Kratke priče

First topic message reminder :




Kratka priča o ne življenju življenja. Taj prokleti dnevnik.
"Puno godina smo već bili u toj pećini, rupi, kako su je neki zvali, meni je izgledala kao pećina. Znao sam da je odatle sunce nemoguće videti, imala je nekakv čudan miris fosfora koji se naročito širio u trenucima kada smo se budili (ne bih mogao da kažem da su to bila jutra već samo vreme kada su svi ustajali). Iznad nas su se čuli točkovi, veliki teški i puni vode, kao i kiša koja se takođe čula u trenucima kada bi svi zaćutali, tamno crveni zidovi i vlaga koja se uvlačila u pore"

Čitao sam taj dnevnik bez predaha vec nekoliko dana. Bio je to dnevnik par novinara zarobljenih od strane revolucionarno-levičarskog
pokreta u Južnoj Americi. Do mojih ruku je došao čudnim putem na yard-sale-u na koji sam pre para nedelja naleteo. Bio je u kožnom povezu punom znoja i prekora. Pogledao sam unutra i nažalost kupio ga. Od tada nemam mira.

"Hranu sam nam ubacivali kroz nekakav otvor koji je takođe bio mračan, oči su nam navikle na mrak ali ipak nisam mogao jasno da vidim lice koje je bilo do mene. Lice moje najlepše, sa kojom sam pošao na ovo prokleto putovanje. Njeno lice je za mene bilo samo urezano sećanje i ništa više. Zagrljaj i razmišljanje o našim najmilijima su nam bili jedini način da ostanemo koliko toliko normalni"

Jedna ideja mi se sve vreme motala po glavi. Morao sam da napišem jednu priču o njihovim patnjama. O njihovoj želji za slobodom, izlaskom iz pećine. Iz mraka u kojem su bili toliko dugo. Hteo sam da ispričam kako se čovek moze boriti protiv svega, da oslikam njihova osećanja. Morao sam im se na taj način odužiti.
Seo sam za svoj komp i pokušao da počnem. Gledao sam kroz prozor u reku, njena površina je polako počela da se meskolji od kapi kiše. Nije mi išlo. Hteo sam da počnem od naslova ali ni to nije išlo. Prvih nekoliko redova, opet ništa. Pogledao sam u moju ženu koja je sve vreme sedela na kauču i buljila u TV. Ni jedna jedina trunka inspiracije. Osećao sam bezveze. Kao da sam isprljan tim iskrenim svedočanstvom ali nisam znao kako da se operem. Osećao sam se kao kad sudovi koji su oprani stoje van nekoliko nedelja na polici. Čisti su, a ipak prljavi od prašine koja je napadala na njih. Odlučio sam da odem do redakcije i pokušam tamo da nesto napišem. Možda u radnoj atmosferi budem imao vise sreće. Obukao sam se i izašao, a moja žena me je pozdravila ne skidajući pogled s’ televizora. Sišao sam u metro a ceo "Elephant&Castle" je mirisao na radni dan pun besplatnih novina. Stanicom se širio blagi miris fosfora. I kroz celi "Piccadilly line". Čitao sam svoje besplatne novine i razmišljao kako bih mogao da ispričam priču o osećanjima ljudi koji su zatvoreni u pećini, u bestragiji latinske amerike. Ništa mi nije padalo na pamet. Ni jedan jedini način na koji bi mogo da ispričam tu priču. U novinama je stajao veliki naslov "Katastrofa u fabrici šibica."
Izašao sam na svojoj stanici i polako pošao do posla. Kiša je već jako padala. Prilazio sam svojoj kancelariji od crvene fasadne cigle. I sama unutrašnjost je bila crvena, tamno crvena sa prelivima svetlije crvene. Seo za svoj sto i opet počeo. I ništa dalje od toga. Doduše, sada sam napisao naslov "Izaći iz pećine, Priča o Hrabrim Ljudima". Ma to nije to. Odmah sam ga izgužvao. Pokušao sam jos par puta, nisam bio ništa bolje sreće. Sišao sam do kantine, mozda će hrana da me malo oraspoloži i pokrene inspiraciju. Kroz mračni tunel sam se spustio do kantine u kojoj je bilo nestalo svetla. Kuvarica je bacila tanjir pred mene. Nisam ni video šta jedem jer je par sveća koje su zamenjivale sijalice, bacalo slabu svetlost samo po uglovima prostorije. Pojeo sam svoj grašak, ili pirinac. Nisam bio siguran, delom jer nisam video, delom jer sam bez prestanka razmišljao o tome kako da uobličim svoju priču. Kako? kako?... mučile su me te misli. Pa pisao sam o tolikim stvarima, a sada ne mogu da ispričam nesto sto me je zaista potreslo. Pošto mi ni ručak nije pomogao, razmišljao sam da li da se vratim u svoju tamno crvenu kancelariju ili izadjem malo na vazduh. Opredelio sam se za ovo drugo. Pošao sam do mog dobrog prijatelja koji je bio vlasnik malog bistroa ispod nadvoznjaka. Kiša je pljuštala bez naznaka da bi mogla da stane u skorije vreme. Usao sam kod njega i sa vrata ga pozdravio našim starim pozdravom. Seo sam i naručio kafu koju je on doneo i pridružio mi se. Odmah sam mu ispričao sta me muči. I koliko me to muči. Slušao me je dok su iznad nas tutnjali teški kamioni. Ogromni, teški. Točkovi puni kiše prekidali su naše ćaskanje. Ipak me je saslušao do kraja i slegao ramenima: "Ti si uvek imao inspiraciju za razne teme, ne mogu da objasnim otkud to da je sada u tebi nema". Ispričali smo se o svim najvaznijim stvarima na svetu i tih 15 minuta je brzo prošlo. Izašao sam i nije mi bilo lakše ni malo.
Telefon je zazvonio. Moja žena me je zvala buljeci u televizor. Rekla je "treba nam neki ručak, i neki desert, i molim te pokupi decu iz vrtića kada se vratiš." Sve je to izgovorila neprestano buljeci u televizor. Sećao sam se moje žene pre vremena kada je počela da bulji u televizor. Bila je zaista prelepa, i sada je ali ne uspevam da je vidim od odsjaja katodne radijacije. Kristalno jasno sam se sećao toga. Odjavio sam se s posla i ponovo pošao ka stanici metroa. Putujući ka obdaništu, skrhan činjenicom da nisam sposoban da opišem patnje tih jadnih ljudi, na pamet mi je pala jedan stvar koju je koliko sinoć pomenuo moj drugi dobar prijatelj. Kako se ranije nisam toga setio?! Bio sam u dvorištu vrtića, odjednom čudno samozadovoljan. Kako se ranije nisam setio šta mi je prijatelj rekao? Sasvim jednostavno -
" Ne mozeš da piseš o nečemu što ne poznaješ"!!
Da, to je bilo to. To nije bio moj život, to nisu bila moja osećanja. Ja to ne poznajem, zato nisam mogao o tome da pišem. Nasmejao sam se, dok su mi moja dva mala anđela trčala u zagrljaj.
Bio sam sretan, ja ne zivim takav život! Pošli smo lagano na sladoled, biće to lep dan iako napolju pada kiša.

Autor Arvin Kamberi

Ricard Bah “Most preko vecnosti”

Greske ne postoje. Sve stvari koje nam se desavaju nuzne su i sami ih prouzrokujemo. Ma kako neprijatne ponekad bile, uvek nas necemu nauce; ma koji korak da napravimo, nuzan je jer nas vodi ka odredistu koje smo sami izabrali.”
U tome je sustina ucenja: poraz sam po sebi nije vazan, vazno je na koji se nacin gubi i kako se menjamo posle poraza i koja znanja steknemo kroz njega i kako ih primenjujemo u sledecoj partiji. Poraz na neki cudan nacin znaci pobedu.
Zato sto verujemo u ono sto vidimo, zaboravljamo da ono sto se vidi spolja nije ono sto smo mi u stvari. Kada pronadjemo andjela sa izvanrednim umom, njeno lice postaje jos lepse. Onda nam ona kaze:”Oh, uzgred budi receno...imam i ovo telo...”
“Budalo. Zar mislis da nosimo oklop zabave radi?” Oklopljenim prstom prelazio je preko useka i tragova na metalu. “Svaki od ovih tragova ostavila je neka zena. Tebe je brak skoro unistio, pobegao si cudom, i da ti nije bilo oklopa do sada bi deset puta bio unisten prijateljstvima koja su se pretvarala u obaveze i postajala veliki pritisak. Jedno cudo si zasluzio. Ali, nemoj da racunas na jos tuce.” “Nosio sam svoj oklop”, zarezao sam na njega, “ali ti hoces od mene...sve vreme? Svaki trenutak? Mora da postoji i vreme za cvece, takodje. A X. Je posebna.” “X. Je bila posebna. Svaka je posebna na jedan dan. Ali posebno prerasta u obicno, umesa se dosada, postovanje nestaje, i sloboda je izgubljena. Ako isgubis slobodu, sta ti jos ostaje da izgubis?”
Figura je bila masivna, ali u borbi brza i od macke, neverovatno jaka. “Mene si stvorio da bih ti bio najbolji prijatelj. Nisi me stvorio ni lepog, ni da te zasmejavam, ni toplog i mekog. Napravio si me da bih te zastitio kada tvoje afere postanu ruzne. Izgradio si me kao garanciju da ces preziveti kao slobodna dusa. Mogu da te spasem samo ako me budes slusao. Mozes li da mi navedes jedan srecan brak? Jedan? Od svih muskaraca koje poznajes, postoji li bar jedan koji ne ni bio srecniji da brak zameni razvodom i prijateljstvom?” “Ni jedan.”
“Tajna moje snage “, rekao je, “jeste u tome sto ja ne lazem. Sve dok me ne razuveris, i moje postojanje ne postane fikcija, bicu sa tobom, vodicu te i stititi. Postoji jedna savrsena za tebe, ali ona pociva u mnogo razlicitih tela... Znas. Kada budes pronasao jednu zenu na svetu koja moze da ti pruzi vise nego sto to nekoliko zena moze, ja cu nestati.” Nije mi se svidjao, ali je bio u pravu. Sacuvao me je od napada koji bi me ubili onakvog kakav sam tada bio. Nije mi se svidjala njegova arogantnost, ali arogantnost potice od sigurnosti. Bilo je neprijatno stajati sa njim u istoj sobi, ali ako bih trazio od njega da se povuce, postao bih zrtva saznanja da naposletku nijedna zena nije bila moja srodna dusa.
Od kad pamtim, za mene je sloboda znacila srecu. Malo zastite, to je neznatna cena koja se placa za srecu.

A.P Čehov
MALA ŠALA

Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom čojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.
Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljača pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona će umreti, poludeće. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu. Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči, nezgodno joj je, strašno, smeta radost...
- Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.
- Šta? - pitam ja.
- Hajde još jednom ... da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričulo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.
- Hoćemo li kući? - pitam ja.
- A menn ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput?
Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.
Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo na sredini brega, uspem da prošapćem:
- Ja vas volim, Nađa!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati ore reči. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže:
- Nije moguće da ih je govorio vetar! Ja neću
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reči:
- Ja vas volim, Nađa!
Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi, rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nađenjka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz" ... zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one reči... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...
Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto devojče pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim, Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reči, zašto sam se šalio ...

Borisav Stanković
Uvela ruža

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...

Ptica

Preporuka pre čitanja: Skuvajte sebi duplu kafu....
Upozorenje: Samo za izdržljive i uporne letače...
Znam jednu pticu. Upoznao sam je kad je bila daleko od mene, zastrašujuće
daleko. Posmatrao sam je u mutnoj daljini i beležio je. Navikao sam
svoja čula na nju, njen let, njeno perje, nju samu, lepu u visokim
oblacima. Magle obzorja činile su je blistavom strukturom od belog
perjanog materijala, popodnevna strujanja vrelog vazduha su razlagala
njenu formu na kristalne nesalomive komade, a pred noć u crvenim
zracima okolnih zvezda je bila najveća, ogromna do granice nadčulne
uzvišenosti. Pogled joj je bio čist i bistar. Dosezala je njime, kroz
zenice mojih očiju, do skrivenih komora mog srca. Zavlačila se u
najtamnije uglove i izazivala totalne vibracije paranoičnog
uzbudjenja. Voleo sam je. Još tada.
Letela je u mestu, samo u jednom smeru. Pružala se relativnim
kretanjima vazdušnih masa i prostornih ciklona. Upijala je vazduh
krilima i plutala tom jedinstvenom linijom ka dubokim oblacima. To
nisam voleo.
Odlazila je bespućima daleko od mene. Refleksija zgusnutog vazdušnog
pritiska sve češće mi je servirala sliku ranijih perioda, retrogradni
odraz krupnijeg zrna. Loše sam je prepoznavao kroz debele naslage
ozona. Impoderabilna materija je lomila konačni doživljaj. Primao sam
je u minamalnim količinama. Trčao sam ka njoj Ubrzani puls planete,
aktivne nakon subsvetovne revolucije, negirao je stagnaciju njenog leta
nad horizontom. Planeta je rotirala suviše brzo. Nalazio sam se na
strani koja se retorično udaljavala od statutarne pozicije ptice.
Prinudni oskrnavljeni zakoni prirode bezpoštedno su nas razdvajali. Moj
mutirani hod nije posedovao dovoljno energije da razbije tempo planete.
Trčao sam uporno, svakodnevno.
Pokušavao sam da verom u svoje izmišljotine negiram zakone svih nauka
koje se bave bolesnim kretanjem epileptički aktivne planete. Znao sam
da je planeta bezgranično luda i da je jedino ludilom mogu nadmudriti.
Bilo je neophodno da budem generacijama luđi ne bi li dospeo do ptice.
Trudio sam se očajnički da svom lucidnom rezonu poreknem notu razuma.
Ludio sam danima, kontrolišući se da ne izgubim naturalni nagon, svrhu
postojanja i trka. Bivao sam luđi i trčao sporije. Samo lažima sam,
štedeći ih, usporeno shvatao liniju nadmudrivanja planete.

Kada sam apsolutno ovladao ludilom, shvatio sam i stao, stao ukopan u
mestu. Nisam posmatrao pticu. Gledao sam suprotno od nje. Danju sam
trčao u tom novom indikativnom pravcu a noću stajao, jer noći su bile
decimalno duže a vremenski kraće i napornije od dana. U mračnim
časovima gravitacija je bila nesavladiva. Štedeo sam materiju svoje
svesti, čula vida i neznatne količine pokretačke energije.
Danju sam, nanovo, trčao suprotno od mesta neporemećene stagnacije
ptice, koju sam sada jedino u snovima video, i u nadama, povratno
podnošljivim. Moje ludilo nije bilo uzaludno. Nakon velikog vremenskog
isteka, mnogih svetlosnih mena i kontinuiranih zamena atmosferskog
taloženja, ugledao sam belu tačku u dubini horizonta koja mi se
približavala sporo sa povećanom dozom prijatnog iznenadjenja.
Ljubav prema ptici prerasla je granice požude. Stajao sam, povećavajući
time efekat nenaraslog zadovoljstva pred samim sledom. Bivala mi je sve
bliža. Spremio sam uže dugo kao moj pogled i napravio omču od trnja i
vapaja. Vezao sam je kada se našla nisko u mom zenitu. Prvi put je ona
mene upoznala. Naš kontakt je odagnao moje nametnuto ludilo, a njoj
pružio osnovu za prvi pokret. Pomerila se prostorno prema osi planete i
od nje sferično prema polovima.

Ležala je retrogradno poput predrevolucionarnih predaka, prvi put od
nastanka, slomivši stagnaciju svog leta, levitirajući osnovu kojom se
do tada vladala. Brzo je umarala nervozno mišiće i iznemoglo padala,
što nikada ranije nije činila. Lečio sam je svojim sokovima i negovao
osećajnom potencijom. Uskoro sam počeo da shvatam da me njen
nestagnirajući let slabije privlači. Priroda njenog postojanja je
gubila suptilnu nijansu iskrenosti. Za mene nije više bilo draži.
Umoran i davno izgubljen u prostoru, iscrpljen poput nje, sažalio sam
se nad sobom i oslobodio je. Spalio sam omču jednim plamenim krikom ,
poslednjom česticom svog životnog očajanja i zastao oduševljen. Ptica
je, slobodna, u visokoj duševnoj levitaciji blistala snagom nerealnih
svetlosnih izvora.
Horizont je bio osvetljen do bistrine dubokih suza koje se guše u
nastajanju. Visina je uzdisala bludno primajuci let u mestu u sebe.
Bilo je divno posmatrati taj stagnirajući let linijom nametnute
prirode, plovidbu paperjaste strukture procepom neba. Gledao sam tu
pticu, zadovoljan što sam je upoznao. Trčao sam za njom. Trčao.

