Kratke priče

First topic message reminder :




Kratka priča o ne življenju življenja. Taj prokleti dnevnik.
"Puno godina smo već bili u toj pećini, rupi, kako su je neki zvali, meni je izgledala kao pećina. Znao sam da je odatle sunce nemoguće videti, imala je nekakv čudan miris fosfora koji se naročito širio u trenucima kada smo se budili (ne bih mogao da kažem da su to bila jutra već samo vreme kada su svi ustajali). Iznad nas su se čuli točkovi, veliki teški i puni vode, kao i kiša koja se takođe čula u trenucima kada bi svi zaćutali, tamno crveni zidovi i vlaga koja se uvlačila u pore"

Čitao sam taj dnevnik bez predaha vec nekoliko dana. Bio je to dnevnik par novinara zarobljenih od strane revolucionarno-levičarskog
pokreta u Južnoj Americi. Do mojih ruku je došao čudnim putem na yard-sale-u na koji sam pre para nedelja naleteo. Bio je u kožnom povezu punom znoja i prekora. Pogledao sam unutra i nažalost kupio ga. Od tada nemam mira.

"Hranu sam nam ubacivali kroz nekakav otvor koji je takođe bio mračan, oči su nam navikle na mrak ali ipak nisam mogao jasno da vidim lice koje je bilo do mene. Lice moje najlepše, sa kojom sam pošao na ovo prokleto putovanje. Njeno lice je za mene bilo samo urezano sećanje i ništa više. Zagrljaj i razmišljanje o našim najmilijima su nam bili jedini način da ostanemo koliko toliko normalni"

Jedna ideja mi se sve vreme motala po glavi. Morao sam da napišem jednu priču o njihovim patnjama. O njihovoj želji za slobodom, izlaskom iz pećine. Iz mraka u kojem su bili toliko dugo. Hteo sam da ispričam kako se čovek moze boriti protiv svega, da oslikam njihova osećanja. Morao sam im se na taj način odužiti.
Seo sam za svoj komp i pokušao da počnem. Gledao sam kroz prozor u reku, njena površina je polako počela da se meskolji od kapi kiše. Nije mi išlo. Hteo sam da počnem od naslova ali ni to nije išlo. Prvih nekoliko redova, opet ništa. Pogledao sam u moju ženu koja je sve vreme sedela na kauču i buljila u TV. Ni jedna jedina trunka inspiracije. Osećao sam bezveze. Kao da sam isprljan tim iskrenim svedočanstvom ali nisam znao kako da se operem. Osećao sam se kao kad sudovi koji su oprani stoje van nekoliko nedelja na polici. Čisti su, a ipak prljavi od prašine koja je napadala na njih. Odlučio sam da odem do redakcije i pokušam tamo da nesto napišem. Možda u radnoj atmosferi budem imao vise sreće. Obukao sam se i izašao, a moja žena me je pozdravila ne skidajući pogled s’ televizora. Sišao sam u metro a ceo "Elephant&Castle" je mirisao na radni dan pun besplatnih novina. Stanicom se širio blagi miris fosfora. I kroz celi "Piccadilly line". Čitao sam svoje besplatne novine i razmišljao kako bih mogao da ispričam priču o osećanjima ljudi koji su zatvoreni u pećini, u bestragiji latinske amerike. Ništa mi nije padalo na pamet. Ni jedan jedini način na koji bi mogo da ispričam tu priču. U novinama je stajao veliki naslov "Katastrofa u fabrici šibica."
Izašao sam na svojoj stanici i polako pošao do posla. Kiša je već jako padala. Prilazio sam svojoj kancelariji od crvene fasadne cigle. I sama unutrašnjost je bila crvena, tamno crvena sa prelivima svetlije crvene. Seo za svoj sto i opet počeo. I ništa dalje od toga. Doduše, sada sam napisao naslov "Izaći iz pećine, Priča o Hrabrim Ljudima". Ma to nije to. Odmah sam ga izgužvao. Pokušao sam jos par puta, nisam bio ništa bolje sreće. Sišao sam do kantine, mozda će hrana da me malo oraspoloži i pokrene inspiraciju. Kroz mračni tunel sam se spustio do kantine u kojoj je bilo nestalo svetla. Kuvarica je bacila tanjir pred mene. Nisam ni video šta jedem jer je par sveća koje su zamenjivale sijalice, bacalo slabu svetlost samo po uglovima prostorije. Pojeo sam svoj grašak, ili pirinac. Nisam bio siguran, delom jer nisam video, delom jer sam bez prestanka razmišljao o tome kako da uobličim svoju priču. Kako? kako?... mučile su me te misli. Pa pisao sam o tolikim stvarima, a sada ne mogu da ispričam nesto sto me je zaista potreslo. Pošto mi ni ručak nije pomogao, razmišljao sam da li da se vratim u svoju tamno crvenu kancelariju ili izadjem malo na vazduh. Opredelio sam se za ovo drugo. Pošao sam do mog dobrog prijatelja koji je bio vlasnik malog bistroa ispod nadvoznjaka. Kiša je pljuštala bez naznaka da bi mogla da stane u skorije vreme. Usao sam kod njega i sa vrata ga pozdravio našim starim pozdravom. Seo sam i naručio kafu koju je on doneo i pridružio mi se. Odmah sam mu ispričao sta me muči. I koliko me to muči. Slušao me je dok su iznad nas tutnjali teški kamioni. Ogromni, teški. Točkovi puni kiše prekidali su naše ćaskanje. Ipak me je saslušao do kraja i slegao ramenima: "Ti si uvek imao inspiraciju za razne teme, ne mogu da objasnim otkud to da je sada u tebi nema". Ispričali smo se o svim najvaznijim stvarima na svetu i tih 15 minuta je brzo prošlo. Izašao sam i nije mi bilo lakše ni malo.
Telefon je zazvonio. Moja žena me je zvala buljeci u televizor. Rekla je "treba nam neki ručak, i neki desert, i molim te pokupi decu iz vrtića kada se vratiš." Sve je to izgovorila neprestano buljeci u televizor. Sećao sam se moje žene pre vremena kada je počela da bulji u televizor. Bila je zaista prelepa, i sada je ali ne uspevam da je vidim od odsjaja katodne radijacije. Kristalno jasno sam se sećao toga. Odjavio sam se s posla i ponovo pošao ka stanici metroa. Putujući ka obdaništu, skrhan činjenicom da nisam sposoban da opišem patnje tih jadnih ljudi, na pamet mi je pala jedan stvar koju je koliko sinoć pomenuo moj drugi dobar prijatelj. Kako se ranije nisam toga setio?! Bio sam u dvorištu vrtića, odjednom čudno samozadovoljan. Kako se ranije nisam setio šta mi je prijatelj rekao? Sasvim jednostavno -
" Ne mozeš da piseš o nečemu što ne poznaješ"!!
Da, to je bilo to. To nije bio moj život, to nisu bila moja osećanja. Ja to ne poznajem, zato nisam mogao o tome da pišem. Nasmejao sam se, dok su mi moja dva mala anđela trčala u zagrljaj.
Bio sam sretan, ja ne zivim takav život! Pošli smo lagano na sladoled, biće to lep dan iako napolju pada kiša.

