Kratke priče

First topic message reminder :




Kratka priča o ne življenju življenja. Taj prokleti dnevnik.
"Puno godina smo već bili u toj pećini, rupi, kako su je neki zvali, meni je izgledala kao pećina. Znao sam da je odatle sunce nemoguće videti, imala je nekakv čudan miris fosfora koji se naročito širio u trenucima kada smo se budili (ne bih mogao da kažem da su to bila jutra već samo vreme kada su svi ustajali). Iznad nas su se čuli točkovi, veliki teški i puni vode, kao i kiša koja se takođe čula u trenucima kada bi svi zaćutali, tamno crveni zidovi i vlaga koja se uvlačila u pore"

Čitao sam taj dnevnik bez predaha vec nekoliko dana. Bio je to dnevnik par novinara zarobljenih od strane revolucionarno-levičarskog
pokreta u Južnoj Americi. Do mojih ruku je došao čudnim putem na yard-sale-u na koji sam pre para nedelja naleteo. Bio je u kožnom povezu punom znoja i prekora. Pogledao sam unutra i nažalost kupio ga. Od tada nemam mira.

"Hranu sam nam ubacivali kroz nekakav otvor koji je takođe bio mračan, oči su nam navikle na mrak ali ipak nisam mogao jasno da vidim lice koje je bilo do mene. Lice moje najlepše, sa kojom sam pošao na ovo prokleto putovanje. Njeno lice je za mene bilo samo urezano sećanje i ništa više. Zagrljaj i razmišljanje o našim najmilijima su nam bili jedini način da ostanemo koliko toliko normalni"

Jedna ideja mi se sve vreme motala po glavi. Morao sam da napišem jednu priču o njihovim patnjama. O njihovoj želji za slobodom, izlaskom iz pećine. Iz mraka u kojem su bili toliko dugo. Hteo sam da ispričam kako se čovek moze boriti protiv svega, da oslikam njihova osećanja. Morao sam im se na taj način odužiti.
Seo sam za svoj komp i pokušao da počnem. Gledao sam kroz prozor u reku, njena površina je polako počela da se meskolji od kapi kiše. Nije mi išlo. Hteo sam da počnem od naslova ali ni to nije išlo. Prvih nekoliko redova, opet ništa. Pogledao sam u moju ženu koja je sve vreme sedela na kauču i buljila u TV. Ni jedna jedina trunka inspiracije. Osećao sam bezveze. Kao da sam isprljan tim iskrenim svedočanstvom ali nisam znao kako da se operem. Osećao sam se kao kad sudovi koji su oprani stoje van nekoliko nedelja na polici. Čisti su, a ipak prljavi od prašine koja je napadala na njih. Odlučio sam da odem do redakcije i pokušam tamo da nesto napišem. Možda u radnoj atmosferi budem imao vise sreće. Obukao sam se i izašao, a moja žena me je pozdravila ne skidajući pogled s’ televizora. Sišao sam u metro a ceo "Elephant&Castle" je mirisao na radni dan pun besplatnih novina. Stanicom se širio blagi miris fosfora. I kroz celi "Piccadilly line". Čitao sam svoje besplatne novine i razmišljao kako bih mogao da ispričam priču o osećanjima ljudi koji su zatvoreni u pećini, u bestragiji latinske amerike. Ništa mi nije padalo na pamet. Ni jedan jedini način na koji bi mogo da ispričam tu priču. U novinama je stajao veliki naslov "Katastrofa u fabrici šibica."
Izašao sam na svojoj stanici i polako pošao do posla. Kiša je već jako padala. Prilazio sam svojoj kancelariji od crvene fasadne cigle. I sama unutrašnjost je bila crvena, tamno crvena sa prelivima svetlije crvene. Seo za svoj sto i opet počeo. I ništa dalje od toga. Doduše, sada sam napisao naslov "Izaći iz pećine, Priča o Hrabrim Ljudima". Ma to nije to. Odmah sam ga izgužvao. Pokušao sam jos par puta, nisam bio ništa bolje sreće. Sišao sam do kantine, mozda će hrana da me malo oraspoloži i pokrene inspiraciju. Kroz mračni tunel sam se spustio do kantine u kojoj je bilo nestalo svetla. Kuvarica je bacila tanjir pred mene. Nisam ni video šta jedem jer je par sveća koje su zamenjivale sijalice, bacalo slabu svetlost samo po uglovima prostorije. Pojeo sam svoj grašak, ili pirinac. Nisam bio siguran, delom jer nisam video, delom jer sam bez prestanka razmišljao o tome kako da uobličim svoju priču. Kako? kako?... mučile su me te misli. Pa pisao sam o tolikim stvarima, a sada ne mogu da ispričam nesto sto me je zaista potreslo. Pošto mi ni ručak nije pomogao, razmišljao sam da li da se vratim u svoju tamno crvenu kancelariju ili izadjem malo na vazduh. Opredelio sam se za ovo drugo. Pošao sam do mog dobrog prijatelja koji je bio vlasnik malog bistroa ispod nadvoznjaka. Kiša je pljuštala bez naznaka da bi mogla da stane u skorije vreme. Usao sam kod njega i sa vrata ga pozdravio našim starim pozdravom. Seo sam i naručio kafu koju je on doneo i pridružio mi se. Odmah sam mu ispričao sta me muči. I koliko me to muči. Slušao me je dok su iznad nas tutnjali teški kamioni. Ogromni, teški. Točkovi puni kiše prekidali su naše ćaskanje. Ipak me je saslušao do kraja i slegao ramenima: "Ti si uvek imao inspiraciju za razne teme, ne mogu da objasnim otkud to da je sada u tebi nema". Ispričali smo se o svim najvaznijim stvarima na svetu i tih 15 minuta je brzo prošlo. Izašao sam i nije mi bilo lakše ni malo.
Telefon je zazvonio. Moja žena me je zvala buljeci u televizor. Rekla je "treba nam neki ručak, i neki desert, i molim te pokupi decu iz vrtića kada se vratiš." Sve je to izgovorila neprestano buljeci u televizor. Sećao sam se moje žene pre vremena kada je počela da bulji u televizor. Bila je zaista prelepa, i sada je ali ne uspevam da je vidim od odsjaja katodne radijacije. Kristalno jasno sam se sećao toga. Odjavio sam se s posla i ponovo pošao ka stanici metroa. Putujući ka obdaništu, skrhan činjenicom da nisam sposoban da opišem patnje tih jadnih ljudi, na pamet mi je pala jedan stvar koju je koliko sinoć pomenuo moj drugi dobar prijatelj. Kako se ranije nisam toga setio?! Bio sam u dvorištu vrtića, odjednom čudno samozadovoljan. Kako se ranije nisam setio šta mi je prijatelj rekao? Sasvim jednostavno -
" Ne mozeš da piseš o nečemu što ne poznaješ"!!
Da, to je bilo to. To nije bio moj život, to nisu bila moja osećanja. Ja to ne poznajem, zato nisam mogao o tome da pišem. Nasmejao sam se, dok su mi moja dva mala anđela trčala u zagrljaj.
Bio sam sretan, ja ne zivim takav život! Pošli smo lagano na sladoled, biće to lep dan iako napolju pada kiša.