Ne mora se sve znati

Do tog dana je malom decaku detinjstvo proticalo kao i svakom decaku i devojcici njegovog uzrasta. Bilo je tu igranja sa drugom decom, pentaranje po drvecima, trcanje po kisi, trotinet, malo kasnije bicikl, sakupljanje slicica iz cokolada i eto mnogo toga sto deca rade i imaju. Naravno nije bilo svega, a nikad nema svega, uvek mora negde da se stedi - i roditeljima trebaju "igracke" samo sto su one uvek vece i skuplje.
Ali da se vratimo nasoj prici. Jednog dana je otac poveo decaka u setnju. Decak je bio veoma radoznao pa je pri svakoj prilici kad mu nesto nije bilo jasno ili nesto nepoznato postavljao pitanja svome ocu, koji je sa zadovljstvom odgovarao na pitanja. Na iznenadjenje deckica tog dana se setnja nije kao uobicajno zavrsila ispred seoskog ducana, gde bi smazao kesicu smokija, popio neki sok na slamcicu, pola sata slusao hvaljenja drugih ljudi kako je porastao ili upitkivanja dali slusa oca i dali je dobar i na kraju se vratio kuci sa ocem. Ne, tog dana su prosli pored male prodavnice i krenuli van sela.
Bio je to jedan lep letnji dan, sve je mirisalo, pcele su svirale svoje koncerte leteci sa cveta na cvet a leptirici svojim bojama sarali sliku, koja ce decaku i dugo posle tog dana ostati u secanju, kao da je juce bilo.
Kad su bili blizu zadnje kuce u selu decaku je zapalo nesto za oko i sto je bio blizi tom mesto bio je sve sigurniji da ne zna o kom mestu se to radi, sta je to ili cemu to sluzi. Naravno da vec znate sta se desilo. Decak je upitao svog oca kakvo je to mesto koje on prvi put u svom zivotu vidi.

"Tata, a sta je ono tamo?" upita decak radoznalo
"Koje sine?" odgovori otac pitanjem
"Pa ono tamo." rece decak jos jednom pokazivski rukom u pravac gde je ugledao to nepoznato mesto
"To je groblje" odgovori otac
"Groblje" ponovi malisa onako pola u sebi
"A sta je groblje, tata" nastavi on sa pitanjima

Otac koji je primetio da ce ovo biti duzi razgovor malo zastade i poce da prica decaku.

"Vidis sine" poce on
"Kad neko urme ..."
"Kad neko umre?" prekinu ga decak
"Sta to znaci da neko umre?"
"Vidis sine" nastavi otac
"Mi se svi rodimo i onda rastemo i porastemo veliki. Vidis ja sam sad veliki a ti si jos mali. Ti ces da rastes i da porastes kao i ja a za to vreme ce tata poceti da stari. Kad ti budes odrastao covek onda ce tata biti star i bice kao sto je deka sada."
Decak je klimao glavom u znak razumevanja
"Ali kad covek ostari onda jednog dana umre" nastavi otac
"Onda on zaspi i vise se nikad ne probudi i kad se to desi onda ga njegovi rodjaci i bliznji donesu ovde, na groblje i tu ga ostave da spava"
"A ... jel dolaze po nekad da ga vide?" upita decak malo zbunjeno
"Ne sine" nastavi otac
"Oni mu iskopaju jednu rupu ovde i onda je on pod zemlji, oni ne mogu da ga vide."
"A sta ako se probudi? Kako ce izaci?" Upita decak malo ljutljivo
"Ako covek umre, ..." nastavi otac da objasnjava
"On se vise nikad nece probuditi"

Decak je jedno vreme stajao nem i probavao da shvati oceve reci koje su mu odzvanjale u glavi, pa na kraju upita
"A hoce li baka i deka umreti?"
"Da sine, jednog dana ce baka i deka umreti"
"A mama i ti? Hocete li i vi jednog dana umreti?" nastavi on, sa suzama u ocima, plaseci se ocevog odgovora
"Pa ... jednog dana cemo i mi umreti. Ali to ce jos dugo trajati, sine. A i tad ces ti biti stariji i razumeces to bolje." odgovori otac videvsi suze koje su klizile niz decakove obraze pa nastavi
"Nemoj da places, do tad, cemo ti mi vec 100 puta dosaditi" i malo se nasmeja misleci da ce time opet oraspoloziti decaka.
"Ali ja necu da vi umrete!" odgovori decak sad vec gorko placuci
"Nemoj da se brines, sve ce biti u redu" odgovori otac i njih dvoje nastavise put.

Decak je jos dugo plakao tog dana i bio ljut sto je uopste pitao za to mesto. Od tog dana se u njemu stvorila tuga koju do tad jos nikad nije osetio. Tuga koja ga je od tad pratila celog njegovog zivota i nikad vise nije htela da se utisa. Nije to bila smrt koja ga je uvek rastuzila, to je vise bilo saznanje da ce jednog dana ostati bez osoba koje mu znace sve.

"Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад
говорите да видите, тако ваш грех остаје." (Јов.9;41)
Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће.
Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз пре-
даност циљевима вредним поштовања. (Хелен Келер)
Две
жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека
од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова кроз причу
бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише
како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише
се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.
- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.
- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.
Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? –
настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би
човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства
скривају у човеку!
Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела. Зна ли се одакле и
зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у цркву, видим је ја;
стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?
-
Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање,
кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај
Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.
Само
трен касније, након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом
у руци, застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у
сусрет.
- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.
Кад
чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше.
Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду -
оне је стадоше испитивати, али онако издаље:
Опрости, Љубо, али не могу да се начудим како си нас познала, мислим...
не видим ни ја нешто најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...
Међутим,
у настојању да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да
замуцкује. То целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред
тога, њена се комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде
објашњавати:
Не требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис
просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу
не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у
храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу
узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.
И ту се она радосно исприча са њима, а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.
- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.
Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која
нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код
ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је
Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...
Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака, те, замисливши се, признаде гласно:
- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...
И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...

Majke devojčica uglavnom žele da im kćerke
budu slatke i ženstvene, te u njima vide lutke koje sa zadovoljstvom
češljaju i oblače. Ali, kad malena jednog dana sama odluči šta želi da
nosi i kako hoće da izgleda, to bi trebalo poštovati. Ipak, nije uvek
tako. Pročitajte šta se dešava kad majka uporno nameće svoj stil, čak i
kad njena devojčica postane žena...
Moja majka je oduvek
bila dama u pravom smislu te reči. Iz ugledne porodice, odgajana po
strogim pravilima, uvek se ponašala po bontonu, u svakoj prilici bila
je savršeno doterana. Posle samo dve godine braka, moj otac ju je
ostavio. Danas ga savršeno razumem. Želela je da ga promeni, da od
njega napravi čoveka po svojoj meri. Kad je napustio, ostala sam joj
samo ja.

Majka lepotica
Svojim izgledom moja mama privlačila je pažnju gde god bi se
pojavila - besprekornog držanja, savršene frizure, diskretne šminke.
Nikad je nisam videla s viklerima, u staroj trenerci, u nekom lošem
izdanju... Uvek je izgledala kao da očekuje goste. I mene je tako
odgajala. Ponekad sam imala utisak da me doživljava kao lutku koju je s
uživanjem oblačila, češljala, doterivala. Čak i kad sam bila sasvim
mala, kupovala mi je najskuplju garderobu - lakovane baletanke u svim
bojama, čarapice s karnerima, haljinice, kragnice, mašnice...

Bolesna ambicija
Naravno, nije joj bilo dovoljno da IZGLEDAM savršeno, ona je želela
da BUDEM savršena. Sa četiri godine počela sam da učim francuski, sa
pet me je upisala na balet i u muzičko zabavište. Tokom čitavog
školovanja, planirala mi je svaki dan, do u detalj - određivala mi je
šta smem da jedem, šta treba da čitam, sa kim mogu da se družim. U
školi sam uvek morala da budem najbolja. Bila sam miljenica nastavnika,
ali omražena u društvu. Zavidela sam drugaricama koje su se krišom
šminkale, pušile, šaputale... Nisam pripadala njihovom svetu. Čak i kad
majka nije mogla da vidi gde sam i šta radim, činilo mi se da me
posmatra. Izdresirala me je i "ugradila" mi neku kočnicu koja me je
sprečavala da se opustim čak i kad nije bila u blizini. Želela sam da i
ja ponekad budem lakomisleni devojčurak, da se "blesavim" s
drugaricama, da se napadno našminkam za izlazak ili dođem u školu u
pokidanim farmericama. Međutim, nisam se usuđivala. Plašila sam se da
je ne razočaram, da i mene, kao tolike druge ljude, prezre. "Pobuniću
se jednog dana", mislila sam, "ima vremena. Otarasiću se njenog uticaja
kad dovoljno odrastem i osamostalim se." Ipak, s godinama, to je bilo
sve teže...

Planiranje budućnosti
I dalje je upravljala mojim životom: birala mi je odeću, šminku,
prijatelje, zakazivala izlaske, kupovala karte za koncerte i predstave
na koje su me vodili dosadni sinovi njenih prijateljica. Zamišljala me
je udatu za nekog perspektivnog tatinog sina, za kojeg bih ja, poput
kuće i auta, bila statusni simbol. Jednog dana rekla sam mami da želim
da idem na aerobik. "Šta? Da se znojiš i valjaš po strunjačama sa još
dvadeset kojekakvih devojčura?", uzviknula je užasnuto. Kako bi mi
ohladila glavu od te ideje, upisala me je na tenis. Beli sport ima taj
neki aristokratski šmek, pa je smatrala da je od svih vidova rekreacije
najprihvatljiviji. Tražila je da imam svog ličnog trenera i - to je
bila njena životna greška.

Preokret
Već posle trećeg susreta, Marko, moj trener, pozvao me je na večeru.
Bio je zabavan i duhovit, nimalo nalik svim onim "smaračima" koje je
mama smatrala perspektivnim. U prvo vreme nisam joj ništa govorila, ali
kad je veza, nakon pola godine, postala ozbiljina, najzad sam smogla
hrabrosti da ih upoznam. Mama se pred Markom ponašala kao da je sve u
redu, ali, kad je otišao, njen jedini komentar bio je: "Da je bar pravi
sudija, ali teniski..." Prvi put u životu nije me bilo briga šta ona
misli. Marka sam izabrala sama i činjenica da sam to uradila i protiv
njene volje, činila me je savršeno srećnom. Zbog toga sam, kad me je
zaprosio, oduševljeno prihvatila. "Ja ti neću doći ni na venčanje, niti
ikada kasnije u kuću", rekla je mama zvanično kada sam je pozvala na
svadbu. "Tvoj muž je tvoj izbor, ali tvrdim da sa njim nećeš biti
srećna i neću da učestvujem u tom cirkusu zbog kog ćeš se kasnije
kajati." U dubini duše obradovala sam se zbog njene odluke da ne
prisustvuje svadbi, ali ju je rodbina ubedila da ne sme propustiti
venčanje svog jedinog deteta.

Pripreme za venčanje
Nije želela da učestvuje u pripremama za venčanje, ali sama sam
odabrala venčanicu, veo i cipele, onako, kao da mi ih je ona birala.
Venčanica kao iz bajke, salonke sa visokom tankom štiklom, čipkani veo
i mnoštvo cirkona rasutih po korsetu - izgledala sam kao da sam pobegla
sa stranica nekog časopisa gde se objavljuje šta se dešava u
kraljevskim kućama. Kad me je na probi venčanice, dan uoči svadbe, mama
videla, oči su joj zasijale i kratko je rekla: "Ni ja ne bih bolje
izabrala". Ta rečenica me je presekla. Sledeće noći razmišljala sam
samo o tome kako sam se, kao pod nekom unutrašnjom komandom, obukla po
majčinoj želji, iako sa njom uopšte nisam kontaktirala dok sam se
pripremala za svadbu.

Ćelava nevesta
Sutradan ujutro, na sam dan venčanja, vratila sam venčanicu. "Juče
vam se svidela", zbunjeno je prokomentarisala prodavačica. "Haljina je
divna, ali to jednostavno nisam ja", odgovorila sam joj. Zatim sam
otišla u frizerski salon. "Hoćemo li lokne ili neku elegantnu punđu?",
pitala je moja frizerka. "Šišajte me do glave", rekla sam mirno.
"Šalite se?", zbunjeno je rekla. "Ne, menjam imidž", odgovorila sam
joj. Kad sam se pojavila na venčanju, obrijana do glave, u izlizanim
farmerkama, beloj majici bez rukava i kožnoj jakni, u prvi mah me niko
nije prepoznao. Taj pogled moje majke, kad je shvatila da sam to ja,
pogled uhvaćen u sekundi pre nego što će pasti u nesvest, nikada neću
zaboraviti. Tada sam znala da sam raskrstila s njom za sva vremena i da
joj više nikada neću dozvoliti ni kafu da poruči umesto mene. Pogledala
sam u Marka čekajući njegovu reakciju. Ako me prihvati sad, ovakvu,
onda je pravi. Ako me ostavi, onda nam nije ni bilo suđeno. Za razliku
od majke, brzo se sabrao. Umesto da se sruši na pločice, ili pobegne
glavom bez obzira, samo se nasmejao. "Frizer nije imao dan?", upitao
je. "Ma, ne, došlo mi je tako. Ako ti se ne sviđam ovakva, možeš
slobodno da se predomisliš, razumeću...", rekla sam mirno. "Ma daj!",
odmahnuo je, "ti si meni lepa svakako. Nego, mogla si da mi javiš na
vreme, da se i ja rešim odela, udavi me ova kravata."

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!
Autor, Tatjana Debeljački

Priča o jednoj ljubavi

Da li je njihova ljubav bila velika, ili mala? Ne znam, znam samo da je bila od onih ljubavi koje odolevaju svim iskušenjima, prolaze hrabro kroz sve nevolje, i uživaju u svim srećnim trenucima. Takve su samo prave ljubavi. Tokom nekih davnih zimskih večeri slušala sam priču o ljubavi...ispričanu iz njenog ugla...ispričanu iz njegovog ugla. Ljubav je živela punih šezdesetpet godina. Čitav jedan ljudski vek.

* Tih tridesetih godina prošlog veka, u Beogradu su se skoro zaboravila stradanja iz prvog rata, a vihor drugog svetskog rata još se nije osećao. Živela je sa majkom i braćom u centru grada. Majka je bila bolničarka, braća su radila, a ona je sedela kod kuće i čuvala malog bratanca. Tokom mirnih prolećnih i letnjih popodneva šetala je po korzou, išla je sa drugaricama u bioskop, pomagala je majci koja je bila u Kolu srpskih sestara. Nije bila zaljubljena. Udvarao joj se jedan učitelj, ali nije prihvatala to udvaranje. Čekala je onog pravog.

* Živeo je u delu grada koji se u tim godinama smatrao za periferiju. Voleo je automobile, naučio je da ih vozi, ali i da ih popravlja. I kao da je znao da će mu to biti buduće zanimanje, učlanio se u taj zanatlijski esnaf. Ali, nije bio od onih mladića koji misle samo na posao. Pevao je u Prvom pevačkom društvu, imao je lep glas, znao je i sve okretne igre. Voleo je dobru zabavu. Šarmantan, zgodan, vesele prirode znao je da su zbog njega slomljena mnoga ženska srca. Njegovo još nije bilo slomljeno, a nije ni želeo da bude. Čekao je onu pravu.