Autor Arvin Kamberi

Ispričaću vam priču o penjaču po imenu Či Čang, koji je živeo u jednoj od kineskih pokrajina. Či Čang je želeo postati najveći penjač na svetu. Bio je izvanredno spretan, ali je hteo postići savršenstvo. Konačno je doznao da je najveći majstor neki Vei Fei. O njemu se širio glas da lako može ispenjati sasvim vertikalne i visoke ploče. Videli su ga kako penje prevjese gde nije bilo moguće primetiti nikakvih hvatišta.
Či Čang se uputio u udaljenu pokrajinu gde je živeo Vei Fei, te je postao njegov učenik. Majstor ga je kod sebe zadržao nekoliko dana i rekao da će s podučavanjem nastaviti kada Či Čang prestane žmirkati očima. Či Čang se vratio kući i legao na leđa ispod razboja na kojem je radila njegova žena. Zurio je u papučicu tkalačkog razboja koja se kretala iznad njegovog obraza i pri tome je pokušavao ne trepnuti očima. Vežbao je dan za danom. Nakon dve godine vežbanja uspeo je zadržati oči otvorene i tada mu je papučica otkinula trepavicu. Od tada nije trepnuo ni usled udaraca vetra punih snega ili prašine i munja na grebenima. Čak i za vreme spavanja imao je oči otvorene. Dok je jednog dana posmatrao polja, pauk je ispleo mrežu između njegovih trepavica. Či Čang je znao da je spreman i vratio se učitelju.
"To je tek prvi stepen", rako mu je Vei Fei. "Sada moraš naučiti gledati. Vrati mi se tada, kad ti bude ono što je jedva vidljivo učinilo jasnim, a ono što je maleno velikim.
Či Čang se vratio u svoju pokrajinu. Na obali reke našao je potpuno gladak kamen ukrašen jedva vidljivim lišajem. Kod kuće ga je postavio do prozora i dan za danom sedeo je na drugom kraju svoje sobe i vežbao se u posmatranju. Uskoro mu je počeo izgledati sve većim. Prošla su tri meseca. Lišaj je u Či Čangovim očima izgledao kao cvet. Znao je svaki detalj na njemu. Sa čuđenjem je članovima svoje porodice pričao o neobičnoj spletenosti listova lišaja. Godišnja doba su prolazila. Samo u retkim prilikama napuštao je svoju sobu. Njegova žena je svakog dana čistila kamen da se ne bi kakvo zrnce prašine spustilo na njega i zbunilo Či Čanga u njegovoj koncentraciji. Pri kraju treće godine lišaj mu se učinio veliki kao stablo. Po prvi put Či Čang je skrenuo pogled s lišaja i pogledao kamen. Učinio mu se širok kao ogromni blok. Izjurio je iz kuće: konji su mu izgledali kao planine, svinje kao brda, a pilići kao gradske kule. Či Čang se uputio u penjačku školu gde je nekada učio i naišao na glatku kamenu ploču koju još niko nije ispenjao. Najmanje hrapavosti na njenoj površini tog su dana Či Čangu izgledale kao poprilični oprimci. S lakoćom je prepenjao ploču. Ne čekajući više, vratio se Vei Feiu.
Ovog puta majstor je priznao da je njegovom učeniku uspelo. Tako je prošlo pet godina od kako se Či Čang posvetio penjanju. Uverio se da su od sada za njega svi podvizi mogući. Odlučio je da se podvrgne nizu iskušenja. S lakoćom je počeo savlađivati smerove koji su nekada bili specijalnost Vei Feia. Zatim ih je ponovo ispenjao noseći vreću kamenja, dovoljno tešku da ga sruši na zemlju. Na glavu je stavio činiju punu vode, a da se pri tom ni jedna kapljica nije prolila. Nakon sedam dana izabrao je prevjesnu stenu tako kršljivu, da je izgledalo kao da će se svakog časa srušiti. Počeo je penjati u nizu brzih i sigurnih pokreta. Svaki kamen koji bi pokretom pomakao iz ravnoteže, sledećim bi pokretom gurnuo natrag. Konačno je Či Čang stigao do vrha stene, a da nije srušio nijedan kamen. Vei Fei koje je bio prisutan nije mogao sakriti zadovoljstvo. Toga je dana Či Čang shvatio da ne postoji više ništa što bi mogao naučiti od učitelja. Mogao bi se vratiti u svoje mesto i niko mu ne bi bio dorastao. Ipak nije bio zadovoljan. Postojala je posljednja prepreka - sam Vei Fei. S gorčinom je Či Čang shvatio da ne može biti najbolji penjač na svetu. Jednak je svom učitelju, ali ne bolji od njega. Obojica su i dalje zajedno penjali.
Jednog dana dok su navezani penjali u dugačkom žljebu, Či Čang je osiguravao s police pune naslaganog kamenja. Pod njim je penjao Vei Fei. Bez oklevanja Či Čang je gurnuo kamen u dubinu. No stari je majstor već davno prozreo dušu svog učenika. On je, i ne želeći, malo popustio kod osiguranja. Vei Fei je shvatio što se događa. Istog trena obesio se na uže, zanjihao se daleko od žljeba, izbegao kamen, I vratio se na isto mesto. Či Čang je nagonski zadržao uže da ga težina Vei Feia ne bi povukla dole. Bacio je još kamenja, ali ih je njegov drug izbegao. Na kraju izabrao je oštru kamenu ljusku koja je presekla uže. Vei Fei je ostao bez osiguranja, ostavljen na milost svom protivniku. "Ovaj sam put pobedio", promrmljao je Či Čang. Gurnuo je zadnji kamen. Ali u trenutku kada ga je kamen mogao povući u prazninu, Vei Fei se zaleteo prema jednoj od glatkih stena žljeba i za trenutak se priljubio uz nju. Istovremeno, rukom je odgurnuo padajući kamen. Kamen je promenio smer, tresnuo u stenu i pri tome izdubio sitno uporište. Vei Fei se spustio na njega. Pre nego je Či Čang shvatio šta se događa, majstor je dosegao dno žljeba. Či Čang se uverio da mu neće uspeti. Počeo se kajati. Vei Fei je pak bio toliko zadovoljan upravo prikazanim blistavim majstorstvom, da nije osećao ni trunke mržnje prema onome koji ga je upravo hteo ubiti. Obojica su stigli do vrha bez užeta i plakali kada su se zagrlili. Ipak je Vei Fei shvatio da je njegov život ugrožen. Opasnost je mogao odstraniti jedino tako da pažnju Či Čanga usmeri na drugu stranu. "Prijatelju moj", rekao je, "sve svoje znanje preneo sam na tebe. Ali ti ni ja ne posedujemo najvišu spoznaju. Ako želiš saznati više, moraš preći sedlo Ta Hsing i popeti se na vrh planine Ho. Tamo ćeš naći starog majstora Kan Jinga, kojem nikada nije bilo niti će ikada biti ravnog u našoj umetnosti. U poređenju s njegovim, naše je znanje znanje deteta. Jedino te on može nečemu naučiti".
Či Čang je odmah krenuo. Nakon mesec dana teškog putovanja stigao je do vrha planine Ho. Zaustavio se, skinuo putnu odeću i navukao svoje penjačke cipele. Zatim se uputio pustinjakovoj pećini. Kan Jing je bio veoma star. Njegove su oči bile neobično blage. Imao je pognuta leđa, bela kosa mu je dosezala do tla. Misleći da je gluv, Či Čang mu se približio i povikao: "Došao sam dokazati samome sebi da sam najveći među penjačima". Ne sačekavši odgovor, zaleteo se po granitnoj prevjesnoj ploči, koja je, izglađena od nevremena, visila nad ulazom u pećinu. Kada se spustio, primetio je da se Kan Jing dobronamerno smješka. "To što si učinio zaista je vrlo jednostavno. Što je divljenja vredno kod penjanja u steni? Tu je smer da ga sledimo i ploča da je ispenjemo. Dođi, naučiću te nečem boljem!"
Ljut što nije na njega ostavio nikakav utisak, Či Čang je sledio starca do nekog sedla. Odatle je put vodio do podnožja vrtoglave stene od kamena i leda. Kan Jing se dohvatio sitne police koja je postajala sve uža. Nad njom se uzdizao visok stenovit zid, izbrazdan od padajućih komada leda. Nad njim je pregrada seraka skrivala deo neba. Prevjesi pod njima sprečavali su da vide podnožje stene. Kan Jing je napredovao bez oklevanja. Iznenada je povukao Či Čanga k sebi. Sa strašnim zvukom, veliki deo seraka srušio se prema njima i prekrio ih zdrobljenim ledenim prahom. Či Čang je shvatio da ih je neznatan prevjes sačuvao i da bi ga bez pomoći Kan Jinga lavina oduvala iz stene. Za trenutak je pogledom sledio ledene gromade koje su padale. Praznina pod njim dobila je novo značenje. U njega je ušao nemir koji do sada još nikada nije osetio. Ali Kan Jing je mirno napustio sklonište pod prevjesom i nastavio je da penje. Police je nestalo. Ostao je uzak kameni rub, uzduž kojega se Či Čang polako kretao. Pomislio je da je dobro učinio što je pre nego što je došao do pećine promenio cipele. Bosonogi Kan Jing hodao je u starim sandalama pred njim kao po stazi. Či Čang bi se osećao poniženim da njegov duh nije bio zabavljen nečim drugim. Obojica su napustili slučajno sklonište pod prevjesom - jer je bio samo slučaj da su se u onom trenutku našli tamo - i ništa ih više nije štitilo. Či Čang je osetio da ga sigurnost napušta. Ako bi jedan jedini ledeni blok doleteo, bio bi to kraj, pomislio je. Iznenada se Kan Jing zaustavio i okrenuo Či Čangu: "Sada mi pokaži svoju spretnost! Pogledaj onaj prevjes ispod pregrade seraka. Dovoljno je vremena da ga dosegneš pre nego što se sruši ledena lavina".
Či Čang je bio previše ponosan da ne bi prihvatio izazov. Napustio je hvatišta na kojima se bio zaustavio i počeo je penjati prema seracima. Ali tek što je uz najveće teškoće ispenjao nekoliko metara, začuo je pucanje iznad sebe. Brzo je otpenjao nazad. Na zaustavivši se kod Kan Jinga stigao je do zaklona ispod prevjesa. Jedna mu je noga počela drhtati i nije to mogao savladati. Starac se nije pomaknuo i gledao je ga je s osmehom: "Ledenjak se ne pomiče kada nije za to vreme. Vrati se gore i sledi me!"
Či Čang je ponovo ispenjao deonicu. Penjali su dalje dok nisu stigli di mesta gdje se polica nastavljala. To im je omogućilo zaobilaženje stuba koji se gubio u dubini. Kan Jing je dostigao ivicu tog stuba. Ispred njih je u nebo stršila divna stenovita igla. Bila je udaljena od penjača samo dve dužine užeta, ali je bila nedostižna. Nad njima je uski prevjesni brid stuba zadržavao nad prazninom krhko kamenje.
"Sada", rekao je pustinjak, "dozvoli mi da ti pokažem pravu umetnost penjanja". "Ali ti si u sandalama", rekao je slabašnim glasom Či Čang. "Nikada nećeš proći preko tih prevjesa".
Ali ko govori o prevjesima? Najlepšim pokretima potreban je najlepši vrh. Ne čini li ti se da je ona igla vrednija od stuba pod kojim se nalazimo?"
Či Čang je još jednom pogledao u dubinu koja ih je odvajala od igle i ne shvatajući okrenuo se ka Kan Jingu: "Nema ni grebena ni stene koji bi vodili na tu iglu!"
"Cipele? Stena? Tako dugo dok su nekome potrebna potplate i stena za penjanje, ne zna o toj umetosti ništa. Istinski penjač ne treba posedovati spretnost, čak ne treba ni stenu".
Učinilo se da starac dosiže do nevidljivih hvatišta. Začuđujuće precizni pokreti nizali su se jedan za drugim. Či Čangu se učinilo da čuje jedva čujne udarce cipela, koje nisu postojale, u stenu, koje nema. Zatim je ugledao Kan Jinga kada je stao na vrh igle. Shvatio je da je svedok najvišem prikazu umetnosti, u kojoj sam želi svim srcem zablistati.
Devet je godina proživeo sa starim pustinjakom u planini. Nikada niko nije doznao kakvim se strogostima podvrgavao tokom tih godina. Kada se vratio u svoje mesto, svi su bili iznenađeni kako se promenio. Nije više bio samouveren i gord kao nekada. Njegovo lice je bilo bez izraza, drveno, kao lice maloumnika. Njegov nekadašnji učitelj Vei Fei, kada je doznao da se vratio, posetio ga je. Na prvi pogled je razumeo: "Sada vidim da si postao veliki penjač. Od sada nisam vredan da bih se s tobom navezao."
Stanovnici pokrajine prihvatili su Či Čanga kao najboljeg alpinistu u zemlji. S nestrpljenjem su očekivali podvige koji će potvrđivati njegovo majstorstvo. Ali Či Čang nije učinio ništa čime bi zadovoljio njihova očekivanja. Nije se više vratio stenama koje je nekada posećivao. Čak i penjačke cipele koje je poneo pre devet godina, da budu oruđe njegove slave, nisu ga više interesovale. I onima koji su tražili da objasni svoje ponašanje s dosadom bi odgovarao: "Poslednji stepen govora je ćutanje. Poslednji stepen penjanja je ne penjati".
Oni koji su imali najviše osećaja shvatili su šta je hteo reći i divili su mu se. Mnoge je ipak zbunilo njegovo bezizražajno lice., izgledao im je previše jednostavan. Odlazili bi ne shvativši zašto uživa takvo priznanje.

Oko njega počele su se stvarati razne priče. Nastale usled ljubomore zavidnih ljudi, govorile su, da je Či Čang naučio na gori Ho sve đavolske umetnosti, tako da ni ptice selice ne lete više nad njegovom kućom. Nasuprot tome, penjači uvereni u Či Čangovo vrhunsko znanje i njegove sposobnosti bez primera, potvrđivali su da u njegovoj kući nema zlog duha koji bi strašio. "Bog penjača je", dodali bi, "onaj koji dolazi posetiti dušu Majstora i razgovarati o zaslugama nekadašnjih slavnih alpinista".
Či Čanga sva ta govorkanja nisu zanimala. Polako je stario. S njegovog lica nestao je posljednji izraz. Nikakva spoljašnja sila nije više mogla pomutiti njegovu ravnodušnost. Tako je snažno bio u skladu s tajnim zakonima svemira, tako je daleko bio od nesavršenosti i suprotnosti materijalnog sveta, da pri kraju svog života nije razlikovao više između "ja" i "on", "ovo" i "ono". Mnoštvo osećaja za njega je nestalo. Njegovo oko bi isto moglo biti kao uho, njegovo uho nos, njegov nos usta. Četrdeset godina po povratku s planine Ho, Či Čang je mirno napustio ovaj svet kao dim koji se rasprši po nebu.
Čitavo to vreme ni jedanput nije spomenuo umetnost penjanja niti se dotaknuo kamena. Kažu da je malo pred smrt posetio prijatelja koji je živeo u raskošnoj kući. Kada je prešao prag, zagledao se u okvir vrata iz klesanog kamena i upitao svog prijatelja: "Reci mi, molim te, od čega je napravljen taj ulaz?" Odmah zatim, kada je u hodniku primetio planinarske cipele svog domaćina: "Kakve neobične cipele! Samo čemu bi mogle poslužiti?"
Prijatelj je bio zapanjen kada je primetio da se Či Čang ne šali. Okrenuo se k majstoru i nije mogao drugo nego mu reći drhćućim glasom: "Zaista moraš biti najveći majstor svih vremena, kada si zaboravio šta je kamen i šta pomoćna sredstva za penjanje!"
Kažu da su tih dana slikari te pokrajine odbacili kistove i umetnici se stidelii kada bi ih videli s oruđem njihove umetnosti.

