim da bih sada pristao na sve, ali čini mi se da je sada prekasno.
Okružena ljudima koračala je gordo, vesela i nasmejana, sa onom treperavom maglom oko glave, a onda se najednom okrenu ka meni…
Njen pogled se kao užareni nož zari u moje srce. Bez daha gledao sam u nju, kao dete u neku preskupu igračku koju nikad neće imati. Reka ljudi je gotovo unese u zgradu Opštine, a ja sam gledao za njom, i gladan i žedan nje, gotovo mrtav od bola…
Ma daj, ka sam ja, samo obični Cigan, taksista. Živim u lošem delu grada, nemam manire, moji roditelji nisu poznati, ni slavni, ni bogati. Ja sam samo najobičniji Rom, sličan stotinama drugih, mizeran i prezren samo samo zbog porekla. Ja nisam za nju. To je i njen otac rekao, poštovani gospodin Andonović. Ja sam lopuža, poznaje on takve, vucaraju se po gradu i kradu šta stignu. Jedino što sam ja ukrao na ovom svetu bilo je srce njegove prelepe Adele.
Ali ne, ja sam baš isti kao oni od kojih pošteni građani nemaju mira. Od takvih kao što sam ja on brani klijente na sudu. On meni nikada neće moći pružiti ruku kao sebi ravnom, jer je on advokat, a ja niko i ništa, bezvezni taksista koji spopada bogate devojke uglednih porodica.
POSTAO SAM NJENA ČOKOLADICA!
Adela i ja smo se upoznali jednog kišovitog dana kada sam je pokislu i promrzlu odvezao do fakulteta. Tog istog dana nekoliko sati kasnije vratio sam je kući, nije htela da pešači, a sunce je izvirilo iza oblaka i obasjalo je, bila je prelepa. Rekla mi je da joj je auto na popravci, da je puklo nešto i da će morati nekoliko dana da se vozi taksijem.
Želeo sam da taj mehaničar nikad ne otkloni kvar njenog automobila.
I svakog sam dana, kao slučajno, prolazio pored njene kuće, ne bi li ona izašla i potražila taksi. Tako je išlo danima, tako smo se i upoznali. Pričala mi o sebi, o svojim problemima sa ocem. On je želeo da Adela nađe “dobru priliku”, stalno je upoznavajući sa sinovima svojih kolega ili klijenata. Adela je prezirala sve te umišljene lepotane u uštirkanim odelima i kravatama svih cvetnih boja. Sa njima nije imala o čemu da priča, oni su bili prepuni priča o sebi i svojim poslovnim podvizima, o deviznom kursu i računu u banci.
- Znaš - podsmevala im se - samo prazan lonac odzvanja - i smejala se, slobodno i sretno, smejala im se svima u lice, bila prirodna i lepa, žmirkajući očima kao krilima leptira, a oči joj sjale. Onda bih i ja bio srećan i ponosan što sam baš ja taj kome priča sve. Meni je verovala. Za nju nisam bio Ciganin, već ljudsko biće. I nije se stidela što sedi sa mnom u kolima, nije videla boju moje kože, već boju mog osmeha i glasa. I svaki put kad bi ušla u moja kola neka čudna svetlost ispunila bi moj svet.
- Znaš i sam kuda - do fakulteta, a onda bi prepričavala događaje od sinoć sa nekog prijema, smejala se leptir-mašnama koje su se krivile ulevo i udesno, a mladi šarlatani ih uporno ispravljali. Jednom je rekla da oni meni nisu dorasli, da ja i bez fakulteta mnogo više vredim. Poskakivala je na zadnjem sedištu i smejala se, ponekad i se prsnula parfemom i ja bih čitavog dana osećao kao da je ona tu…
Adela moja - možda mi je to tvoje poverenje i otvorenost pokazalo put i dalo snage da ti kažem sve što osećam. Znam, u početku mi nisi verovala i smejala si se. A onda ipak, desilo se… Baš kao u mojim najluđim fantazijama. Bio sam osvežennje u tvom svetu koji su nastanjivali uobraženi tatini sinovi. Ja, tamnoput i sa prezimenom koje “smrdi” postao sam tvoj dečko, tvoja čokoladica. Više nisi sedela na zadnjem sedištu, već pored mene, nestašno preturajući po kasetama i puštajući stalno jednu istu pesmi “Romana”.
- Zovi me Romana - mazila se - molim te, zovi me Romana, hoćeš li. Tako je lepo ime. Hoću da budem tvoja Romana. Ako budem imala ćerku daću joj to ime. Zar nije lepo?”
Jeste, najlepše, baš kao i ti. Smejala se i pevala, provlačeći svoje duge, bele prste kroz moju kosu i ljubila me.
A ONDA NAS JE VIDEO NJEN OTAC!
A onda nas je jednom video njen otac!
Nije mogao da veruje: njegova jedinica, najbolji student u klasi grli običnog taksistu, pa još Cigana!
Varnice su mu sevale iz očiju koliko je bio besan, vikao je na nju ne birajući reči i nazivao me svim pogrdnim imenima ovog sveta. Moja ruka je drhtavo skiznula sa Adelinog ramena… Ona je počela da viče i da me brani, ali je njegov šamar ućuta.
- Brukaš me, kako te nije sramota. Kako ljudima da pogledam u oči, da li se ikada zapitaš? Da je samo tvoja majka živa… Kunem te u majku Adela, ostavi se njega… Zar ti nije gadno i dodirnuti ga…
- Tata, a tvoja žena Albina? Ti si sada sa njom, a ona je Mađarica. I ona je druge nacionalnosti!
- Jeste, ali ona je bela, poštena i ima obrazovanje. Kako uopšte možeš da je porediš sa ovim dripcem?!
Adela je stajala pognute glave, a ja sam bio osramoćen kao nikad u životu. Nisam imao želju ni da se branim, da kažem reč ili dve. Ništa. Samo sam ćutao. Nikad do sada nisam smatrao toliko tragično to što sam Cigan. Pošteno sam zarađivao za život, nikog nisam vređao, nisam ja birao kakav ću se roditi. A ipak sam u njegovim očima bio kriv. Crnji nego noć. I bio sam loš smo zbog porekla.
Adela me je povukla za ruku i otišli smo dalje, mada sam već unapred znao - kuda god da odemo uvek će između nas stajati nevidljivi zid koji će nas deliti, i kad god budem poželeo da joj priđem lupiću glavom. I ponovo, i ponovo… kuda god da odemo upiraće prstom u nas, mene ili nju, svejedno. Bili smo grešni samo zato što su nam se boje koži razlikovale.
Tada je nešto puklo u meni. Nešto se promenilo. Sve one psovke i sva vređanja narasla su u meni još desetak puta i još više me bolele. Nisam znao šta da radim. Nisam mogao da pronađem način kako da zaslužim Adelu. Možda kada bih završio fakultet, pronašao pristojan posao. Ali ne, makar završio sve fakultete sveta ja ću u njegovim očima i dalje biti ovako bedan. I makar bio gradonačelnik, ja neću biti dostojan njegove ćerke, jer boju kože nikada neću moći promeniti.
Ona je patila što sam ja čuo sve te reči. Lakše bi podnela da joj je sve ovo rekao kod kuće, da ja nisam čuo. Nije želela da se stidim sebe, jer me je volela ovakvog kakav jesam.
Dani su išli, a ja sam prevozeći ljude širom našeg Novog Sada tražio neko rešenje, makar malo parče nade za nju i sebe. Čini mi se da sam počeo i da ludim. Sve me je to pritiskalo i gušilo, i onda sam pukao… Rešio sam da odem, negde van, đavo bi ga znao gde. Da malo zaradim, sredim se i da posle odvedem i nju. Ili da odem i zaboravim je, nađem neku “malu garavu”, čiji će me otac prihvatiti onakvog kakav jesam.
Gluposti… Mogao sam ja oženiti milion takvih, uzalud. Voleo sam Adelu, više od života. I baš zato sam morao da odem. Nisam mogao da gledam kako joj uništavam život. Reći ću joj da zauvek odlazim, da se više nikada neću vratiti… Preboleće ona već. Naći će nekog ko je po meri njenog oca, nekog koga se neće stideti. A ja? I ja ću se već nekako snaći. Valjda. Samo da njoj bude bolje. Možda i uspem tamo negde, u belom svetu, možda se i vratim po nju i odvedem je…
I onda bude samo moja…
TRAŽILA ME JE POGLEDOM…
Evo me sada, ispred Opštine. Moja… ustvari, ne više moja Adela upravo izgovara sudbonosno “da”… ove proklete subote, dvadeset drugog juna… Njen pogled me je ubio. Prešao sam na drugu stranu ulice i stao iza drveta. Zaista ne bih mogao izdržati još jedan njen pogled na sebi… Ali ja nju moram videti. Makar samo još jednom da je vidim, onako lepu i blistavu, i nadam se srećnu. Samo još jednom da je vidim, pa makar istog trena sagoreo od bola, da je vidim, Adelu, više ne Andonović, već Bog zna kako, nekako tuđe i nepovratno daleko…
Evo ih, izlaze. Zadrhtah. Video sam kako gleda prema mestu gde sam malopre bio, traži me pogledom.- ruke mi se tresu kao u starca. Gledam je, tu Adelu koja je nekada sedela u mom automobilu i smejala se. Ona nije ta ista devojka. Ona u mojim kolima je bila srećna, a ova, ko zna…
Lutao je njen pogled, čini mi se čitavu večnost, tražeći me. A onda je odustala, zastala, pognula glavu i okrenula se. Grupa devojaka je nestrpljivo poskakivala i čekala da baci buket. Ona koja ga uhvati, udaće se sledeća. Buket polete kroz vazduh, zaobiđe nestrpljive devojke i pade… baš tamo gde sam ja stajo maločas… Te ruže, kao krv crvene, sa dugim belim trakama bile su namenjene meni… Ali ne, ne veruj u to, ja sam bio samo trenutno snoviđenje, to nisam ja stvarno… Ne, anđele moj, ne poklanjaj meni te prelepe ruže, meni to ne treba. Ja se nikada neću oženiti, a tebi želim svu sreću ovog sveta i najlepšu devojčicu sa najlepšim imenom - Romana.

Rastao je u meni neki čudan osećaj usamljenosti, treperila je čežnja u mojim očima kao listovi breze na vetru. Moja je ljubav bila zabranjena i bolna, prejaka, a tanana kao svilena nit; večna, ali ipak nesigurna. Boris je bio moj mali svet gde sam se zatvarala i skrivala, odbijajući sve drugo. Boris je bio moja sanjana, ali nedosanjana ljubav…
Ljudi su me smatrali za sveticu, božje stvorenje koje ne bi ni mrava zgazilo, a ja sam potajno ljubila nečijeg muža i oca, gazila nečiju zakletvu ,,odavde do večnosti”, otimala ga i skrivala…
Sreli smo se u leto, na Jadranu. Smešio se lukavo iz daljine i besramno gledao u mene. Skrivala sam svoj pogled u pesku, rešavala ukrštenice, samo da mu ne dopustim da ulovi moj znatiželjni pogled. Sunce je pržilo nemilice, osećala sam da mi telo bukti i krenula sam na plivanje da ohladim svoju ludu glavu i odbacim besramne misli koje su je nastanjivale. Ali, ubrzo se on našao pored mene, zaronio i nestao. Na trenutak sam pomislila da se udavio. Nigde ga nije bilo. Vratila sam se na obalu uplašena. I dalje nije izlazio na površinu, nigde ga nije bilo. Pogledala sam ka mestu u hladovini gde se do malopre sunčao…Ha! Ležao je na svom peškiru i smeškao se, jer je video zabrinutost na mom licu. Bila sam uvređena. Sela sam na svoj peškir. Odlučila sam da ga više i ne pogledam, namazaću se kremom za sunčanje… nema je! Nema moje kreme! Bila je tu pored ranca! Okrenula sam se ka njemu. I dalje se smeškao i gledao u mene, a onda je ustao i… Bio je bogovski lep, krupan, crn… činilo mi se da se zemlja otvara i da tonem…
,,Pozajmio sam i sada vraćam”, rekao je i pružio mi moju kremu za sunčanje.
Gledala sam u njega gotovo otvorenih usta. Seo je pored mene na pesak i zagledao se u more, ćuteći. Sat? Dan? Godina? Vek? Ne znam. Znam samo da sam drhtala kao po najvećem januarskom mrazu…
I tako sam upoznala Borisa. I zavolela. Tako sam uplela sebe u mrežu greha, nečije ćutnje i sopstvenog bola.
Boris je bio oženjen, bio je nečiji otac. A bio je i nečiji bog. Moj… Možda je u tuđim očima moja ljubav grešna, ali ja ne moram da se pravdam, samo nebo zna koliko sam u pravu. Boris je imao dvadeset šest godina, već pet godina bio u braku sa Sandrom. Bili su premladi kada su se venčali. Nespremni. Ali, mali Petar je već bio na putu… Jedva da su se i znali par meseci… Premalo da se dobro upoznaju… I izgleda premalo da se zavole za ceo život…
Ne, ne opravdavam ja ovim ni sebe ni njega. To su samo činjenice. Kao što je i činjenica da je Boris odbrojavao godine, a možda i dane… Do puta u večnost…
Na Petrov treći rođendan Boris je dobio jake bolove i ostavljen je u bolnici. Nakon dve nedelje ispitivanja vratio se kući sa užasnim saznanjem – nešto zloćudno u njemu uzimalo je svoj danak. Kada je saznao imao je dvadeset i četiri, a koliko mu je ostalo moglo se meriti samo jednocifrenim brojem godina ili dvocifrenim brojem meseci…
Shvatio je, razumeo… Poštovao je svoju bolest, lečio se, lekovi su bili preskupi, terapija bolna, a znao je dobro da je svoju bolest jedino mogao da uspori.
Kada mi je sve ovo ispričao izgledalo je kao da prepričava film koji je sinoć gledao. Gledala sam u njegovo mirno lice, bez grčeva i tikova, bez ikakve mimike, bez emocija, sažaljenja ili tuge… Gledala sam u njega i pokušavala da ubedim sebe da suze sačuvam za kasnije, kada budem otišla u svoju sobu, kada budem bila sama i zaronjena u svoj jastuk…
Nisam uspela da zadržim te slane vodopade. Lomili su se slapovi preko mojih obraza, a Boris se nasmejao kao nerazumno dete i rekao: ”Pre ili kasnije, kakve to veze ima…”
Htela sam da mu kažem da ima veze, da je suviše mlad i da ga volim… Reči su zastale u grlu, samo sam jecala, šćućurena u njegovom krilu, a on me tetošio kao dete i tiho mi pevao:

,,Lud sam za tobom, pače, ali lud sam i onako, tražim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak, mače, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nešto sam načuo da sutra možda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan groš kupi me, razmaži te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah…”