Autor Arvin Kamberi

MERNA JEDINICA TIŠINE

Jutro je. Januarsko jutro u malom gradu je tiho i gotovo savršeno. Tišina u ušima pevuši stare melodije koje bi se dale sloviti prašinom vremena. Čuje se posve tiho tiktakanje „Insa“ časovnika sa zida iz kog se verovalo da izlazi vreme. Kada časovnik stane i kaže da je sat stao, moja mama bi otvarala staklene dveri starog sata, uzimala ključ, navila i namestila skazaljke, pomerala klatno tiktakavca, vraćala ključ na njegovo staro mesto, zatvarala staklene dveri i kazala da je sada dobro.
Ispod okruglog belog digitalnog zidnog sata, ovde je zidna vaga koja u malom gradu i po mojoj slobodnoj proceni služi za odmeravanje težine vremena. Stoji sa raširenim zelenim skazaljkama i kao da čekajući odabrane namirnice da premeri, blješti i ne pomera se ponad krojačke tačke mernog instrumenta platna.
Vreme, težina i dužina – merne jedinice tišine, iste su i u velikom gradu koji je izmeren brojem stanovnika i bukom iz koje visoko u podnebesje izleće tišina i uvek drugačije čuje.
Ovo je moja tišina – zapisujem. Kako je samo lepa i samo ja je slušam u jedinici vremena, u trenucima iz kojih moja mama nikada neće biti zaboravljena.
Tatjana Cvejin*

Obični Lek za umorne duše...