San, torba i voz

Goran Tomka


I deo
“Zašto baš ja? Šta sam Bogu zgrešio?“ razmišljao je toga jutra mladić dok je
pakovao svoje stvari spremajući se za put. Destinacija - kuća njegovih
roditelja. Nakon stare povrede koja je uzela maha, neuspele sportske
karijere i otkaza koji je dobio, nije imao izbora osim da se vrati
svojima. Ne bi to ni bilo toliko loše da mu roditelji nisu, kao i on,
ostali bez posla usled ekonomske krize koja je zahvatila ceo svet. Nije
ni to ono što ga je najviše opterećivalo i što mu se motalo po glavi u
poslednjih par dana. Usled nemoći da ostane u glavnom gradu i, pored
svoje sportske karijere, nastavi dugogodišnju vezu sa svojom devojkom
koju je nameravao i ženiti u skorije vreme, odlučio je da i taj deo
svog života obriše i zaboravi. Učinio bi sve da može da ostane, ali
novac je ono što je vodilo glavnu reč u njegovom životu.
Dok je
vozio do kuće uglavnom je razmišljao kako da izvuče sebe i svoje
roditelje iz krize...opcija nije bilo mnogo. Jedno od rešenja je bilo
da proda auto, ali ukoliko nađe novi posao možda će mu biti neophodan,
ali opet.. Šta će do tad jesti? Kako će preživeti?
„Šta li samo radi
Ana?“ pomislio je na trenutak. Od osećaja nemoći i tuge za bivšom
devojkom počeo je da oseća bol u grudima. Sreća, njegov rodni grad nije
baš toliko daleko, pa je maltene već bio u predgrađu. Bol u grudima
postajao je sve jači i jači, ruke su polako počele da mu trnu, osetio
je i bol u glavi usled čega mu se zamutio vid. U tom momentu stao mu je
auto. Kazaljka na kontrolnoj tabli pokazivala je da nema više goriva.
Para nije imao. Ostatak puta moraće da nastavi gradskim autobusom.
Valjda kontrola neće ući baš u taj autobus.

II deo
Njen posao nije karakterističan za naše podneblje, a nije baš ni zavidan,
ali je bila srećna što je,za razliku od većine stanovništva, imala
siguran priliv novca. Dogsitting je popularniji u zapadnim zemljama, a
i bolje plaćen, ali nije marila za to. Makar je pošteno zarađivala i
imala taman toliko da prehrani svoju porodicu... a to joj je bilo
najbitnije.
Kuća u kojoj je radila bila je jedna od najvećih u
gradu. Predivna vila od preko 1000 kvadrata sa velikim dvorištem,
bazenom, omanjim igralištem za potomke vlasnika i ogromne ograde
okovane kao da u njoj živi predsednik, a ne običan šef firme koja je
pred stečajem. Ta ograda je čak i za najiskusnije lopove bila
nesavladiva prepreka.
Tog jutra, došavši na posao, na pragu kućice
za pse zatekla je kuče koje je nepomično ležalo ne davajući znake
života. Obzirom da gazde nisu bile kod kuće odlučila je da uginulog psa
odnese kod veterinara kako bi se dokazao uzrok smrti. Uostalom, od toga
joj je zavisio posao,a samo joj je još falilo da je imućan čovek tuži
zbog jednog kučeta.
Najbliža ordinacija bila je na 20ak minuta
hoda. Odlučila je da ode gradskim prevozom zbog težine tereta koji je
morala da vuče za sobom. Stavila je psa u vreću za đubre,a vreću u
omanju sportsku torbu koju je našla unutar kuće kako bi izbegla preke
poglede ljudi u autobusu. Na stanici nije bilo nikog osim mladića koji
je bio nagnut nad klupom. Ženi je delovalo kao da mu je muka.
- "Da li ste uredu? Jel vam treba pomoć?"
- "Ne osećam se baš najbolje."
Žena
je iz mantila izvadila flašicu vode i dala mu da popije. Mladić joj je
bio zahvalan do neba. U tom momentu stigao je autobus. Mladić se,
videvši da se gospođa muči sa torbom, ponudio da joj pomogne da unesu
istu u autobus.
- "Pobogu, šta nosite u ovoj torbi?"
- "Par kompjuterskih stvarčica za sina..."
Ušli su u autobus i krenuli.

III deo
Trgao se iz sna. Opet je sanjao taj voz koji ga već noćima budi. Kakav način
da se započne dan... Usled kazne koju je dobio na poslu pretukavši
jednog mangupa koji mu je dobacivao, bilo je pitanje da li će mu
oduzeti značku ili ne. Ipak, dobio je samo ukor, ali je morao da
patrolira pola godine u reonu železničke stanice na kojoj je večito
vladalo sivilo. Osim par šalterskih radnika i jednog portira na stanici
godinama skoro niko nije kročio ne računavši prosjake koji su se
švercovali u vozu menjajući lokacije pokušavajući da zarade koji dinar
za hleb.
Tek što je stigao na svoje radno mesto radio veza se
začula: „locirana je osoba osumnjičena za napad na ženu i krađu. Sa
sobom nosi ukradenu omanju sportsku torbu. Lice je visoko oko 180cm
starosnog doba oko 25 godina“. Delovalo je to kao idealna prilika za
njega. Hvatanjem ovog kriminalca moglo bi mu vratiti staro radno mesto,
a možda bi i dobio povišicu koju bi zasigurno oberučke prihvatio.
Ugledao je mladića kako sedi na klupi na jednom od perona. Prišao mu je pažljivo.
- "Dobar dan gospodine."
- "Dobar dan."
- "Kuda vas put vodi?"
- "Evo, kod devojke..."
- "Lepo, lepo. A šta vam je to u torbi?"
- "Ništa, neke sitnice..."
- "Onda vam neće smetati da pogledam?"
- "Nema potrebe... verujte mi."
-
"Nestala je torba jednoj ženi u autobusu pre nekih desetak minuta na
obližnjoj stanici... Da li ste možda videli ili čuli nešto?"
Mladić
je shvatio da je sada možda i kasno da se izvuče, ali zaglavi li u
zatvoru bilo bi previše za njega,a i za njegove roditelje. Ugrabio je
torbu i počeo da beži preko pruge. Policajac je krenuo za njim
primičući mu se iz sekunde u sekund. Stigavši ga, u žaru borbe pali su
na prugu. U tom momentu zatresla se pruga i voz je zahuktao projurivši
preko njih... Nastao je muk. Kroz par sekundi sa ozvučenja stanice
stiglo je obaveštenje „VOZ ZA BEOGRAD PRISTIGAO JE U STANICU“.Autor: Ivan Radin Ova
priča nastala je na storytelling radionici u okviru kursa iz animacije.
Autorov zadatak je bio da odabere 5 facebook statusa svojih prijatelja
i na bazi njih napiše svoju originalnu i zanimljivu priču.

Za mene je svako vreme, vreme za kafu. Jer, ja sam stara pričalica, volim
da tandrljam, čudo jedno. Kafa je prosto sastavni deo priče, jer ako
neko misli da mi ponudi kafu tek onako, bez titla, to me ne zanima.
Najbolje obožavam neopaženo ispijanje kafe, jer pravo da vam kažem, od
kafe najviše volim njen miris.
Miris pržene kafe vija se svakog jutra u mojoj ulici. Neki od
kafića u prizemlju, kanda još uvek prže kafu i topli, golicavi miris
kafe mota se oko nogu i u letnje doba uvlači se kroz otvorene prozore,
kao najava vrelog dana. Zimi miriše manje, ali toplije. Zaplovi ledenim
jutrom, primami par prolaznika i ohladi se, brzo nestajući od mraza.
Kada se uvuče mirisni prst kafe kroz moje prozore, mene sve mami, ko
kobru ona frulica, da se smandrljam niz stepenice i uvučem u prvi
kafić. Ali, ako nema sagovornika, sve ostaje na čarobnom mirisu.
»Od kafe deci rastu repovi« bio je moj prvi kontakt sa kafom. Od
tada mi se uz miris kafe prikaže i rep, crn kao talog, verovatno i
obaška čupav, kako niče iz nečije maloletne pozadine. To biološko čudo
ostalo mi je do danas uramljeno u pojmu kafe. Sreća da repovi rastu od
kafe samo deci, inače bi šalterske službenice izgledale kao dlakavi
polipi, a ni ja ne bih mnogo bolje prošla. Mada i to sa decom...sestra
i ja smo toliko soca krišom s' prsta polizale da smo do puberteta već
mogle da ličimo pitone sa kožnom deformacijom. Biće da to ipak nije
tačno, to sa repovima i kafom.
Prve kafe, kao redovna pojava, sačekale su me u redakciji. Kafe su
sastavni deo svih redakcija, koje mogu da budu i bez stolica i stolova,
ali bez kafe nikako. Kafeni vudu bila je Jasna – kafe kuvarica, kod nas
u Domu omladine. Jasna je vladala kafe-kuhinjom, veličine kutije za
cipele, vrtela se kao Hudini po njoj i naučno neobjašnjivim pokretima
uspevala da sve ostane na svom mestu. Da sam ja bar pet minuta menjala
Jasnu, troja kola hitne pomoći, uz ispomoć vatrogasaca, bila bi premalo
za saniranje sigurne štete. Jasna je virtuoznošću indijske plesačice
nosila poslužavnik pun vrelih kafa, peške po stepenicama, jer lift je
uvek bio zauzet. Nikada ni kap nije prolila, a tacne sa kojih se iz
šoljica vio vrući dim, spuštala je sajdžijskom preciznošću među gomile
papira i starih novina među kojima se krila redakcija.
Onda je silazila nazad u svoju kutija-kujnu i uranjala u gusti dim
iznad velikog lonca u kome se neprestano dokuvavala kafa, crna kao
mazut.
I dan danas, kao i u svakoj redakciji, život novinara počinje kafom.
Samo ekstra skloni zdravlju i modernim shvatanjima istog, kratkotrajno
pokušavaju da piju čaj. Probala sam i ja jednom, pa su svi mislili da
mi nije dobro i sedali dalje od mene, da i oni ne potkače tu boljku,
koja normalnom novinarskom biću uskraćuje osnovno gorivo – kafu. Prave
kafe-kuvarice su one koje svojim odličnim sećanjem maze klijentelu. Ne
samo onu stalnu, već i mene. Kada zalutam iz dijasporskih krajeva u
maticu i matičnu kuću i naslonim se na firmski šank, sačeka me uz osmeh
i »Kad' si stigla?« moja neskafasamalomlekaimalošećera, evoodmah.
Ali, najlepša kafa je dočekuša. Onu na koju mislim dok putujem ka
matici mi. Ona, koju mi Moja najbolja drugarica nudi u trenutku kada
kofer tek dotiče pod, dok ona jednom rukom zatvara ulazna vrata. Ona,
koja je prirodni nastavak nasmejanog pitanja iz zagrljaja:«Jesi stigla
konačno, jesi se umoriladakuvamkafu?« Ta prva kafa, sa koferom koji
zijaju u hodniku (jer dok Moja najbolja drugarica kuva kafu, ja ronim
po koferu i vadim poklone, koje prati dreka »Šta si to opet nosila, sto
puta sam ti reklajaoštojeslatkojaohvaladraga!«), je ona sa podvijenim
nogama na fotelji i kauču, ona što se dugo hladi, ona što
karpenterovskom maglicom obavija početak priče bez kraja.
»Dakuvamjoš jednu?« sledi džingl u razgovoru, koji pršti kao
vodopad. Na stolu se menjaju vrste kafa, cvetnih šoljica i tema, čiji
se naslovi dovikuju iz sobe u kujnu, u nadi da će to ubrzati vrenje
vode.
Na drugom mestu su kafe u kuhinjskom ćošku. Kada leđima podupiremo
zidove i razguravamo vaznu sa cvećem, sveske, papire, đinđuve i
poluotvorene, zaboravljene knjige, da napravimo mesta samo za dve
šoljice iz kojih miriše nova priča. Usput po potrebi radimo domaće
zadatke, pričamo telefonom, otvaraju se i zatvaraju vrata, stižu zvani
i nezvani gosti, a kafa putuje ka dnu i ostavlja crnkast stenogram
razgovora.
Na trećem mestu su kafe napolju. Jesenje kafe dok curi kiša, ledena
i pripljeskava žuto lišće za trotoare. Kafa na koju se stiže u pratnji
potočića i kišobrana, sa kog se kao sa kažiprsta slivaju cakleće
zmije-kapi. Zimska kafa, koja je tako topla, dok napolju miriše na prvi
sneg ili ona na koju se, uz neophodnu dozu razgovora, došljapkava u
vodi nasilno otopljenog snega. Prolećne kafe su između. Ni napolje ni
unutra da se sedne. To su kafe, koje čekaju leto, kada se napune bašte
i kada proradi hladna kafa, ona bez toplog mirisa. Kafa čiji miris se
oseti u suprotnom nosnom pravcu, iz usta, prvim gutljajem. U te kafe
može da se ubaci i sladoled, da budu ajskafe, pod uslovom da imaju bar
dve slamčice i jednu vitku kašičicu za isterivanje očiju. Ili bar za
otpadanje ušiju, ako se stvarno proba pijenje kafe i sladoleda kroz
priloženu cevčicu.
Ne razumem se baš u vrste kafa, znam ima one mlevene, što se kuvaju
na odlivanje u šoljicu i sa kratkim curkom hladne vode, a ima i
instant. Tih instant ima sada već sa ukusom svega i svačega. Očekuju se
i sa ukusom spanaća i trešanja, al' kod njih je najbolje što su
brzinske i glatko se piju. One prave, otomanske kafe su kao stara
aristokratija u poređenju sa pomenutim kafenim podmladkom, kome se
stalno žuri. Prava kafa pretpostavlja i laku ruku za meru, a ove u
kesicama imaju sve, ništa ne moraš da meriš, samo što iz ambalaže, one
duguljaste, ne ispadne i šoljica na naduvavanje.
»Kad naučiš da kuvaš kafu, možeš da se udaš« bila je rečenica, koja
me dugo ostavljala u strahu da ću završiti kao seda usedelica, okružena
gomilom mačaka u fazi prolećnog linjanja. Pravo da vam kažem, ne znam
da li znam da kuvam kafu. Niko se još nije žalio, možda nije smeo, a
možda ja ipak znam da je skuvam. Udala sam se i bez položenog
praktičnog ispita iz kuvanja kafe, a i dalje najbolje volim kada drugi
meni kuvaju kafu. Još ako uz kafu nude razgovor i malo cimeta odozgo na
mlečnu penicu, ja sam kupljena. Izgovor za razgovor, sa crnim kafenim
repom. Kafa, priča bez kraja...
(Jelica Greganović )