Divila sam se njegovoj spremnosti da prihvati životne izazove, da prihvati nešto što je meni bilo potpuno neprihvatljivo…
Što je više vremena prolazilo ja sam bivala nespremnija da sve to prihvatim. Prošlo je leto. Otišla sam u svoj grad, starija za dva veka. Uvukle su se crne senke u moje oči, dani su bivali sve bleđi, tuga je nastanjivala celo moje biće. Zvala sam Borisa svakog dana, uvek je bio veseo, smejao se, pričao viceve. Meni je srce grcalo od bola, ali ipak sam se smejala njegovim šalama, zbog njega. U svakom njegovom pismu bilo je toliko radosti, bilo je toliko uzbuđenja da je bolelo. Nikada više nije spominjao svoju bolest, niti je sažaljevao sebe. Pisma su mu bila preplavljena ogromnom ljubavlju prema Petru i meni, ogromnom željom da nas troje živimo negde daleko van grada, u velikoj prizemnoj kućici sa ogromnim prozorima… Teško da ćeš ikada ostvariti tu bajku, najlepši…
On nije mrzeo Sandru, imali su neke svoje prećutne dogovore, poštovali se na neke svoje načine, meni nerazumljive. Ni Sandra nije mrzela mene, nije se čak ni bunila. Valjda je nekako, po svojoj duševnoj inerciji, znala da sve treba pustiti da ide svojim tokom. Znala je ona da je vreme već odbrojano i da bi njena reč ,,protiv” bila ravna smrtnom grehu… Boris je obožavao Petra, stalno je pričao o njemu, vodio ga u parkić, kupovao mu igračke. Pisma su bila ispunjena tom ogromnom ljubavlju i samo blagim nagoveštajem tuge…
Bila je jesen, neka hladna kiša lila je gradom, sumorna magla gluvarila je ulicama punim opalog lišća… Bilo je hladno. Zazvonio je telefon. Bila je to Sandra… Borisu je pozlilo, u bolnici je… Dala mi je i broj sobe za slučaj da želim da ga vidim… Koliko srce ima ta žena, nikada to neću razumeti…
Gotovo istog časa istrčala sam iz kuće… Minuti kao večnost. Automobil je jurio kroz kišu, brisači su sklanjali kišne kapi sa stakla, jedino je kiša sa mog lica ostajala na mestu, skamenjena i preteška…
U bolnici je bila gužva, sudarala sam se sa ljudima i tražila ga u tom vrtlogu… Ležao je u krevetu, a pored njega stajala je Sandra. Kada sam ušla u sobu ona je, kao po nemom dogovoru, izašla, valjda je moje moralno pravo da budem pored njega bilo jače.
,,Zdravo lepotice”, rekao je veselo, ali tiho, lice mu je bilo sivo…
Bez reči sam došla do njega i uhvatila ga za ruku. Bezbroj suza krenulo je niz moje obraze.
,,Čemu to? Hej… Pa nemoj da mi kvariš ovaj trenutak. Toliko sam srećan što si ovde, pored mene..”
,,Znam”, to je bilo jedino što sam mogla da izgovorim, a da ne dopustim kriku da izleti iz mojih grudi.
,,Nasmej se…Zbog mene… Tako si lepa i mlada…”
Skupila sam poslednje atome snage za taj mali osmeh. Bio je tako slab, iznemogao bled, tako nemoćan i gotovo mali, kao kakav dečačić… i on je bio lep i mlad, čak premlad za sve sto mu se dešavalo…
,,Volim te, devojčice moja… Sandri sam sve ispričao, potpuno me razume, neverovatno… Da ne poveruješ… Ovo poslednje vreme živeo sam samo zbog tebe i Petra… moja dva dragulja…”
Po prvi put sam videla njegovu suzu, koja je bešumno kliznula na postelju… Po prvi put je tako javno tuga izronila iz dubine njegovih očiju…
,,Dođi”, pružio je ruke ka meni.
Prišla sam mu drhtavo, bestelesno i zagrlila ga. Jecao je kao dete, neutešno… i do bola iskreno…
,,Ne znam šta da kažem … Ne znam šta da ti dam, da bi me pamtila… da me ne zaboraviš…”
,,Već si mi dao sebe, a to je i više nego dovoljno…”
Sve je oko nas bilo tako belo, a u nama tako crno. I sve je prestajalo da traje, sem bola, koji je svakog trena postajao neizdrživo jači.
,,Ne mogu da hodam, znaš… Već neko vreme… A hteo bih da sa tobom pobegnem odavde, negde dole, do našeg mora, gde sam te prvi put video… Gde sam te zavoleo za ceo život… Gde smo bili srećni…”
Reči su mu klizile sa usana, a niz obraze suze… Drhtavim rukama skinuo je zlatni lanac sa vrata i pružio mi:
”Da me ne zaboraviš…”
,,Nikada te neću zaboraviti, ne mogu, jer ti si deo mene…”
Znao je on da ga nikada ne bih mogla zaboraviti, ali istina je toliko bolela da smo govorili svašta, samo da bi je prećutali… i da bi nekako premostili tu neuspešno prikrivenu strašnu tajnu, koja je postajala sve prisutnija, gotovo vidljiva, plašili smo se da kažemo, da prihvatimo…
Život nekada potpuno zaboravi na prirodni redosled stvari, zaćuti kada treba nešto reći, ili nas prekine u pola reči… A Boris je prekinut u pola života, a ima li išta tužnije od toga… Ima li nepravednijeg…
,, Sanjao sam te noćas, znaš… u onoj tvojoj roze haljini. Pevala si i smejala se, a duga ti kosa preko ramena… Držala si cveće u rukama, trčala … Rekla si mi da me voliš, i da ćeš sve… Ma nije važno, pusti sad to, hoću da te gledam, da te upamtim, da mi ti i Petar budete poslednje na šta ću pomisliti…
Pokušao je da se nasmeje, da prikrije tugu… Neka senka mu se nastanila u očima, i ma koliko on želeo da pokaže da je jak, da može još da se bori, taj grč neverovatnog bola zatreperio bi mu na licu.
,, Znam da ne mogu više… I ti to znaš… Ne, neću da se lažemo, to je istina… Bolje da budemo spremni, za sve… Razumeš? Ti znaš da te ja volim, da si jedino što mi osvetljava dane i noći, da si ti jedina iskra u mom pepelu. Ti znaš koliko sam se borio sa svim tim, i kako sam pokušao da na stranu stavim sve to što me sputava da živim. Ali sada stvarno više ne mogu, osećam da više nemam snage, mada volje imam za još nekoliko života… Kakva ironija… Znala si od samog početka da sam bio ograničen vremenom, da sam svaki novi dan sa osmehom pozdravljao i prihvatao ga kao božji poklon. Nemoj previše da se seđaš, nemoj da plačeš… Pamti me kao nešto lepo u svom životu i ne dozvoli da ti svaki spomen mog imena izmami suzu… Pokušaj da me se setiš kao nešto lepo, i seti se da si ti bila jedino iznenađenje koje je bilo prijatno, da si bila sve ono što sam oduvek želeo i hoću da znaš da sam te voleo… I da nije svega ovoga, ja bih…”
Nisam mogla da progovorim ni reč… Držala sam ga za ruku i plakala. Znala sam ja sve to. Prokleto dobro sam znala sve to, i bila sam potpuno svesna trenutka i svog sveopšteg haosa koji se dešavao u nama i oko nas. Jedino je bio problem što i dalje ne mogu da sve to razumem, shvatim i prihvatim kao nešto prirodno, normalno, nešto što se podrazumeva…. Ali nije ni bilo razloga da sve to razumem, kao i što više nije imalo smisla odupirati se stvarnosti, sada kada je već ovako kako je. Ali potrebno je nadljudske snage da bi izdržao taj bol, ukoliko prihvataš…
I dalje pokušavam da živim sa svim tim. I dalje se trgnem na zvuk telefona … Mada znam da nema razloga. I svakog 6. oktobra pošaljem najveću igračku koju pronađem za rođendan malom Petru… Od mene i njegovog tate… Ma gde on bio sada….

Tišina koja je nastala u mojoj glavi kada sam mu ugledala lik vukla je na čisti D-moll, i posle ko zna koliko vremena, ucinilo mi se da bih mogla da napišem pesmu… Baladu, naravno…
Bila je to jedna od onih subota kada ne znam šta ću sa sobom, i kada pokušavam da, čisteći stan, bar nešto sredim u svom životu. Pojačam muziku do daske i krenem u pohod na prašinu i paučinu. I sve bi bilo u redu dok se nije pojavila njegova slika ispavši iz knjige na police, zaigrala je u vazduhu, uzburkala moja sećanja i pala na pod…
To mi nimalo nije bilo potrebno. Neko možda boluje od takve “vrste” amnezije, ali ne i ja… Sećam se čak i previše. Pamtim onu paniku hemije u vazduhu, kada se on pojavio na obali, sakriven iza naočara, ogrnut mirisom vrelog avgusta, koji viče nijedno leto ne može da vrati..
To je bio on, potpuno svoj… Kladim se da i sada, mada je ko zna gde i sa kim, isto onako miriše kakvog ga pamtim.
Ali, ko zna… Mašta me je upropastila. Možda se sve to i nije tako desilo, možda samo preuveličavam, možda je moja mašta dodala sve te sitnice koje su ga činile savršenim. Možda sam ga svojim iluzijama učinila takvim da je prosto nemoguće da postoji.
Nisam ni očekivala da će me primetiti, da će njegov pogled počivati na mom telu. Nisam mogla ni slutiti da sam baš ja epicentar njegovih duševnih zemljotresa, stajala sam po strani, gluvarila zagledana u pučinu, u zalazak sunca, totalno sama i van svega. Tražila sam makar malo tišine i lekovite samoće, da malo sredim svoj život, da zastanem, razmislim. Zelela sam da malo usporim… Ne vredi, onaj D-moll uvukao mi se u misli i nikako da ode, i više nije morao da se krije, već odavno znam da je tu.
I opet jagode… Sada je februar, ni sneg nije okopnio, ali ipak, miriše na jagode… I pred svaki san osetim taj miris, uzalud prekrivam glavu jastukom, okrećem se i bežim od sećanja. Uzalud…
Te jagode pljušte po mom vratu, licu… Te jagode, to su njegove usne… I sve miriše na njega, srce mi dobošari i ne smem da progovorim, jer bi mi se onda iz grudi oteo uzdah sa njegovim imenom… Propinjem se i pokušavam da ga zbacim u ambis užarenog šljunka nad kojim smo ponirali… Pokušavam da ga utopim u more greha, da ga otisnem ka pučini, da ga uspavam mirnim povetarcem koji ce oduvati taj crveni miris opojnih jagoda… Ali, jači je od mene, progoni me i opseda, obara na dno… Smeje se mojim uzaludnim naporima i odoleva pod naletima suza. Mala je to vodena sila za njega. Ni čitav okean ne bi ga mogao sprati sa mog tela. Možda ce ga vreme ublažiti ako i dalje bude udaljen od mene ovih milion svetlosnih godina…
Od samog početka sam znala da je on ptica selica, da je leptir koji sleće sa cveta na cvet, ali on mi je rekao da sam samo ja njegova Ruža Kraljica, jedina i najlepša.
Rekao mi je da, ako ikada dođem u njegov grad, makar slučajno, dodjem do katedrale, zažmurim i poželim… da u mislima vratim ono blaženo leto i pomislim na morske dubine… I on će izroniti iz mora ljudi, i doneće sa sobom onaj miris zrelih crvenih bobica, crvene kao krv, kao moje oči, umorne od plakanja. I čekanja… I onda ću znati, biću sigurna da on nije samo moja iluzija, već da postoji i traje, da shvatim da sam ga volela i pre nego što sam ga srela. I možda će on tada, u tom najlepšem gradu na svetu, već naći svoju drugu polovinu, možda će mu domali prst biti okovan zlatom kao dokaz na zakletvu “i u dobru i u zlu”… čekace ga u toploj sobi, negde u predgradju, gde će noći imati zeleni ukus deteline, misliće da je ona smirila lutalicu u tebi… Ona i ne sluti da negde, daleko na jugu, živi jedna Tužna Ruža Kraljica, koja svojim mirisom bola doziva najnemirnijeg leptira. Ona i ne sluti da je njen leptir, već jednom davno i daleko, poklonio svoje srce zauvek, da za njega ne postoji niko drugi, jer nikog drugog u njegovom svetu nema. Ipak shvatiću da sam kasno došla, da bi i čak mnogo ranije za mene bilo suviše kasno…
I ponekad se pitam šta je to ostalo nakon svega, sem onog ožiljka od žara njegove cigarete na mojoj levoj natkolenici, sem onih slika i karamel bombona… Verovatno još mnogo toga. Ponekad pomislim da sve to nije prošlo, već da još traje, i da je još uvek sve to tajna, jedna velika tajna koja ce živeti sve dok živi i
miris onih nedozrelih jagoda koje u snovima pljušte po mom
(autor, lunja-Emina Krstić)
Danas saznadoh ime pa...