Hodala je toliko da je odavno zaboravila kada je krenula. Ali to je nije brinulo – navikla je već. Niko nije mogao znati da je bila starija od svog početka i mudrija od svog kraja, jer je na prvi pogled delovala kao devojka koju možete bilo gde sresti. Nije to bila čarolija – njoj je, naprosto, bilo dato da ume i zna, a ona je sama odlučila da pomaže tamo gde najviše treba. Predeo je bio jednoličan – ničeg na čemu bi se oko zadržalo duže od treptaja. Pratila je oblake. Kiša je već neko vreme padala, a ona se radovala što će kapi uspeti da speru bar onu tugu koja je bila na površini. Za onu skrivenu, u svojoj torbi, imala je Lek Za Umorne Duše. Uvek se dobro pripremala pre polaska na ovakva putovanja. I ovog puta, kao i svih prethodnih, nije znala ni kuda ide ni kome mora da pomogne. Samo je znala da treba da krene. Kad bude stigla tamo gde treba, sešće i odmoriće se. A dotle – nogu pred nogu, bez žurbe i bez strepnje.

Kiša je i dalje padala. Suviše dugo, činilo se. Ali na njoj nije bilo ni kapi, jer u svom srcu nije nosila tugu. Imala je osmeh u očima i mirno je koračala, kao da oduvek tako hoda, kao da čitav svoj život meri koracima, ne ostavljajući ništa za sobom i ne stižući nikud. A znala je da će stići. I već je drhturila njena duša – još će neko biti spasen, još će neko od nje otići srećan. I neće se okrenuti. Ali – ona to nikada nije ni tražila. Prošla je još jedan grad, pa još jedan. Sada se približavala Gradu Svetlosti i već je prepoznala one titraje koji su bili nepogrešiv znak – gotovo da je stigla. Zaustavila se na glavnom trgu, kraj niskog kamenog zida. Mirno je spustila torbu pored nogu, kao da je to svakog dana činila baš na tom mestu i u to vreme. Iz torbe je izvadila samo pergament na kome je pisalo:

BESPLATNO PRODAJEM, ONIMA KOJIMA TO NE TREBA

- ono u šta su već prestali da veruju
- ono za šta nisu ni znali da postoji
- ono čega se boje, a žele ga više od svega
- ono što su izgubili i našli, a da to i ne znaju
- zaboravljene osmehe, za koje odavno misle da ih više nema
- sećanje, mada su odlučili da ne pamte
- uspomene za koje nisu ni znali da ih imaju
- paperjaste dodire kojih se jedva i sećaju
- šaputanja koja se vide u noćima boje kupinovog vina
- sidro broda koji je davno otplovio, ali još za tim sidrom tuguje
- mir u koji se boje da zakorače
- tihu radost koja se nikada ne može potrošiti
- i ono što znaju da imam, ali se ne usuđuju da pitaju.

Ljudi su prolazili – neki bi je pogledali, a neki ne. Ali niko nije zastajao. Nije marila. I na to je odavno navikla. Sedela je, sa osmehom u očima – sva se beše pretvorila u radosno iščekivanje. Prošlo je, a možda i nije, ravno trideset i sedam dana. A onda, trideset i osmog, pred nju je stao čovek. Ni bezimen, ni nestvaran, ni ničiji, ni svoj.

Mene čekaš?
Da.
Čekaš li me dugo?
Ni premalo ni previše. Taman dovoljno.
A gde je Lek Za Umorne Duše?
U mojoj torbi.
Ako mi ga prodaš besplatno, krivica neće biti moja?
Krivica ne postoji. Slobodno ga uzmi. Samo pročitaj šta na pergamentu piše.
Nisam pročitao. Odavno znam. Samo se bojim da ću morati da platim sobom?
Uzimanje ima istu cenu kao i davanje.
Zašto bih ja izabrao baš tvoj put?
Ne moj. Postoji samo jedan put. Tvoj prvi zadatak je da ne kreneš njime.
Pričaš mi, ali mi ne govoriš. Kako ću znati da mogu da ti verujem?
Da li su ti noći, kad ih meriš svojim čekanjem, neizrecivo duge?
Znaš da jesu.
Pa onda znaš da možeš da mi veruješ.
Mogu, ali da li smem?
Hrabri prihvataju izazov.
I očajni?
I oni. Oni još više.
Ti u očima imaš osmeh, a ja očaj. Je li to mudra trgovina? Zar se ne bojiš?
Pitaš li to mene, ili sebe? Ja već znam – čekala sam te ovde trideset i sedam dana.
Ali sada, kada si me dočekala, zar nemaš pravo da se predomisliš?
Onda ne bih ni kretala na put.
Kako si znala da ću doći?
Kako si znao da te čekam?
Ne znam zašto, ali poverovaću ti… Daj mi Lek za umorne Duše.
Izvadila je iz torbe kutijicu i pružila mu je.