Kolumna Nade S.-Slike iz belog albuma
Matematika ljubavi




Često čujem komentare o ljubavi koje mi se učine kao priča o računici: sabiranja i
oduzimanja razna, kalkulacije silne, a često i svođenje računa. Onda pomislim, e
da je ljubav kao matematika, jednostavna i egzaktna.

S njom to ide lako, tri i pet će uvek biti osam. Nema ugla gledanja na stvari,
ličnog ukusa i afiniteta, internog vaganja i odmeravanja. S računicom su pravila
jasna. Zakoni i teorije mnoge, aksiomi i teoreme, no ma koliko komplikovani bili
uvek s očitom naučnom logikom i tako i za najteže jednačine postoji samo jedno tačno
rešenje.

E, da je život matematika. Da se ono što osećamo i mislimo u te zakone može udenuti.
Da koliko damo nam bude vraćeno, da nam srce istom emocijom ogreju kao što i mi
jesmo tuda. Al' kod ljubavi i osećanja, o da, mnogo računice ali nikada čistog
računa. I nikad jasne definicije. Samo mnogo premišljanja ili sumnjičanja ko je i
koliko voleo i čija je ljubav i emocija bila jača, i koliko. Čije je vreme bilo
vrednije a čija je reč veću težinu imala.

Ko dušu da u kalup pravila stavi.

Tako, mi ljudi, već po sklopu gena i vaspitanja, svako na svoj način volimo i
mrzimo, radujemo se i patimo. Idemo kroz život s osećajem uskraćenosti ili
zahvalnosti, s osmehom ili s tugom.

Na žalost, većina ipak, pre ili kasnije, iskusi razočaranje zbog promašene ljubavi,
zbog izneverenih i zloupotrebljenih emocija i onda ostanemo zapitani - gde je, i u
kome, bila greška. Da li smo taj promašaj mogli izbeći i poštedeti sebe povređenosti
i bola. Da li smo mogli svojim ponašanjem stvari promeniti ili ipak ne. Da li smo
pogrešno birali posmatrajući tog, ispostavilo se pogrešnog, njega ili nju, kao kroz
nekakvu ružičastu maglu. Ili nas je ipak moguće vešto lagati i obmanjivati. I da li
je glavni teret promašaja na nama ili ipak ne.

Pitamo se, da li je suština u tome da naučimo da procenjujemo ljude pre nego što
sebi dozvolimo da se za njih vežemo ili je ljubav ipak van tolike kontrole uma i
racionalnog. Da li je to kada će vam srce zaigrati najpre stvar hemije i nekih nama
teško kontrolisanih impulsa i nagona ili pak i ponešto (ili mnogo) do razuma.

Mnogo pitanja i mogućih odgovora. A ponekad pomislim da je suština u tome da
otkrijemo šta mi intimno želimo i očekujemo od drugih ali i od sebe. I šta smo
spremni da damo. I onda krenemo u susret ljudima. Ali pri tom pomireni s činjenicom
da nema u ljubavi jasne matematike i uvek čistih računa. Nema, jer nema obrasca za
ljubav i pravila njenog iskazivanja. Niti merila i skale za njenu jačinu. Koliko
ljudi toliko i slika ljubavi, posebnih i specifičnih, a ponekad i vrlo čudno
obojenih.


Možda je sva nauka (ili sreća) u tome da nađemo ili da na naš put naiđe neko ko je
slično nama iskazuje i prima, nekog ko će naše male i velike gestove naklonosti
razumeti na način na koji mi poruku šaljemo. Možda je ljubav u tom prepoznavanju i
uzvratnosti.

I kada se zapitate - da li me voli, možda najpre treba da se zapitate - da li vas
razume i ono što mu dajete i šta za njega činite. I ume li i želi li da vam uzvrati.

Ali se nemojte, drage moje dame, predugo pitati - zašto vas nije voleo kao vi njega,
zašto vas je povredio ili ponizio, zašto je vašu ljubav uzeo olako i obezvredio je.
Da li bi kraj vas ostao da ste ga voleli više ili drugačije. Da li je na vama krst
krivca. Nemojte se zalud mučiti s tim pitanjima jer smislenog odgovora nema. Ni
razloga da opstajete u prošlosti kalkulišući o onome što je iza vas. Porazi bole,
nekada više nekada manje. Nauk jesu i lekcije otrežnjenja. Priča o drugima ali i
nama samima. Ali u porazima živeti nikada nije dobro. Uvek je pogled napred bolji od
osvrtanja. Uvek.

Читаоче, послушај Полифила који искрено приповиједа
О сновима, послатим са највишег небеског свода.
Нека те не мрзи да ово послушаш, неће ти бити залудан труд,
Јер чудесно дјело обилује тако разноликим стварима.
Ако строг и озбиљан презиреш љубав и страст,
Желим да упознаш тако добро уређен низ ствари.
Одбијаш то? Дај бар погледај нови стил и нови језик;
Озбиљaн говор, мудрост.
И то; упознај и учи стару геометрију
Пуну великих обиљежја.
Овдје су огромне пирамиде, терме;
Открива се стара љепота статуа и обелискâ.
Ондје блистају различита подножја, и њихови
Разнолики стубови; лукови, фризеви, епистили,
Врхови и остало; греде и вијенци квадратног
Облика; и све што чини красне кровове.
Гледај ту украшене палате краљева,
Раскошно рухо Нимфи, изворе, и изврсне гозбе.
Овдје је двобојно коло ловаца, и жив и сав
Људски живот у мрачним лавиринтима.
Ондје опет троструки закон који говори о
Узвишености Јупитера, а на вратима сама триба.
Гледај Полију каква је љепотица била, и како углађена,
А онда осмотри и четири небеска тријумфа Јупитерова.
Ово дјело, осим разноликих љубавних тежњи,
Приповиједа и колико се срди тај славни Бог.