E moj druže iz detinjstva, gotovo da je prošao čitav vek od kada smo se poslednji put videli. Mator si ti da čitaš ovo, znam to, i možda baš zato i imam hrabrosti da sve ovo napišem, mada su i mene sustigle godine, evo, ne mogu da verujem, već mi je dvadeset šest. Godine se gomilaju na mojim ledjima I jedva uspevam da se izborim, kao da sam juče imala nepunih pet godina kada si mi na odlasku poklonio “crvenkapu”… Ja se toga I ne sećam, to su mi kasnije pričali I gotovo da je to sećanje zaživelo u meni.
Nekada je jaz izmedju nas bio veliki, oduvek si za mene bio “stariji brat” I zato sam se veoma iznenadila kada sam shvatila da je izmedju nas nepunih sedam godina. E moj druže, onog časa kada sam te videla nakon četrnaest godina, kao da je u meni nešto bljesnulo. Živeo si u mojim sećanjima kao dečak koji me vodio u park da se igram sa decom I kupovao mi sladolede, a ti si, negde daleko od mene, u našem gradu, porastao i prolepšao se, imao devojke I ostavljao ih, proživljavao prva pijanstva I nestašluke. U mojoj glavi si bio stariji brat koji me voleo I čuvao, koji me zvao “mrvice” I koji je pričao priče o prinčevima I princezama. I kao da si se, nakon svih ovih godina, pretvorio u princa iz tih bajki. Možda sam baš zato onog dana ćutala kao nema I gledala u dva duboka oka … Plašila sam se da ne primetiš, I nespretnim pokretima trpala u usta najlepši sladoled na svetu, onaj koji si ti napravio.
A sada … Ljudi govore o tebi da si opasan, da ploviš mutnim vodama, da te devojke saleću I da nećeš još dugo… U šta si to odrastao, druže moj iz detinjstva? Zašto si tako drugačiji od mene? Ja sam romantišar sa ružičastim naočarima, u očima krijem more suza, a u srcu mnogo ljubavi. Zašto mi se čini da uz tebe ne bih mogla da trajem, iako sam spremna da ti poklonim sve vreme mog biološkog sata? Ti voliš glamur I sjaj, a ja tamu I balade. Gledam te kao hipnotisana dok govoriš I topim se od nespretnog izgovora “r”. Zašto to radim sebi? Odavno me je sudbina odvela iz tvog grada, više si bio sećanje nego stvarni lik, zašto bih sada postao epicentar mojih duševnih zemljotresa.
Sklapam oči, već je pola noći, a telo mi vri zbog pomisli da si samo par metara od mene, u drugoj sobi, obavijen nekom baršunastom maglom, sanjaš neki svoj svet. Drhtim kao usred zime, a telo mi gori, mislima mi marširaju lude ideje da ti se ušunjam u postelju. A ne mogu, sputavaju me tvoji pogledi “starijeg brata”, tvoje ponašanje koje me vraća u vreme kada sam bila tvoja “mrvica”.
A onda se pojavila ona u mojim mislima. Nikada je nisam videla, a tačno sam znala kako izgleda. Besprekorna plavuša, u teget kompletu sa kratkom suknjom I sladunjavim parfemom.
E moj druže iz detinjstva, nikada ja neću biti dovoljno odrasla za tebe. Zauvek ću ostati ona mala, tršava mrvica koja voli da posmatra prolaznike sa tvog balkona, mala koja obožava medenjake I ne voli da se češlja. Ali ne! Shvati! Ja sam sada odrasla, završila studije, pred radnim odnosom, pred brakom, pred tom ogromnom trkom kroz život, a jedino što želim je da malo zastaneš I primetiš me.
I hoću da znaš, još uvek čuvam Crvenkapu, ima počasno mesto u mojoj sobi, još uvek gledam tvoje slike iz detinjstva, I one sa svadbe čiji je brak brzo propao. Ne brini, znam sve, I tvoj klinac iako je kod majke mnogo te voli I veoma liči na tebe. Ne smeta meni sve to, veruj… Ja samo ne mogu da prebolim što ću zauvek za tebe ostati devojčica sa loknicama, I što sam uludo gradila kule od peska. Umesto svega I dalje ćutim I drhtavom rukom jedem onaj njegov najlepsi sladoled od vanile.
Davno sam se iselila iz tvog grada, više tamo ne pripadam, sada sam samo gost. Ali ipak, vuku me neke nevidljive strune, traži me moj grad… Možda je to samo nostalgija, možda su koreni, a možda si to, ustvari, ti… Ne znam. Znam samo da te gotovo svake noći poželim I da ti dozivam ime u snu. Znam I to da ti I ja nemamo sadašnjost. Ali takodje znam da možemo imati budućnost. Zato ti pružam ruke u mislima, prihvati ih, dozvoli mi da nakon svih ovih godina napokon odrastem u tvojoj glavi…
(autor, lunja-Emina Krstić)

Da li veruješ u čuda? Nekada nisi, ali sada si kao i mala Alisa, zastala u pola koraka, zastala u pola daha, zbunjena, frapirana, preplašena do smrti… Jer ne znaš ni gde si, ni zašto si tu, ni ko je to koji je sada postao centar tvog sveopšteg postojanja, taj Neko lep, prelep, neko tako drag, a tako djavolski primamljiv, i svakim novim osmehom kojim mu stavljaš do znanja da si se upecala, da si prodala dušu, ti sve više postaješ dalja sebi. A znaš dobro da je to neki drugi paralelni svet, koji te svojim strastima uvlači u vrtlog bez povratka, u najdublji ponor, u tamu greha.
A mala Alisa ipak pojede to parče pečurke… I pristane na pravila igre koju i ne razume, i koja u svakom slučaju vodi u poraz, i kajanje.
On je ta pečurka. Slatka, otrovna, zelenooka pečurka, slatkorečiva do bola, do bola koji ume samo da sprži dušu. Jer On je nešto što se brani. Jer On je nešto što postoji da bi preokrenulo tvoje postojanje, i tvoj život….
A ipak je deo sveopšte lepote ovozemaljskog sveta… Ipak je On neko koga tražiš u gomili, koga tražiš u prolaznicima, Neko ko te ipak pomerio sa mesta gde si i pustila korene, gde te obrastao otrovni bršljan dosade. Pojavio se On i oslobodio te uobičajnosti, oslobodio te obaveze da budeš dosledna svima oko sebe, pa i sebi, ako ćemo iskreno….
Ne moraš da veruješ, ali i On je presrećan kada susretne svoju malu Alisu, kada u treptaju oka prepozna strah i zbunjenost, kada ulovi pogled zalutao u etru…. Zna On da ga tražiš u snovima, iako si mu zabranila da dolazi… Zna On da pomisliš na njega uvek kada pozvoni telefon, iako si mu rekla da te nikada ne zove…. Jer to možda nije ljubav, ali svakako nije ni mržnja. To je nešto što opravdava najneopravdanije razloge. To je nešto što razloge pretvara u potrebe, a potrebe u neophodnost. I to je nešto što retko ko razume….

Седмица
Ладо Шујица

Пошто на Голготи беше разапет Исус Галилејац, син Јосифов, који би Христос, ствари у Јудеји почеше да добијају веома необичан ток. Оно мало ученика што преостаде, било је пољуљано у вери. Чинило се да су шачицу одабраних највише погодиле речи самог Учитеља:
„Или, Или, лама савахтани?”1
Али, пошто Син коначно испусти душу своју, Марији, мајци његовој, јави се анђео који јој рече да не тражи живог међу мртвима, те трећи дан по распећу устаде Исус из гроба и показа се апостолима.
Вести се раширише до тада невиђеном брзином, а у све који су имали везе са убиством Сина Божијег увуче се страх. Недуго потом заслужена казна поче да стиже грешне, а вера праведних поврати се.
Убрзо нађоше Јуду Искариотског обешеног о дрво. У прашини испод ногу његових блистало је 30 сребрњака, али се нико не усуди да их покупи. Не прође пуно, полуде и Пилат.
И све док из далеког Дамаска међу јерусалимске кохорте није стигао глас да се Таршћанин Савле признајући Назарећанина крстио, Фортуније Септимус2, римски плаћеник и ситни преварант, није придавао важности вестима које су се попут врелог пустињског ветра шириле Јудејом.
Тада се Фортуније замислио. Није могао да схвати како ико може да напусти сигурну службу и остави се заповедништва зарад обожавања тамо неког сумњивог Јеврејина. Тај мора да је био луђи од Пилата. Додуше, Пилат му се од самог почетка службе чинио лудим. Јер, једино је лудак могао да напусти све благодети Рима и цивилизације и дође „богу иза ногу” у Јерусалим зарад напредовања. Пилат је ипак могао да бира!
Он, Фортуније, нажалост није имао ту могућност. Према њему, живот је био више него храпав. морао је одмалена да се сналази и краде да би преживео. Све док га, како му се тада чинило, Јупитер није лично погледао, а он схватио да рођењем име није добио случајно. После година потуцања, крађа и просјачења, изгледало је као да му се живот коначно осмехнуо.
Пошто је једне ноћи исекао кесу неком пијаном племићу, поред гомиле златника која се изненада нашла у његовим рукама, дошао је у посед две коцке од слоноваче. Како се касније испоставило, биле су то чудновате коцке. Кроз малену, добро сакривену рупу наливену оловом, бачене током игре, увек су као збир показивале седмицу.
И Фортуније је почео да се коцка и да добија. У највећем жару игре, када је полупијаним играчима окруженим похотљивим „краљицама ноћи” полако падала пажња, извлачио је неприметно своје чудновате коцке и добијао. По читавом Риму прочуо се као велики коцкар. Чак су га прозвали Септимус, што је он са задовољством прихватио одбацивши своје рођењем добијено презиме. Носио је скупу одећу, угојио се, био окружен најскупљим куртизанама...
Али, свему што је лепо, а поготову ако је незаслужено, убрзо дође крај. Опијен вином и на превару стеченим богатством, увреди Фортуније неког сенатора, свога домаћина, те после суда допаде тамнице. Пресуда би строга, али праведна. Одузеше му све стечено благо и би му понуђено да бира између изгнанства и кохорте. Немајући шта да изгуби, Фортунију се војна служба учини мањим злом од срамоте изгнанства. Тако се овај мали и бедни римски преварант нађе прво у Цезареји, а потом га судбина, онако како само она то уме, на крају доведе до Јерусалима.
И тако, једног лепог и сунчаног пролећног дана у петак, легионар Фортуније, гледајући у Јеврејина који се на крсту у мукама растајао од душе и живота, закључи да несрећнику хаљине тамо где иде извесно више неће бити потребне, те извуче своје срећне коцкице и вештом игром присвоји његову одећу.
Но, како је оних који су имали било какве везе с убиством Бога правдом бивало све мање, сумњу коју је Фортуније закопао негде дубоко у себи распламсао је догађај који ће, како се касније показало, у потпуности променити читав његов живот.
Док је под ведрим јерусалимским небом Фортуније Септимус мирно спавао сањајући римске куртизане, у сну га је позвао глас:
„О... Фортуније!”
Фортуније отвори очи, али не виде ништа необично. Осврну се неколико пута, закључи да му се учинило, те мирно настави да спава. Али, глас га ни зором не напусти.
Судећи по причи његових колега, римских легионара, Фортуније се током јутарњег постројавања понашао веома чудно. Освртао се и, стално псујући, разговарао сам са собом. Сутрадан се на прозивци није ни појавио.
Римска команда одмах је спровела потрагу и неколико кохорти би послато да га нађе. Легионари преврнуше читав Јерусалим, узгред посекоше и обесише два-три Јеврејина, али од Фортунија није било ни трага ни гласа. римски заповедник случај предаде војном суду који Фортунија, у одсуству, прогласи дезертером и осуди га на смрт. Тако на цео догађај би стављена тачка и то је све што се могло сазнати из темељних римских извора. Али, истина је била сасвим другачија.
Фортунија је од оне ноћи прогонио глас који га је стално дозивао. Сироти Римљанин све више се освртао. На крају је суманут трчао улицама Јерусалима покушавајући да побегне што даље од гласа. А онда му се, онако полулудом од глади, жеђи и умора, јави „спасоносна” идеја: побећи ће у пустињу. Тамо га нико неће тражити. Тамо га ни глас не може наћи!
Али, како се само грешни Фортуније преварио!
Где год да је погледао, иза камених брда, таласастих и сувих пешчаних дина, иза кржљавог и ретког растиња, чуо је дозивање:
„О... Фортуније!”
Изнемогао, на измаку снаге и живота, дубоко у Сиријској пустињи, Фортуније је стао. Испуцалих, сувих и крвавих усана, окренуо се и викнуо мада је то више подсећало на шапат и кркљање:
„Шта хоћеш од мене, ти покварени и прљави Јеврејине?!?”
И док је живот са сваком новом изговореном речју све више истицао из њега, Фортуније је гневан клео и псовао. Када је коначно потпуно исцрпљен клонуо, знао је да је дошао крај. Крај бежању и лудилу, крај животу!
Тада је, не знајући више је ли жив, поново чуо глас који му се обраћао и који га је, попут жубора тако потребне му воде, напијао:
„О... Фортуније... човече... стани и погледај ме!”
Још изнемогао и уплашен, Фортуније подиже једну обрву и, жмиркајући због врелог пустињског сунца, отвори једно око.
И виде Сина Божијег у прегачи, с крвавим венцем од трња како му обасјан светлошћу пружа рањену руку.
Тада се у њему нешто сломи и Фортуније Септимус заплака. Плакао је шапатом, без гласа, и сувим сузама, без суза. Плакао је и кајао се...
И у том магновењу сазданом од хиљада осећања која су попут бујице избијала из њега, уместо зноја за који у себи није више имао ни капи воде, гледао је благи Божији лик и широм отворених очију видео живог Јеврејина пред којим је кајући се изговарао своју прву исповест и молитву.
А када скрушен у тишини паде на колена, јасно га по имену позва прекоран, а ипак тако благ Божији глас:
„Аман, Фортуније... устани, човече... и враћај ми то одело... изгибох јурећи те по овом камењару!”
Тако Фортуније Септимус доби своју последњу „седмицу” и спаси душу. Постаде хришћанин и ману се коцке. Потом, дубоко у Сиријској пустињи, онако ваљан, основа један од првих, раних, хришћанских манастира.
А Син Божији коначно... дође до свог одела.