* Njena drugarica i buduća kuma živela je u istoj ulici gde i on. Često su se sretali u prolazu. Dolazila je kod drugarice i sa svojim malim bratancem. Doterana, skladno građena beogradska gospođica privukla je njegovu pažnju. Jedino nije znao da li je dete njeno, i nije znao kako da se upozna. Bio je ljut na sebe zbog toga. On, mangup sa beogradske kaldrme, srcolomac, nije želeo da joj dobacuje u prolazu. Kada je shvatio da ona dolazi kod njegove komšinice, zamolio je nju za pomoć. * " Da upoznam njega? Pa i sama kažeš da je mangup! I šta ću ja ovde, pa ovo je selo! " " Znači dete nije njeno, nego njenog brata! Fino, kada nas upoznaješ? " Pitanja su se nizala, jedno za drugim. Sa obe strane. Drugarica je bila zbunjena, ali u isto vreme i srećna što učestvuje u stvaranju jedne lepe priče. Razgovarala je i sa njom, ali i sa njim.

* " Dobro, idemo sutra na taj matine, i neka nas vodi posle na bozu. Pobedila si. Ionako mi se ne sviđa onaj učitelj. " Upoznali su se. Išli su u bioskop, na matine, i posle na bozu. Tada nisu znali da će se zaljubiti, i da će ta ljubav živeti u njima toliko mnogo godina. Nakon tog prvog izlaska u bioskop, pozvao je još dva-tri puta na kafu. Izašla je tek kada je četvrti put zamolio da izađu. Njemu se ona odmah svidela. Ali, ona je još razmišljala, o pozitivnim i negativnim stranama tih izlazaka. Pomalo se plašila vezivanja, a i okolina je imala udela...- " to je periferija, ti si gradska devojka ", slušala je komšinice koje su dolazile ujutru na kafu. Zanimljivo, presudnu ulogu za promenu njenih stavova, imao je tramvaj! Te godine se produžila trasa tramvaja u njegovom kraju. Poslednja stanica više nije bila u blizini njegove kuće. " Sada smo manje periferija nego pre " njena drugarica je, onako uzgred obaveštavala. Poslednja stanica je sada kod kafane " Vidoje ", a mi smo neka sredina. Ćutala je. Razmišljala je ona dosta o njemu, ali nije želela to da prizna ni samoj sebi. Želela je da i dalje odaje utisak gorde, ponosne gospođice, kakve su bile sve tadašnje devojke u njenom kraju. Ali, saznanje da je i tramvaj produžio trasu, i da taj kraj više nije periferija ili " selo " počelo je da lomi nešto u njoj. " Reci mu da dođe sutra da upozna mamu i moju braću, voleli bi da ga vide. " * Prošlo je nekoliko meseci. Viđali su se sve češće i češće. Slušala je probe " Prvog beogradskog pevačkog društva ", šetali su po korzou, išli u bioskop, viđali se sa njegovim brojnim prijateljima. Vremenom joj se sve više i više sviđao taj momak plavih očiju, lepog glasa i šarmantnog izgleda. Sviđalo joj se što joj poklanja veliku pažnju, i što je osećala da je voli. Nije joj bilo teško da se zaljubi, i da zavoli.

* Venčali su se sledeće godine. Odlučili su da u prvo vreme žive kod njegovih roditelja. Navikla se na okolinu. Vihor drugog svetskog rata stigao je i u Beograd. Sa dvogodišnjem sinom, šestog aprila, posle jutarnjeg bombardovanja, pobegli su u jedno malo selo, nadomak grada, kod nekih njegovih prijatelja. Vratili su se kući već sutradan. " Kako bude ostalom svetu, biće i nama ". Nije mobilisan. Radio je kao automehaničar, u " Autokomandi " preduzeću koje je popravljalo automobile i gradonačelniku, i Upravi grada. Bio im je potreban kao majstor, ne kao vojnik. Nije tokom rata bio na strani četnika. Nije bio ni na strani partizana. Živeli su, kao i svi ostali građani. Često su išli u " bežanije ", snalazili su se za brašno, ulje, šećer, kafu. Prodavnice su bile prazne, crna berza je cvetala. U prvim mesecima druge ratne godine rodio im se još jedan sin. Vreme je prolazilo. Rat se završio, a oni su dobili i treće dete- kćerku. * Kada su se posle nekoliko godina preselili u novu kuću, koju je kupio njegov otac, bila je srećna i zadovoljna. Kuća je bila veća i lepša nego ona stara, u kojoj su do tada živeli. Imala je lepo dvorište, puno cveća. Setila se, sa osmehom, one godine, kada se još pitala da li je on onaj pravi. Da, bio je onaj PRAVI. Tokom predratnih godina svuda su izlazili. Po povratku sa posla, donosio joj je cveće. A za vreme rata, bio je odlučan da prehrani svoju porodicu. Radio je i prekovremeno, bio je odgovoran, i svaki dinar je trošio na nju i na bebu.

* Šezdesetih godina prošlog veka ranije se penzionisao, jer je doživeo povredu na radu. Povredio je nogu, i bili su potrebni meseci da se oporavi. Kada se oporavio, odlučio je da počne da radi privatno. Bio je među prvim privatnicima u gradu. Tadašnji zakon je dozvoljavao penzionerima da obavljaju neke delatnosti, i tako je on otvorio radnju. Uredno je plaćao porez državi, i štedeo je kako bi išli u inostranstvo ( želela je da vidi Trst i da kupi nešto, kao i svi u to vreme ). * Proputovali su celu Evropu. Najstariji sin je bolji život potražio daleko, na drugom kontinentu. Išli su i tamo. Putovali su, sa udruženjem penzionera u banje, sa crkvom su obilazili manastire. Bili su srećni.

* U sećanju mi ostaju i one godine kada sam šetala sa njima po Kalemegdanu. I odlazaka u cirkus se sećam. Poklanjali su mi beskrajnu ljubav. I moja sestra je bila vezana za njih, posebno za dedu. Ljubav je bila vidljiva u njihovom poznom dobu. Pazio je i vodio računa o njoj kada je bila bolesna. Ponekad su se, kao i svi stari ljudi, svađali oko nekih malih, beznačajnih stvari. " Varaš me, vidim da me varaš...vrati tu damu, nisi dobro izračunao!!!! " Igrali su tabliće u popodnevnim i večernjim satima. Sestra i ja smo često igrali tabliće sa njima. I smejali smo se, sa dedom je uvek bilo smeha...bio je, i kao star čovek, vedar, nasmejan, dobro raspoložen. " Ti si moja prva ljubav ", znao je uz smeh da kaže, i da doda " oprostićeš mi i ovog popa što sam ukrao pored dame ". " Šta lupaš pred ovom decom? Mi smo stari ljudi, kakva ljubav..." crvenela je u licu moja baka. Znala je nekada, kada je bila ljuta da kaže " a mogla sam da se udam za učitelja, eeee, to su bila neka davna vremena..."

* Osmeh je sa dedinog lica nestao kada je baka umrla. " Kako da živim bez nje, kako??? Ona mi je bila sve, imam ja vas, ali..." Plakao je danima. Uspevala sam ponekad da ga oraspoložim. Bio je nasmejan jedino kada su dolazila deca moje sestre- njegovi praunuci. * Nije bio dugo bolestan. Samo par dana. Zauvek je zaspao jednog februarskog popodneva...Poslednje reči su bile " zove..zove me "....i kada smo ga pitali ko ga zove rekao je samo " baba ". Par sati kasnije pridružio se u nekom nebeskom svetu svojoj prvoj i jedinoj pravoj ljubavi.

PISMO LJUBAVI
Evo opet ti pisem, jer moja nada je jaca od vremena.Ti znas da ne mogu pobjeci od tebe i da zelim da mi zauvijek ostanes vise od navike jednog sna, jace od potrebe da zauvijek kraj mene ostanes.
Ti znas da bez tebe ni ja ne postojim, na samo dno padam sve bezdane nadjem, vise ih ne brojim, vlastitim mislima ne mogu da vladam.
Ti znas da je zivot bez tebe apsurdan. Sasvim su bezvrijedni dani sto dolaze svaki je unapred bolno uzaludan. Noci me razbiju bezdusno pogaze.
Zeljela bih ti reci koliko te volim, koliko mi znacis. Iz dana u dan mi mnogo vise trebas, samo ti mi osmjeh na licu izvlacis.
Htjela bih ti reci sasvim jednostavno bez suvisnih rijeci i bez potetike, ono sto je vazno i neizostavno.
Iako me nista o tome ne pitas, znam da su ti jasna moja osjecanja. Od prvog trena ti mi misli citas, znas cemu se nadam i znas koga sanjam.
A ja ... Ja jos trazim nacin da opisem ono sto jos nikad niko opisao nije...

(Lejla pishe Medznunu )

ŠTA JE NOVOSADSKI?
Nedelja oko podne.
Miris rečne smole, kuvanog kukuruza, pečenog kestenja i vanil šećera.
Biti kod kuće pre mraka.
Crveneti od stida a ne od besa.
Ne stajati na tuđu senku i muku.
Voziti bicikl.
Kupovati cveće.
Ulagati više u ćerke nego u sinove.
Ponositi se svojima kada postanu slavni.
Dotle ih više kuditi nego hvaliti.
Ne gubiti iz vida da su Beograd, Budimpešta i Beč malo zabačeni.
Obožavati akvamarin, boju panonskog pra-mora.
Praviti se kao da Venecija nema golubove.
Pamtiti da su najveće poplave bile 1770. i 1965., a najbolje berbe 1900. i 1969. godine.
Kladiti se da je osamdeset metara prava mera nadmorske visine za pogled na svet, a dve stotine metara najpogodnija daljina između obala.
Sanjati mostove.
Pričati o vremenu.
Ići u bioskop.
Šetati se.
Očenaš govoriti u sebi, bez obzira na jezik molitve.
Biti bezobrazan samo kad to pristojnost nalaže.
Ne zaboraviti nikad ono što se nekom dalo, ali ni ne iskati nazad.
Podeliti hladovinu sa drugima.
Posle dobrog gutljaja obrisati se rukavom, kao što to rade dole, na
jugu.
Ne dolaziti nenajavljen u tuđu kuću, kao što se to ne radi ni gore, na severu.
Imati instinkt za ponavljanje istorije.
Ljubiti u ruke, a ne u obraz.
Bol u grudima držati za zubima.
Biti spor iz otmenosti.
I blago uobražen.
Zbog tradicije depresiju negovati, melanholiju prenositi u nasleđe.
Ne smejati se grohotom, vec pogledom.
Otezati sa vokalima.
Odugovlačiti sa odlukama, ali ih se pridržavati.
Držati ruke češće na leđima, nego u džepu.
Ne znati za kletvu, zavičajni kompleks i neželjene goste.
P.S. Novosadizam nije zarazan i ne prenosi se kontaktom.

Autorka: Zagorka Radović

BROD U MAGLI

Ispricao nam je ovo jedne snezne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadise.
Razgrcuci na ognjistu pepeo krajem stapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kazem zasto sam tuzan. Hocete da vam ispricam onu tuznu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca. Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne moze biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslusajte moju pricu. Saslusajte me bez sazaljenja, jer sazaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, jos uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju zene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluskujuci sapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me masta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li zenu lepog lika, prijatnog glasa, neznog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne zene? Da li se pomesala sa mojom svescu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se druzim, i u kojoj trazim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, nista ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i cuo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Nase cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova zena iz maste je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i zelje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje cisto, nezno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za misljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio drzeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad trazila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potrazi prenociste.
Toliko puta je dosla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog sto mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem zivotne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, zivot izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Moze li u cvetu mladosti biti dovoljno ono sto nazivate iluzija, masta, san - cak dusevna bolest?
Kazem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepsi, najsrecniji, najprijatniji i najspokojniji deo zivota koji znam. Kazem vam da sam sa svojom etericnom saputnicom predstavljao apsolutnu, cistu ideju koja kruzi tragom sunceve svetlosti, plovi morima, krece se mesecinom obasjanim nocima, raduje se pesmama koje niko nije cuo i zastaje pred prizorima koje niko nije video. Zivot, celi zivot je ono sto duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadrzano je u onome sto saznajemo i potvrdjujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nesto duhom iskusio. Dozivljavao sam to svakoga dana i noci sve dok nisam napunio tridesetu godinu zivota.
Kamo srece da nisam napunio tridesetu. Kamo srece da sam hiljadu i jedan put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepsi deo zivota, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plesu na pesme vetra, niti ptice savijaju gnezda u njegovom liscu i medju njegovim cvetovima."
On zacuta na trenutak okrenuvsi glavu, zatvorenih ociju, opustenih ruku. Sav se pretvorio u ocaj. Cutali smo u ocekivanju da pricu nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bica, rece:
"Secate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naucnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za duzda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mesecu, kad duh proleca treperi vazduhom, previja se u morskim talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opisem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske reci ne prelazi granice ljudske spoznaje i osecanja. Duh poseduje ono sto je dalje od spoznaje i tananije od osecanja. Kako da vam to naslikam recima?
Godine koje sam proveo sa svojom etericnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vreba iza zastora srece i da je gorcina talog koji miruje na dnu moje case. Ali, oduvek sam znao da ce uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, isla tamo gde sam ja isao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih isao nekud u posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi slusajuci zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je camac odvojio od bejrutske luke, onoga casa kada sam stupio na brod, osetio sam da se nesto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snaznu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. Cuo sam glas iz dubina kako mi na uvo sapuce: 'Vrati se odakle si dosao. Sidji u camac i vrati se na obalu svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam slican vrapcu u kandzama jastreba koji kruzi sirokim prostranstvom. Kada je doslo vece, posto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem delu broda. Devojke iz mojih snova, zene koju sam zavoleo, zena koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka devojcica, ciji sam lik video kad god bih pogledao u nebo, ciji sam glas cuo kad god bih osluskivao tisinu, ruku dodirivao kad god bih ispruzio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noci, mora i svemira.
Tako sam putovao od mesta do mesta zovuci u sebi svoju saputnicu, gledajuci u talase koji se prevrcu, ne bih li, mozda, njen lik ugledao u belini pene.
U ponoc, kada su putnici otisli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pruzio ruke prema njoj vicuci: 'Zasto si me napustila?... Zasto si me dala samoci? Kuda si otisla? Gde si bila? Dodji blize, dodji meni i ne ostavljaj me vise.'
Nije mi prisla, stavise nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se izraz nevidjenog bola i tuge. Rece tiho: 'Dosla sam iz morskih dubina da te na casak vidim. Ponovo cu otici tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj.'
Rece ovo, pomesa se s maglom i nestade. Poceo sam da je dozivam kao gladno dete. Sirio sam ruke i dohvatao samo vlazni vazduh noci.
Usao sam u kabinu s necim sto se u mojoj dusi kolebalo, borilo, spustalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je jos jedan brod na moru ocaja i sumnje. Zacudo, samo sto sam polozio glavu na jastuk, kapci su otezali, telo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i mesala s opalim cvetovima.
Brod je danonocno plovio izmedju dve pucine, ali ja nisam znao jesam li covek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleci i prizivajuci tajne sile da cujem njen glas, vidim njen obris, osetim dodir njenih prstiju na celu.
Ovako sam proveo cetrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uvece usao u venecijansku luku. Prisle su sarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole zamenjuju kola.
Kada sam s broda sisao u gondolu, ladjar me je upitao:
-Kuda zelite, gospodine?