Početak ove priče vraća nas u davne, lude, vesele i srećne šezdesete godine, na sam njihov početak, u zimu, pred Svetog Nikolu. Bilo je to vreme koje svi, koji su tada bili mladi, opisuju kao vreme ljubavi, rada i siromaštva. Ali isto tako i vreme kada je mladi bračni par skromnih službenika, pripravnika u velikom gradu (kakav im je ovaj naš mali i jadni Bor, tada duplo manji, morao izgledati), bez igde ičega, mogao sebi da priušti kućnu pomoćnicu.
I to je važno za našu priču, jer je jedan, baš takav bračni par, mogao da ostavi svog malog dvoipogodišnjeg sina kod nje, i da ode u bioskop. Bila je to ona legendarna “Pobeda”, koje se oni nešto stariji Borani još vrlo dobro i sa setom sećaju, a za ostale, da kažem nešto i o njoj.
Tamo gde je sada robna kuća Beograd, pa malo iza, kroz prolaz između SDK i prodavnice “Prvog maja”, siđe se još možda dvadesetak metara, i tu su negde vrata starog borskog bioskopa, koji je godinama bio glavna, a ponekad i jedina večernja bezalkoholna zabava u gradu, sve dok nije dobio konkurenciju mlađe, lepše i sjajnije “Zvezde”, kojoj će jednog dana i samoj isto to učiniti neprincipijelna koalicija televizora i video rekordera. Borila se “Pobeda” još malo, ime je možda teralo na to, ali je ubrzo posustala i pristala na kolaboraciju. Dok se Tarzan šepurio u “Zvezdi”, u njoj su počeli da se prikazuju oni manje atraktivni filmovi, da bi ubrzo prešla samo na projekcije za đake i na kraju prestala i sa tim, i stupila u brak iz interesa sa Robnom kućom. Postala je njen magacin, i nije joj bilo tako loše, mada su joj izneli one drvene stolice koje su tako divno škriputale, baš kada je bilo najinteresantnije. Ali je onda došlo loše vreme i za veliku i snažnu Robnu kuću. Došla je prvo inflacija, pa bezočna konkurencija malih privatnih prodavnica, i ona je počela da prazni svoj prodajni prostor, a još pre njega i magacinski. I onda je nekada slavna i voljena “Pobeda” shvatila da je postala najveća mišja rupa na svetu, opustila se i prestala da liči na samu sebe. Danas je ne bi prepoznali ni oni koji su je nekada najviše voleli.
Ali naša priča se dešava u vreme najveće “Pobedine” slave, i tog dana je na večernjoj projekciji Hičkokova “Vrtoglavica”, o koju se otimaju svi provincijski bioskopi, a i u Beogradu još uvek hara.
Mlada žena je u devetom mesecu trudnoće, ali ne želi da propusti tako nešto, uostalom, nema čega da se plaši, sve je to već prošla sa prvim sinom, a i on je siguran sa pomoćnicom, koja ga voli kao da je njeno dete. Sedaju na početak reda, da bi ona mogla lepo da ispruži noge i grickaju: ona kisele bonbone, a on semenke. Kad bude nešto strašno ili opasno ili iznenadno, a znamo da je bio Hičkokov film, ona vrisne i privije se uz svog muža, koji je malo jače zagrli i smeje se, i kaže da nije ništa.
Desetak minuta pred kraj filma, žena počinje da vrišti na potpuno pogrešnom mestu. Muž se smeje, grli je jače, i pita je šta je sad to toliko strašno bilo? Ništa, kaže ona, samo je, izgleda, počela da se porađa. Izlaze iz bioskopa i kreću pešice prema bolnici, koja je i tada bila na istom mestu, na kome je i sada. Usput ih sreće neki prijatelj, ubacuje u kola i tako stižu u porodilište. Tamo se iste večeri rađa malo, slabašno, crnpurasto, ružno i nikakvo, ali njoj najlepše dete na svetu, koje vrlo malo i slabo sisa, ali se dere kao magarac. Ženu, ubrzo zatim, počinju da bole grudi jer ima popriličan višak mleka. Međutim, sutradan ujutru, porađa se žena iz jednog od susednih kreveta, i dobija dete koje se dere još jače, i sisa mnogo i halapljivo, i kad njegova majka ostane bez mleka, ono bi još. Odmah ga prozivaju Buca, i prva žena ga uzima na drugu sisu, i tako su svi zadovoljni i obe žene ubrzo odlaze sa decom svojim kućama, i život dalje ide svojim tokom.
Ono prvo dete i dalje ostaje slabašno i plačljivo, i lekari ubrzo otkrivaju da ima neke probleme sa crevima i trbušnom maramicom, što ne bi bilo ništa da ima barem godinu dana, ali ovako, ko zna? Trebalo bi da ide za Beograd, ali može da bude kasno. Tada mladi hirurg, doktor Nikodijević, koji će kasnije postati i do smrti biti prvi i najčuveniji borski skalpel, rešava da rizikuje i operiše ono što drugi nisu smeli. Milošću božjom, koja mu je vodila ruku, dete je ostalo u životu i kasnije postalo radoznalo i nemirno dete, a zatim otprilike isti takav i čovek.
Ali vratimo se sada u šesti razred osnovne škole koja se prvo zvala “Četvrta osnovna škola“, da bi joj ime bilo promenjeno u “29. novembar”, a još mnogo kasnije u “Sveti Sava”. Ono dete, kome su kumovi dali ime Branislav, uz uslov da ga zovu Bane, otkriva da, osim lopte i škole i drugih standardnih zanimacija, počinje da ga interesuje i muzika. Na oglasnoj tabli, nekako u to vreme izlazi poziv na audiciju za školski hor, i on se, sa drugarima, prijavljuje i ladno prolazi. Čak do-bija pohvalu od horovođe, nastavnika muzičkog, da ima lep i snažan glas. Od ostalih koji su primljeni, istu pohvalu dobija još samo jedan, lepi i pomalo buckasti dečačić. Zadovoljni, ali pomalo i ljubomorni jedan na drugog, trude se da pevaju što lepše i što snažnije, ne bi li bili bar malo bolji i od onog drugog, kad su već od svih ostalih. Naročito se ističu u ovom potonjem, mada bucko ipak malo više, pa horovođa, zvani Čembalo, mora ponekad i da ih opomene, jer zaglušuju sve ostale.
Prolazi vreme, i oni postaju dobri drugovi i važni članovi hora. Ne baš zvezde, jer je to rezervisano za par devojčica sa zaista kristalnim sopranima, ali prilično važni članovi, ili su bar oni tako mislili. Međutim, u međuvremenu se događa nešto jako važno za njih – drma ih pubertet i oni mutiraju i prelaze u treći glas i u ono fino, harmonsko, mada njima malo dosadno, bojenje pesme. Da stvari učine malo zanimljivijim, po savetu pobesnelih hormona, vreme prekraćuju zbijanjem glupih šala i pipkanjem tek krenulih zaoblina soprana, mada ni altovi nisu bili na poštedi. A devojčice su se kao branile, ali su se sve vreme kikotale i gurale uz njih, i ljutile se tek ponekad i tek pomalo, i to tek kada bi šale postale tako glupe kao što je lepljenje žvaka u kosu, ili nešto još gore.
U jednom trenutku, razbesneli Čembalo, ostareli neženja koji je sa posebnom pažnjom i ljubavlju gledao na devojčice, naročito one naprednije, primećuje da se naša dva junaka pipkaju sa sopranima i da se svi kikoću. Prilazi i udara im strašne zauške svojim velikim pijanističkim šakama i isteruje ih jednom za svagda iz hora, vičući da mu je i inače dosadilo da sluša njihovu magareću dernjavu, zadajući time još strašniji udarac njihovoj nežnoj sujeti.
Dugo posle toga sam ga mrzeo, jer prvi dečak sam, naravno, bio ja, i planirao da mu jednom, kad budem bio jači od njega, pa ga sretnem negde, sve to vratim sa zelenaškom kamatom, a soprani da gledaju i da se kikoću. Ali, nikada to, naravno, nisam uradio, i čak mi ga je bilo žao kasnije, kad je umro, još uvek relativno mlad, i otišao sam mu na sahranu i pripalio sveću. Nije on čovek ništa bio naročito kriv, sve je to, na kraju krajeva, škola života, što reko Miki Rubiroza.
Uglavnom, ja sam zatim otišao kući, besan, i na ivici plača, mada sam, naravno, prestao da plačem koju godinu ranije. Na stolu me je čekalo brdo palačinki sa omiljenim pekmezom od šljiva, jer tada još nismo znali za eurokrem. Tata je nešto crtao, brat se još nije vratio iz škole, a mama je gledala televiziju. Pojeo sam koliko god sam mogao, mada je u tanjiru opet ostalo mnogo više od pola, prešao u dnevnu sobu i seo pored mame.
Ona je bila vidno uzbuđena filmom, mada meni nije izgledao nešto posebno. Bila je to “Vrtoglavica”. Odgledali smo zajedno kraj, i – nije bio tako loš. Onda je ona, kao svaka majka, videla da nešto sa mnom nije u redu, i pitala me šta se dogodilo? A onda mi je ispričala priču o tome kako sam se ja rodio.
Legao sam te večeri u krevet zbunjen i pomešanih osećanja. I dugo mi je trebalo da zaspim, i sanjao sam kako ležimo, Buca i ja, ponovo bebe, u maminom naručju, jer baš je on bio ono drugo derle iz porodilišta, svako na po jednoj sisi, i deremo se kao magarci, u trećem glasu, “Bolen mi leži Mile Pop–Jordanov”, pesmu koju smo tog dana uvežbavali na horu.
I sve mi je izgledalo skoro kao stvarno, osim što sam se u snu ja drao malo jače od njega.