1. На арамејском језику, којим је говорио Исус: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?”
2. Фортуније Септимус, Срећко Седмић (на латинском игра речи, име и презиме изведени од речи срећа и седмица)

Послушај шта мама има да ти каже
Лесли Крофорд

Драги Семе,
Видим да си ових дана презаузет, што бацањем татиних ципела у каду, што избацивањем сликовница кроз прозор на другом спрату, што слањем вољених играчака на пут без повратка, низ ЭЦ шољу. Слутим да нећеш имати времена ни ово да прочиташ. Ипак, послушај шта мама има да ти каже. Сачувај ово писмо. Можда ти једном добро дође.
Могуће је да сам преуранила с овим с обзиром на то да ти је само годину и по. С друге стране, ако не сада - док си још тако неодољиво сладак да нема тога што би ти могао да урадиш погрешно, изузев кад одлучиш да врата машине за прање судова употребиш као клацкалицу - ако не сада, а кад да ти ово напишем?
Семе, пошто ћеш пре или касније ионако сазнати истину, ево да ти одмах признам. Моји су генетски предодређени да с годинама бивају све непопустљивији. Што ће рећи да би за десет година, кад напуним четрдесет шесту, а ионако пренапети нерви достигну тачку пуцања, могло да се испостави како сам за непристрасну расправу мање отворена него данас.
Зато се, док сам још колико-толико опуштена („Молим?!”, добацује твој отац Стив), свечано обавезујем: чим будеш мало старији, дићи ћу руке од твоје собе. Ма колико неуредна била, ма колико од силног крша било тешко докучити где је ту под и ма колико несносан био воњ прљавих чарапа, нећу се мешати. Нећу од тебе тражити да намешташ кревет. Или да прљав веш бацаш у прљав веш. Или да играчке слажеш по боји и величини. Обоји зидове у љубичасто и зелено. Облепи таваницу постерима откачених тинејџерских бендова. Закуцај на врата таблу с натписом „Забрањен улаз!” и ја нећу улазити.
„Умеш ти с речима”, подругљиво ће Стив. „Кад баш загусти, видећемо колико си трпељива према прљавштини.”
Нико ме не познаје боље од Стива. Он зна да ми следи напад стомачне нервозе уколико, како устанем, прво не наместим кревет. Срећом, Опра Винфри ми је показала пут! Пре неколико недеља, док сам пеглала Стивове и Семове чарапе и доњи веш, случајно сам, пребирући по каналима, набасала на њену емисију. Ова је била посвећена подизању лепо васпитаног детета. Разуме се да сам застала да чујем савете на ту тему.
Опра је управо разговарала са извесним доктором Норманом - презиме ми је промакло - средовечним мушкарцем строгог изгледа, стручњаком за дечију психологију. Од некога као што је он очекивала сам мудрост у стилу „ред, рад и дисциплина”, рецимо, да од детета тражиш да свакодневно препешачи педесетак километара до школе кроз дубок снег (па шта ако случајно живите у Калифорнији).
„Знам да ће већини родитеља ово тешко пасти”, рекао је. „Ипак, мораћу све да вас замолим да се ослободите предрасуда које можда гајите. Не терајте дете да спрема собу.”
Кратак рез док камера прелеће преко забезекнутих лица публике у студију. Је л’ тај свестан шта говори?!
„То, напросто, није вредно труда”, наставио је. „Слушајте, сваком је потребно уточиште, свако има потребу да се осами. Па и ваше дете (на шта сам ја у Стивовим гаћама које сам у том тренутку пеглала прогорела рупу у облику пегле). Значи ли то, запитала сам се, како ја, Семова мама, нисам обавезна да га из дана у дан, годину за годином, немилосрдно прогоним да склања неред који сеје за собом? Свет какав сам до тада познавала престао је да постоји.
Господин Стручњак За Дечију Психологију рекао је још како се не залаже за царство штроке. Увек ће постојати правила којих би сви морали да се придржавају. Захтевајте од детета да поштује вашу потребу да вам кућа буде уредна и чиста, али не и да то правило примени на сопствени животни простор. Допустите да му унутар његовог брлога буде како му драго, саветовао је.
Подарите свом детету ту слободу, и корист ће бити обострана. Ви се нећете изродити у несносног трола од родитеља који дане проводи у јаловим препиркама око простора не већег од три са четири квадратна метра. Ваше дете окусиће самосталност и, човек би очекивао, успут схватити да родитељу који му је указао поверење дугује бар мрвицу поштовања.
Стив није могао да поверује својим ушима. Наслућивао је да ће, у твојим тинејџерским годинама, твој неред мене отерати у лудницу, а да ће тебе, Семе, излудети рођена мајка.
Е, сад, ова прича има и своју предисторију. Кад је твоме оцу било седам година био је, најкраће речено, аљкав. Родитељи су гунђали и зановетали. Грдили. Чупали косу, ударали главом о зид. Узалуд, ништа није могло да натера њиховог сина да покупи и једну једину скорелу чарапу с пода. У очајању, на крају су установили војничку педагошку меру звану конфискација. „Дечаче”, објавио је Стивов отац злослутним тоном, „од овог тренутка свака играчка, комад одеће, било шта што оставиш да лежи тамо где му није место, биће ти редовно и на лицу места одузимани.”
Претње родитеља само су учврстиле Стивову решеност. Радило се о његовој соби, једином месту на свету на коме је могао да се опусти и буде оно што јесте након дана проведеног у поштовању бескрајног низа правила која су увели одрасли што прете прстом и стиснутих усана згрожено одмахују главом. Стив није намеравао да се преда без борбе. Неће бити лако без играчака, живот без панталона могао би да буде незгодан, али, снаћи ће се он већ некако.
Како је време пролазило, тако је Стивова одећа бивала све оскуднија. У једном тренутку преостала му је још само једна од оних дечијих пиџама са стопалима, „зеке” с тиграстим шарама, што и није било тако лоше будући да је до тада већ остао не само без панталона и мајица, него и без ципела. Кад је отац који га је у колима чекао да га одвезе у школу легао на сирену, Стив је, на изглед мртав хладан, изашао из куће и, онако у пиџами, отапкао до седишта сувозача. Данас признаје да би умро од стида да је којим случајем тако одевен морао да присуствује часу познавања друштва у учионици 114. Типовао је на то да ће, само уколико сачува присебност, његови родитељи први поклекнути, што се и догодило.
Стивов отац без речи се стуштио у кућу и „деконфисковао” одећу и обућу прихватљивију за одлазак у школу од „зека”. Кад се Стив тог дана вратио кући, у соби су га чекале све личне ствари које су му претходно биле одузете.
И, чему га је ово искуство научило? Да би требало да буде уреднији? Шалите се. Рат између Стива и његових родитеља потрајао је још дванаестак година, све док није отишао од куће на факултет. Али, Стив је зато тада научио како је снажна воља сваког детета јача од страха одраслих од прљавштине.
Е то, то сам хтела да ти кажем. Уколико баш одлучиш да живот проведеш у свињцу, тата и ја у томе ћемо те безрезервно подржати.
И још само нешто, Семе. Твој отац, у ствари, страхује да ћеш израсти у болесно педантну особу. (Што, ако ћемо право, не би било нарочито изненађујуће имајући у виду да твојим венама тече и крв Крофордових.) Уколико је у праву, молим те, душо, учини ми услугицу. С времена на време завитлај нешто на под своје собе или згужвај постељину. Кад се одселиш од куће, ради што ти је воља. Али, док си с нама, буди добар дечко, допусти тати да се поноси тобом.
Воли те твоја мама.

О најмањем кухињском столу на свету
Лесли Крофорд

Година 1969, крупни план Крофордових који доручкују за столом од беле пластике прошаране светлуцавим зрнцима боје злата. Малколм и Шила Крофорд прелиставају „Денвер пост”, пијуцкају „фолџерс” кафу и, свесни штетности холестерола, уз јаја пржена с кобасицама штедро наносе маргарин на јутарњи тост.
Деца су обузета свако својим следовањем „капетана кранча” са бананама, двоје од троје дури се због изгубљене расправе око тога коме припада наградна пластична слагалица из паковања „кранч” житарица. (Уколико у недоумици у погледу срећног добитника обратите пажњу на самозадовољни кез старијег од два брата.)
Типична америчка породица, рекло би се. Да није једне појединости. Већ на први поглед лепо се види да је ту реч о некаквим сподобама - можда породици џинова из путујуће циркуске трупе?
Погледајте само колико су сви несразмерно већи од сточића за којим доручкују и столичица на којима седе. Разуме се - кад се мало боље загледа, види се да је реч о оптичкој варци. Ти људи у ствари су нормално грађени мада поприлично ниски и жгољави за амерички просек.
Једини разлог због кога се чини да су тако огромни јесте то што је сто за којим седе најмањи кухињски сто који сте у животу видели. Толико је сићушан да су принуђени да сви једу из истог тањира. Толико мали да, пре сваког оброка, морају да се договоре шта им је потребније, со или бибер, пошто нема места и за једно и за друго. Толико непојмљиво мали да једни другима говоре: „Молим те, додај ми оно зрно грашка.”
До дана данашњег нико од нас деце није дошао до логичног објашњења шта је сто попут овеће пице с постољем не вишим од тридесетак центиметара тражио у нашој кухињи. Колико да би све било савршено јасно: уопште се није радило о столу намењеном искључиво нама, клинцима. Не. За тај сточић седала је читава породица, значи и одрасли.
Ни после више од двадесет година, колико је сточић опстао у нашој кући, ми, деца Крофордових, још нисмо ни корак ближе разрешењу тајне - на шта ли су наши родитељи мислили када су одлучили да га купе? Неће бити да се Малколм одушевио чињеницом да сваки божији оброк проведе с коленима пободеним у браду или да их је разгалила помисао како ћемо се на тако неприродно малом простору на крају сви на смрт испробадати виљушкама и ножевима.
ТТоком година често се дешавало да нас гости, не слутећи зло, упитају: „Него, у чему је штос с тим вашим кухињским столом? Зашто тако мали?” „Мали?!”, узвраћали смо запрепашћено, спремни да до последње капи крви бранимо част и углед породичног имена. „Мали?! Откуд вам то?”
Када смо нас троје стасали у осорне тинејџере, а наши родитељи се преко ноћи изродили у имбециле који говоре и раде ствари због којих нама дође да умремо од стида, немилосрдно смо их прогонили због тог њиховог смешног кухињског стола. „Зашто га се већ једном не отарасите?”, понављали смо.
Да ли је могуће да нису видели колико нас то ругло од стола мучи? Да смо га се стидели толико да смо избегавали да у кућу позовемо чак и најближе пријатеље?
Можете, дакле, да замислите шок који сам доживела када сам, приликом недавне посете родитељима, видела да нашег сточића више нема. На његовом месту стајао је модеран, неки би рекли шик, стаклени кухињски сто са - удахните дубоко! - оквиром и ногама од црног кованог гвожђа и четири припадајуће столице. Осећај отуђености и издаје био је неподношљив. Са сузама у очима и кнедлом у грлу завапила сам: „Како сте само могли да нам приредите овако нешто?!”
Имају ли ти наши родитељи душу? За нас, њихову децу, крв њихове крви, тај сто био је светиња. Па, за њим смо провели сваки божији оброк наших детињстава. Види се колико је Малколму и Шили стало до нас, рођене деце, и наших успомена на срећне дане проведене у окриљу породице. Како су се само олако ратосиљали те драгоцености, наслеђа које би свако од нас радо преузео на чување и завештао сопственом потомству. Мајка је на то узвратила подсећањем на зановетања и оптужбе којима су они због тог истог стола били изложени годинама. Коначно су се, рекла је, опаметили и решили проклетиње - поклонили су га Војсци спаса. (Молим?! Да ли ме то уши варају: поклонили?!)
То вам је као са другарицом која би била супер риба само да оперише нос. А када она то коначно и уради, вама понестане речи од толике дрскости. На шта ли је та мислила када је одлучила да се реши онога што је највише чини оним што јесте?! Ви ту особу не познајете. Вратите ми моју стару другарицу! Вратите ми моје ругло од кухињског стола! Само што је касно за кукање. И нос и сто ишчезли су у неповрат. Сви су изгледи да наше породично благо сада краси кухињицу неке узорне породице кепеца из Омахе.
Баш као и већина људи, и ја бих волела да је живот сличнији породичној ТВ серији, рецимо, „Брејдијевима”, у којој на крају сваке получасовне епизоде иде охрабрујућа морална поука. Да је повест о сточићу Крофордових којим случајем преточена у сценарио за „Брејдијеве”, будите сигурни да најмањи кухињски сто на свету не би завршио у Омахи. (Пошто би га Боби и Синди кришом продали на распродаји испред комшијске гараже, Алисин момак, онај што је по занимању месар, набасао би на њега у продавници половне робе и у последњем тренутку га откупио.)
Завршни кадар: мама и тата Брејди и деца на окупу у дневном боравку. (Какав су само осећај за стил ти људи имали, какав склад жутомрких тонова у дневном боравку те ТВ породице! Сећате се оне угаоне гарнитуре и ултрамодерног степеништа?) Мајк и Керол се грле - у реду, то двоје прототип су малограђанштине маде ин УСА - али, с друге стране, не може се порећи: мама и тата знали су шта је страст.
Камера потом следи родитељски продорне погледе упућене деци који значе: „Шта смо вам рекли?” Крупни план Џен, Питера и остале деце Брејдијевих која скрушено зуре у чупави беж тепих. Питање: „Дакле, децо, можемо ли да закључимо како вас је ово искуство нечему научило?”
„Мамице! Татице! Како да не!”, одговара добрица Марша. „Ништа није савршено у животу. И то је ок, зато што се тако учимо да волимо друге, не упркос њиховим манама, него управо због њих.”
У собу улеће Алис која објављује: „ОК, друштво, расположени за домаће колачиће са грудвицама чоколаде који се још пуше?!” Док кућом одзвања једногласно „Ура!”, укућани се утркују да се домогну места за најмањим кухињским сточићем на свету.
Па шта ако се моја лична прича не завршава тако бајковито? И ја сам понешто научила од Брејдијевих. Рецимо, да треба уживати у ономе што имаш - чак и ругло од стола често је баш оно што неку породицу издваја од свих осталих. Куд ћете бољи пример за то од Стивове и моје спаваће собе, с подом неколико степени нагнутим на једну страну, збрда-здола скупљеног намештаја у дневном боравку или расклиматане старинске каде са ногарима у облику лављих шапа. Да будем искрена: да имам пара, поравнала бих ја под у спаваћој соби, купила неколико божанствених антиквитета за дневни боравак и уградила прескупи џакузи. Али, немам, и зато се својски трудим да будем што сличнија Марши, а што мање самој себи. До ђавола с недостижним савршенством, одох да умесим плех колачића са чоколадним мрвицама.