Cim sam pomenuo duzda, pogledao me je s paznjom i postovanjem, i poceo da vesla.
Gondola je krenula. Bilo se vec smracilo. Noc je svoj plast spustila na grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajalista. Njihov odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsecala na san pesnika koji se zanosi neobicnim prizorima i predelima iz maste. U blizini mesta na kojem se kanal spajao s drugim zacula su se sa svih strana zvona, ispunjavajuci nebo tuznim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do plocnika. Ladjar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruzenu bastom. Rece: 'To je ovde'. Izasao sam iz gondole i polako krenuo prema kuci. Ladjar je s torbom na ledjima isao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ozaloscenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Zacudio me je prizor i nisam znao sta da radim.
Odmah mi pridje jedan sredovecan sluga. Pogleda me natecenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Sta zelite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuca venecijanskog duzda?' Klimnuo je glavom potvrdno.
Tog casa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pruzio mu ga. Cutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.
Za sve vreme u meni ne bese ni misli ni zelja. Prisao sam jednoj mladoj sluskinji i upitao za razlog njihove zalosti. Odgovorila je tuzno: 'Pa zar niste culi da je duzdova cerka danas umrla?!'
Nije vise nista rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plac. Zamislite kako se oseca covek sto je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u penusave talase i sivu maglu. Zamislite kako se oseca mladic koji se dve nedelje krece izmedju jauka ocaja i vriska pucine i na kraju se puta nadje pred vratima kuce u kojoj se krecu tuzne senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palati koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavsi: 'Izvolite, gospodine. Duzd vas ocekuje.'
Rece ovo i podje ispred mene. Isao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da udjem. Usao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvetljenu svecama. U njoj su sedeli neki uglednici i svestenici. Svi su cutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim ledjima i bolom na licu. Prisao mi je i uzeo me za ruku rekavsi: 'Zao mi je da ste dosli iz daleka i zatekli nas u zalosti za najdrazim. Ali nadam se da vas nas gubitak nece spreciti da obavite ono zbog cega ste dosli. Budite spokojni, mladicu.' Zahvalio sam mu na lepim recima uz izraze saucesca zbog njegovog gubitka, u nekoliko smusenih reci.
Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridruzio sam se ostalima koji su cutke sedeli, gledajuci krisom njihova tuzna lica, slusajuci njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ozaloscenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prisao mu s recima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreci: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ici. Budite nas gost ako vam ne smeta da gledate nasu tugu i slusate nas plac.' Postidele su me njegove reci i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domacini na svetu. Ostanite kod nas da vam pruzimo bar deo onoga sto stranac dobije u vasoj zemlji!'
Odmah zatim nesrecni starac je pozvonio srebrnim zvonom i udje sobar u brokatnoj odeci. Starac mu rece pokazujuci na mene: 'Odvedi naseg gosta u sobu na istocnoj strani. Posluzi ga jelom i picem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo uredjenu sobu s raskosnim namestajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivacima i jastucima.
On ode i ja se srucih na stolicu razmisljajuci o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoci i onome sto se desilo na pocetku mog boravka u tako dalekoj zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i pice i postavi je ispred mene. Pojedoh nesto na silu, zatim sobaru rekoh da moze da ide.
Dva sata sam proveo hodajuci po sobi ili stojeci uz prozor zagledan u nebo, osluskujuci glasove ladjara i sum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih izmedju vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju secanje i zaborav, kao sto se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo popriste na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni cutke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U zivotu postoji prostor koji savladava nas duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim arsinima.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko bice stoji u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko etericno bice me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privucen necim neodoljivim. Isao sam, ali nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam usao u ogromnu prostoriju sa mrtvackim sandukom na sredini, pod svetlom mnostva sveca na obe strane, okruzenim cvecem. Prisao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz snova. Video sam zenu prema kojoj sam osecao vise od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomicno belo telo u beloj odeci i belom cvecu, koje prekriva spokoj beskraja i strah od vecnosti.
Boze! Gospodaru ljubavi, zivota i smrti, stvorio si nas duh i poslao u svetlo i tamu. Ti si stvorio nase srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u bezivotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da zivot skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoce posadio beli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokazes da je to uveli cvet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoce, Bog mi je nasuo gorku casu. Nek bude Bozja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prasina u beskraju, samo mozemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama vec u zivotu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, vec je bol u prirodi samoj.
Moja prica nije za zaljenje. Onaj ko se zali, sumnja u zivot. Ja sam vernik koji veruje u logiku gorcine prisutne u svakom gutljaju naseg nocnog pica. Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od zeleza koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja prica. Kako da je zavrsim, kad ona nema kraj? Dugo sam klecao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom vecnosti.
Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tudjine u tudjinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"

Prvi covek Rima

Iz gomile iskoraci Sula, ne više u paradnom srebrnom oklopu, vec propisno odeven u togu. Široko se osmehivao, ispružene ruke, citavim svojim bicem u ulozi pažljivog kvestora.
„Gaju Marije, Gaju Marije, nešto si zaboravio!“, viknu glasno, uhvativši Marija i okrenuvši ga neocekivano snažnim stiskom. „Covece, idi kuci i presvuci se!“, prošapta.
Marije otvori usta da se usprotivi, zatim primeti zlurado veselje u ocima Metela Numidskog, i sa savršenim osecajem za pravovremeno dodirnu šakom lice, spusti je i pogleda u dlan, sada crven. „Bogovi!“, uzviknu, komicnog izraza lica. „Iskreno se izvinjavam, uvaženi senatori“, dodade, ponovo zakoracivši ka njima. „Tacno je da žurim da se susretnem sa Germanima, ali ovo je smešno! Molim vas da mi oprostite. Vraticu se što je pre moguce. Zapovednicka odora – cak ni trijumfalna – ne sme se nositi na zasedanjima Senata unutar svetih granica Rima.“ I dok je dostojanstveno prelazio preko Azila prema Arksu, preko ramena dobaci: „Hvala ti, Lucije Kornelije!“
Sula se odvoji od tihih posmatraca i potrca za njim, što u togi nije bilo nimalo lako; njemu to, medutim, pode za rukom, pa cak i da izgleda prirodno.
„Zaista ti zahvaljujem“, rece Marije kada ga je Sula sustigao. „Ali zašto je to uopšte bitno? Sada ce morati da stoje na ledenom vetru citav sat dok ja operem ovo s lica i obucem toga praetexta!“
„Njima je bitno“, rece Sula, „a cini mi se da je bitno i meni.“ Njegove krace noge kretale su se brže od Marijevih. „Trebace ti senatori, Gaju Marije, i zato te molim da ih danas više ne ljutiš! Uopšte im nije drago što su svoju inauguraciju morali da dele s tvojim trijumfom. Zato nemoj da im utrljavaš so u rane!“
„Dobro, dobro!“, Marije je zvucao kao da se miri sa sudbinom. Sjurio se niz stepenice koje su vodile sa Arksa do stražnjeg ulaza njegove kuce, i tako silovito proleteo kroz vrata da je sluga koji je tu cekao pao na leda i poceo prestravljen da vice. „Zacepi, covece, ja nisam Gal, a ovo se dešava sada, ne pre trista godina!“, rece on, pa stade da doziva sobara, suprugu i slugu za kupanje.
„Sve je vec spremno“, rece kraljica medu ženama, Julija, smireno se osmehujuci. „Pomislila sam da ceš doci u žurbi, kao i obicno. Kada ti je vrela, svi cekaju da ti pomognu, i zato kreci, Gaju Marije.“ Zatim se okrenu ka Suli i uputi mu svoj ljupki osmeh. „Dobro došao, brate moj. Zahladnelo je, zar ne? Dodi u moju primacu sobu i zagrej se kraj mangala dok ti ja donesem kuvanog vina.“
„U pravu si, napolju je ledeno“, rece Sula, prihvatajuci krcag od svastike kada se s njim vratila. „Navikao sam se na Afriku. Mislio sam da se neprekidno kuvam, sve vreme dok sam pratio Velikog coveka, ali tek sam sada stvarno nastradao.“
Ona sede nasuprot njega, ljubopitljivo nagnute glave. „Šta se desilo?“, upita.
„O, ti si mu žena“, rece on, s prizvukom gorcine.
„O tome cemo kasnije, Lucije Kornelije“, kaza ona. „Prvo mi reci šta se desilo.“
On se suvo osmehnu, odmahnuvši glavom. „Znaš, Julija, volim tog coveka više nego bilo kog drugog“, rece, „ali mi ponekad dode da ga bacim davitelju u Tulijan!“
Julija se zakikota. „I meni“, rece utešno. „Znaš, to je sasvim razumljivo. On je Veliki covek, a sa takvima je veoma teško živeti. Šta je sada uradio?“
„Pokušao je da ucestvuje na inauguraciji obucen u trijumfalnu odoru“, rece Sula.
„O, dragi moj brate! Pretpostavljam da se pobunio zbog gubljenja vremena i stvorio sebi još gomilu neprijatelja?“, upita odana ali promucurna supruga Velikog coveka.
„Srecom, video sam šta smera da uradi uprkos svoj onoj crvenoj boji na njegovom licu.“ Sula se iskezi. „Po obrvama. Nakon tri godine s Gajem Marijem, svakom iole pametnom coveku lako je da mu cita misli iz pokreta obrva. Uvijaju se i skacu, kao da govore – ma, ti to sigurno najbolje znaš, ti sigurno nisi glupa!“
„Da, znam to“, rece ona, uzvracajuci mu osmehom.
„Bilo kako bilo, stigao sam prvi do njega, i viknuo mu kako je na nešto zaboravio. Uh! Na tren ili dva sam zadržao dah, pošto sam video kako mu je navrh jezika da me pošalje da skocim u Tibar. Onda je video kako Kvint Cecilije Numidski samo ceka, i promenio je mišljenje. Kakav glumac! Mislim da su svi osim Publija Rutilija zaista pomislili kako je stvarno zaboravio u šta je odeven.“
„O, hvala ti, Lucije Kornelije!“, izusti Julija.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, rece on iskreno.
„Još kuvanog vina?“
„Da, molim.“
Kada se vratila, nosila je još i pladanj vrelih zemicki. „Evo, tek su ispecene. Meke su i punjene kobasicama. Strašno su dobre! Naš kuvar ih stalno sprema za Mladog Marija. On prolazi kroz groznu fazu i nece da jede ništa što bi trebalo.“
„Moja deca jedu sve što pred njih stave“, rece Sula, najednom ozarenog lica. „O, Julija, kako su samo lepa! Ranije nisam znao da išta može biti tako – tako – savršeno!“
„I meni su dragi“, rece njihova tetka.
„Voleo bih da su i Julili“, dodade on, a lice mu se smraci.
„Znam“, kaza Julilina sestra tiho.
„Šta je to s njom? Da li ti znaš?“
„Mislim da smo je razmazili. Znaš, naši otac i majka nisu želeli cetvrto dete. Imali su dva sina, i kada sam se ja rodila, nije im smetalo što su dobili kcer, da zaokruže porodicu. Ali je Julilino rodenje bilo neocekivano. A bili smo i previše siromašni. I tako, kada je malo poodrasla, svi su je sažaljevali, bar mi se tako cini. Posebno majka i otac, pošto je nisu želeli. Nalazili smo opravdanje za sve što bi uradila. Kada bi u kuci našli sestercij ili dva viška, ona ih je dobijala da ih potroši na svoje hirove, i nikada je nisu korili zato što ih uludo baca. Pretpostavljam da je u njoj oduvek postojala neka mana, ali joj nismo pomogli da se s njom izbori – nismo je ucili strpljenju i uzdržanosti, a trebalo je. Julila je rasla u uverenju da je najvažnija osoba na svetu, i takva je i odrasla, sebicna i u sebe zaljubljena, i puna samosažaljenja. Krivica je uglavnom na nama. Ali je sirota Julila ta koja sada pati.“
„Ona previše pije“, rece Sula.
„Da, znam.“
„I jedva da se ikada zanima za decu.“
Juliji navreše suze. „Da, i to znam.“
„Šta da radim?“
„Znaš, mogao bi da se razvedeš“, rece Julija, dok su joj suze tekle niz obraze.
Suline ruke poleteše ka njoj, umrljane od sadržine zemicki. „Kako to da uradim, kad cu biti odsutan iz Rima dokle god to bude bilo potrebno da bi se savladali Germani? A ona je i majka moje dece. Nekada sam je zaista voleo.“
„To stalno govoriš, Lucije Kornelije. Ako voliš – onda voliš! Zašto bi ti voleo manje od drugih ljudi?“
Ali to je dirnulo u osetljivo mesto. On se zatvori. „Nisam odrastao okružen ljubavlju, pa nikada nisam naucio kako se to radi“, rece, deklamujuci svoj uobicajeni odgovor. „Više je ne volim. U stvari, mislim da je mrzim. Ali ona je majka moje kceri i moga sina, i sve dok Germani ne budu pobedeni, Julila je sve što oni imaju. Ako se razvedem od nje, uradice nešto teatralno – poludece, ili ce se ubiti, ili ce utrostruciti kolicinu vina koju pije – ili ce uraditi nešto cetvrto, jednako ocajno i nepromišljeno.“
„Da, u pravu si, razvod nije rešenje. Ona ce sasvim izvesno nauditi deci više nego što trenutno može.“ Julija uzdahnu i obrisa oci. „Zapravo, u našoj porodici trenutno postoje dve žene u nevolji. Mogu li da ti ponudim drugo rešenje?“
„Šta god, molim te!“, uzviknu Sula.
„Dakle, moja majka je ta druga žena u nevolji, vidiš. Nije srecna što živi sa bratom Sekstom i njegovom suprugom i sinom. Vecina nevolja izmedu nje i moje klaudijevske snaje potice od toga što moja majka još vidi sebe kao gospodaricu kuce. Neprekidno se svadaju. Klaudijevci su tvrdoglavi i vole da namecu svoju volju, i sve žene iz te porodice vaspitavane su tako da preziru stare ženske vrline, a uverenja moje majke potpuno su suprotna tome“, objasni Julija, tužno odmahujuci glavom.
Sula pokuša da izgleda pronicljivo i opušteno, suocen sa svim tim ženskim nevoljama, ali ne rece ni rec.
Julija s mukom nastavi. „Mama se promenila nakon smrti moga oca. Izgleda da niko od nas nije shvatao koliko je veza medu njima bila snažna, niti koliko je ona zavisila od njegove mudrosti i vodstva. Zato je postala nemirna i naprasita i svemu nalazi mane – o, ponekad je zaista nepodnošljivo kriticna! Gaj Marije je video koliko je nesrecno stanje kod kuce, i ponudio je da mami kupi vilu, negde na moru, da bi siroti Sekst napokon imao malo mira. Ali se ona bacila na njega kao divlja macka, i rekla da jasno vidi kada je više ne žele, i pitala da li ce je smatrati za verolomnicu ako se odrekne prebivališta u svojoj kuci. Uh!“
„Znaci, hoceš da pozovem Marciju da živi sa Julilom i sa mnom“, rece Sula. „Ali zašto bi joj se taj predlog dopao, ako vec vila kraj mora nije upalila?“
„Zato što je znala da je predlog Gaja Marija bio jednostavno nacin da je se otarase, a u poslednje vreme je previše džangrizava da bi udovoljila ženi sirotog Seksta“, iskreno ce Julija. „Poziv da živi s tobom i Julilom nešto je sasvim drugo. Kao prvo, živela bi odmah do svoje stare kuce. A drugo, osecala bi da je željena. Korisna. A i držala bi Julilu na oku.“
„Da li ce hteti da to radi?“, upita Sula, ceškajuci se po glavi. „Iz Julilinih prica sam shvatio da nikada ne dolazi u posetu, bez obzira na to što živimo vrata do vrata.“
„I ona i Julila se takode svadaju“, rece Julija, pocinjuci da se osmehuje kako su joj brige bledele. „O, kako se samo svadaju! Julili je dovoljno da je samo ugleda kako ulazi na prednja vrata, i vec je tera nazad kuci. Ali ako je ti pozoveš da živi s vama, Julila nece moci ništa da uradi.“
I Sula se takode osmehivao. „Zvuci kao da si baš odlucila da od moje kuce napraviš Tartar“, rece.
Julija izvi obrvu. „Zar te to brine, Lucije Kornelije? Na kraju krajeva, ti neceš biti tu.“
Umocivši ruke u zdelu s vodom koju mu je pružio sluga, Sula odgovori dizanjem jedne obrve. „Hvala ti, svastiko.“ Zatim ustade, naže se, i poljubi Juliju u obraz. „Sutra cu posetiti Marciju i zamoliti je da dode i živi sa nama. I bicu veoma otvoren sa razlozima za taj poziv. Sve dok znam da su mi deca okružena ljubavlju, mogu da podnesem da budem daleko od njih.“
„Zar tvoji robovi ne paze dobro na njih?“, upita Julija, ustajuci i sama.
„O, robovi su ih nacisto razmazili“, rece otac te dece. „Moram da priznam, Julila je za vaspitacice nabavila odlicne devojke. Ali to ce ih pretvoriti u robove, Julija! Male Grke ili Tracane ili Kelte ili koje god narodnosti vaspitacice bile. Bice puni najludih praznoverica i obicaja, prvo ce misliti na stranim jezicima, a tek onda na latinskom, posmatrace roditelje i rodake kao neke daleke i stroge autoritarne figure. Hocu da moja deca budu valjano podignuta – po rimskim obicajima, od strane jedne Rimljanke. Ta žena bi trebalo da bude njihova majka. Ali pošto sumnjam da ce se to dogoditi, ne vidim bolje rešenje nego da ih podiže njihova srcana baka, Marcija.“
„Odlicno“, rece Julija.
Krenuli su ka vratima.
„Da li me Julila vara?“, upita on iznenada.
Julija se nije pretvarala da je zapanjena, a nije osetila ni bes. „Prilicno sam sigurna da ne, Lucije Kornelije. Vino je njen porok, a ne muškarci. Ti si muško, pa ti se cini da su muškarci mnogo gori porok od vina. Ne slažem se. Smatram da vino može nauditi deci mnogo više od neverstva. Neverna žena nece zapostaviti decu, niti ce dozvoliti da joj kuca propadne. Pijana hoce.“ Mahnula je rukom. „Samo da mama što pre preuzme stvari u svoje ruke!“
Gaj Marije ulete u sobu, propisno odeven u purpurom obrubljenu togu, sa izgledom pravog konzula. „Hajdemo, Lucije Kornelije, hajdemo! Da se vratimo i završimo s predstavom pre nego što sunce zade i pojavi se mesec!“
Njegova supruga i pašenog razmeniše tugaljive osmehe, i dva muškarca krenuše na inauguraciju.