Branislav Bane Dimitrijević

Naša kuća je puna ružnih snova. Moja žena sanja ružne snove, naša deca takođe, čak i naš pas noću skače sa svoje prostirke i žalostivo zavija. Ne znam odakle ti snovi izviru, ne znam šta predskazuju, ali znam da neću moći još dugo da im se odupirem. Uveče, kada se, iscrpljeni od snova iz prethodne noći, svi stropoštamo u krevete, jedino ja odmah ne zaspim, već ležim na leđima, s rukama prekrštenim ispod potiljka, i osluškujem. Kuća se hladi, drveni pod pucketa, voda šušti u cevima, zidni sat odbrojava sekunde, stepenice škripe. To se snovi prikupljaju, siguran sam. Uskoro će se Ivanka, naša ćerka, probuditi naglo, uz krik, uz suze koje će nakvasiti gornji deo moje pidžame dok je privijam uz sebe i pokušavam da utešim. Zoran, naš sin, budi se postepeno: prvo mu iz grla počinje da dopire muklo stenjanje, koje postaje sve duže i sve glasnije, dok se ne probudi uz gromoglasnu viku, uz mlataranje rukama i silovito odupiranje svakom mom nastojanju da mu spustim glavu na jastuk i vratim ruke pod jorgan. Za to vreme moja žena naizgled mirno spava, ušuškana, ali kada se primaknem, vidim kako joj se usne povremeno pomeraju i kako joj, ispod uzdrhtalih kapaka, očne jabučice jure u svim pravcima. Malo kasnije, izgovoriće nešto šapatom, jednu reč ili samo jedno slovo, pa će onda, posle kraće pauze, reći dve-tri reči, potom možda celu rečenicu, pa drugu, treću, sve dok reči ne poteku iz nje kao bujica, sve glasnije i sve nerazumljivije, dok se ne kraju ne pretvore u bolni urlik, uz koji će ona otvoriti oči i s potpunim neprepoznavanjem piljiti u moje lice, tik nad njenim. Kada napokon uvidi da sam to ja, okrenuće se i ponovo će utonuti u san. Ja, međutim, ostajem budan, pokušavajući da shvatim strategiju koju su ružni snovi odabrali za tu noć: nekada su im ta tri buđenja dovoljna; nekada ona samo predstavljaju uvod u niz buđenja koja se sustižu; a nekada se svi troje, i deca i moja žena, bude u isto vreme, uz jauke i stenjanje koji se obrušavaju na mene kao delovi paklene kantate za tri glasa i nemi orkestar. Pred zoru, kada se bledilo novog dana pokaže između proreza zavese, ipak utonem u san. Osetim, prvo, kako mi se donja vilica opušta i počinje da tone prema mojim grudima; potom mi hladan vazduh nagrne u ždrelo, kapci otežaju, disanje postaje glasnije; uspem još da pomislim da ne smem da zaspim, i posle toga više ništa ne znam. Verovatno hrčem.
Ujutru, međutim, nije lako nešto doznati. Sedimo oko stola, mažemo margarin i džem od jagoda na prepečen hleb i pijemo čaj. Svi smo podbuli, svima su oči pomalo zakrvavljene, svi povremeno uzdišemo kao da na leđima nosimo težak teret. Čak i ako pitam šta su te noći sanjali, neću dobiti nikakav precizan odgovor. Pokušao sam već nekoliko puta, ali uvek uzvraćaju nepovezanim rečima i iskrzanim rečenicama, i na kraju odmahnu rukom. Ivanka je, doduše, jednom rekla da je videla lice koje je pretilo da će je pojesti, dok je Zoran, istog tog dana, pomenuo da ga u svakom snu neko juri, ali da nikada ne zna ko je to. Čuje dahtanje iza svojih leđa, rekao je, koje se sve više približava, tako da u jednom trenutku počne da oseća vrelinu daha svog progonitelja, i tada, i to je, rekao je, zapravo najgore od svega, krajičkom oka, onako u trku, ugleda kako se vrhovi nečijih prstiju polako spuštaju na njegovo rame.
Levo ili desno? - pitao sam.
Levo, rekao je Zoran, uvek levo.
A onda? - pitao sam.
Onda zažmurim od straha, rekao je Zoran.
A prsti, pitao sam, da li se ti prsti nekada doista spuste na tvoje rame, da li te povuku i zaustave usred trka?
Ne znam, rekao je Zoran, jer kada otvorim oči, vidim tebe.
Ustao je, zabacio ranac s knjigama na rame i odjurio u školu, tako da je moje poslednje pitanje - da li me je video u snu ili na javi - ostalo da lebdi u vazduhu, gde se verovatno i dalje nalazi.
Moja žena je bila nešto govorljivija. Nije u pitanju samo jedan san, rekla je, i najčešće nije reč o nekoj određenoj osobi. Nekada, i to se nikada ne zna kada, naglasila je, strah nije izazvan prisustvom kakvog stvora, već njegovim odsustvom. Na primer, rekla je, sanjam kako ulazim u sobu u kojoj nema nikoga. Soba je oskudno nameštena: sto i dve stolice, nizak ležaj, umivaonik u ćošku. Ogledalo na zidu je slomljeno. Moja žena je umorna: jedva čeka da sedne i skine cipele, da se baci na krevet. Tada, kada se sagne i povuče pertlu, oseti da se u sobi nalazi još neko. Ne podiže glavu, ne osvrće se, jer zna da ne bi nikoga videla, ali ipak pita ko je to. Tišina. Šta hoćeš od mene? - pita posle toga, osećajući se, kako kaže, veoma glupo, jer bi neko još mogao da pomisli da razgovara sa svojom cipelom. I odmah pomisli, rekla je, kako je još gluplje što joj takva misao uopšte pada na pamet, s obzirom na to da se sve to događa u snu i da niko ne može da je vidi. Osim tog prisutnog odsustva, naravno, rekla je, i tada je obuzme novi strah, jači i užasniji nego malopre, i reči počinju da joj naviru na usta, jer oseća da taj užas samo reči mogu da zadrže, zid od reči ili jezero od reči, i širi usta, dopušta rečima da u mlazevima izleću iz nje, nadajući se, rekla je, da joj se jezik i usne neće nikada umoriti, pogotovo onda kada se to prisutno odsustvo obavije oko nje i počne silovito da je trese.
Nije to odsustvo, rekao sam, već sam to ja.
Ti nisi u mom snu, rekla je moja žena.
Nisam u snu, odgovorio sam, ali tresem te na javi.
Ti? - sumnjičavo je pitala moja žena.
Da, rekao sam, ja. Ko bi drugi bio u krevetu s tobom?
Ali, ko je onda u sobi?
U kojoj sobi?
U mom snu, rekla je moja žena.
Tamo nema nikoga.
Otkud ti znaš?
Rekla si mi.
Kada?
Malopre.
Zašto me onda treseš?
Zato što se dereš, rekao sam. Urlaš kao da ti neko guli kožu.
Niko mi ne guli kožu, rekla je moja žena. Tamo ionako nema nikoga.
Otkud to znaš?
Ti si mi rekao.
Ne, uzvratio sam, ti si to meni rekla.
Moja žena je uzdahnula, pogledala na sat, zabacila pramen koji joj je pao na čelo. Moram da idem, rekla je, zakasniću na posao, a ovaj razgovor ionako ničemu ne vodi. Ustala je, sagnula se i poljubila me u čelo. Kako to, upitala je, da jedino ti ništa ne sanjaš? Oblizala je usne, okrenula se i otišla.
I tako, kao i uvek, ostajem sam, ali više se ne osećam prijatno. I dalje volim samoću, jedino što sada sve češće pomišljam da više nisam sam u kući. Svi ti snovi negde se kriju tokom dana; nemoguće je da se svake noći uvlače kroz neku pukotinu ili da se spuštaju niz uski dimnjak. Ako budem dovoljno uporan, govorio sam sebi, jednom ću ih pronaći, ali nisam ih nikada našao. Zavirio sam u svaki plakar, pomerio svaku teglu, kesu i kutiju u ostavi, gurao metlu iza frižidera, podigao i spustio svaku alatku u radionici - ni traga od snova. Pokušao sam čak da ih odagnam pomoću mirišljavih štapića i zamršenih bajalica: štapiće sam kupio u kineskoj radnji, a bajalice sam pronašao u jednoj prašnjavoj knjizi o snovima u univerzitetskoj biblioteci. Štapići su doista lepo mirisali i nisam požalio što sam ih kupio. U bajalice, međutim, nikada nisam potpuno poverovao. Autor knjige, Linda Sebastijan, tvrdila je da bajalice potiču iz rukopisa egipatskih magova, ali dok sam ih izgovarao - Damba budira, ma joka gritam, harum pa krita dognavi, itd. - nisam mogao da se otmem utisku da ih je napisala sama Linda, jedne noći kada nije mogla da zaspi od zubobolje ili gasova u stomaku. Ipak sam ih marljivo ponavljao u svakom uglu sobe, uz ritmično mahanje mirišljavim štapićima, dok je iza mojih leđa, tačno na sredini prostorije, gorela bela sveća. Prošao sam tako kroz sve prostorije, uključujući kupatilo i mali nužnik, gde sam se, sledeći Lindinu preporuku, najduže zadržao, s obzirom na to da ružni snovi, kako je ona tvrdila, naročito vole da se kriju u blizini klozetskih šolja. Posle sam morao ponovo da pregledam celu kuću, ne tragajući više za ružnim snovima, već za kapima voska koje sam nepažljivo ostavljao za sobom, a koje bi, da ih je moja žena ugledala, bile pogubnije po mene od bilo kog, pa i najstrašnijeg, sna.
Ništa nije pomoglo. Ružni snovi su ostali, noćna buđenja i jaukanja su se nastavila, a ja sam kao kakav lelujavi duh jurio iz sobe u sobu, od kreveta do kreveta, od suza do urlika, priželjkujući samo malo sna. Lice mi se izdužilo, obrazi upali, oči izgubile sjaj. Ako se ovako nastavi, rekao sam za doručkom, neće od mene ništa ostati. Niko se nije obazirao na moje reči, niko od njih verovatno i ne zna kako ja doista izgledam. Na svetu ionako ima dovoljno očeva: jedan manje ili više doista ništa ne menja. Pokušao sam, ipak, da ubedim ćerku da mi nešto kaže o svom snu. To lice, rekao sam, kako ono izgleda? Stajao sam u vratima kupatila, oslanjajući se na ragastov, dok se ona šminkala, toliko nagnuta prema ogledalu, da ga je skoro doticala vrhom nosa.
Lice kao lice, rekla je Ivanka, nema tu šta da se priča. Zadigla je kapak kao da hoće da zaviri ispod njega.
Ali, zašto se onda plašiš tog lica? Ako je obično, rekao sam, ne bi trebalo da bude strašno.
Strašno je ono što lice namerava sa mnom da učini, rekla je moja ćerka.
Šta to?
Da me povredi.
Ali, uporno sam nastavljao, ako lice hoće da te povredi, mora da si mu nešto učinila, pogotovo ako je tako obično kao što ti kažeš.
Stvarno ne znam, rekla je Ivanka, kakve veze ima strah od povrede sa izgledom.
Nisam ja povezao izgled sa strahom, pokušao sam da se odbranim, nego ti.
Znaš šta, tata, rekla je Ivanka, ti posvećuješ previše pažnje nekim sasvim beznačajnim događajima. Možda je krajnje vreme, rekla je i zatvorila maskaru, da se zainteresuješ za neke ozbiljnije stvari.
Moja žena bulazni u snu, moja ćerka strepi od ljudoždera, moj sin pokušava da pobegne od plaćenih ubica, i ti mi kažeš da sam neozbiljan? Da su to nevažne stvari?
Kakav sad ljudožder, rekla je Ivanka, otkud ti je tako nešto palo na pamet? Vrhom prsta je sklonila mrvicu karmina sa zuba i potražila moj pogled u ogledalu. I te plaćene ubice si izmislio, dodala je, Zoran ih uopšte nije pomenuo kada ti je prepričao svoj san.
Možda je, rekao sam te iste noći svojoj ženi, naša kuća sagrađena na nekom svetilištu, na kakvom drevnom groblju ili na mestu gde su se nekada nalazila vešala? Ležali smo na leđima i gledali u hitre svetlosne šare koje su automobilski farovi ispisivali na tavanici.
Koješta, odgovorila je moja žena, takve stvari postoje samo u filmovima. Nadam se, ipak, da nećeš početi da kopaš po dvorištu.
Taman posla, rekao sam, iako sam nedavno pomislio na tu mogućnost. Čak sam i svratio u jednu prodavnicu alata da se raspitam za cene ašova i lopata.
Kako je počelo, rekla je moja žena, tako će se i završiti. Ne treba tome pripisivati nikakvo posebno značenje.
Da si ti budna, rekao sam, a da ja sanjam, i da se pri tom derem kao da me kolju, drugačije bi govorila.
Možda ne bih govorila.
Molim?
Zašto o svemu mora da se govori? Zašto o nečemu ne bi moglo da se ćuti?
Šta da kažem posle toga? Ćutim i čekam. Moja žena se okreće, namešta jastuk, poteže prekrivač, traži najudobniji položaj. Nekada je to podrazumevalo da ležimo jedno naspram drugog, isprepletenih nogu i ruku, kao da se nikada nećemo rastati. Sada udobnost povezujemo sa nedodirljivošću, sa svetošću granica koje mogu da se pređu samo uz uzajamni pristanak. Šare na tavanici se proređuju, mrak se zgušnjava, tišina postaje sve glasnija. Moja žena diše duboko i ravnomerno. Pažljivo ustajem iz kreveta, izbegavam mesta na kojima pod škripi, i odlazim u dnevnu sobu. Mrak je tu ređi; ulična svetlost se uliva kroz dva velika prozora i prosipa se, poput providne bare, preko tepiha. Okrećem se i prilazim ulaznim vratima. Ključ se malo odupire, onda se bešumno okrene. Hvatam kvaku i otvaram vrata. Svež noćni vazduh lizne mi članke. Osećam kako mi se koža ježi, kako mi srce sve brže udara. Trebalo bi samo da krenem, pomišljam, i da više ne stanem. Ne bih morao ni da gledam, noge bi same znale kojim putem da idu. Tada nešto šušne u travi, ispod breze. Možda miš traži hranu ili nastoji da utekne komšijskoj mački? Podižem nogu, krenem, onda se zaustavim, stopala ukočenog iznad praga. Koliko čovek može da izdrži na jednoj nozi, pogotovo ako nije fakir? Ubrzo osetim kako mi mišići podrhtavaju, kako mi nožni prsti trnu, ali ostajem gde sam, ne pomeram se, ne zatvaram vrata, sve dok ne začujem kako me doziva ćerkin glas.