Сјај сивила
Гилберт К. Честертон

Вероватно је мало оних који ће сматрати да овогодишње лето даје основа за похвалу енглеске климе. Али, ја ћу славити енглеску климу све док сам жив - па чак и ако ме она отера у смрт. Нигде нема тако доброг времена као што је енглеско време. У ствари, ако ћемо право, нигде нема правог времена осим у Енглеској. У Француској имате много сунца и мало кише, у Италији вреле и хладне ветрове, у Шкотској и Ирској кишу, јаку или ромињаву, у Америци паклену врућину и паклену хладноћу, у тропским пределима припеку комбиновану с грмљавином. Све је снажно, све је реско, све изазива одушевљење или очајање. Само у нашој земљи имате нешто тако романтично као што је време, лепо и променљиво, попут жене.
Велики енглески пејзажисти (сада занемарени као и све што је енглеско) имају једну истакнуту особину: на њиховим сликама време не представља атмосферу, већ је предмет тих слика. Они сликају портрете времена. Време је позирало Констаблу. Време је позирало Тарнеру и то ђаволски добро. То уистину не можемо рећи за најбоље континенталне моделе или такмаце. Пусен и Лорен сликали су призоре - древне градове или пастире у Аркадији - у јасној климатској околини. А код енглеских уметника време је јунак; код Тарнера театралан, подругљив, блистав и борбен, мелодраматичан, али неспорно величанствен. Енглеска клима, стасита и страхотна протагонисткиња, у одори кише и грмљавине, снега и Сунчевог сјаја, испуњава цело платно и цео предњи план. Признајем да је у Француској много тога боље него код нас, не само сликарство. Али, не уступам ни за педаљ кад је у питању енглеско време и његово осликавање. Па, Французи немају чак ни реч за време: ако се на француском распитујете за време, онда то чините као кад Енглези питају колико је сати.
Разноврсност климе увек иде заједно са стабилношћу пребивалишта. Пустињско време је монотоно и сходно томе Арапи лутају надајући се да ће негде наићи на другачије временске прилике. А дом Енглеза није само његова тврђава, већ и његов чаробни замак. У измагличастим бојама праскозорја и сутона он је час од иловаче, час од злата, час од слонове кости. Из моје баште види се шума на хоризонту која се у правом смислу речи мења триста шездесет пет пута у току године. Понекад је сасвим близу, као живица, понекад необично далеко, као ваздушасти и пламени вечерњи облаци. Узгред, исти принцип може да се примени и на нимало лаку проблематику брака. Променљивост је једна од женских врлина. Она нам помаже да избегнемо груба искушења полигамије. Све док имате узорну супругу, у духовном смислу ви сте себи обезбедили харем.
Људи који се не разумеју у време, сив дан називају безбојним. То није у реду. Сиво је боја која може бити веома снажна и пријатна. Увредљиво је чути да је „дан био сив као и сваки други”. Са истим правом могло би се рећи да је „дрво зелено као и свако друго”. Сиво, облачно небо је, дабоме, шатор између нас и сунца, али то је такође и разлистало дрво. Сиви кишобрани разликују се по стилу и облику, по нијансама својих боја и дезена, баш као и зелени. Један дан је челичносив, други пак голубијесив. Један нас подсећа на мраз, други на дим из кухињског димњака. Шта може бити међусобно удаљеније од несигурности сивила и одлучности пурпура? А ипак сива и црвена могу да се помешају, као што се и дешава на јутарњем небу или у топлом сивкастом камену од кога се на западу граде мали градови. У тим крајевима чак и најсивље куће имају неки ружичасти сјај, као да у њиховим огњиштима има толико топлине и радости да светле изнутра, попут облака. Једном сам тако, лутајући по западним крајевима, наишао на путоказ који је указивао на стрму кривудаву стазу до града који се звао Клаудс (Облаци). Нисам се попео до њега, плашио сам се да град можда неће бити достојан имена или да ја нећу бити достојан града. У сваком случају, мала насеља од топлог сивог камена поседују срдачност која се никако не може постићи истанчаним црвеним тоновима отмених предграђа, као да је боље угрејати руке на пепелу Гластонберија него на вештачком пламену Кројдона.
Непријатељи сивог (ти лукави, дрски и злонамерни људи) воле да истичу како боје пате када је време тмурно, тобоже, само под јаким сунцем оживљују све нијансе неба и земље. Заиста, само на сунцу се истичу предмети трећеразредних, сумњивих боја: боје тресета, густе магле, импресионистичких скица, мрких сомотских капута, маслинки, сивог и плавог шкриљца, боја коже вегетаријанаца, нијансе вулканских стена, чоколаде, какаоа, блата, чађи, глиба, старих ципела, њиховим префињеним нијансама потребна је Сунчева светлост која би истакла скромну лепоту која их често прати. Али, уколико имате здрав црначки укус за боје, ако преплавите башту маком и здравцем, ако вам је кућа небескоплава и пурпурна, ако носите, рецимо, златасти цилиндар и фрак боје ружа, не само да ћете бити видљиви и по најтмурнијем дану, већ ћете уочити да ваша одећа и околина имају јединствено дејство. Увидећете да раскошне боје у ствари изгледају још блиставије кад је дан суморан зато што имају тамну позадину и као да имају свој сопствени жежени сјај. Наспрам загаситог неба сви цветови делују као ватромет. Нешто чудно је у њима, истовремено су и живахни и тајновити, као ватрени траг у волшебној башти вештице. Јаркоплаво небо неминовно је најсветлије на слици, па његов сјај упропашћује модрину цвећа. Али кад је дан сив, различак изгледа као да је парче неба, красуљак као широм отворене очи дана, а сунцокрет као Сунчев намесник.
То даје лепоту боји коју називамо безбојном. Она је сложена и променљива, баш као и наш свакодневни живот, и у њој се крију многа обећања и надања. Сива је боја која се увек налази на ивици преласка у другу боју, прелива се у плаву, пресијава у белу, а зна и да се распрсне у зелену или златну. Неодређена и снебивљива, сива боја као да нам вазда нешто наговештава, и кад наше брегове прекрије сребро сивих трава, а нашу косу сребро седине, не смемо сметнути с ума да ће изгрејати сунце.

Milan Nešić:

IMA JEDAN TRENUTAK, IMA LI GA?
Pa svak zna taj trenutak, ipak, zar ne?! Kad čovek svom dušom svojom i čista srca čezne da ga te jedine oči pogledaju, da u njima sretne osmeh, da s tim najdražim licem bude lice u lice kao sa celim svetom, samo on i samo za njega ta otvorenost i sreća. Kad poželi da pruži ruku ili izusti reč kao poljubac, da reč i pogled il' makar samo maleni dodir prstom po ruci budu prihvaćeni, da reč-poljubac i taj nežni dodir budu uzvraćeni. Baš sada, baš od tih očiju i od tog lica kao od celog sveta! Pa svak je bivao zaljubljen, zar ne?! I zanimljivo, taj simbol-pogled nikad se ne desi, desi se pogled-čikanje, pogled-pitanje ili pogled-zagonetka, pogled smernosti ili i smetene podatnosti na neki način, možda u stvari želje i čak čežnje, ali taj pogled prihvatanja, taj korak, taj dodir prihvatanja kao da se nikad ne dešava. O da, ljudi se venčavaju, ljudi se vole, biva zaista velikih ljubavi, ali kakva bi tek to ljubav bila ako bi krenula kroz taj trenutak, kroz simbol-trenutak prihvatanja! Ali tog trenutka kao da pouzdano ima jedino u čežnji.

U stvari, ja sam ga jednom kanda ipak doživeo, tj. ako ikad i ikako, to jedino s Dušankom. Čudno! U mladosti smo povremeno izlazili, ali, devet godina mlađa, bila je za mene zapravo još devojčica, jedva nešto više nego da sam je za ruku držao. Potom je nisam video dvadeset godina, a onda je slučajno sretnem, ipak se prepoznamo — na beogradskom aerodromu. Udata odavno, naravno, dva već skoro poodrasla sinčića. A ja ne samo odavno oženjen, kćer i sin, nego odavno već sa tugom u srcu: iako ne valjda baš neverna, moja žena bivala je s godinama sve kapricioznija, živeo sam, sve očiglednije, u neuspelom braku. I sad, ne mislim na onaj Dušankin pogled na aerodromu, kada smo, čekajući svak svoj avion, već uveliko ćaskali, pa i o davnim uspomenama, i kad mi je već kao neku pradavnu zanimljivost rekla: znam li da je bila zaljubljena u mene? Jeste, pogledala me tog trenutka pravo u oči, u pogledu, jeste, iskra, iskrica prave ljudske topline, međutim, bilo je tako, u poverenju, među nama — prosto to, što bi i nešto više?! Ali — u meni se pokrenulo pitanje. Iz dana u dan sve upornije. Da li je srećna? Najzad, imam li i ja pravo ne samo na trenutak mašte i u mašti na trenutak sreće, nego i na nešto više? Imam li, ma i s udatom ženom?! Ali — kud ja odlutah! Čovek bez ljubavi, čovek bez radosti i bez puta! Desilo se, međutim, da sam je na radnom mestu, ona je lekar, ponovo sreo, ne više baš slučajno, upravo sam i pošao s nadom da ću je u tom domu zdravlja, koji onda onako uzgred beše pomenula, da ću je pronaći, ali po tim spratovima i onolikim ordinacijama beše to puka sreća — sretnemo se u hodniku. Pozove me, dakle, u ordinaciju, pa zašto da ne, da još jednom popričamo, trenutno i nema pacijenata. Ni desetak minuta razgovora, bilo mi je odjednom na čudan način neugodno, navalile uspomene, ja razapet pomešanim osećanjima, protivurečnim mislima — ali joj oči opet, tu negde, onako isto zaiskriše, dobrotom i nežnošću, sjajićem sad najdublje ljudske topline. Ili ja to već i ne razlikujem šta ima kakav značaj, bio sam isuviše uzbuđen. A ona — ona me čak i ispratila, ionako je skoro kraj radnog vremena. Oprostio sam se brzo i smeteno, bez posebnih reči, bez naročito uzdignute ruke, ostala je samo jedan trenutak da gleda za mnom. Jedan dugi trenutak čak!

I sada...

Ali pre svega: da li je to čak? Da li je to dovoljno ohrabrenje, šta tačno, šta sve to, je li uopšte ohrabrenje? Uostalom, za šta?...

I sada — u meni je buknula želja. Svejedno da li kakvim povodom. Pokloniću joj jednu svoju knjigu, pa šta! Rekla mi je kad kojih dana radi, i čak napisala i dala mi, kada radi pre podne, kada pak posle podne — pa zašto da ne! Svejedno što mi je to na receptu napisala, a ja nisam bolestan niti kod nje idem kao kod lekara. Ali ne samo svoju najdražu knjigu, takoreći još u rukopisu, kao na grudima još negovano odojče, nego — iz srca mi je došlo! Uz knjigu i jedan — cvet. Jedan karanfil, jedini, ali najlepši! Pravo iz srca, crveni. Još nikad nikome nisam uz knjigu poklonio cvet. Kao što bi žedan u pustinji, na odjednom topao ljudski pogled i uz osmeh najzad ponuđenu čašu, uzvratio na vodu kao na rajsko piće, dok mu se znoj patnje i samoće još lepi po čelu a isprekidani dah u suvom grlu ne smiruje, kao što bi on ma i iz peska stvorio i ponudio zauzvrat tim najdražim očima cvet, tako i ja — odjednom opet pun životne želje... O, bože, maštarije! O, bože, smem li?

Peo sam se toga popodneva stepeništem doma zdravlja, njenog doma zdravlja i — strepeo. Kao da sam sve svoje čak i potajne i meni samom nejasne želje stavio na dlan, samo srce svoje, razgolićeno, ljudima u prolazu nadohvat, njihovom pogledu, oceni, podsmehu — ravnodušnom poigravanju u stvari. Peo sam se stepeništem i stiskao u šaci knjigu i prstima uz knjigu karanfil. Cvet na grudima, knjiga preko njega — da što manje padne u oči. A onda opet da baš tako u oči ne padne, ruka što slobodnije opuštena, karanfil s unutrašnje strane. O, bože, pa lekarima se čine pokloni, zar ne? Kakve želje, kakve trice, kad ih ni ja sam nemam, dobro, ne bar neku određenu želju, to je sigurno. Pa svejedno što mi je dah isprekidan a puls nemiran, to je zbog stepenica. Svejedno što je i više nego zbog stepenica, što u stvari strepim! Ali ma kako, to je samo jedna knjiga i jedan cvet, i ništa više. Ta lekarima se ionako čine pokloni!

Međutim, ne ja, dosad ne tako! Ne njoj, pa tako!

Kako li će ona sve ovo shvatiti?

Ona! Ona!

Hoće li joj se ta iskra u očima pretvoriti u pitanje, te, oprosti, oprosti, u neugodnost i oprez? Ili će, naprotiv, planuti sada, sad, trenutkom zajedničke radosti?

Skrenuo sam hodnikom, pa onda desno do vrata njene ordinacije. Oniski stolić, uz njega obe stolice-polufotelje prazne. U čekaonici, na sreću, nije bilo nikoga, mogao sam slobodno da predahnem. Korak, dva, lagano duž stolića tamo i natrag. Koncentrišem se, krajičkom svesti primećujem: na prozoru žaluzine uzdignute, na širokim oknima pukla vedrina neba i otvorenost, krasno! Priđem, dakle, vratima, primaknem uvo. Ništa se ne čuje, tj. odnekud za trenutak možda ipak neki žamor. Ili zapravo — tišina. Sam sam, na prozoru nebo, u ruci na grudima knjiga i karanfil. Još par koraka gore, dole, što laganije, po šari do šare na podu, pa onda udahnem duboko i kucnem na vrata. Ništa, pa da. Kucnem jače.

— Da? — čujem iznutra, njen glas!

Ja odškrinem vrata i bacim pogled.

Najpre vidim leđa, tačno u tom pravcu, leđa u sivom rekla-džemperu. Nad njima prosedi ženski potiljak. Žena se i ne okrenu, ili ja i ne stigoh da je vidim, jer mi oči i sva napeta pažnja istog trena pobegoše, kliznuše dalje.

Nad plohom pisaćeg stola po širini — na plohi papiri, šaka s olovkom — vidim nju, sedi. O vratu stetoskop, stetoskop niz beli mantil. Na licu naočari, preko naočara njen upitni pogled.

— Pardon! — kažem. — Doneo sam ti jednu knjigu — i pokušavam da se osmehnem, pokušavam da karanfil nekako prikrijem.

— O, ti si!

Da li se to osmehnu, sevnu mi kroz svest.

— Sačekaj, molim te, u hodniku! Brzo ćemo...

Ne, opet mi sevnu kroz svest, ženi se osmehuje, pa da, svome pacijentu.

— Ništa — kažem. — Ni važno ni hitno! Drugi put ću...

Ali istog trenutka kada krenuh da vrata opet zatvorim, jedva i izustivši: — Doviđenja! — pogledom koji kao da beži, ipak, čudno, primetih neku senku trzaja preko njenog lica. Kao da se iznutra nešto pokrenu, jer vrata sam sada skoro zatvorio.

— Čekaj! — doviknu za mnom.

Čujem joj korake, užurbane. Stojim pometen, kao ulovljen. Kud ću sad s karanfilom, kuda s knjigom! Korak jedan odstupio sam od vrata, koja ostaše odškrinuta. Ona ih otvori, iskorači i — pogledi nam se sretoše. Međutim, zanimljivo! Ne pamtim šta je bilo u njenom pogledu, od uzbuđenja se i ne sećam šta je bilo s mojim pogledom. Možda tog trenutka kad bejasmo lice u lice i nije bilo, jer, u stvari, ona istog časa — ruka skoro za leđima — nastoji da za sobom zatvori vrata. Glava, dakle, oborena.

— Koju knjigu? — pita.

— Svoju — kažem. I sad pred njom držim knjigu obema rukama. I dok joj čelom skoro dodirujem kosu, prstima uz knjigu nespretno premećem onaj karanfil, koji je dodirnu baš cvetom, sad po rukavu, sad po grudima. Ona bi da knjigu prihvati, obema rukama takođe, nespretno takođe, dodirnu me prstima po nadlanici.

— I karanfil je za tebe! — kažem joj. Bože, kao šapatom, kao na uvo!

Ona bi i njega da prihvati: — Lep je, hvala! — A, gospode, dodirnu me sad i po drugoj ruci! I za trenutak su nam tu kao pomešani i kao u pometnji i knjiga i ruke i cvet. Bože, zar i ona drhti, sevnu mi kroz svest, dok iz sveg tog neodređenog utiska odjednom jasno ne spoznah kako me čvrsto steže za nadlanicu. — Hvala! — kaže, i drugom rukom već na grudima pritiska i knjigu i karanfil. — Dođi u subotu, dežurna sam, do dva, ali od podneva nema pacijenata!