Kolin Mekalou

Lepotu cvetanja daruje tami
Nikodije Spasić

Sve je različito na zemlji, retko je šta istovetno. Dok se bilje uglavnom rascvetava po danu, Noćurak* lepotu svog cvetanja daruje tami. Kad priroda spi, niko ne hoda pa ne može ni da se vidi šta se zbiva na poljima tajanstva.
Prema verovanju, prvo se sve bilje rascvetalo, a seme Noćurka je zakasnilo u klijanju vremena te se rascvetalo po noći, a jutrom svilo da prespava dan; da niko ne ruži lepotu njegovih cvetova.
Braneći sebe, Noćurak je ušao u magiju bilja kao znamen odbrane od zla svega što je vidljivo. Po danu se ne bere, jer tada nema moć, a žene koje čekaju noćni tren otvaranja njegovih cvetova kidaju ga u buket i nose kući da ga sviju pod trem, kao zaštitu od noćnih priviđenja. Ona koja ne zaspi svu noć pored rascvetalog Noćurka, pa budna dočeka zoru kad se njegove krunice sklope, utvrđuje u sebi magiju postojanosti i odbrane protiv svake zemaljske nevolje.
Po njegovim različitim bojama, belini, crvenilu i žutilu, određuje se šta će koga da snađe od dana i noći. Kao što noću rak menja boje tako se menja i čovečji lik, po sreći i nesreći. Lik odaje čovečju dušu, njegove brige, bolesti i zavere, ono što ga mori i pritiska.
Tamo gde raste Noćurak ide se po noći pune mesečine, kad je sva zemlja obasjana a staze i bogaze vidne i ne odvode putnika u zalutanje. Odabere se mesto u gori i čeka u zasedi potpune tišine. U ćutnji reč se ne progovara. Čim mesec zađe za oblake i nestane njegov sjaj bezgrejne svetlosti, zanjiše se lišće bilja, prepletu stabljike, a beli cvetovi otvore i čitav krajolik pretvore u gledanje mirisne beline.
To obeležavanje noći od koje se traži život sreće, da u kući sve bude jasno i čisto, pretvara se u molitvu Noćurku rečima: „Ništa ne tražimo, samo dobro da imamo”.
Od tri žene u belim košuljama, koje su na Maljenu gledale obasjavanje noći, jedna je imala sve dobro, ali je stalno u Duši osećala prazninu. Ni sâma nije znala šta joj nedostaje, za čim čezne. Tad joj se dálo da vidi daljinu beline, kao izmaglicu, po kojoj hoda čovek, njoj nepoznat. Dozivao ju je po imenu. Kako se približavao, postajao je jasan i ona je u njemu naslutila lik svog rano preminulog oca, jedva upamćenog. Njegov šešir bio je zakićen cvetom Noćurka. Još izdaleka, skinuo je Cvet i poslao joj poruku da mu na grobu dopiše pored imena i nadimak. Za života bio je znan, nadaleko, kao „Snovočitač” jer je snove tumačio kao životna predskazanja.
Na povratku dána žena je protrčala pored svoje kuće i otišla prāvo na groblje. Na očevom grobu zatekla je cvet Noćurka a pored njegovog imena bele latice ispisivale su zaboravljeni nadimak.
Pokojna baba Talka iz Kovanice kod Ćuprije pričala mi je kako Noćurak noću svetli oko kuće kao upaljena sveća. Gde ga ima, tamo nečastive sile ne prilaze.
Pričalo se po Kovanici da se neki opasnik Kama povampirio, jer niko nije znao da li je umro ili nastradao od tudje ruke.
„Jedne noći češljala sam težinu” priča Talka. „Od nje sam tkala platno za džakove, tkala sam i gubere i prednjice za suknje. Kad, odjedanput, nešto zalupa po tavanu: tandara, tumbara... preplaši me, na mrtvo. Posle malo popnem se uz stube, pogledam po tamnini, nema ništa. Čim siđem: lupnjava... opet. Ja upalim sveću pa ponovo na tavan i počnem da ga grdim: ‚Šta tražiš ovde? Kamo!!? Kad si ti dolazio u moju kuću, pa me sad plašiš!?’ Kad to reko', on se strovali niz ćeramidu i pade iza kuće. Istrčim napolje, a ono kurjak juri niz selo. Zavikaše žene: ‚Eno ga, ide, bežite ljudi!’ Svašta se tad pričalo za Kamu, a najviše da se povampirio zato što mu je majka vezivala čoveka u staru kuću za krevet, a sa tuđim čovekom spavala u novoj kući. Svi su verovali da on noću ustaje iz groba, njih da plaši i rastura sa gomile.”
Zaplašeno selo smirilo se tek na četrdeseti dan od Kamine sahrane. Tada su stare žene sakupile sve njegove dreje i vrljile ih u potok, da ih voda opere i odnese, a sa njima zaturi i njegovo prisustvo tamo gde je nekada živeo.
Te godine sve su tražile po brdima Noćurak i sadile ga oko kuće da noću svetli i da im prag bude obilazište za mrtve koji im nikad preko njega nisu prelazili.
Tamo gde cveta raznobojni Noćurak, te se čini da se njegove latice prelivaju u dugine boje, skupljaju se Víle u vreme hajdučkih dana, sastanaka i rastanaka, čekajući Gorske Gospodare Šumâ. Najnestrašnije među njima, ne priznajući čoveka za takmaca, skreću sa stazâ namernike i navode ih na svoja igrišta. One najstarije kite najmlađu među sobom, rođenu iz rose, i ulepšavaju rasplet njene kose da se jasno vidi na svetlosti Meseca.
Ako se hajduk preplaši, pa se udalji od njihovog skupa, one ga puste da ode svojim putem; ako im se približi da ih vidi izbliza, uvode ga u svoje Kolo i okite cvetovima i lišćem Noćurka, odajući mu tajnu da on brani od ránâ one koji ne seku nemoćne i ne pucaju nikome u leđa dok beži.
Još se veruje da magija Noćurka opčinjava i zveri u šumi pa i one zastaju nad velelepnim prizorom čija se belina ne može rečima opisati.

U Jagodini, Serbia, 14. marta 2006.

Pravo coveka da ostane uspravan
Ako sada kondukterka, koja me je, prividno ravnodusno, dva-tri puta odmerila, bude nasla za shodno da kaze: molim drage putnike neka izvole da se pomere prema prednjem delu autobusa, mozete biti sigurni, ne bih ni rec izustio, ali, s druge strane, ne bih se ni za stopu pomakao, vec bih prikovan, stajao na svom mestu. Jer imam valjane razloge da ostanem bas na ovom mestu. Naime, tu dole, na podu, priklestena izmedju mojih nogu, stoji torba, sa pet boca piva, deset pari virsli, te sa nesto senfa, hleba, putera, sira i s jednom bocom konjaka s tri zvezdice, sto ukupno iznosi sest ili osam kilograma, a sve to nikako nisam sklon da pomeram, ni napred, ni nazad; stavise, srecan sam sto se torba ne prevrce ni u slucaju naglog polaska. Sve je to, naravno, stoga sto postoje nepredvidivi, nepodnosljivi i histericni ljudi kao sto su moji prijatelji, kojima je u poslednjem trenutku palo na pamet da se najave na veceru. S ovim objasnjenjem, naravno, ne mogu sada istupiti, ispao bih smesan pred putnicima, dakle bez reci, ali postojano otajem na svom mestu.
Ako bi sada kondukterka, sto nije sasvim iskljuceno, nasla za shodno da progovori rekavsi: onog gospodina u sivom kisnom mantilu posebno molim da ustupi mesto novim putnicima, bio bih primoran da izjavim, iako predusretljivo, ali veoma odlucno: draga gospodjo, bolje biste ucinili da zavezete, jednom za svagda.
Ako bi na to kondukterka, sto je sasvim moguce, nasla za shodno da odgovori: molim vas, kakav je to drzak ton, ja bih odgovorio, i dalje predusretljivo, ali s jedva uzdrzanim mirom: draga gospodjo, da li biste izvoleli da pozelenite, da ocelavite, ali ponajvise da umuknete jer nista drugo i ne cinite nego solite pamet, maltretirate i vredjate putnike. Ako bi pak, na to, sto se vec desavalo, ona odvratila: ako samo jos jednu rec izustite, gospodine, na tako drzak nacin, zvacu milicionera, ja bih na to odgovorio samo ovo: postovana gospodjo, pozovite vi celu miliciju, vojsku, vatrogasce, pozovite cak i oklopne jedinice, ja se necu pomeriti s ovog mesta, na kojem imam pravo da stojim kao i svaki drugi putnik na svetu.
E pa, sad. Ako bi joj slucajeno i poslo za rukom da dozove nekog milicajca, i ako bi taj milicajac uspeo i da se popne u ovaj prepun autobus, i ako bi se usudio da mi se obrati, bez uzrujavanja ali energicno, rekao bih mu sledece: dragi druze, izvolite crknuti. Na sta bi on, sto takodje nije nemoguce, verovatno ovako odgovorio: ako vase gospodstvo ovakvim tonom misli da razgovara, bicu primoran da vas privedem u stanicu, na sta bih ja, jer - na kraju krajeva - i moje strpljenje ima granica, primetio: veoma postovani druze, nemojte vi mene nikod da privodite, jer cu ja vas odmah odvesti na jedno mesto gde biste se veoma lose proveli, buduci da bih tamo skakao s obe noge po vasem stomaku sve dok iz vas ne bih isterao sav vazduh, i dok vas ne bi napustila volja da mi pretite.
Na to bi, sto je ne samo zamislivo nego i veoma verovatno, doticni kapetan milicije, pred kojeg bi me priveli, poceo da mi popuje: cujte, molim vas lepo, izgledate kao kulturan covek, vasa pojava i odeca ukazuju na uravnotezenog gradjanina, kako ste mogli da kazete tako nesto jednom milicioneru koji je samo vrsio svoju duznost, kada je stao u odbranu jedne radne zene, koja je samo najuljudnije obavljala svoj posao. Medjutim, na sve to ja vise ne bih ni odgovarao jer su mi ovakve rasprave odvratne, nego bih ucinio samo jedan korak nazad, otkopcao shlic, i tamo, u rejonskoj stanici milicije, obavio malu nuzdu na onaj inace umasceni, mastiljavi tepih, i nakon sto bih zavrsio s tim, a i pantalone zakopcao, dodao bih jos jedino ovo: druze kapetane, to je sve sto bih mogao da vam odgovorim.
Ako bi posle svega toga, a to je jos uvek u granicama moguceg, primarijus neuropsihijatrijske klinike, s usiljenom neznoscu rekao da zatvorim oci, da ispruzim obe ruke, i da po jednoj zamisljenoj liniji krenem prema njemu, ja bih, iako ne zatvorenih ociju, niti ispruzenih ruku, ali po toj zamisljenoj liniji, zaista posao prema njemu, i tako bih ga nogom udario u stomak da bi se otkotrljao iza svog pisaceg stola.
I to jos, dakako, nije sve. Jer ako bi se nakon toga onaj krupni bolnicar, koji je dremuckao iza mojih ledja, bacio na mene, pokusavajuci da me zgrabi, onda bih ja, buduci da me, na svu srecu, ovaj napad ne bi zatekao nespremnog, opaucio grmalja po cevanici da bi se samo opruzio po podu, te bih se bacio na njega tako da ne bi bio u stanju ni da mrdne, zatim bih mu istisnuo oci, i to tako sto bih oba palca, sa strane, tacnije: iz spoljnih uglova ociju, do kraja ugurao u njegove ocne duplje, od cega bi mu oba oka, uz tiho pucketanje, iskocila iz svojih lezista. Nakon toga, za svaki slucaj, prosuo bih mu i mozak, i tako oslobodivsi prolaz, uzeo svoju torbu, sisao na ulicu, i pozvao jedan taksi kako bih, stigavsi kuci na vreme, mogao s prikladnom gostoljubivoscu docekati svoje drage prijatelje.

Na lepom plavom Dunavu

Dragi naši u tuđini, mi smo fala Bogu dobro i zdravo, što i vama od sveg srca želimo. Dočekasmo i Novu godinu, a možda i godinu i po, zapanjeni što je kod nas uopšte stigla, i to na vreme. Kod nas, naime, sve kasni. Kasne vozovi na neodređeno vreme, kasne autobusi, avioni i kamioni, kasne plate i penzije, kasni sve, čak i godišnja doba, samo ne kasne računi za struju i opomene od banke da smo u minusu.
Neki od vas su nas obradovali; došli nam za Božić, istina, za katolički, ne za pravoslavni, ali svejedno, neka, dobro došli. Neki doneli pune kofere svačega, neki po sto grama kafe, svejedno, fala im što su se setili, ali mnogi dolaze bez ičega, onako mašeručke; kažu, kod njih tamo nije običaj da se išta nosi. Kod nas jeste. Nije zbog toga što baš toliko nemamo, nego više reda radi. Kad smo odlazili u selo kod naših rođaka u Hercegovini, pokojni otac me je učio da se valja odneti kilo kafe (nepržene), kilo šećera u kocki, boca žestokog pića, napolitanke i čokoladice za decu i sapuni zasnaju. A kad su oni dolazili kod nas u grad, baba mi je poklanjala malecku, svu smežuranu, mandarinu već uvele kore, koju bi izvukla iz najdublje tame svojih vunenih kecelja, sukanja i podsuknji ili kocku šećera da zasladim život i savetovala me da ne pojedem sve odmah, već da razvučem, da mi duže potraje. Bogami.
Ali što jest, jest, nije ni sa nama lako! Alavi smo, brate. Koliko god i da nam doneseš - malo nam je. Svi misle da vi tamo u tuđini sedite na parama. Žali mi se, tako, jedan naš:
- Istina - veli - kupio mi ovde burazer iz Nemačke stan, ali nenamešten! Ni firange nema...
Nego da ostavimo to - Nova godina je. Srbi je se još nisu odrekli, svejedno što imaju i svoju, pravoslavnu. Sedimo tako prvog januara iznad hladne prasetine i ruske salate i gledamo u podne prenos iz Bečke opere "Na lepom plavom Dunavu". S tim u vezi, setih se pokojnog prijatelja, glumca Paje Vujisića, koji je jedanput prespavao pijan noć na čamcu, pa je probudivši se ujutro mamuran i sav ukočen, izrekao istorijsku misao: "Neka jede govna onaj što je rekao da je Dunav plav i da je čamovina meko drvo!"
Gledamo dakle, iz naših bednih kuhinja onu lepotu od Opere, one ukrase i čuda; gledamo i onu finu gospodu i dekoltirane dame u crnom - eto kako bismo i mi živeli da se nismo kurčili protiv Austrougarske, a sad, eto nam: sedimo za mušemom, a ne u plišanim foteljama ko ostali pametni narodi! A tamo, na sceni - milina jedna! Johan Štraus, šta li. Muzikanti, sve sama gospoda sa diplomama, gospođa za harfom k'o anđeo, a dirigent - čudo jedno, koliko li će samo dobiti za ovaj koncert?
- Jebote, al' žive! - govore Srbi preko rebara.
Ne kaže se uzalud: "Glava glavi, pleća harambaši, a fukara more i rebara".
A na kraju, na bis, orkestar zasvira čuveni "Radecki marš" i tu, na završetku, jedan muzikant, odma' pokraj bubnja izvuče kuburu i opali u vazduh, a u Operi oduševljenje, kraja nema! E, tu se Srbi iznad prasetine i salate od cvekle smrače... Hajde de što sviraju valcer, to je u redu, zna se za koga je; za služavke i podoficire. Nije da nije lepo, ali ona kubura ih izludi! - zna se za koga je kubura i ko je njome u opancima, razumeš, terao i Franju Josifa i Johana Štrausa i njegove muzikante preko Kajmakčalana sve do ovog istog Beča... Lenka, daj još jedno pivo!
A onda, kad utvrdimo da nećemo pojesti svu onu prasetinu i jagnjetinu, o ruskoj salati i sitnim kolačima i da ne govorimo, počnemo da zovemo rođake i prijatelje da dođu i da zajednički to dokusurimo. I tako, odlazimo jedni kod drugih, svejedno što smo imali ista jela za doček. Jedino je kod nas umesto ruske, bila salata od cvekle, a kad vam cvekla padne na pantalone, zna se čime se najbolje vade fleke - makazama!
Što se tiče Nove godine, nije da i mi nismo nešto dobili na poklon. U srpske škole uveden je novi jezik - bosanski! Tako će svako u svojoj biografiji moći ponosno da navede, da sem srpskog govori i još neke strane jezike: crnogorski maternji i bosanski, na primer! Verovali smo da je sa izmišljanjem novih nacija, mlađih od nas, završeno sa komunističkom erom, ali ne lezi vraže! I posle Tita - Tito!
Zanimljivo, od kako su se poslednjih godina iznenada pojavili Bošnjaci, muslimani su nestali bez traga, čak i oni koji su se pisali velikim slovom. Da li su ih Bošnjaci u tajnosti nekuda proterali iz Bosne i Hercegovine, ostaće za mene velika tajna. Posebno sam zabrinut za svoje prijatelje muslimane, a pitam se šta će biti sa onolikim džamijama, ili su Bošnjaci možda promenili "vjeru za nevjeru"? I uopšte. Koje su Bošnjaci vere?
Budim se u znoju, šta ako sam i ja Bošnjak, rodio sam se, naime, u Sarajevu, i to u samom centru. Pitam se zbog toga da li se Bošnjakom postaje rođenjem ili se ta privilegija stiče po slobodnom izboru?
Plašim se da bi ovaj tekst mogao mnogo izgubiti u prevodu na bosanski; završavam ga zato na tom jeziku:
Mašala!