Nemoj mi reći hvala. Dovoljno je što si odlučio da ga kupiš.
Može li se kupiti ono što je besplatno?
Može – to je najsigurniji način da zauvek postane tvoje.
Pa… Odoh onda ja…
Zbogom. I ne brini – kiša je već sprala tugu.
Znam. Zbogom.

Ubrzo se izgubio iz njenog pogleda i u očima joj je ostao samo osmeh. Uzela je torbu i krenula glavnom ulicom. Uskoro je izašla iz Grada Svetlosti. Nije se okretala. Znala je da ne treba. Uvek je bivalo tako. Najednom, osetila je njegovu ruku na svom ramenu. Nije se ni uplašila, ni okrenula. Znala je da je to on.

A šta će meni Lek Za Umorne Duše bez tebe?
To ne znam. Nije ni meni sve dato. Samo onaj delić koji je potreban.
Znam ja. Najdragocenije je kada dobiješ ono što ne tražiš. Tebi je dato da znaš početak priče, a meni je dato da znam kraj. Okrenula se, pogledala ga i videla da u očima ima osmeh.

Opet je počela da pada ona ista kiša, ali na njima se nije zaustavila ni jedna kap.
Nisu su se vratili u Grad Svetlosti.
Samo su nekud krenuli. Zajedno...

Zal Kopp
Govorim poljupcem

Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.

Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.

Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.

Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.

Prozori

I

On stoji na obali. Reka pred njim je velika i mutna, valja se u tromim zamasima. On stoji, nepomičan. Cigareta mu nervozno dogoreva medju prstima, zaboravljena. Njegov pogled jedva doseže do druge, predaleke, obale. Nazire samo tamu, magličasto zelenu. Lagano podiže ruku i uvlači dim. Duša mu se napaja mirisima trava. Zadržava dah, dok mu jagodice prstiju pulsiraju. Počinje da oseća damare u svojoj glavi, u grudima. Sve jači i jači otkucaji. Njegov ritam preuzima tlo, dobuje vazduh poput njegove neumirene krvi. Reka reže svoj tok i talasi se smenjuju pred njim u ritmu oblaka iznad njega i njegovih nemira…
…Još jedan oblik vode, trava, još jedna dimenzija ritma u njemu se budi. Sunce je progorevalo čvrsto stisnute kapke. Jarkocrveni oblici prožimali su mu čula. Onda je pritisak počeo da popušta. Prva kap kiše mu je pala na usnu. Sledeća na čelo. Iznenadan, jak miris zelenog. Valjao se po travi, pod nebom koje je poskakivalo. Vlažni udarci po licu. Beskrajno dug dan i smeh… njen smeh.
Još uvek ne ispušta dim. Na čelu, na onom mestu izmedju obrva koje najbolje pamti njen poslednji poljubac, počinje da se stvara mladež. Iz nožnih prstiju mu kreće niz ježura, skuplja se u kolenima, udružuje sa nervoznim drhtajem stomaka, puzi uz kičmu i vrat i stiže baš do te tačke koja će uskoro biti samo još jedan ogrizak sećanja.
Drveće počinje da se vrti oko njega. Oblaci se pridružuju ludom, mahnitom plesu. Kapi vode ubrzavaju ritam, i sve oko njega se pretvara u kovitlac iz njegovih noćnih mora. Vrtlog iz kog ne može da pobegne. Ne sme da spusti pogled. Plaši se: i tlo mu se vrti pod nogama, udaljava se od njega, nestaje. Čvrsto se hvata za dogorelu cigaretu, poslednje uporište, opipljivo, iako beživotno. Prsti mu se grče nad gotovo nevidljivim opuškom. Čvrsto… Jače! Kad ona nestane… ostaće izgubljen, ostaće proklet i skamenjen večno, u vrtlozima koje više neće ni moći ni želeti ni da zaustavi ni kontroliše… ako ona ode, ako nestane… Plaši se sledećeg koraka i plaši se da neće napraviti sledeći korak. Ne bez nje.
Iz njegovih pluća, u šumnim trzajima, beži vazduh. Stomak mu se grči, ruke se opuštaju, glava saginje. Ne dalje.
I dok suton lagano pokriva oblike, on još stoji nad rekom, mutnom i neprelaznom, rekom koja ćuti. Stoji nepomičan, strahujući od razornog saznanja. Odjednom, sve oko njega šapuće: ne dalje.