Ja i ne znam šta da kažem. Još jednom nespretno, dodirnuh je sad prstima po šaci, i jednom i drugom, obema rukama. — I tebi hvala! — kažem i, zar, sad ja nju stežem po nadlanici.

Ona se osmehnu, baš osmehnu, baš meni, ta bili smo sami, samo mi, naše ruke, knjiga i taj cvet. — Dođi! — reče i ja opet osetih njen stisak i opet mi kroz svest prolete, bože, zar i ona drhti? Ali, onako rukom za leđima, posezala je već da vrata otvori.

— Doći ću! — rekoh.

I svak požuri na svoju stranu.

* *

*

Kažem, ako ikad, tad sam bio prihvaćen. Kako li je samo osetila šta se u meni dešava, kako je upravo munjevito uzvratila: — Čekaj! — i već je k meni koračala. Čak i danas se sećam kako sam išao kući još uvek uzbuđen, preuzbuđen, ali odjednom srećan. I sve srećniji što sam se više smirivao, sve ispunjeniji! Tek tada sam se osetio prihvaćenim. Tek kad sam već uveliko koračao ostavljajući za sobom sve dalje i dalje taj dom zdravlja, tek tada sam zapravo video onaj njen pogled uz onaj osmeh i ono „Dođi!“. Bio je to sjaj radosti u očima, bila je to želja, ne želja zapodevanja i igre osvajanja, nego želja-prihvatanje. U to nema nikakve sumnje, to je bio takav trenutak. Druga je to stvar što, trenutak do trenutka — tako život traje. I ne samo knjiga, karanfil i pomešane ruke, nego čitavo more okolnosti, realnost, što bi rekli realni ljudi, muž, deca, obziri, materijalne uslovljenosti, rad. U tom kontekstu, u toj širini i zapravo pučini činjenica i različitih htenja, svaki trenutak svoj pravi značaj dobije tek uz potonje, i ostale trenutke. Pokaže se da on jeste bio takav, ali i nije. Bio je iskren, potpun, da, ali samo trenutak, samo simbol, ipak! Za šta? Za kakvu to zbilju, zbilju do kraja ili samo moguću? To tek vreme pokaže. To tek drž'-ne daj pokaže ne samo zajednička radost, nego i zajedničko trpljenje i odricanje. Zajednički rizik. Prosto život.

Inače bi suviše prosto bilo.

Bilo bi suviše prosto tek tako reći: za veliku ljubav potrebna je i velika hrabrost!

DA ZAMENIMO PIĆA!

Čovek obično misli da je žena žena, moja, tvoja, njegova, svejedno čija, ali kad je moja, moja je — i tačka. Mnogo šta od prava muža nad ženom tu se sad podrazumeva, dobro, i žene nad mužem, inače — bol i uvreda, gnev, bes, ko zna kakva mahnitost i nasrtaj. Udvaranje i osvajanje pre braka, zavođenje i hoću-neću, a u braku manja ili veća uzajamna pažnja, kako gde, ali prosto život — zajednička postelja i rad. To je onda Hoću pred ljudima i svim Nebom, ljudi s tim računaju, čovek je tada ženi nebo i ona njemu. Otkud inače, eh, mira i sigurnosti?! Jedan čovek i jedna žena.

Kad me je Rale zatekao sa svojom ženom, bilo je odjednom šta sad, šta i kako inače kraj, bio sam uzbuđen, preuzbuđen, bez i malo moći da bilo šta određenog zapazim na licu mu ili u gestu, tu čoveku ako je išta još u svesti, to onda samo ono najopštije o pravu čoveka nad venčanom ženom — dok smrt ne rastavi. Misao o smrti iskrsne sama od sebe, osećanje krivice takođe. Sve drugo je instinkt, ne baš samoodbrane, jer ja sam se pravu muža nad ženom odmah pokorio, na Raletovo pitanje:

— Šta ćeš ti ovde?! — tj. kod njegove žene na dežurstvu, pa još u lekarskoj sobi sa njom zaključan, ja sam istog časa zavapio:

— Ja volim Dušanku! — i potom se povio, savio, upravo čučnuo, hteo u zemlju da propadnem. Od stida, od užasa, ljubav je tu ipak, ipak nedovoljna.

Šta on misli o svome pravu niti sam znao niti bio u stanju da odmeravam, kako će ga primeniti, to sam potpuno njemu prepustio — i to je bila moja jedina odbrana. Ja sam spas potražio u istini, brže-bolje u onoj s one strane tog trenutka, s one strane svakog trenutka, tà ljubav valjda, ona što zauvek od sebe otkida i eto, eto, daje, ne može biti toliko zlo, nikad pred Bogom milost-milostivim, možda ni pred ljudima ipak samo prolaznim! Volim Dušanku, pa što god! Iako je sad jedva i primećujem! Korača u panici gore-dole po sobi, krši ruke i jednako ponavlja:

— Čekaj, Rale, da razgovaramo! Čekaj!

Od razgovora, međutim, tu, tada, tako utroje nije moglo biti ni govora. Ja zanemeo svaki čas posežem za čašom i slavinom nad lavaboom, svaki čas da ispijem koji gutljaj vode, ne bih li nekako povratio dah. On, onako za pola glave viši od mene i za glavu od Dušanke, ne znam šta je radio. Tek, čujem ga s vremena na vreme kako uzvikuje:

— Ljudski egoizam nema kraja, nema kraja!

— Čekaj, Rale, čekaj!

Dok mi kratko ne reče: — Idemo!

Ja iz istih stopa uzimam mantil, krećem za njim kao po naređenju, njegovo pravo.

— Kud' ćete Rale, šta ćete?! — čujem Dušanku niz hodnik.

On se ne osvrće, ja šta vredi i što se osvrćem, nemam snage ni ramenima da slegnem. Šta li će to sad sa mnom biti?! Kojim će pravcem sve ovo krenuti? Ali zar već i to nije olakšanje, uh, što više nisam u sobi na spratu s Dušankom zaključan dok ko to kuca, ko, muž, kuda sad, kuda, baš on! Sad sam samo sa njim.

Sedimo u jednom povučenom kafeu jednog hotela daleko van centra, sedimo jedan naspram drugog, ćutke, a sve samo privremeno. Sva napeta pažnja je tu, sav suženi vidik na tom ovalnom stoliću između nas. U čaši pred njim je tamno mrka, bistra tečnost. Sitni mehurići uzdižu se, penušaju i magle staklenu ivicu. Preda mnom je voćni sok, žut i skoro kašast. To su naše narudžbine, kelnera sam jedva i čuo dok je šta nudio, tako se zadesilo. Jedno jedino pitanje neprestance lebdi između nas, kako dalje? Ja, zapravo, čak ni o tome ne vodim računa, nego samo: šta će on dalje? Te da mi je da dah što mirnijim zadržim dok iščekujem — dok još jedino osećam njegovo prisustvo naspram sebe, to je Dušankin muž, a vidim još samo tu čašu pred njim, ona je njegova! I odjednom — poput blagosti na usnama sâm melem na duši, ta iluzija predaha i osveženja, čaša! Kako, kako će razgovor krenuti, da li će samo na razgovoru ostati? Ma i jedan jedini gutljaj, eh da sam nekako znao, da je to moja narudžbina, ta čaša što je kod njega! Bar ta je želja dopuštena, kao da time svoju napetost primirih, to je vala moglo biti, eh! To, a on kako hoće, tog trenutka ja i nisam znao šta gleda, da li možda moje piće, tà i preda mnom je čaša, i ja imam nešto. Šta, šta on to smera?

Osetih kako i on treperi.

Šta će izustiti, ono prvo, ono najpre, što na ceo tok razgovora ili ko zna čega sve može da uputi?

I tada on kao da razumede moj pogled na svojoj čaši, i tada ja shvatih da on isto tako moju čašu na oku i umu ima.

— Da zamenimo pića? — reče odjednom.

Neverovatno!

— Da zamenimo — rekoh.

I u tom neverovatnom trenutku ispunjenja kao iznebuha, reklo bi se, jedne dečije želje malne, u svakom slučaju nečeg što u ovakvoj prilici zbog svoje malenkosti ne bi trebalo da je vredno ičije pažnje, a uz čudno olakšanje koje u magnovenju u vezi s tim osetih — probi u meni slutnja, za časak, za časak samo, koliko je ovo jedan neobičan čovek, taj Rale. Njemu kao da i nije do te čaše i ovog trenutka, i njemu samom, na sreću, kao da je, dakle, jedino do istine, sevnu mi u svesti a da nisam znao šta to tačno znači. Zašto, uostalom, na sreću? Od uzbuđenja i napetosti ja, međutim, nisam znao ni ono što se već tu moglo razaznati: sav budući način bio je time, bio je tako naznačen, i razgovor, i sam cilj razgovora.

Rale je voleo svoju ženu i dobro je poznavao, očito je i o meni mnogo šta znao, naravno od nje same. Da mi je kao devojčica, na primer, u znak pozdrava još izdaleka mahala, da sam ja odmahivao i onako stariji pravio se pred njom važan, da mi je potom nevešto i prvi poljubac dopustila, te da smo najzad i par prijateljskih pisama izmenili. Znao je čak i to da smo se nedavno slučajno opet sreli — posle dvadeset i koliko godina — te da sam je pozvao da izađe sa mnom negde na kafu, možda i još koji razgovor. Ostalo je slutio — i bio strpljiv. Da li to Dušanka i prečesto pomišlja na uspomene, sve više odsutna, upravo zabrinuta, da, to je, dakle, zbog novoga posla, sad u toj bolnici. Pred njim, međutim, zakopčana, sleže ramenima i povlači se, možda je jednom baš i zaljubljena bila u tog Mišu? Trideset devet joj je, za ženu i inače čudne godine, nije valjda da su buknule sad strasti iz tih šiparičkih dana? Znao je Rale, međutim, i to da ja nisam imao ni pravog načina ni ikakvog izgovora da Dušanku viđam, kamoli nekog opravdanja da joj ljubav pokazujem. Pravi način on je imao, i način i sve pravo, bio je u pravnom odnosu supružnika. Pravi odnos je, međutim, i prijateljstvo. Na primer, porodično prijateljstvo. Samo bi ono moglo biti opravdanje, dakle samo uz njega, uz muža! Zašto ga nikada nije pozvala da utroje izađu, učetvoro? Ali — sad je znao zašto, zna sad, zna! Rale steže snažno jednom šakom sebe po kolenu, a drugom prevuče preko čela i očiju. Sad je hteo natrag ljubav svoje žene. Natrag, da se zamenimo!

Ja pak — čeznuo sam za olakšanjem. Voleo sam Dušanku pod nemogućim uslovima, volela me iskonskom snagom zrele žene raspete, međutim, u sebi samoj. „Ako ne veruješ“, govorila mi je, „pozvoni mi, pozovi pod bilo kojim izgovorom u koje god doba dana i noći, i ja ću iz istih stopa doći“. I sam raspet nedoumicama, pozvonio sam joj jednom, bilo je to u četiri popodne kad su svi na okupu, i deca i muž, znao sam to, nisam smeo noću, nisam smeo toliko da rizikujem, šta ako ne dođe! Ni dvadesetak minuta potom ja sam to drago lice imao pred sobom, ja sam te dar-oči gledao i od uzbuđenja nisam mogao da progovorim. Ona mi je prislonila prst na usne, pomilovala me. „Jesi se uverio?“, rekla je i okrenula se da ode, hitan slučaj bio je gotov. I sada — bio sam zatečen, odjednom bez i malo prava na odbranu, a iz svakog delića sputanog tela, sputanog daha a nemirnog, prenemirnog damara, kao s poslednjim instinktom same duše u pometnji ipak je izbijalo: neću više da budem slučaj, neću! Da se zamenimo, ali kako?

I zamislite, on je sad pred sobom imao čašu voćnog soka, ja njegovu čašu, ni on ni ja nismo za pićem posezali, i on napet upitao je, međutim, baš to:

— Kakvo rešenje predlažeš?

Neverovatno!

U ime svoje ljubavi, u ime dostojanstva svoje žene, on je prihvatio izazov, sve kao ispočetka, i u meni je video potpuno ravnopravnog suparnika. Stegao je srce i rušio razložnošću, otkidao od sebe i tukao razumevanjem i strpljenjem. Već tu, sa pićem, njegov način bio je određen.

Sedeo sam nasuprot njemu i drhtao, da li sad odjednom ošinut i tračkom nade, ili konačno dotučen?

Sedeo je i on, ali njemu nada kao da nikada nije ni bila potrebna, on je imao pravo! Zašto, međutim, da li to i on uzdrhta, sevnu mi u svesti.

— Ne znam, — rekoh — Dušanka neće da se razvede — rekoh što pre.

I tu sad razgovor krenu, probi odjednom kao dečiji plač, sve u jednom dahu.

— A ti?

— Ja bih se razveo. Živim kao bez žene.

— A s Dušankom? Dokle ste išli?

— O tome ne mogu u njenom odsustvu, ne mogu kad neće da se razvede.

— Zašto neće, kad se volite?

— Zbog dece!

— To ti je rekla?

— Da, boji se odbaciće je.

— Ali dalje ovako ne ide!

— Probali smo već da prekinemo...

— Pa?

— Pa uvek ispadne da još o nečem treba da se dogovorimo, da se vidimo!

— Razumem, — reče — ali sad je kraj! Tražim od tebe reč da je više nećeš viđati!

Gledali smo se tu jedan dugi trenutak ravno u oči.

— Ako ona tako hoće, imaš moju reč!

Klimnuo je glavom: ako ona hoće, to je sad njegova stvar!

I tada ni on ni ja nismo znali da zamenivši pića, ništa nismo zamenili. Ostala su u stvari neispijena.

STRAH
Ne sećam se kad sam Dušanku prvi put video. I ona je poticala iz Svilajnca, tj. dolazila je preko leta kod svoga ujaka: Sićim, domaćin čovek, imao je lepu kuću u onom sokačetu nedaleko od „Bakalnice“, nekad se na toj raskrsnici zbilja mogao kupiti bakaluk. Naša kuća bila je pak nešto dalje, tj. na periferiji, u tzv. Burjan mali, ali zato bliže njivama i Moravi. Dušanka je za plažu baš tuda morala da prođe, ili ako ne baš pored naše kuće, ono bar bliskim putevima i seoskim stazama, često već i kroz kukuruzišta. Sigurno smo se i tom prilikom viđali, Morava je leti jako topla i s mnogim peščanim sprudom, a podno korenjem i rastinjem obrasle obale u senci lako je iskopati izvor u pesku. Hladna voda i po najvećoj žezi, i bistra, bistra, ni Morava tada nije bila ovoliko mutna. Ali — kažem — ne sećam se, ja sam od Dušanke stariji devet godina, a to je za to doba velika razlika, bila je još dete, jednostavno mi je izmakla pažnji — iako može biti da smo se pozdravljali, može biti da je to tačno da sam je zadirkivao kako joj butinice nisu oble, te stoga ima krive noge, ali neka ne brine, ispuniće se čim počne da se devojči.