Priča o dva grada
Sećam se da sam u srednjoj školi bio ubedjen u teoriju koju sam izmislio da bih sebi predstavio razlike izmedju Beograda i Novog Sada. Po toj teoriji, odnos izmedju ta dva grada je otprilike kao odnos izmedju Njujorka i Los Andjelesa. Beograd je uvek bio užurban i bučan, sa nervoznim stanovnicima koji nemaju razumevanje za sugradjane. Adu sam zamišljao kao Koni Ajlend, a Dunav i Sava su za mene bili srpska verzija njujorških reka Hadson i Ist River. Sa druge strane, Novi Sad nije imao Pacifik, ali je opuštenost ljudi podsećala na Kaliforniju, barem u odnosu na beogradsku užurbanost. Ta razlika sa najbolje videla u gradskom prevozu – dok ste u beogradski autobus u vreme špica ulazili isključivo uz pomoć laktova, za novosadski ste morali da strpljivo sačekate svoj red.
Onda sam vremenom počeo da uvidjam da postoje i puno sličnosti. Prve zanimljive sličnosti, koje se i najlakše vide, tiču se geografije. Beograd sa juga nadvisuje Avala, a Novi Sad Fruška gora. Na ulasku u oba grada posetioce su prvo ''dočekivali'' tornjevi po kojima su ti gradovi prepoznatljivi – sada srušeni Avalski toranj i televizijski toranj na Čotu. Oba grada leže na dve ''tekuće vode'', Beograd na dve reke a Novi Sad na Dunavu i Kanalu. Kada posmatrate gradove, možete uočiti da je Novi Sad kao umanjeni Beograd, ali obrnut, kao u negativu. Kao što se i tornjevi nalaze na ''suprotnim stranama''. Novi sad ima Petrovaradinsku tvrdjavu, ali oko nje se ne nalazi grad kao oko beogradske. Na mestu na kojem u Beogradu teče Dunav, u Novom Sadu je kanal Dunav-Tisa-Dunav, a Dunav teče pod skoro istim uglom pod kojim Beogradom prolazi Sava. Novi Sad ima i potencijalnu Adu ciganliju, Kameničko ostrvo, ali se i ono, naravno, nalazi sa ''suprotne'' strane. Beogradska ''ča-ča-ča'' naselja (Borča, Ovča, Krnjača) imaju svoju novosadsku verziju u naseljima oko Klise. I Novi Sad i Beograd imaju autobusku i železničku stanicu jednu pored druge. Što se tiče delova grada, Beogradjane bi Podbara mogla da podseti na Dorćol, Rotkvarija na Čuburu, Detelinara i Banatić na Paviljone, a Limani bi mogli da budu neka verzija novobeogradskih blokova. I čistoća ulica u ovim gradovima je slična. Ne sećam se kako je bilo ranije, ali danas priče o čistoći Novog Sada ne drže vodu, čak bi se moglo reći da je Novi Sad prljaviji, barem u centru grada.
Beograd, kao veći grad, ima nekoliko stvari kojih u Novom Sadu nema, što je i razumljivo. Ali, Novi Sad ima nešto čega u Beogradu nema, rekao bih, srećom – različite statue konja, krava i jelena koji se iz nekog meni nepoznatog razloga postavljaju i smenjuju u gradskoj pešačkoj zoni.
Večernji izlasci u grad se razlikuju, naravno najviše zbog razlike u veličini gradova. Oba vrste provoda imaju svoje vrline i mane. U Novom Sadu najviše dešavanja ima u samom centru i, pored nekoliko izuzetaka, uopšte vam nije potreban prevoz da biste obišli najzanimljivija mesta. Pod 'centrom' noćnog Novog Sada podrazumevam krug od 500 metara oko ulice Zmaj Jovine, jer se tu praktično nalazi sve. Od pravih kafančina, preko raznih diskoteka i kafića sa različitom muzikom, vinskih podruma, sve do izdvojenih i mirnih romantičnih mesta na kojima se ne čuje ništa od gradske vreve. Van ovoga, ukoliko je to nekome potrebno, vredi obići nekoliko lokala kod Spensa, Route 66 na keju, 'Ritch' kod hotela Park, Grafite na Podbari, Gradilište kod Filozofskog i leti kafiće na Štrandu.
U Beogradu tolika koncentracija različitih mesta za izlaske na jednom mestu ne postoji. Mesta na kojima je grupisano više kafića i restorana (na primer, Strahinjića bana, dunavski i savski kejovi) su lokacije na kojima su takvi kafići slični jedni drugima. Da biste našli drugu vrstu provoda potreban vam je prevoz. Što naravno, ne mora da bude loše. A u tome je i razlika u korišćenju večernjeg izlaska. Dok ljudi u Novom Sadu u vreme izlaska svo vreme imaju osećaj da propuštaju nešto bitno na drugom mestu, pa je centar pun ljudi koji su na putu iz jednog lokala u drugi, u Beogradu je sasvim u redu da, ukoliko niste srednjoškolci koji još istražuju grad, provedete veče na jednom mestu.
Priča o noćnom životu ova dva grada je nemoguća bez spominjanja dve ulice – Strahinjića bana i Laze Telečkog. Pre svega, Novi Sad nema svoju ''silikonsku dolinu''. Gomila skupih i relativno skupih lokala koje posećuju silikonske sponzoruše i njihovi sponzori je fenomen rezervisan za ulicu Strahinjića bana. Neki novosadjani smatraju da su ulica Modena ili jedan deo Spensa 'dolina sponzoruša', ali realno gledano, uzevši u obzir šta bi taj termin trebalo da znači, to nije ni blizu istine. Jedina prava ''silokonska dolina'' je u ulici Strahinjića Bana.
Ono što je jedinstveno za Novi Sad i čega nema u Beogradu je ulica Laze Telečkog. U uskoj ulici u samom centru grada, i tu u jednom malom njenom delu, načičkano je desetak kafića, praktično jedan uz drugi. Različita muzika, vrsta lokala i njihova medjusobna blizina je ono što ovu ulicu čini jedinstvenom. Jedan drugome ne smetaju, a očigledno je da ne mogu da smetaju ni komšiluku jer, koliko znam, u tom delu ulice niko ne živi.
Novosadski Kasino i beogradska 'Poslednja šansa' su još dva mesta koja bi trebalo spomenuti kao deo noćnog života ovih gradova. Oba mesta su stara i predstavljaju 'poslednju šansu' za one kojima noć nije bila dovoljno duga. Beogradska kafana, smeštena na Tašmajdanu, je do početka devedesetih bila verovatno jedino mesto koje se nikad nije zatvaralo. Jedina obaveza gostiju je bila da negde oko pet ili šest ujutro izadju ispred kafane sa pićem u ruci i sačekaju da spremačica završi svoj posao, nakon čega su ponovo mogli da se vrate. Novosadska verzija 'Poslednje šanse' je Kasina, u ulici Modena. Do pre nekoliko godina, ona je bila utočište pijanim klincima, boemima i propalim muzičarima, a poslednje vreme je malo ispeglana i doterana. Ni ona se nikad ne zatvara.
I letnji provod na reci je sličan. Dve najveće plaže se razlikuju po tome što se na Štrandu ulazak naplaćuje, dok je na Adi on i dalje besplatan. Osim toga, dunavska plaža je peščana, a na savskoj je šljunak. Što se tiče letnjih večeri, one su na Štrandu iste kao na Makiškoj strani Ade Ciganlije, i do pre par godina na Zemunskom keju.
Mentalitet novosadjana nije toliko različit od beogradskog koliko bi neko želeo da prikaže. Niti su novosadjani toliko fini, niti su beogradjani neotesani. Stanovnici oba grada samo koriste različite stavove u pristupu životu i kontaktu sa drugim ljudima. Dok su beogradjani decenijama morali da se kroz gužvu i stalnu konkurenciju probijaju laktovima i grubim držanjem, da bi uopšte došli do izražaja, novosadjani su ono što žele mogli da dobiju mirnim držanjem distance. Dok je u Beogradu nemoguće držati distancu i istovremeno ostati u životnoj igri, u Novom Sadu kao manjoj sredini energičnost i grubost je nepoželjna, jer nije ni potrebna. U sredini u kojoj se svako lako primeti nije neophodno na silu dokazivati nešto. Kada se maske sklone, vidi se da je mentalitet ljudi zapravo isti. Kažu da se narav ljudi prepoznaje i po tome kako ko vozi. Ako je verovati tome, u automobilima gde niko nema razloga da se pretvara da je nešto što nije, vozači ova dva grada se ne razlikuju, jer voze podjednako energično.
Maturske slike u izlozima su još jedna pojava koju Beograd nema, a koja je u Novom Sadu duga tradicija. Dugo godina one su mi bile uzrok dilemi, nisam znao kako je moguće da su sve devojke na tim slikama lepe. Verovao sam da je posredi neki trik, igra svetla i zavera veštih fotografa. Onda, kad sam malo odrastao, shvatio sam da nema trika. Ma koliko to možda seksistički zvučalo, novosadjanke su lepše od beogradjanki. A beogradjanke su zgodnije od novosadjanki. Kad bi postojao neki etalon za merenje gore navedenog, siguran sam da bi to bila egzaktna i dokaziva činjenica.
Kada se pogledaju sve razlike i sličnosti, može se reći da velikih i neuobičajenih razlika zapravo i nema, i da je Novi Sad samo Beograd u malom. Ne znam kome odgovara da plasira priče o velikim razlikama, ali je istina da običnim ljudima takve priče nisu ni bliske, ni potrebne. One uzrokuju da se manje sigurni beogradjani stalno pravdaju zbog svoje navodne nekulture, dok novosadjani koji nemaju drugi izvor sigurnosti u sebe neprekidno ističu neku svoju posebnost koja ne postoji.
Zoran Grbić

Brod

Bio jednom jedan mali ribarski brod sa veselo crvenim jarbolom i snežno belim jedrom. Svakoga jutra maleni brod bi se sa osmehom budio u zoru i odjedrio da ribari na otvorenom moru. Mada je bio sasvim mali, bio je to najbrži brod u luci i uvek se vraćao sa mora sa mnogo riba – dovoljno za ceo grad. Veći brodovi u luci često su se čudili kako to može biti.
Maleni brod je znao da je to zbog toga što svi na brodu rade zajedno. Sidro, Jedro, Mreža, i Kormilo su svi želeli uspeh brodu, tako su oni uvek radili zajedno i svako je radio ono što je znao najbolje.
Sidro je znalo kako da zahvati dno mora kako bi brod sigurno pristao. Jedro je znalo kako da uhvati vetar tako da brod glatko jedri kroz valove. Mreža je znala kako da uskoči u vodu i prostre se široko tako da bi brod uhvatio mnogo i mnogo riba. Kormilo je znalo kako da kormilari tačno desno ili levo čuvajući brod da se ne izgubi i naleti na ledene bregove duž puta.
Ali jednoga jutra, Vetar je bio vragolast, i kao da je sve krenulo krivo.
„Diži sidro! Idi na pučinu!“, povikao je stari kapetan, kao što je to činio svakoga jutra. U stvari, on je jedrio brodom tako dugo da se čak niko nije sećao njegovog pravog imena i svako ga je zvao „Kapetan.“
„Diži siii-dro! Idi na pučinu!“, ponavljao je Kapetanov odani prijatelj – siva vrana. Ona je dobila ime „Gusar“ zbog velike crne mrlje preko njenog oka, koja je nalikovala gusarskom povezu.
„Aye-aye, Kapetane! Pevali su Jedro, Sidro, Kormilo, i Mreža u harmoniji. I maleni brod je zaplovio ka otvorenom moru.
Kapetan je uputio brzi pogled na mapu, pregledao kompas, navlažio prst i podigao ga gore u vazduh da odredi smer vetra.
„Danas ćemo jedriti istočno,“ odluči on. „Gusaru, ispravi kormilo! Diži jedro!“
„Pričekaj minut“, reče Jedro.“ Zašto se ja uvek moram penjati na Jarbol i lelujati na vetru? Zar ne mogu plivati kao Mreža danas?“ Njoj može da uskače u vodu i da se brčka svaki dan“.
„Da li si je čuo? Ha-ha! Karr-karr!“, smejao se Gusar. „Jedro želi da uskoči u vodu! Mrežo, šta ti misliš o tome?“
„Biću srećna da zamenim mesto sa Jedrom,“ odgovori Mreža. „Ja se moram kvasiti svaki dan u toj ledenoj vodi i ne volim golicanje riba. Ne skačem više nikada u vodu!“
Sada, s ovim je započeo veliki metež na brodu. Svako je pokušavao da viče na druge i niko nije radio svoj posao.
Čak je mirno i vredno Kormilo reklo: „Zapravo, ja bih želeo posao Sidra. Ono uspeva da se odmara ceo dan na brodu i celu noć da spava u vodi“.
Svi su bili toliko uključeni u svađu da nitko nije niti primetio kada je mudar stari Kapetan isčezao u svoju kabinu, osavivši ih same.