II

Njena soba je mala i pretrpana stvarima. Ona sedi na fotelji kraj prozora, posmatrajući jednu tačku na podu. Ne može da ustane i upali svetlo, pokupi razbacane stvari, ne može da se pomeri, odjednom uhvaćena u grču trenutka, u tom polumraku koji osvaja njene zenice. U uglu sobe uvelo drvo života tuži za onom kišom, onim jakim, gorućim suncem, onom svetlošću koja je toj prostoriji pripadala, čak i sa spuštenim roletnama, čak i u polutonovima svetlosti i tame gde su se susretali krajičak osmeha, oblina kolena, krivina vrata sa tamnim prostorima želja. Ona prilazi i miluje požuteli list. Onda čučne i počinje da mu govori, tiho… tiho – kao da ga teši, priča mu da svetlo nikada zaista ne nestaje, da je zeleno, u njemu, i da samo treba da ga se seti. I dok, tako zgrčena, očiju najednom užarenih i grozničavih, pokušava da objasni smisao svog postojanja, sada… pogled joj pada na prljave šoljice za kafu, pikslu prepunu opušaka i mrvice prosute po stolu… i reči joj presušuju. Iznenadno muklo dobovanje u stomaku tera je da zatvori oči, da rukama čvrsto zatisne uši, i da, sklupčana na podu kraj mrtve biljke, shvati da nema ničega dalje – ni vremena pre nego što su oni postojali, ni vremena posle, u vatrenoj narandžastoj lopti – ne dalje bez njega… U vrtlogu boja ona vidi nezaborav kao prokletstvo nadvijeno nad njom, vidi reku, utešno zelenu i smeh čiste radosti.
Zidovi i tavanica netaju u potresima negde u dnu njenih grudi, njene oči se trude da osmisle prostor, ali i on se gubi, iz grla joj ne izlazi zvuk koji bi je poveza sa realnošću. Dugi trenutak grča. Očaj se skuplja u vrhovima prstiju.
A onda, vazduh koji vetar donosi sa reke, prohladan i siv, postavlja ponovo zidove i vreme u stare okvire. Jedna suza joj se suši na ivici usana i ona je, nesvesna tog gesta, upija usnama kao nagoveštaj poslednje utehe i prvog bola, istovremeno. Sada je mirna, na njoj ni znaka nema predjašnjeg potresa, ali njena tišina, staložena u dnu zenica, tišina je tamnice osudjenog na smrt. Ona ustaje i zatvara prozor. U mislima joj odjekuje samo jedna misao: ne dalje.

III

Vetar menja pravac i zvuke grada sada nosi ka reci. On još uvek stoji na obali i oseća kako se vazduh puni mirisom njene kože, mirisom mleka i limuna, živim i dalekim.
Ona stoji kraj zatvorenog prozora sobe, očiju uprtih u kapiju koja se, poneta vetrom, zatvara. Odjednom, gonjena ogromnim, neobjašnjivim strahom, počinje da trči od prozora do prozora i da ih sve otvara. Onda stoji tu, pred naletom vetra, čekajući da je ponese. Njena zelena duša napaja se kišom koja se tek oseća u vazduhu.
Suton osvaja oblike i senke prekidaju svoje razbludne igre. I baš u magičnom trenutku kada je borba noći i dana neizvesna i ružičasta svetlost poprima tamne okvire, ona vidi reku. Vidi je, jasnu i živu, i kao da u njenim talasima nazire svoj odraz.
Ona kreće ka obali, bestelesna, na trenutak samo još jedna od senki. U podnožju ogolelog drveta vidi žar cigarete. Nepomičan tamni oblik praznih očiju. Nesposoban da se pomeri, napetih čula, on pokušava ponovo da vidi na talasima njenu sliku, bori se protiv privida, ali ga sva čula teraju da se opet i opet trudi da je tamo pronadje, a zna, negde u dnu svoje uzburkane svesti, da je više nikada neće naći.
Ona ga, odjednom sva drhtaj i sva nemir, gleda kako se bori protiv sebe i gleda ga kako gubi.
Iznenadan odsjaj munje. Oboje se trzaju. Njihove oči se sreću i ovaj potres jači je i od grmljavine koja se prolama. Topla, oslobadjajuća kiša počinje da pada.
On zatvara oči i podiže glavu ka nebu. Telo mu se, posle dugog grča, opušta, i on pada na kolena. Kapi kiše na njegovom licu kao da brišu svaku boru za svaki osmeh i svaki mladež za bol. On je odjednom miran, bez strasti i bez žaljenja, odjednom prazan, i bolno svestan da je svoju dušu zauvek izgubio.
Ona gleda kroz prozor svoje sobe, na mesec, hladan i star. Kapi kiše, krupne kao kajanje, dobuju o prozore. Ona se smeši, osmehom umirućeg. Zna da je otišla. Da je otišla zauvek. Onda kada je shvatila da su te ruke, skrštene na grudima, njene, da su oči, nemirne, njene, to lice, hod, govor. Sve ih je ponela sa sobom. Otišla i od te kiše i od onog sunca. Tamo gde je bog bio dalek i zelen. Bolele je oči – noževi zariveni. Bolele ruke – trnje i bodlje. Bolela praznina jače od ujeda. Ali je otišla. Onda je njena duša zaboravila sebe i nazrela, iza kišne zavese, padinu osunčanu. Čula smeh. I otišla.
(autor, gemina)