Međutim, prvog mahanja se sećam, kako to drukčije da nazovem? Biće da je bio prvomajski uranak, ali ne baš uranak, nego smo prosto umesto prepodnevne nastave odvedeni negde u Zvezdani gaj valjda, svi studenti tehničkih fakulteta. Bila mi je dvadeset prva godina. Tek usput sam video da su i svi đaci, a ne samo srednjoškolci, isto tako povedeni, međutim, samo iz škola na Zvezdari. Znači da verovatno i nije bio baš Prvi maj. Na opštini Zvezdara ima jedna ulica koja nosi ime N.H. Luneta Milovanovića. Valjda je spomenik otkrivan, ili bar spomen-ploča, tako nešto. Dabome, bio je i govor. Svi uokolo takoreći postrojeni na jednom proplanku, a tek iza grmovi, šiblje i zelenilo. Verovatno je bilo i nekih recitacija. Sem masovnosti, ne baš dobro organizovano, česte pauze: šta li sad treba, šta li se čeka? Razgovarao sam s drugovima, to su trenuci opuštanja od napete pažnje u amfiteatru i nad knjigom, bilo je devojaka svud uokolo, valjda s pravnog. Herojima svaka čast, ali zar devojke nisu lepe, tako nekako sam kazao. Pogledao sam plavo nebo iznad i tu glasnu živost uokolo, hoće liÿse otkud pojaviti baš određeno ushićenje i baš za mene ljubav? Došlo mi je da od radosti i čežnje mahnem i tom nebu i svem svetu. Gde je ta devojka? Tako nekako sam i rekao.

— Pogledajte sad čaroliju! — dodao sam i ozarena lica, gledajući nekud u daljinu, ma i u najdalju budućnost, mahnuo put neba. — Zdravo! — viknuo sam.

Dobra šala, osmehnuli su se i drugovi.

Kad, čak negde od prekoputa, iz mnoštva šarenila i mladosti, jedna ruka se podigla i vratila mi mahanje.

Drugovi se zgledaše. Ne manje bio sam začuđen i ja. Pogledao sam pažljivije: Dušanka. Klinka, uzdahnuo sam. Ipak sam joj u sledećoj pauzi prišao i pozdravio je. Da li baš klinka? Grudi joj već napupele, tek toliko da šale o njenim butinama nisam više smatrao umesnim. Razgovarali smo bezmalo tako: trla baba lan da joj prođe dan. Na kraju smo i pošli zajedno, opet tek da babi prođe dan, međutim, sve do Vukovog spomenika, pešice, ona je stanovala u Cvijićevoj, ja tada u Kursulinoj. A toga leta na Moravi ona je meni mahnula, ja odmahnuo. Najčešće se i nismo zadržavali, samo mahali. A kad bismo tu i tamo i zastali izmenjujući po koju reč, koristio sam priliku da se napravim važan, šta drugo. Umeo sam lepo da pričam o knjigama, i to ne samo tehničkim.

Dušanke sam se ponovo setio tek kao diplomac. Tačnije, njene sestre Mirjane. Bila je godinu dana starija i inače razvijenija od Dušanke, sa upravo šesnaest godina nesumnjivo već stasala devojka. A Dušanka ne samo da je bila vitka, dobro, s popunjenim butinama i već devojačkim grudima, nego je u toj vitkosti tek trebalo slutiti gipkost i put jedne žene. Dođe, dakle, toga leta Pavle k meni u posetu, prvi put, najbolji drug sa studija. Gde ćemo te nedelje s večeri, u Svilajncu se nema mnogo gde — u baštu Doma armije na igranku. Međutim, treba sesti za sto, četiri stolice uokolo — s kime? Navratimo usput kod Dušanke i Mire, onako preko plota, prvi suton, još su radile u bašti. Začas su se spremile. Dabome, očekivalo se da ja plešem s Dušankom a Pavle s Mirom. Pa dobro. Tako i kući pođemo. Pavle i Mira sve više zaostaju, a ono sokače ponajmanje je osvetljeno. Jeste zvezdano nebo, ali i pod senkom ovog ili onog duda po koja klupica na ulici. Noć ipak pomalo sveža. Dušanki ramena gola, poče čak i da drhti. Ja je obgrlim i ovlaš protrljam, ne sećam se šta mi je pričala. Takav se slučaj desio, baš tada se moj otac vraćao iz grada, baš pored nas.

— Dobro veče — kazao čovek i prošao.

Da li je to na Dušanku ostavilo kakav utisak, ne znam. Docnije me je pitala, kako to da sa njenog ramena nisam sklonio ruku. A tada se privila uz mene, ja je pomilovah po kosi, ona se za trenutak skupi, pa onda odjednom diže lice sasvim ka meni. I tako je poljubim. Obuhvatih je obema rukama kao da ću je podići sve dok joj čvrsto ne osetih usne. Odjednom mi bi draga. Međutim, je li to prijanjanje ipak čudno? Otvorih oči i susretoh se s neobičnim pogledom širom otvorenih očiju. Kao da se samo zvezdano nebo u njih spustilo i ukočilo, ne znaš da li iskri skrivena toplina ili veje hladnoća svemira.

— Dušice, šta ti je ?

— Ništa — reče ona, okrenu se i šmugnu kroz kapiju. — Vidimo se sutra! — dobaci preko ramena.

Međutim, sutra se nismo videli. Da li smo se za plažu i od plaže mimoišli ili je padala kiša, ne znam. Ali smo se u Beogradu povremeno viđali. Prosto mi napiše dopisnicu, na primer, da li imam tu i takvu knjigu, iz lektire, polagaće privatno odmah i drugi razred. Kad je položila, pozvala me telefonom i dabome da sam joj čestitao, kao velikoj, s rukovanjem, pa kako inače? Toga leta ja nisam išao u Svilajnac, a ona je obećala da će da mi piše. Ja otpišem, red je, šta radi, šta čita? Ona mi napiše da je toga jutra išla na pijacu, kupila jaja, pa je onda seckala luk, štipa za oči, a čita „Jadnike“. I ne zna šta bi mi više pisala. I tako prekinemo s dopisivanjem. Ali te jeseni ona mi čestita rođendan, a ja je opet, šta ću, za njen rođendan, sve u oktobru, pozovem u pozorište. Baš me predstava zanimala. Međutim, u pauzi, u foajeu, međ' ostalim posetiocima, vidim ja, Dušanka je jedina gazela, prava pravcata devojka. Vraćao sam se od bifea sa sendvičima u ruci, pa zastao, te je gledam. Imala je bordo haljinu uz telo, do ispod kolena, slobodan vrat, slobodan korak. Kad je videla da dolazim, osmehnula se. Ostatak večeri bio sam pomalo zbunjen. Kao da ništa nije bilo obično. Tada sam prvi put taksi naručio, bio sam već inžinjer, mogao sam to sebi da dopustim — da mladu gospođicu na takav način do kuće ispratim. Na rastanku se nismo poljubili, samo smo se zgledali.

Idućeg leta smo se po drugi put poljubili. Sada istinski. Počeli smo češće da se viđamo, kadikad baš sastanke da ugovaramo. Ne jednom sam s večeri, iako umoran s posla, čak od podnožja Topčiderske zvezde odlazio do nekog od parkića u Cvijićevoj i sačekivao je, pritiskivao je na grudi i milovao stas gazele od potiljka pa niz leđa. I tako je, jednom, pozovem posebno u posetu. Ona me je već posećivala i mnogo koju knjigu kod mene u rukama imala, i inače je volela da predmete radoznalo opipava i raspituje se: kakva je ovo (dvobojna) olovka, kakav je ono (šareni) lenjir. (Šiber je bio u pitanju). Ali ovoga puta kao da je i ona osećala da je drukčije. Došla je opet u onoj bordo haljini, uz telo. Jedino je dugme na grudima bilo kanda malo izmešteno i šav pod njim prošiven na boljem mestu. Još na vratima sam je poljubio, između očiju, i uzeo je za ruku. Tako sam je uveo u sobu, kao pomalo svečano. Blistala je od ushićenja. Seli smo na kauč i neko vreme se sa osmehom gledali, samo gledali. A onda sam stao strastveno da je ljubim. Ona je najpre uzvraćala, čak čitavim telom. Ali kad je osetila moju nabreklu nagost na svome razgolićenom kolenu, odjednom se trgla. Ne toliko da je htela da se iz zagrljaja izvuče, koliko je brže-bolje haljinu popravila, a ruke, s raširenim šakama i poklopljenim dlanovima, čvrsto prekrstila preko mesta gde je moja nagost bila naumila. Na svaki moj dodir, sada čak i po kosi, po čelu, samo se sve više skupljala i sve čvršće ruke stiskala. Glava oborena, oči što niže, odjednom bleda, čak i usne bez kapi krvi, i one stisnute i ukočene. Bože, prolete sada i meni sa užasom kroz glavu, kao da joj je sam život u pitanju, kao da neko u sam život želi da joj uđe i razori ga.

Ne, nije ona, prvi sam ja s kauča ustao. Nervozno prošetao po sobi. Ispuni me odjednom žalost, krivica. Pogledavam je iskosa, ona i dalje tako. Bože, kao u samrtnom strahu! Tek kad sam joj mantil pružio — već je bilo promenljivo vreme — ona se pokrenula i krišom me za kratko u oči pogledala.

— Izvini — kazao sam i pomogao joj da mantil obuče.

Dok sam je do autobusa ispraćao, malo smo govorili, ali već više nije bila bleda. Odahnuo sam s olakšanjem.

— Zdravo — kazao sam prosto na rastanku iako smo se ovaj put čak i rukovali.

Tih dana sam zaključio: ipak je klinka.

I tako prekinemo, niti sam je ja više pozivao, niti je ona meni više zvonila.

* *

*

Tek dvadeset i više godina potom, prilikom našeg slučaj nog i kratkotrajnog susreta na beogradskom aerodromu, prvog posle bukvalno dvadeset godina, Dušanka mi je tako i rekla, dakle usput i prosto u jednoj reči — da je bila zaljubljena u mene. Kakvo iznenađenje! Ja sam pak bio ubeđen da je moje društvo primala tek kao izvesni nadometak, kao prvu devojačku minđušu takoreći, tj. najpre jer joj je imponovao jedan stariji, upravo student, pa onda i inžinjer, ako ne uvek baš iz radoznalosti. Pa je li onaj njen prvi poljubac širom otvorenih očiju uopšte bio poljubac ili tek usputna proba iz znatiželje, pa ono dopisivanje, seckala luk i nema više šta da mi kaže! Ili je baš time sve rečeno? Time što nekome pokloniš svaki trenutak u mislima, čak do seckanja luka? Pa je baš to prava ispunjenost životom i najdraži podsticaj radu i ne jednom podvigu, onom, na primer, što od dve godine čini jednu, ma se i samo o razrednim ispitima radilo. Kako je ponekad teško razumeti čak i zrelu ženu kad je zaljubljena, kamoli mladu devojku! Kako se ponekad čak i zrela žena sa strahom otvara i daje, baš zato što je (kada je?) na pragu da u ljubavnoj čaroliji (iluziji?) sav život na kocku stavi i ponudi sve što ima. I ja sam tek posle tih dvadeset i kusur godina shvatio da Dušanka onoga puta mene u stvari nije odbijala, naprotiv, da je u tremi i strahu bila na korak od ponora da mi se sva preda, da sa mnom podeli i svoju i moju želju, da me pusti u sebe i sve što je ona, bez dna i ostatka, jednog muškarca po prvi put. Shvatio sam da se toga puta odigralo nešto, doduše ne do kraja, što se godinama pripremalo.

A sada, posle toliko godina, da li je sve to potpuno mrtvo? Ali i odgovor na ovakva pitanja nije nezavisan od samog pitanja, tj. od toga da li se uopšte i kako to pitanje postavi.

НАЂЕНА ИГРАЧКА ЈЕ ПРОБУДИЛА УСПОМЕНЕ


Кажу искусни и стари да је младост живот. Кажу да је љубав срећа. Кажу да
смех лечи ране, кажу да туга јача психу, кажу да су успомене велике
драгоцености живота...кажу да сунце боји море, да пчеле праве мед, да
децу доносе роде...лажу!!!
Младост, љубав,смех,туга све то дође и
прође. Само што младост више не куца на бивша врата, а љубав,смех и
туга веома радо обилазе своје бивше станаре. Када станеш и размислиш,
питаш се шта ће ми родитељи када децу доносе роде! И тада схватиш да је
и то једна велика лаж.
Успомене?! Успомене су сасвим нешто друго. То је нешто најдубље у нама
које је својевремено оставило веома велики траг у нашој души. Да би тај
траг поново оживео довољно је да нас на то нешто подсети. Била то нека
песма, прича и реченица па чак и играчка коју нађемо забачену у углу
старог ормара. Онда те та иста играчка врати у време твог детињства.
Подсти ме на неке ствари из твог живота које су теби значиле... У
већини случајева оне су лепе али има и изузетака, и у тој лепоти
постоји трачак туге.
Гледајући у ту шарену лутку, којој је временом отпала нога, сетих се
времена које сам највише волеле. И та неравномерно исечена и ушивена
сукњица настала од обичне кухињске крпе, ствара слике из прошлости у
мојој глави. Сетим се дуге црне косе везане у реп, плавих, умиљатих
очију које су увек биле насмејане, које су тада биле са мном а сада су
отпловиле у далеку земљу, земљу кенгура и коала.
Док мазим замршену луткину косу сетим се пролећа, лета, јесени и зиме и
све из почетка, из године у годину,сећам се лепих и ружних ствари које
смо проживеле заједно. И плач,и свађа и туча због једне обичне љуљашке
у парку показивале су огромну љубав и пријатељство међу нама.
Враћајући лутку тамо где сам ја нашла седам на кревет и рукама
прекривам влажно, слано лице. Не могу да верујем да је наше, дечије
пријатељство могло нешто да раскине. И опет станем и размислим... “ “Ма
доћи ће она. Не може тамо издржати иако има све. Има оно што ја могу да
видим само у сновима, али то није једино што нам треба у животу!”. Па
онда помислим “ Она је мене заборавила” и опет сузе и опет туга.Онда
схватим да нас дели велика даљина и сасвим друга временска зона као да
живимо на две различите планете. Није ме заборавила као ни ја њу, само
што нема могућности да се јави. Можда и она има тамо неку лутку која је
подсети с времене на време, на дане проведене са мном... Можда и њој
потекне суза из блиставог плавог ока када погледа замршену луткину
косу.. Можда!!!
Можда ће да ме заборави онда када младост не буде излазила на врата на
која једном у животу улази, када туга напусти наше животе а преовлада
љубав и смех, можда када децу почну доносити роде, а можда ни тад.
Можда кад успомене оду далеко иза наше душе али то се неће десити јер
оне су велике драгоцености живота!!
Драгица Пајић

Prica o dve zene


Pre
dve hiljade godina jedan obziran i posten stolar otkrio je da je mlada
zena sa kojom je bio zarucen trudna. Nisu se njih dvoje suocili sa
uobicajenom dilemom preterano zudnih mladih ljubavnika, koji bi u
takvoj situaciji morali da pribegnu prevari da verecicim svinjske krvi
simuliraju znake probusenog himena na besprekorno cistom lanenom
carsavu svoje bracne postelje.Ta trudnoca najavljivala je veliku
nevolju, bar za Mariju, buducu majku. Kako da tako nesto objasni
Josifu, svom zarucniku, pa cak i samoj sebi? Uzasna istina glasila je
da ona i Josif nikad nisu vodili ljubav.