I tako su prijatelji odlučili da zamijene poslove. Mreža se popela na Jarbol i spremila da uhvati vetar čim je dobila signal od Gusara.
„Diži Mrežu!“, naredi Gusar.
Mreža se otvorila i pokušala vrlo teško da uhvati vetar. Ali vetar se lelujao pravo kroz široke otvore u mreži, i maleni se brod uopšte nije dao pokrenuti.
„Kakvo Jedro!“, smejuljio se vetar. „Ono je puno rupa! Kakav luckasti brod!“
Zbunjena, Mreža je pala sa Jarbola. Ona je bila veoma tužna jer je uzrokovala da se vetar smeje brodu.
U međuvremenu, Jedro nije moglo da sačeka a da ne uskoči u vodu. Ali kada je Jedro uskočilo u vodu, umesto da ide pod vodom i uhvati mnogo riba, ono se prostrlo preko valova kao široka prostirka.
„Ha,ha! Da li ste ikada videle mrežu bez rupa?“, hihotaše se ribe , golicajući Jedro perajima.
„Vau, šta je to? Ćilim na vodi?“, upitaše iznenađeno galebovi, i bez razmišljanja sleteše na vrh Jedra. Jadno Jedro počelo je da tone; srećom Mreža je to primetila i spasila ga pre nego što je potonulo.
Iscrpljeni, svi prijatelji odlučiše da se vrate u luku na odmor. Jedini je problem bio što niko osim kapetana nije nikada određivao kurs brodu.
Sada pošto je toga dana svako zauzeo mesto onog drugog, Gusar je odletio do Kapetanovog mosta da čita mapu. Upravo pored njega bova za spašavanje pokušavala je da kormilari kao kormilo. Gusar se veoma trudio da okrene brod u pravom smeru, ali nije bilo koristi.
„Levo Kormilo! I sad... levo! Nešto malo na levo!“, Naređivao je Gusar sa ukopanim nosem u mapi.
„Zašto kružimo?“, upita maleni brod „Stvarno mi se počinje vrtjeti“.
„Možda bi trebalo da idemo nešto više u levo?“ upita Gusar, osećajući se manje sigurnim od Kapetana.
„Ja nisam uhvatila niti jednu ribu“, prisetila se Mreža. „Šta ćemo doneti u luku?
„Ja se želim vratiti na Jarbol i osušiti se na toplom povetarcu“, priznaše Jedro.
„Ja se tako-o-o dosađujem viseći upravo oko ovog lanca i čekam da budem bačen na dno mora,“ žalilo se Kormilo.
„Meni nedostaje naš Kapetan“, plakao je brod. „I nedostaje mi kako smo svi navikli da radimo ono što smo radili najbolje. Nakon svega, Kormilo je najbolje u kormilarenju, i Mreža je najbolja u hvatanju riba. Bez Jedra, vetar nas ne može nositi kroz valove, i bez Kapetana izgubićemo naš put“.
Svako je odahnuo u olakšanju. Saglasili su se sa brodom u potpunosti! Obečali su si da će se vratiti na svoja uobičajena mesta što je pre moguće. Ali gde je Kapetan?
„Kapetane! Kapetane!“ plakali su zajedno. „Gde si? Nedostaješ nam!“
Smešeći se, stari Kapetan je otvorio vrata kabine.
„Diži jedro, Mreža u vodu. Gusaru, drži kormilo. Krećemo!“, naredio je srećno Kapetan.
Prijatelji su se radosno prionuli poslu. To je tako dobar osećaj deliti svoje najbolje sa drugima. I sada, to je izgledalo kao da su dva puta jači.
Gusar je cvrkutao harmonično, ponavljajući naređenja Kapetana sa velikom brigom. Jedro je graciozno lepršalo na vetru, i Kormilo je kormilarilo prema naređenjima Kapetana. Ponovo, brod je glatko jedrio valovima- činilo se kao da lete. Riba koju je toga dana uhvatila Mreža bila je veća i ukusnija nego ikada. I nikada pre grad nije video takvu raznolikost.
Od toga dana, svi zajedno veselo rade. Shvatili su da njihova vlastita udobnost nije toliko važna kao što je uspeh zajedničkog rada. Najzad, shvatili su da je to ono što ih sve čini srećnima!
I stari Kapetan je pogledao napred sa sigurnošću... Uskoro, mali će se brod vratiti kući

Beskrajno čudo

Autor: Michael Arshavsky


Davno, u jednoj udaljenoj začaranoj šumi, beše škola za mlade
čarobnjake. Kao sve druge škole, imala je učenike i učitelje, domaće
zadatke i raspuste. Ali ova škola je od drugih bila drugačija jer se na
kraju školske godine tamo održavala velika magična predstava za učenike
kako bi pokazali ono što su naučili.
Jedan od učenika na prvoj godini beše dečak po imenu Artur. On je
posedovao divan smisao za humor i uživao je da zasmejava svoje
prijatelje.
Artur je za predstavu smislio veoma poseban magičan trik. To nije
bio običan leteći krevet ili beskrajni slatkiš; Artur je izumeo maleni
magični ćilim želja! Kako bi izveo trik, dete bi stalo na ćilim,
poskočilo na jednoj nozi dva puta, izgovarajući magične reči „Klik –
Klak.“ Dečakova želja bi onda, odmah bila ispunjena. Ali tužno, magija
je trajala samo jedan minut pošto je Artur bio učenik prve godine.


Pre izvođenja magične predstave, Artur je odlučio da uvežba svoj
izum u susednom vrtiću. On je pozvao svako dete da stane na mali tepih
i poželi nešto. Sva su deca pretrčala preko malenog magičnog ćilima.
Ali mali Nik, najmanje dete u razredu, je pristupio prvi. Mali Nik je
staona tepih i poskočio na jednoj nozi dva puta. Onda, on je izgovorio
čarobne reči, „Klik- Klak“ i zavrištao na sav glas: „Ja bih želeo da
budem visok, najviši od svih!“


U tom momentu, Nik je počeo da raste. Razred je posmatrao sa velikim
iznenađenjem. Najpre, on je postao viši od svakoga u razredu, zatim
viši od Artura, zatim viši od učitelja, i najzad njegova je glava
dotakla tavanicu. Međutim, on nije uzeo u obzir svoju odeću dok je
izgovarao želju, i njegova odeća je postala uska. Njegove su se
pantalone pocepale široko otvorene, usledila je majica, i čak kaiševi
njegovih sandala su podelili se i odleteli u suprotnim pravcima.
Devojčice su počele da se kikoću. Dečaci su pukli od smeha. Čak i
učitelj nije mogao da se ne smeje. Ali kada minuta prošla, magija
takođe; Nik se vratio svojoj originalnoj veličini i njegovo maleno
odelo mu jeponovo pristajalo.


Džesika je bila sledeća koja je zakoračila na ćilim. Dva poskoka na
jednoj nozi, „Klik, Klak!“ Iznenada ona se sledila – bešetako puno
želja koje su joj prolazile kroz glavu i ona nije znala šta da izabere.
„Lutku! Ne, tablu čokolade! Možda autić igračku? Ne, to je za dečake.
Novu haljinicu! Ne, mama će mi ionako kupiti haljinicu, a ovo će
nestati za minut. Šta bih mogla da izaberem?“
Iznenada njen pogled je pao na policu punu punjenih životinja i ona
se prisetila kako je jednom zamišljala kako su sve te životinje bile
žive. Njeno je sećanje potisnulo sve druge želje, i mali magični ćilm
je počeo da oživljava životinje.
U istom momentu soba beše ispunjena zvukom lepršanja krila i ptice
su udarale kljunovima u prozore pokušavajući da pobegnu. Mačke su
mjaukale i jurile za pticama. Psi koji su lajali pojuriše za mačkama, i
mladunče medveda se kotrljalo po podu režući i dohvatajući ostale dole.


Dok su se deca u strahu okupljala u gomili oko učitelja, Artur je
pojurio kako bi otvorio prozor. U tom momentu ptice su odletjele kroz
prozor; mačke pojurile za pticama; psi pojurili za mačkama, i mladunče
medveda se otkotrljalo van zajedno sa njima. Najzad, minuta je završila
i sve životinje su postale ponovo igračke.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego se iko usudio da ponovo stupi na
maleni čarobni ćilim. Tada je dečaku po imenu Aleks došla zamisao. On
se setio svog prijatelja Petra, koji je imao užasnu zubobolju toga
jutra. Petar čak nije mogao da pojede ni jabuku koju je doneo sa sobom
od kuće. Aleks je zakoračio i stao na čarobnan ćilim. On je poskoči na
jednoj nozi dva puta i rekao: „Klik, Klak! Ja želim da Petru prođe
zubobolja“. U jednom trenutku, svi su čuli Petrov radostan smeh. „Hvala ti Aleks!“ uzviknu Petar „Hajde da podelimo moju jabuku.“


U tom momentusu deca bila pozvana u kafeteriju na ručak i igra
magije je bila završena. Artur je uvio svoj izum i krenuo za decom.
Znao je da će se za minut Petru vratiti zubobolja, i da bi trebalo da
pronađe način da ga uteši. Ali, nije bio u pravu. Štaviše, na Arturovo
veliko iznenađenje, Petar je nastavio da jede jabuku osmehujući se.
Artur proveo dugo vremena razmišljajući o tom čudu. Zašto magija
nije prošla za minut? Artur je izumeo maleni tepih, i pošto je bio
učenik prve godine magija je trebala da traje samo jedan minut. Nemoćan
da nađe razlog, odlučio je da pita veoma mudrog učitelja koji je
poznavao puteve magije. Mudar učitelj je pažljivo saslušao Arturovu
priču i nasmejao se iz sveg srca. On je nežno pomazio Artura po kosi
dok je izgovarao ove reči koje će ostati u Arturu zauvek:
„Upamti, mali moj prijatelju, magijakoja činimo za druge NIKADA ne završava.“

Beskrajno čudo

Autor: Michael Arshavsky


Davno, u jednoj udaljenoj začaranoj šumi, beše škola za mlade
čarobnjake. Kao sve druge škole, imala je učenike i učitelje, domaće
zadatke i raspuste. Ali ova škola je od drugih bila drugačija jer se na
kraju školske godine tamo održavala velika magična predstava za učenike
kako bi pokazali ono što su naučili.
Jedan od učenika na prvoj godini beše dečak po imenu Artur. On je
posedovao divan smisao za humor i uživao je da zasmejava svoje
prijatelje.
Artur je za predstavu smislio veoma poseban magičan trik. To nije
bio običan leteći krevet ili beskrajni slatkiš; Artur je izumeo maleni
magični ćilim želja! Kako bi izveo trik, dete bi stalo na ćilim,
poskočilo na jednoj nozi dva puta, izgovarajući magične reči „Klik –
Klak.“ Dečakova želja bi onda, odmah bila ispunjena. Ali tužno, magija
je trajala samo jedan minut pošto je Artur bio učenik prve godine.


Pre izvođenja magične predstave, Artur je odlučio da uvežba svoj
izum u susednom vrtiću. On je pozvao svako dete da stane na mali tepih
i poželi nešto. Sva su deca pretrčala preko malenog magičnog ćilima.
Ali mali Nik, najmanje dete u razredu, je pristupio prvi. Mali Nik je
staona tepih i poskočio na jednoj nozi dva puta. Onda, on je izgovorio
čarobne reči, „Klik- Klak“ i zavrištao na sav glas: „Ja bih želeo da
budem visok, najviši od svih!“


U tom momentu, Nik je počeo da raste. Razred je posmatrao sa velikim
iznenađenjem. Najpre, on je postao viši od svakoga u razredu, zatim
viši od Artura, zatim viši od učitelja, i najzad njegova je glava
dotakla tavanicu. Međutim, on nije uzeo u obzir svoju odeću dok je
izgovarao želju, i njegova odeća je postala uska. Njegove su se
pantalone pocepale široko otvorene, usledila je majica, i čak kaiševi
njegovih sandala su podelili se i odleteli u suprotnim pravcima.
Devojčice su počele da se kikoću. Dečaci su pukli od smeha. Čak i
učitelj nije mogao da se ne smeje. Ali kada minuta prošla, magija
takođe; Nik se vratio svojoj originalnoj veličini i njegovo maleno
odelo mu jeponovo pristajalo.


Džesika je bila sledeća koja je zakoračila na ćilim. Dva poskoka na
jednoj nozi, „Klik, Klak!“ Iznenada ona se sledila – bešetako puno
želja koje su joj prolazile kroz glavu i ona nije znala šta da izabere.
„Lutku! Ne, tablu čokolade! Možda autić igračku? Ne, to je za dečake.
Novu haljinicu! Ne, mama će mi ionako kupiti haljinicu, a ovo će
nestati za minut. Šta bih mogla da izaberem?“
Iznenada njen pogled je pao na policu punu punjenih životinja i ona
se prisetila kako je jednom zamišljala kako su sve te životinje bile
žive. Njeno je sećanje potisnulo sve druge želje, i mali magični ćilm
je počeo da oživljava životinje.
U istom momentu soba beše ispunjena zvukom lepršanja krila i ptice
su udarale kljunovima u prozore pokušavajući da pobegnu. Mačke su
mjaukale i jurile za pticama. Psi koji su lajali pojuriše za mačkama, i
mladunče medveda se kotrljalo po podu režući i dohvatajući ostale dole.


Dok su se deca u strahu okupljala u gomili oko učitelja, Artur je
pojurio kako bi otvorio prozor. U tom momentu ptice su odletjele kroz
prozor; mačke pojurile za pticama; psi pojurili za mačkama, i mladunče
medveda se otkotrljalo van zajedno sa njima. Najzad, minuta je završila
i sve životinje su postale ponovo igračke.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego se iko usudio da ponovo stupi na
maleni čarobni ćilim. Tada je dečaku po imenu Aleks došla zamisao. On
se setio svog prijatelja Petra, koji je imao užasnu zubobolju toga
jutra. Petar čak nije mogao da pojede ni jabuku koju je doneo sa sobom
od kuće. Aleks je zakoračio i stao na čarobnan ćilim. On je poskoči na
jednoj nozi dva puta i rekao: „Klik, Klak! Ja želim da Petru prođe
zubobolja“. U jednom trenutku, svi su čuli Petrov radostan smeh. „Hvala ti Aleks!“ uzviknu Petar „Hajde da podelimo moju jabuku.“


U tom momentusu deca bila pozvana u kafeteriju na ručak i igra
magije je bila završena. Artur je uvio svoj izum i krenuo za decom.
Znao je da će se za minut Petru vratiti zubobolja, i da bi trebalo da
pronađe način da ga uteši. Ali, nije bio u pravu. Štaviše, na Arturovo
veliko iznenađenje, Petar je nastavio da jede jabuku osmehujući se.
Artur proveo dugo vremena razmišljajući o tom čudu. Zašto magija
nije prošla za minut? Artur je izumeo maleni tepih, i pošto je bio
učenik prve godine magija je trebala da traje samo jedan minut. Nemoćan
da nađe razlog, odlučio je da pita veoma mudrog učitelja koji je
poznavao puteve magije. Mudar učitelj je pažljivo saslušao Arturovu
priču i nasmejao se iz sveg srca. On je nežno pomazio Artura po kosi
dok je izgovarao ove reči koje će ostati u Arturu zauvek:
„Upamti, mali moj prijatelju, magijakoja činimo za druge NIKADA ne završava.“