DAVID ALBAHARI

Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja
grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave
pobede - zvezde,
cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod
ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever,
sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova
grada, podize se grimizno lice zore, sa neznim, usnulim kapcima. (Svi
smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili
takve kapke - magnezijum papir, zasladjeni fosfor, zgrusanu radost.
Secanje na tih nekoliko trenutaka ostre lepote razgrce tamu
svakodnevnog nistavila.) Tada, u pozlacenoj prasini letnjeg jutra, sa
potpuno pustih gradskih ulica, podize se jedna svetla, milozvucna
senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Ceznja.
Umesto haljine ona nosi sapate, umesto niski i pozlata - tepanja,
umesto prstiju - cistu cipku neznosti. U blago mleko ranih jutarnjih
casova, Ceznja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savrsenu
lepotu, govori.

Sanja Domazet

Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem
papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je
blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad
vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je
blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne
istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo
to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka
niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su
to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili
sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao
što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne
znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao
što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje,
ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada
slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i
izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je
bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo
koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu
u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa
šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.


G.K. Česterton

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je
imati: iz levog oka odraz slova Alfa, manji krug što stvara vilin
konjic na površini vode, izmedju dva prsta nežnosti cvetnog praha, kao
nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu
okretanja, srazmerno sebi snage semena, duplo nade , par krila od lepog
sna, pod mišku prhtaj goluba, krstinu uglova gledišta, što se na duge
trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči,
nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra, što
više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo
duge, pola čaše sjaja belutka iz potoka, dva sastojka koja se možete
setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira,
svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine
zvuka trube andjeoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po
želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža
plamena, pedalj dužine vlakno oblaka, iver bleska munje, običnu
kapljicu znanja vode, dokle može da se vidi let sokola, vertikalu bar
do pete nebeske svere, u drugu nozdrvu mirisa zemlje, smeha, nikad
dovoljno smeha, za naušnicu zuj pčela, dok se medju stablima ne izgubi
pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos, naramak popodnevnog
hlada smokve, nisku cmoketića, malčice buke drvenog razboja, na dlan
toplote paperja, širi zamah strukom bosilja, veštinu posmatranja
kvadrata, oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega.


Goran Petrović

O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko. Prolaznost
je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se
zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice,
udavi se groznica na njima.
Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!
A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja.
Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.
Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.
Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje gnezdo, napunjeno snegom.
Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.
Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive časove večeri popadaju
jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i mrtve vode luke.



Isidora Sekulic

Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor - hvata nas muka i
vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu.
Neshvatljivo zasto - ostajemo. Malo - pomalo nasa muka, i vrtoglavica,
i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno,
neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se
pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na
ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji
od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna
misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti
njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri
strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast -
upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih
najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad
rodile u nasoj mashti - upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I
posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi
utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski
nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici
provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom
pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje
nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne
mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne
uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja
provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.


Sarl Bodler

Cinjenica da ja postojim potvrdjuje da svet nema nikakvog smisla. Kako
da nadjem smisao u padovima coveka, dramaticnim i nesrecnim, kada se
sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog
sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa
dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da ce
vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i
pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na
koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i
luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva
demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao buduci oreol i
sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje
svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga
sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve.
Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do
zakljucka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni
do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobicajenu temperaturu, moraju
propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog
nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo
mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na
temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu , osim ako se
nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj
svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije. Žalite se da su ljudi
zlocesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod
agonije, kojim cete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka.
Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo
poslednjih trenutaka, da bi u stravicnom mucenju pokušao veliko
cišcenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha
sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je ucinak neuporedivo
ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao,
doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario cišcenje korena
života; stavio bih goruce i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih
ih uništio, vec da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju
bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, vec kosmicki
preobražaj. Na taj nacin, život bi navikao na visoku temperaturu i ne
bi više bio medij za madiokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi
bila imanentna ovom životu.


Emil Sioran

Naočare

Odsad sam morao da nosim naočare, i tu činjenicu je trebalo prihvatiti.To mi je prouzrokovalo neprijatan osećaj.Sve što sam video bilo je kao postavljeno u izlog.Ali,ne mogu to da odričem,sve sam video jasnije i preciznije.
Pružio sam ruku da uzmem knjigu iz moje biblioteke.I moja ruka se sudarila sa jednom čvrstom površinom,jednom istinskom preprekom,jednom staklenom preprekom u stvari.Upravo kao da sam pokušao da uzmem knjigu iza stakla nekog izloga.
Skinuo sam naočare.Uspeo sam da uzmem knjigu bez ikakvih teskoća.
Postavio sam je na sto.Stavio sam ponovo naočare.Hteo sam da je uzmem.I iznova sam se sudario s tom nevidljivom preprekom.

Žak Sternberg

Priča o jakom

Na jednom lancu, čvrsto vezani za ruke i za vrat, bila su dva robijaša, jedan jaki i jedan slabi.Slabi je mislio na ropstvo, i bio je tužan, a jaki je mislio na slobodu, i bio je vedar.Jaki je hreo nekoliko puta da jednim naponom pocepa gvožđe i pobegne, ali je to slabog davilo, krvavilo, usmrćivalo.
Jedne noći jaki je bdio.Mislio je na svoja brda, gde je doskora hodio silan i svirep kao priroda; gde su ga se bojali veprovi; gde je okrvavljenim rukama išao do orlovskih gnezda, stare davio i mlade krao; i odakle je rušio stene, da u ponorima čuje njihovu smrt; i gde je živeo silan, razuzdan i šuman, kao vodopad.
Noć je bila tamna i stražari su spavali.Neodoljiva iluzija slobode ispuni njegov svirepi duh.Gvožđe se nape i pocepa.On jurnu preko udavljenog drugara, preko stražara, preko polja s crnom travom, preko reke s crnom vodom, u koju se baci kao mlada, strasna zver, i dohvati za slobodnu obalu.Iz njegovih gora izgreja krupan, krvav, ponoćni mesec.
Njega je priroda dočekala sa osmehom, sa radošću, sa raširenim rukama, sa blagoslovom.Jer ona ne zna za pravdu nego za silu.
Jovan Dučić

Proroci

Pred selom se javio prorok iz neke druge zemlje.Oko njega su se okupila deca, psi i kokoši.Seoska luda bio je pri tom dočeku, i potrčao je u selo da javi dolazak proroka.Kazao je da prorok ima bradu koja blešti kao sunce, oči kao u kurjaka, i noge kao u patke, i da niko ne razume o čemu govori.
Ali u selu je bio već jedan prorok koji je izgledao lepše, i kojeg su razumevala i deca i životinje.
Seoska budala je tada predložio da se sastave dva proroka kao dva petla koji treba da se bore pred svetom.Svi rekoše da će odista biti smešno, jer njihov prorok iz sela neće moći gledati sunčanu bradu onog drugog, i da će se prestraviti pred njegovim kurjačkim očima, i da će biti zgažen pod nogom koja je kao u patke.
Ali se proroci nisu potukli kao petlovi.
Oba su govorili o Dobru i oba iskreno verovali: i sreli se na putu istine koja je uvek jedna.Medjutim bila je nedelja, i narod je bio došao da se smeje, a ne da mudruje, i nije očekivao ništa drugo.Hteo je da vidi kako jedan prorok pada u prašinu pod nogu drugoga koja je kao noga patke, i da se smeje obojici.Proroci su i dalje govorili na raskršću pred selom, ali su obadva brzo ostali sami.Prvi je odatle pobegao luda, otrčavši u selo, najkraćom stazom, jureći jedno kuče.
Ceo narod se brzo krenuo za budalom.
Jovan Dučić

Staze tvojih snova

Jedne noći, Avrama probudiše čudni zvuci. On se obazre i namah ga zahvati zla slutnja. U daljem uglu sobe škljocao je i zujao Nikolajev detektor, ali Avram je znao da se ne radi o tome. Najednom potpuno rasanjen, digao se i prebacio ogrtač preko ramena, kada odjednom shvati da zvuci koje je čuo, šuškanje i nešto kao došaptavanje, dopiru iz podruma.
Odmah je pomislio da su provalnici upali da mu odnesu mukotrpno sakupljanu zbirku. Uzeo je žarač u ruke i pošao niz klimavo stepenište, oprezno se osvrćući pod svetlošću čkiljave sijalice. Odškrinuo je podrumska vrata, a zvuci koje je čuo najednom ga podsetiše na naročito živ san od pre nekoliko dana, u kome se radilo o nekakvoj potrazi kroz džunglu prepunu zagušljivih mirisa cveća i otežalih povijuša. Proturio je ruku u podrum i upalio sijalicu. Pod narandžastom električnom svetlošću zbirka mu je izgledala ogromno. Kartonske i drvene kutije bile su naslagane do tavanice, prepune uredno obeleženih vrećica. Majko mila, mora da sam ovde sakupio snove čitavog grada, pomisli on. Da li je ikome preostao ijedan? On se osvrnu, ali u podrumu nije video nikog živog. Zbunjeno shvati da se šumovi i dalje čuju. "Ko je?" upita, ali nije bilo odgovora. Zverao je očima od jedne kutije do druge, ali podrum je bio potpuno prazan. Onda Avram shvati da se vrećice kreću.
Svaki primerak njegove zbirke micao se slabim, jedva primetnim pokretima, kao da je unutra zatvoreno nešto živo. Kesice su se uporno uvijale, treperile i delovalo je da snovi pokušavaju da izađu napolje. Avram dohvati najbližu vrećicu, luckastu maštariju o šarenoj zverčici zvanoj apinjao, i rascepi je.San se razvi i zavijori poput posivele zastave, zaleprša kao sen na vetru. Avram preneraženo vide da su se boje i mirisi potpuno izgubili i da je ostao samo zadah na memlu i neodređena, plesniva boja koja je od nekadašnjeg prizora načinila karikaturu. On očajno pođe od jedne do druge vrećice, stade da ih cepa oštrim pokretima i da oslobađa snove. Ali svaki od njih bio je još bleđi i ružniji od prethodnog, kao da je stajanje u tami i vlazi učinilo da propadnu i budu nalik larvama pronađenim ispod cigle, bezbojni i gnusni."Ne", povika Avram dok su se snovi vitlali oko njega, razlivali kroz prozorčiće i podrumska vrata prema gradu da usnulim ljudima donesu more i snove o gušenju. Poput erupcije, senke nekadašnjih rajskih ptica šikljale su na sve četiri strane sveta sve dok i poslednja vrećica nije bila prazna.Sa suzama u očima Avram okrene leđa podrumu, popne se uz stepenice i odrvenelim prstima stane da pipa za ostacima snova po spavaćoj sobi, ali ih nigde nije nalazio. Zeleno mačje oko naprave podsmešljivo ga je gledalo u polutami i on shvati ono što su konstruktori detektora znali, a on je uporno odbijao da pojmi.
Svakom čoveku na svetu pripada njegov udeo lepih snova, a Avram je svoj upravo potrošio.
Zoran Jakšić

Mala princeza

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar i čiji je glas imao miris žutih ruža - mala princeza je umorna od života i ona je tužna.
Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti onaki kao krv i telo ljiljana.
I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine i dok na zračnim zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.
A kada je umrla, nečujno i spokojno kao što su poumirale njezine krizanteme, dugo su sa ktedrale pevala stara zvona, a glasovi tih zvona bili su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.
Jovan Dučić

Istinita priča

Jednom gospodinu ispadnu naočare na pod, tresnuvši glasno o pločice.Gospodin se sagne rastužen, jer stakla naočara su vrlo skupa, ali otkriva, zapanjen, da se ona nekim čudom nisu razbila.
Sada se ovaj gospodin oseća vrlo zahvalan, i shvata da je ovo što se desilo prijateljsko upozorenje, odlazi u optičarsku radnju i nabavlja kutiju od roga, dvostruko postavljenu, da bi bolje štitila od udara. Jedan sat kasnije ispade mu futrola, a on, nagnuvši se, ne mnogo uznemiren, otkriva da su se naočare pretvorile u prah.Ovaj gospodin za trenutak shvata da su namere proviđenja nedokučive, i da se čudo, u stvari, zbilo tek sada.