Mnogi muskarci,
verovatno vecina, reagovali bi srdito na takvu vrstu ponizenja. Zaruke
su bile podjednako obavezujuce kao i brak, tako da i pored Marijine
neprilike Josif nije mogao tek tako da je napusti. Mogli su da se
razdvoje samo razvodom.

Mora da su Marija i Josif proveli mnogo
vremena razgovarajuci. Mora da ga je marija molila, preklinjuci ga da
joj veruje da ne zna kako se to dogodilo, da ga nikada nije prevarila
sa drugim muskarcem. Josif mora da je tvrdio da niko ne moze sam da
napravi bebu i da je tako nesto besmislica. Ipak, njen jad i suze mora
da su ga dirnuli. Josif je odlucio da postupi uzviseno, te "namisli je
tajno otpustiti", umesto da je izlozi patnji koja bi usledila posle
odricanja od nje pred svedokom.

I dalje moren znacajem situacije
u kojoj se nasao, Josif je zaspao razmatrajuci razne mogucnosti. Usnio
je san i u njemu se andjeo Gospodnji pojavio pred njim i rekao mu "
Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju za zenu svoju; jer ono sto
se u njoj zacelo od Duha je Svetoga". Andjeo mu je cak otkrio i pol i
ime deteta: bice to decak, kome je Josif trebalo da nadene ime Isus,
sto je oblik imena Josua, a znaci "sa nama Bog". Pre nego sto se
povukao iz Josifovog sna, andjeo je dodao da ce Isus " spasti narod
svoj od grijrha njihovljevih".

U Josifovom snu, Marijina
poricanja u potpunosti su potvrdjena. Kada se probudio, nesumljivo
ushicen i potresen. Josif mora da je poverio svoja nocna otkrovenja
zaprepascenoj Mariji, kojoj je neizmerno laknulo. Vise nije bilo ni
govora o tome da ce je oterati. Umesto toga, Josif "uze zenu svoju",
premda su se uzdrzvali od seksualnih odnosa, bar dok se dete nije
rodilo.

Sve se odvijalo prema planu do poslednjih sati Marijime
trudnoce. Zbogcarskog ukaza o masovnom popisu gradjana, Josif i njegova
necesta morali su da otputuju u Vitlejem, grad Josifovih predaka,
umesto da cekaju rodjenje bebekod kuce u Nazaretu. Da stvar bude jos
gora, usled priliva pridoslica lokalna krcma bila je krcata, pa na
kraju Josif nije mogao da pronadje bolji smestaj od stale. Tamo je
Marija, medju iznenadjenim magarcima i drugim zivotinjama, rodila dete.
Bilo je to kako je i predvideo prorok Isaija: "Eto, djevojka ce zaceti,
i rodice sina, i nadjenuce mu ime Emanuil, sto ce reci: S nama Bog."

Prolazile
su godine. Hristos je rastao i poceo da propoveda. Kada je napunio
trideset tri godine i kada je postao radikalni populisa koga je
establisment podrugljivo nazivao kraljem Jevreja, glavni svestenici,
pisari i staresine okupili su se u palati prvosvestenika i skovali
zaveru da ga ubiju. Ubistvo je trebalo da se dogodi odmah posle Pashe.

Zaverenici
su imali i moc i novac. Podmitili su Hristovog sledbenika, Judu
Iskariotskog, da prevari svog vodju, ponudivsi mu ogromnu sumu od
trideset srebrnjaka.Ipak, nisu uspeli da iznenade Hrista. " Znate da ce
za dva dana biti Pasha, i Sin Coveciji bice predan da se razapne",
savetovao je svoje zasnute ucxenika, I jeste bio raspet, a njegove su
muke bile dodatno otezane ponizavajucem krunom od trnja i nagoscu, jer
su rimski vojnici s njega strgli odecu i zadrzali je u skladu s
vojnicom tradicijom.

Hristos je napokon umro, ali nije zadugo
ostao mrtav. Treceg dana njegovo je izmuceno telo ozivelo i kratko
vreme on je opet hodao licem zemlje. Poslednje trenutke proveo je sa
jedanaest svojih ucenika, posto se Juda Iskariotski obesi u napadu
groznicavog pokajanja. "Idite, dakle, i naucite sve narode", nagovarao
ih je Hristos, " krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". A potom
se, dok su njegovi ucenici zapanjeno posmatrali, vozneo na nebo.

Taj
Boziji sin, cija je majka bila devica, ziveo je i umro prozet misijom
da osnuje novu religiju koja ce privuci preobracenike i iz koje je,
naposletku, i nastalo hriccanstvo. Njegova smrt i cuda vezana uz
njunaveli su najranije hriscane na zakljucak da je apokalipsa blizu.
Zasto bi, kada je smak sveta blizu, stvarali decu? Bolje je ostati u
celiblatu i usredsrediti se na duhovno prociscenje.

~

Posle
mnogo utrosene hartije i mastila, oci su uspeli da izdvoje vinovnika
odgovornog za gnusnu seksualnost covecanstva i s pakoscu su krivicu
kolektivno pripisali Evi. U iscrtavanju njenog portreta posebno se
istakao sveti Pavle sa svojim mizognijom. Polako se razvila teologija
koja se bavila stanjem pre pada, a taj period odnosi se, naravno, na
trenutak kada su Adam i Eva u Rajskom vrtu okusili slast jabuke koju im
je Bog zabranio. I bas kao sto je Marija, Hristova majka, bila
deifikovana i lisena putenosti, tako je i Eva postala sredisanja tacka
ovozemaljskog greha.Osnovni zaplet hriscanske price o dve zene poceo je
da se razvija.
Istorija celibata, Elizabet Abot

Shvatate
li da sve propada, da se kamenje obrusava? Shvatate li da je uspomena
vezana za nesto prolazno osudjena na propast? Shvatatate li das postoji
nesto jace od zivota: smrt? Nesto jace od reci: tisina? Nesto jace od
postojanja: ne postojanje? Ako zelite da se u svim sledecimvekovima,
buducim pokoljenjima ocuva secanje na Alarina, predajte smrt smrti,
tisinu tisini, postojanje ne postojanju. Kralj Alarih mora pocivati
jedino u uduhu ljudi koji se nizu, kroz vreme, u masti koja se uvek
ponovo radja iz sopstvenog pepela, i uspomeni na uspomenu.


Cinilo
se pisao je da u sebi nosi uspomene, gorcinu i tajne mnogo strasnije od
svih porazavajucih otkrica isteklih iz pera Bendzamina Konstana. Te
tajne, ta gorcina, sve bolne uspomene, nagnale su skoro cetvrt veka
njeno telo, a onda i duh, da trci po svetu. Ja sam trcao, bezao, hodao
zajedno sa njom.

Mogu da zamislim vas dvoje- rekla je Marija,
kako bezite od oluje. Vetar vam se zavlaci pod odecu. Geomovi udaraju.
Prizor je jeziv. Stitite je svojim telom, aona se oslanja na vas, kao
na nemackim gravirama iz doba renesanse.

To je skika svih
vremena- rekao je Simon i svih zemalja. Natalija je morala da saceka
pocetak vladavine Luja Filipa kako bi se najzad oslobodila uzasa ovog
zivota. A ja, ja nosim u sebi mnogo vise uspomena, gorcine, tajni, moji
su okovi tezi. I moracu da hodam do kraja.
- Do kraja?
- Do kraja- rekao je Simon- Do kraja istorije.
Prica Jevrejina Lutalice, Zan d Ormeson

Међу свим тајнама људског живота, има једна коју сам проникао: наше велике муке за живота потичу отуда што смо увек сами, и сви наши напори, сви наши поступци своде се на то да избегнемо усамљеност.
Од пре неког времена подносим грдне муке зато што сам схватио, што сам открио страховиту усамљеност у којој живим, а знам да је ничим, ничим не могу уклонити, разумеш?
Ти мислиш да сам мало шенуо, је ли?
Чуј ме! Откад сам осетио да сам тако усамљен, чини ми се да све дубље упадам у неко мрачно подземље, чије ивице не могу наћи, коме не видим краја, а можда оно и нема краја! Упадам у њ без икога уза се, без икога живог који би ишао тим истим мрачним путем. То подземље је живот.
Понекад чујем шумове, гласове, узвике...и пипајући полазим ка том нејасном жагору. Али никада не знам тачно откуд он долази; никад се не сретам ни са ким, не наилазим на другу руку у том мраку кoји ме окружује.
Разумеш ли ме?
Нема ничег страшнијег од сталног додира са бићима које не можеш прозрети!
Волимо једни друге као да смо оковани у ланце, сасвим смо близу и тражимо руке, а не можемо се дотаћи. Мори нас и раздире потреба да се здружимо, али су сви наши напори узалудни, наше су оданости сувишне, наша поверења јалова, наши су загрљаји без снаге, а наши пољупци без икакава значаја. Кад зажелимо да се здружимо, ми се сударамо у своме стремљењу једнога ка другоме.
Никада нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче осећам да је јаз непремостив.
Тај човек је ту; ја видим његове бистре очи које ме гледају, али ништа не знам о његовој души која је иза њих.
Он ме слуша. Шта ли мисли? Јесте, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња. Можда ме мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује ме, осуђује ме, налази да сам глуп или просечан.
Како да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега волим?
А ја узалуд желим да се сав предам, да отворим сва врата своје душе, а никако да се предам!
Разумеш ли ме бар ти у овом часу? Не, ти мислиш да сам луд! Добро ме загледаш и чуваш се од мене! Али ако успеш да ме схватиш једнога дана, да заиста наслутиш моју страшну и подмуклу патњу, дођи и реци ми само:“Разумео сам те!“ , па ћеш ме усрећити, за тренутак.
Када човек сазна шта је Љубав, чини му се да је добио крила. Обузме га надљудско блаженство! А знаш ли заиста? Знаш ли откуда потиче то осећање неизмерне среће? Оно се јавља само зато што човек уображава да више није сам. Усамљеност, напуштеност људског бића као да је престала. Каква заблуда!
Што се мене тиче, ја сам сада затворио своје срце. Не казујем више никоме у шта верујем, шта мислим и кога волим. Пошто знам да сам осуђен на усамљеност, ја посматрам ствари не говорећи шта о њима мислим. Шта се мене тичу туђе свађе, задовољства, веровања!
Пошто не могу ништа ни са ким да поделим, не хајем ни за шта.
Разумеш ли ме?
Само упамти: кад нестане твоје младости и твоја лепота ће нестати с њом, и изненада ћеш схватити да великих победа за тебе више нема. Мораћеш се задовољити ситним победама које ће сећање на твоју прошлост учинити горчим од пораза.
Разумеш ли ме?

**** Gi de Mopasan ****

Kako znaš kada je kraj...?

Jednostavno znaš, kao što znaš kad je početak.Pitala me je prijateljica gledajući u mojim očima još jedan kraj ljubavi. Ljubav počinje besmislenom malom stvari za koju se vezujemo nesvesno, bez mnogo truda i volje. Vezivanje za uobičajene stavri koje odjednom sa nekim postanu neobične. Popijena kafa, recimo. Tako i prestaju, zbog jedne pogrešne rečenice, jedne kafe skuvane na drugi način.Kad ljubav počne, počinje da se rađa nešto naše. Naš način na koji kuvamo i pijemo kafu, odlazimo u šetnju, spremamo hranu, delimo postelju. To nešto naše je ritual ljubavi i veze. Nevidljiv i prisutan. Ponekad bude težak kao okovi, ponekad dosadan kao sapunica na TV-u, ali se ponavlja i pored dosade i težine sve dok veza traje.A onda jednog dana jedno hoće zrno kafe više. Ili šećer na vrhu kašičice u našu kafu koju već skoro dve decenije kuvamo bez šećera. Našu kafu bi neko da zasladi iako se ta količina šećera možda i ne primeti i ne oseti ona naruši ravnutežu onoga što se zove naša priča, život, posebnost. Unese sumnju da naš ritual, nije dobar, da mu je potrebna promena, osveženje, korekcija, nešto novo, što više nije naše.I eto, to je kraj. Mali kao zrno kafe, gorak kao zrno kafe samleveno zubima. Gorči od svih kafa bez šećera koje smo popili zajedno, zbog malo šećera na vrhu kašičice koji ti je neku drugu kafu učinio slađom i bližom.- Razvodimo se. Nećeš verovati, otišla sam u bioskop sa drugaricom jedno poslepodne. Prvi put od kada mi je dete rođeno. On i tako nikada nije kod kuće do pola noći a zapretio mi je razvodom kada sam uzela zrno slobode za poslepodnevni bioskop.- Verujem ti. Ja sam se razvela zbog prve kafe koju sam popila sa komšinicom, godinu dana pošto mi je dete rođeno.To je bilo moje zrno kafe, zrno slobode, koje on nije mogao da proguta. I to je bio kraj.Kraj je zapravo samo prestanak napetosti koja u nama tinja i bukti kao požar svakoga dana sve više kada u ljubavi postoji ropstvo, vezanost koja počinje da liči na silovanje tela i ludilo uma. A počinje onog trenutka kada naša priča počinje da prima nečije sugestije, izmene, novine samo zato što je teško ili dosadno. Naravno da je teško i dosadno. Naravno da je ponekad bliža pomisao na smrt, beg i novu ljubav kada težina i dosada nagrnu sa svom svojom upornošću na našu napetost i umor. Naravno da je grozno, tužno, bolno i besmisleno kuvati još jednu kafu kada se tako osećamo. Ali je još jedna popijena kafa bez trunke šećera još jedna naša naša bitka sa gorkim životom koji nas kuša, čika, provocira da od nas odustanemo.

- Eto tu znaš da je kraj , draga moja ...... !