Čuda se mogu dogoditi

Autor: Michael Brushtein
Bio jednom jedan dečak po imenu Petar. Petar je izgledao kao običan
dečak, ali je Petar u stvari bio veoma drugačiji dečak. To nije bilo
zato što on nije voleo da se igra i da vozi svoj bicikl, kao svi
njegovi prijatelji. Ono što je Petra činilo posebnim bilo je to što je
on jedino verovao stvarima koje je mogao da vidi, dodirne, ili proba.
Dok njegovi prijatelji nisu dovodili upitanje bilo šta od onoga što su
učili, Petar je bio skeptičan o svemu što nije mogao dokazati. On je
ozbiljno sumnjao o elektricitetu, pošto ga zapravo nije mogao videti.
On je čak sumnjao u to da je Zemlja okrugla, pošto je sve oko njega što
je mogao da vidi bilo ravno. Druga deca su često pričala o
magičnom čarobnjaku koji je živeo u začaranom vrtu izvan grada. Mnoge
su priče bile ispričane o tome kako taj čarobnjak ispunjava želje
ljudi. Ali Petar nije verovao u to. Petar je viđao čarobnjake.
Posmatrao je kako izvlače zečeve iz svojih šešira, čine da novčići
nestaju, i čak lete sve do tavanice. Alii sami čarobnjaci će vam reći
da je svaki trik iluzija. Sa dosta vežbi i brzom rukom, oni su u stanju
da učine da njihovi trikovi izgledaju stvarno čak ako oni to nisu.
Petar je znao da nema nečeg takvog kao čarobnjak. „Kakva glupost!“
pomislio je. „Čarobnjaci nisu stvarni, oni samo postoje u bajkama“. Jednoga dana kada je Petar otišao da poseti svoju bolesnu baku, vraćajući se kući zaspao je u autobusu. Probudi se mladiću,“ preplaši ga bučan glas, „Autobus se vraća na stanicu.“Petar je protrljao oči i probudio se. Shvativši da je propustio
stanicu, on je sišao s autobusa i našao se na nekom nepoznatom mestu.
Pogledao je oko sebe i spazio da je on u malom vrtu okruženom glatkim
kamenim zidovima i drvećem sa svetlucavim listovima koji su se činili
da se naziru iza zidova. Petar je odmah prepoznao da je to vrt o kome
su svi pričali – mesto gde živi čarobnjak.„Hmm, hajde da vidimo ko zapravo ovde živi“, pomislio je Petar dok je
otvarao gvozdenu kapiju i zakoračivao unutra. On nije mogao verovati
vlastitim očima. Vrt je bio začaran upravo onako kako je opisivan u
pričama. Petar je zaista bio opčinjen dok je koračao kaldrmisanim
putem; nikada pre on nije video tako veličanstveno cveće i drveće! Put
ga je doveo do sredine vrta, i tamo, sedeći na klupi, beše jedan stari
čovek sa dugom, sivom bradom. „Da li si ti čarobnjak?“, upita Petar stranca sumnjičavo. „Da i ne“, odgovoričovek. „Šta to znači?“, upita Petar. „Ti pitaš mogu li ja učiniti da se događaju čuda, i odgovor je ne potpuno, samo polovično.“ „Polovično? Šta to znači?“, Petar je bio zbunjen. „Magija jedino deluje ako ljudi pamte da sam im pomogao, ali obično zaborave i završi ni sa čim.“


„Umm, ja tone razumijem“, Petar je priznao. „Zamisli da pitaš svoju mamu da ti kupi bejzbol palicu. Pre nego je pitaš, misli na svoju mamu. U redu?“ „Naravno“, složi se Petar.„Ali kada se počneš igrati bejzbola sa prijateljima, ti zaboravljaš na
svoju mamu i jedina preostala stvar koju imaš na pameti je kako da
udariš loptu. Magija radi na isti način. Ona pomaže da se mnoge važne
želje ostvare, ali čim me ljudi zaborave, sve izčezava.“ „Mogu li ja poželeti nešto?“ upita Petar.„Apsolutno! Kada poželiš svoju želju, samo izgovori magične reči: Čuda
se mogu dogoditi – i tvoja će se želja momentalno ostvariti! Ali
zapamti, možeš poželeti samo jednu želju“. Petar se oprostio od čarobnjaka i uskoro je bio u autobusu pravo natrag kući.„Ja bih poželeo da baki bude bolje!“ pomislio je Petar u sebi. „Ali ako
zaboravim da je čarobnjak bio taj koji je nju izlečio, ona će se ponovo
razboleti... Ne, to ne bih želeo da uradim. A šta sa biciklom? A onda
opet, jednom kada krenem da ga vozim zaboraviću na činjenicu da je to
magija i bicikl će nestati“. „Pa, šta mogu da učinim?“ U međuvremenu autobus je stigao na stanicu. Petar je izašao, pogledao na sve putnike, i iznenada je znao šta da radi.

„Želim da svi upamte da čuda zaista postoje i da postoji čarobnjak koji
čini da se ona ostvaruju!“ Petar je tako povikao da ga je svako u
autobusu mogao čuti.I on izgovori tajne reči: „Čuda se mogu dogoditi!“ On je znao da je
koristio svoju jednu i jedinu želju, ali to je bilo u redu, zato što
sada čarobnjak može svakome ostvariti želju. Petar je sišao s autobusa šetajući kući trotoarom. Njegova je kuća
izgledala baš onako kakvu je ostavio napustivši je idući da poseti
svoju baku. Ali čim je otvorio vrata, on je začuo zvonjavu telefona;
bila je to njegova baka. „Petre, nećeš verovati, ali iznenada se osećam mnogo bolje! To je čudo!“„Ti si u pravu, bako, to jeste čudo!“, reče Petar osmehujući se srećno,
sećajući se divnog čarobnjaka koji je učinio da se to dogodi.

Dva kuvara
Autor: Igal Reznik
Nekada
davno živela su dva divna kuvara, Bojler i veliki Tiganj, i obojica su
imali svoje restorane. Jednoga dana Bojler reče velikom Tiganju
:„Obojica smo veliki kuvari pa zašto onda ne napravimo nešto zajedno?“
„U
pravu si!“, složio se revnosno veliki Tiganj. „Zašto nisam razmišljao o
tome? Jelo pripremljeno zajedno razlikovaće se od svega što je iko pre
probao, i pozvaćemo ceo grad da to proba! To će biti prava gozba!“
„Da, gozba! To je sjajna ideja!“ uskliknu Bojler. „Koje jelo trebamo pripremiti?“ „Nisam siguran,“ reče veliki Tiganj. „Ali svakako nešto zaista ukusno!“Nakon veoma duge diskusije, kuvari odlučiše da pripreme ribu, ali ne
samo uobičajenu ribu – vrstu ribe koja će naterati ljude da čisto
poližu svoje tanjire.
„Počećemo sutra“, reče veliki Tiganj. „Hajde da uradimo ovo: Ja ću pržiti ribu, a ti ćeš za nju pripremiti sos!“
„Dogovoreno!“, reče Bojler, i kuvari napraviše planove da sve
sastojke moraju dostaviti u restoran velikog Tiganja. Zadovoljni svojim
planovima, oni se rukovaše i odoše različitim putevima.
Narednog jutra veliki Tiganj ode do riblje pijace. On provede puna
tri sata birajući najbolju ribu sa sigurnošću da je ta najsvežija.
Sedamdeset bačvi ribe iz različitih zemalja bile su utovarene u kola i
dostavljene u njegov restoran. U međuvremenu, Bojler ode do pijace
povrća i trebalo mu je tri sata da odabere najukusnije povrće i začine
iz mnogih različitih zemalja. Dostavljači su nosili sedamdeset korpi
koje su do vrha napunile restoran velikog Tiganja.
Kuvari se odmoriše kratko vreme i onda se latiše posla. Veliki
Tiganj je pržio svoju ribu u sedamdeset različitih tava, i Bojler je
kuvao svoj sos u sedamdeset različitih lonaca.
Nakon četiri sata sve je bilo spremno. Riba koju je veliki
Tiganj pripremio izgledala je tako čudesno dobro da se činilo da sija
kao sjajno uglačane bronzane tave u kojima je bila pržena. U stvari, ona je izgledala tako divno ukusno da veliki Tiganj više nije želeo da stavi Bojlerov sos preko nje. U međuvremenu, miris Bojlerovog sosa je tako dobro mamio vodu na usta
da niko nije mogao da prođe restoran bez zaustavljanja, i velika gomila
ljudi skupi se pored restorana. „Da li moram da sipam ovaj predivni sos preko ribe velikog Tignja?“, reče Bojler tužno. Namrgođeni kuvari pristupiše jedan drugom.
„Pa, pretpostavljam da je došlo vreme da tvoj sos staviš preko moje ribe“, reče veliki Tiganj ne gledajući u Bojlera.
„Prelijem svoj sos preko nje?“ upita Bojler začuđeno. „Proveo sam
tako mnogo vremena pripremajući ovo kulinarsko remek delo, i ti želiš
da to stavim preko tvoje ribe da bi ljudi rekli, ’Kako je veliki Tiganj
pripremio sjajnu ribu!’?
„Znaš šta?“ veliki Tiganj odgovori ljutito, „U tom slučaju, ja ne želim
da uništim čudesan ukus svoje ribe stavljajući tvoj sos preko nje!
Hajde da svako od nas zadrži ono što je pripremio“.
Bojler pozva neke konobare i naredi im da odnesu sos u njegov restoran, i on takođe ode tamo i sjede ljut na na ceo svet.
„Niko mi nije potreban!“ pomisli on u sebi! „Moj sos je predobar za njih. Ja ne trebam ničije pohvale; pojest ču taj sos sam“.
I uzeo je veliku kašiku i počeo da jede, ali sos je bio previše začinjen i nakon par zalogaja Bojleru pozli.
„Napravio sam grešku“, pomisli on. „Ali još nije prekasno.“
„Hej, konobari!“ pozva ih on.
„Da, Bojleru!“ odgovoriše oni. „Da li biste hteli da ovaj sos odnesete natrag
velikom Tiganju?“
„Da, ti si u pravu“, reče veliki Tiganj.
„Oprosti mi, moj dragi prijatelju, napravio sam grešku“, poče
Bojler. „Ne znam šta mi je bilo. Ovaj sos je napravljen da bi prelio
tvoju ribu“.
„Ne, ne!“ usprotivi se veliki Tiganj. „To sam bio ja koji je
napravio grešku misleći da je moja riba divno ukusna bez tvog sosa.
Nisam mogao jesti ni malo od toga jer nema ukusa samo po sebi. Kako je
divno što si se vratio!“
Bojler i veliki Tiganj zagrliše se srećno i odmah serviraše čudesnu
gozbu koju će grad zauvek pamtiti! Ljudi dođoše odasvud samo da bi
probali najukusniju ribu na svetu. Nikada pre oni nisu probali tako
nešto!
Do dana današnjeg muškarci i žene pričaju ovu staru priču svojim
unucima. Moj deda ispričao je priču meni i zamolio me da je prenesem
svoj deci sveta. Na ovaj način, ona će saznati večnu istinu: samo
zajedno možemo učiniti nešto divno, i niko ne može biti srećan sam.

Kako je Svitac Naučio da Svetli
Autor: S. Glizerin

U dalekoj, mračnoj šumi, živela je malena buba. Njegovo ime je bilo Buz. Buz se veoma bojao mraka. On je imao prijateljicu gusenicu po imenu Dana, koja se takođe bojala mraka. Svake noći, oni bi sedeli jedno pokraj drugog nestrpljivo čekajući svetlost dana da dođe i daleko odagna tamu nežnim zracima sunca i sjajno plavim nebom
Jedne noći kreštave vrane sleteše na granu pored Buza i Dane.
„Da li znate šta noću raste na obali „Crne Bare?“ upita jedna od vrana.
„Ne“, druga odgovori. „Je li to ukusno? Ja ne bih noću nikada tamo letela, tako je zastrašujuće. Ali bila bih srećna da nešto probam u toku jutra.“
„Ne bi u to poverovala, ali upravo tamo na obali raste magična trava. Zove se Lumina, i svako ko je proba počinje svetleti u mraku.“
„Da li je to zapravo neko jeo ?“ upitala je vrana.
„Nije, zimske ptice, vukovi, medvedi i ostala šumska stvorenja ne žele da svetle u mraku, zato što onda ne bi mogli loviti. I manja stvorenja ne žele da svetle inače ne bi bila u stanju sakriti se od većih životinja koje bi možda želele da ih pojedu.“
Vrane su nastavile da pričaju o svim zadnjim novostima iz mračne šume, i odletiše daleko.
„Ja bih želeo da probam komadić te Lumina trave“, reče Buz. „Ali Crna Bara je najzastrašujuće mesto u celoj šumi.“
Beše skoro veoma kasno te Buz otišao je da spava, sanjajući o Lumina travi.
Ujutro, Dana probudi Buza :„Ustani, trebam ti reći doviđenja“.
„Da li to ideš nekuda?“, upita Buz.
„Ne, samo mi je došlo vreme da se omotam u čahuru i spavam unutar nje ceo mesec. Kada mesec prođe, ja ću se probuditi, izaći iz čahure i onda ćemo ponovo biti zajedno“, objasnila je ona.
„U redu Dana, idi i spavaj. Ja ću paziti na tebe“, reče Buz.
„Vidimo se uskoro! Pokušaj da budeš hrabar dok si ovde sam bez mene.“, reče mu Dana umotavajući se u mekanu i svilenkastu čahuru.
Buz je strpljivo čekao svoju prijateljicu, brinući se kako vetar ne bi oduvao njenu čahuru s grane ili kako ne bi bila zgažena od vrana.
Najzad, prođe mesec dana, ali upravo kada je Dana bila spremna da izađe iz svoje čahure, Buz je spazio tešku kapljicu biljnog soka kako pada pravo na njen vrh. Čahura se počela kretati, ali Buz je mogao čuti Danino lupkanje unutar nje: rat-a-tat-tat, rat-a-tat-tat.
Ali se ništa nije desilo – lepljiva kapljica biljnog soka je postala teška kao stena. Prošao je čitav dan, i došla je noć. Danina snaga je počela da isčezava; njeno lupkanje je bivalo sve slabije i slabije...
„Drži se Dana, otići ću po pomoć,“ ubeđivao ju je Buz, i odletio da vidi bubu bumbar.
„Gospodine Bumbar, vi ste veoma snažni. Molim vas pomozite gusenici Dani da izađe iz svoje čahure!“
„Voleo bih to da uradim, ali sam prezaposlen“, odgovorio je bumbar, i otišao ravno na spavanje.

Buz je požurio do pčele.
„Gospođo Pčela, vaša je žaoka jaka i oštra kao britva. Možda vi možete probiti Daninu čahuru?“
„Ja čuvam svoje žaoke za mnogo važnije stvari“, odgovorila mu pčela i odletila dalje.
Tada je Buz odlučio da odleti preko na drugu stranu šume, svom prijatelju šumskom detliću.
„Detliću, možda ćeš ti moći da razbiješ tešku biljnu kapljicu na Daninoj čahuri?“
„Ja bih rado pomogao ali ne vidim u mraku. Nema načina da dođem do tvog drveta. Ako bi mi neko mogao osvetliti put...“
Buz je odmah pomislio o Lumina (svetlucavoj, nap.prev.) travi.
„Pričekaj tu, odmah se vraćam“, rekao je on šumskom detliću, i krenuo ka Crnoj Bari.
Buz je tako mnogo želeo da pomogne Dani da se više nije bojao mraka. On čak nije ni razmišljao o činjenici da bi svetlost trave mogla olakšati većim stvorenjima da ga pronađu.
On je ugledao Lumina travu čim je stigao na obalu Crne Bare. Njene duge, safirno-plave peteljke lelujale su se na povetarcu. Buz se spustio, i odgrizao mali komad. Njegovo tanano telo odmah je počelo da zadobija zlatni sjaj.
Odjurio je pravo nazad do šumskog detlića.
„Tako, šumski detliću, vidiš li put sada?“
„Da, tvoja je svetlost od velike pomoći“, odgovorio je šumski detlić, i poletio sa svoje grane prateći Buza.
U međuvremenu, unutar svoje čahure Dana je crpila svoju poslednju snagu. Kada je Buz doveo šumskog detlića na njihovo drvo, ona se više nije kretala.
„Drži se Dana, pomoć je ovde!“ plakao je Buz.
Šumski detlić je usmerio svoj veliki i poput britve oštar kljun, i onda dao čahuri pažljiv udarac. Kapljica biljnog soka je odletjela i; Dana je dala jedan od zadnjih trzaja, i najzad se probila kroz svoju čahuru.
Ali ono što je izašlo iz čahure ne beše gusenica;
Dana je sada bila Kraljevski leptir! Ona je raširila svoja iskričava krila, i ona bešu užarena od svetlosti koja je sijala od Buza. Čak je i grana počela svetlucati; činilo se kao maleno sunce koje se upravo pojavilo niodkuda pokrivajući prijatelje svojim nežnim zracima.
„Ti si prelepa!“ uskliknu Buz.
„I ti se se takođe izmenio“ odgovori mu leptirica. „Čini se da si najzad probao Lumina travu.Tako, čini se da se više ne bojiš mraka.“
Vrane su objavile neverovatnu vest širom šume: bio je insekt dovoljno hrabar da proba da jede Lumina travu.
Svi su došli da vide heroja. Vukovi i medvedi, sove i orlovi su gledali tananog insekta sa velikim poštovanjem. Divili su se njegovoj hrabrosti.
Od tada, Buz je postao nešto kao šumski heroj, i ostala stvorenja su ga prozvala: „Svitac.“
Najzad, mračna šuma je prestala biti mračna. Sada je tamo užarena tačkica, maleni plamen koji obasjava tamu. I svake noći Svitac pomaže šumskim stvorenjima da prevladaju svoj strah i pronađu put do kuće.