Hulio Kortasar

Postelja od maslinovog drveta

Uvek osetim spuštanje njegovog tela na našu postelju od tamne maslinovine. I dok slušam škriputanje rasušenog drveta poželim da se okrenem i podam mu malo svoje vreline, ali, ne okrećem se više.
Nekada je govorio glasno i spavao tiho, sada čuva misli od zlih ušiju i bučno hrče. Kriomice čita stare stvari. Odaje ga pogled krivca bez krivice. Slutim u njegovom hodu korake nevinog robijaša što dragovoljno vuče teške bukagije, podaje telo lancima, podmeće uši da ih napune voskom, otvara oči da mu pogled zaliju teškim olovom i ulepe katranom. Kroz osmeh tužnog pajaca uverava da može poželeti da hoda po otiscima tuđih stopala.
Znam da i on zna da su nas prevarili. Bog ili ljudi, svejedno je. Stvarali jedni druge od kamena, blata ili prašine, stvarali u dokolici, iz zabave, ili od očaja, ne menja stvar. Nešto lakrdijaša i hulja više.
Znam da i on sluti da su nam putevi smršeni lažnim svetionicima varljivih glasova. Brodolomnici snevaju stamene kule, makar u njima lagarija stvarala nakazne kreature. Al' jedan je čuo zov sirena i proklinjao laži ćudljivih bogova i prezirao svoju lakovernost i podaničku poslušnost. I grčeći se svezan o katarku, mrzeo je slabost tela u znoju, i nemoć ruku , i dok je gledao svoje nabrekle žile kako pulsiraju pod tankom tamnom kožom, slanom od suza, mora i znoja, zaklinjao se da će se vratiti i naučiti da lako udara u liru sedeći na stenama.
Nije se vratio. Navikao je da voli svoj zanat. Voleli su da ga gledaju u kostimu prosjaka i lutalice, a onda mu zategli tetive od goveđih žila na srebrnom luku i načinili ga ubicom, pa kraljem. I prislanjajući jednu ruku na njegovo uvo, došaptavali su mu da je heroj, drugom su bestidno brisali blato što curi iz nozdrva. Smestili su ga u bračnu ložnicu i vešto nagovorili da je prikuje za zemlju.
Na duboki naklon s jezikom među nožnim prstima, idoli odgovaraju nakaznim cerekanjem. Glava među nogama raspaljuje i hrani razvratnu laž.
Dugo je još i na javi mogao da čuje pesmu ribolikih lepotica. Preselila se kasnije u njegove nesane noći. Onda se njom naslađivao samo u retkim snovima, i telo bi se ponovo grčilo od nemoći i čežnje, a dlanovi i pleća postajali slani i mokri. Postelja od maslinovog drveta pucketala je pod njegovim bolnim nemirom.
Znam da sad sanja, odaje ga škriputanje. Znam da ću sutra zateći tragove krvi u dnu postelje. Seče prste jer su tragovi koje mora da sledi premali za njegova stopala.

Smiljana Đorđević

СУКОБ

Узми два камена у две шаке.Док их држиш на длановима, они су само два камена, удаљени један од другог.
Састави дланове и видећеш да су то два обична камена који вреде онолико колико и два обична камена.Затим их благо удари један о други тако да се кресну, лизну, пољубе.Они тако ватру рађају.И то могу тако чинити вечно..Ако то сувише благо учиниш, нећеш ништа добити.А ако их снажно сукобиш, ударцем један о други, они ће се распасти у прах.Нестаће оба.
Такав је и твој однос са људима.Ако си преобазрив према њима,бићете два хладна камена незадовољна један другим.Човека са којим имаш такав однос боље је избегавати него подсећати да сте само два обична човека један поред другог.Ваше заједништво је безвредно и нема плода.
Немој се ни сукобљавати са човеком ако можеш сукоб да избегнеш, јер ћете страдати оба и изгубити и оно што сте имали.Током живота, са људима буди страствен, нежан, љубазан, помало у вечитом сукобу, тако да из вашег односа избија нова љубав, нежност, страст, ни твоја ни његова коју сте уложили, него нова и заједничка.Ако тога нема иди даље.
И са свим у теби је исто.У теби зло, у теби добро, једно поред другог стоје и немају снаге да делају нити да стварају.Појединачно, она су ништа.Ако се сукобе, страдаће и добро и зло у теби.Остаћеш пуст. После таквог сукоба који си дозволио или га свесно извео навањујући сваким добром усеби на свако зло у својој души, остаје само прах од чијих се мрва не може живети ни снажно, нити срећно.
Исто ће бити ако своје мисли супротставиш осећањима, понос својој попустљивости, храброст страху, љубав мржњи...
Све у теби треба да је, као и што јесте по природи својој, у сударима, додирима, љубави, само немој користити разум или неку методу да себе потиснеш у неприродну мирноћу или претерану борбу са самим собом.Само страствене љубави у теби, са свим у теби и око тебе, рађају нове љубави.Где је ту мера?
То је она животна нит која се налази између хладне хармоније и огња хаоса.Ако не знаш меру, уради одмах нешто, пре него што почнеш да размишљаш, јер то си ти.Тај први корак је најбољи чак и кад је најгори, јер је твој, јер ће ти показати ко си и куда идеш и како идеш.
На овај начин све је у теби и око тебе лек, јер је отров у малом, који лечи неке болести у ходу.


Павле Ковачевић

Istok i zapad

Jednog dana hodaše dva filozofa, prvi s Istoka a drugi sa Zapada, niz cestu koja je prolazila preko zelenog proplanka u šumi. Da skrate vreme, diskutovaše oni o mnogim stvarima, kad najednom ugledaju posebno lep cvet kako raste tik uz put.
"Kakav prekrasan cvet!" - uskliknu obojica, diveći se lepoti njegovog cvata.
"Kakva li je tajna te lepote... šta je to što čini taj cvet tako lepim?" - pomisle obojica i odmah počeše diskusiju.
"Lepota nečega je u ukupnosti." - reče filozof sa Istoka - "Zato lepotu možemo istinski spoznati tek kad spoznamo sve aspekte onog što je lepo."
Nato on pažljivo osmotri cvet sa svih strana, spusti se na sve četiri da bi udahnuo njegov miris, te rukama lagano pređe preko latica i napokon okusi polen koji je zaostao na njegovim prstima.
"Sad spoznajem ovaj cvet." - reče on, zadovoljno se smeškajući.
"Ne slažem se." - odgovori filozof sa Zapada - "Spoznao si tek površnu istinu cveta, ali njegova konačna istina ti još uvek izmiče."
Nato se sagne, ubere cvet i odnese ga svojoj kući.

Nakon par dana, sretnu se dva filozofa opet, i Istočnjak upita Zapadnjaka: "I? Jesi li otkrio konačnu istinu cveta?"
"Jesam!" - odgovori on zadovoljno - "Pomno sam proučio cvet i shvatio sve njegove misterije. Otopivši njegove latice, saznao sam tajnu njegove boje! Otvorivši njegovu steljku, saznah tajnu njegovog rasta! Raspršivši njegov polen, uvidjeh tajnu njegovog mirisa! Sad zbilja mogu reći da sam spoznao cvet."
"Koji cvet?" - reče Istočnjak.

Vrapče

Iz gnezda je ispalo žutokljuno vrapče. Još u vazduhu je napravilo par besmislenih pokreta krilima, a onda je bupnulo o zemlju, ovako, BUP. Dva metra odatle prolazila je žena kojoj je kroz glavu prošlo samo jedno "iju", i u isto vreme je promrmljala "što me uplaši, bre".
Nekoliko koraka iza nje išao je čovek koji je pomislio "eto što je žena, ne bi stala da mu pomogne", i stao da mu pomogne. A onda je video da mu je polomljeno jedno krilo, a to mu je već bilo gadno, pa je produžio svojim putem.
Onda je prošla majka koja je za ruku vodila dete iz škole. Dete je pomislilo "malo vrapče, poneću ga kući" i reklo "malo vrapče, poneću ga kući", a mama je pomislila "samo mi još ptica treba" i rekla "nemoj, doći će njegova mama po njega".
Za njima je išao zagrljen par. Devojka je pogledala vrapca i pomislila "ovaj je gotov, neće još dugo" i rekla "jao jadan". Mladić je zaljubljeno pogledao svoju devojku u oči, pomislio "kako ima dobru dušu" i nežno je poljubio.
A onda je došao ludak. Pomislio je "tra la la", kriknuo iz sve snage i zgazio vrapca cipelom broj 47.

Momo Kapor

Snežni čovek

Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.

Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da
ga pogledam u oči.

"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve ćemo učiniti da
vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da
se setim nijedne uspomene.

"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da
prvo polude ljudi, pa tek onda država?"

Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama
uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir
izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...

Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa
uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći;po naglom buđenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije
od sardina.

I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.

Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi
zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada
ćemo uvideti da živimo u praznini.

Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje,posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu,
kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočistu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utočista", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu "tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".

Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo na ono od čega sam hteo da pobegnem.

Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način da se bolje zaboravi.

Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog.

Ako zemlja u kojoj živim, nije više moja, a kuća u kojoj stanujem
pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?

... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje.
U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se jedan život, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne, samo promene masku. U Evropi, samoća je oblik izgnanstva, a ovde je način života.
Niko odavde ne izlazi živ.

David Albahari

Beg

Drugi je dan kako besciljno luta zgađen nad sobom i drugima, u nedogled ponavljajući sebi reči kojima je bremenio pogled jedne prodavačice, kao jednom i njen: „Ne odlaziš ti u rat, nego u smrt«. Čak se sa potpuno istim pokretom ruke, kao odričući svaku sumnju, okrenula od njega.
Bio je na ulazu u varošicu, sličnu svakoj drugoj, smeštenoj na obali neke reke čiji ga talasi uljuljkuju, u želji da u rano i prohladno jesenje jutro može naći ikakav smeštaj i doručak. Škripa dasaka pod njegovim izranjavljenim nogama, neskladno remeteći šum reke, stvara mu nelagodu da ga sa one strane mosta, gde put omeđuju sitne, pepeljave kuće, vreba nešto zloslutno, kao da više pari očiju prati njegov teturav hod u iščekivanju da padne, kako bi ga onda, likujući, okružili.
Sileći se da korača uspravno, plamsaji bola mu vraćaju sliku od pre nekoliko godina, kako upravo tom ili nekom drugom varošicom ide sredinom ulice ka centru.
Gazio je sa bezobzirnošću pobednika kome, pred skrivenim pogledima mržnje i straha, sada je znao, i preostaju samo nadmeni stav i svirepost.

Nenad Krga