Jednom, kada budeš poželeo da me nađeš, ja neću biti tu, uzalud ćeš me dozivati, uzalud lutati Valjevom, nećeš me naći…
Jednom, kada budeš shvatio, poželećeš da me vidiš ali ja sam davno nestala, moje tragove je pomeo vetar, moje staze su zatrpane lišćem a ono miriše, miriše tužno, miriše na vlagu, na tugu, očaj i smrt…
Jednom ćes se probuditi u zoru a ona će ti doneti moje mirise, budiće u tebi čežnju mutnu, maglovitu, jesen će ti šaptati mojim glasom a ti…ti ćes zaplakati.
Tad kreni, bez cilja i plana, nemoj zastajati, prođi najpre Knez-Mihajlovom, pa prošetaj Tešnjarom, obiđi Pećinu, na svakoj klupi pronađi moje obrise, pomiluj travu na kojoj si me ljubio, idi do Petog Puka, pokloni se senama odlutalih, kreni u susret Kolubari…samo, ne okreći se i ne odazivaj se jekama prošlosti koje će te dozivati, tvoja propast u njihovom glasu leži, traži me, lutaj mojim davno zaboravljenim parkovima, obiđi sve sokake i sve bezimene ulice u kojima si me viđao…i jos nešto…ne zaboravi nikad kako ni zašto nas nema, ne nosi me u svojim mislima, moj lik ne čuvaj u srcu a moje ime ne nosi na usnama, ja postojim samo za sebe…
A ako me nađeš, ne odaji se, prođi pored mene kao pored neznanca…Ne ubijaj moje snove sivilom svakodnevnice i ne voli me, jer ti to nikad nisi umeo…

Autor Gordana Milošević

Irena Milosavljević
Poodmakla tišina


Već je poodmakla noć, a ona, naivna u potrebi da menja navike ne bi li promenila sebe, opet zna da neće zaspati pre 5 ujutru i sebi će uludo postaviti sasvim neopravdani cilj da se probudi rano, ne bi li utišala glasove koji je optužuju za neodgovornost i odsusutvo svake marljivosti. I umesto da strpa prljavi veš u mašinu, prethodno ga klasifikujući po bojama i sastavu tkanine, umesto da opere 3 tanjira, 4 viljuške, jednu kriglu i rende, umesto da u kutije vrati sav nakit koji je skinula sa sebe, razmesti krevet za spavanje, istušira se i odgleda epizodu neke od serija ili se zabrazdi uz MTV birajući opciju za automatsko isključivanje posle odbrojanih 40 minuta, ona će ovog trenutka zaboraviti na sve trivijalnosti, jer…
Ovaj trenutak je upravo jedan od onih, onih kada nema odlaganja, kada reči tutnje stihijski brzo oslanjajući se o izbegla sećanja kao o štake posle loma neke baksuzne kosti... I kao što gips svom težinom naleže na zglob, tako teško je zadržati misli, naterati ih da pređu u čvrsto, opipljivo agregatno stanje. Teško im je da se transformišu u stegnutu, kompaktnu masu, nikako ne gnjecavu, podobnu za razmazivanje na hleb ili sluzavu i vodnjikavu podobnu za farbanje kose... Te misli tako lude i bezkorenite žude za uobličenjem, za sunčanjem na papiru, žude za odmorom, iznurene učmalošću. Svaka forma je sama po sebi granica. A na granici između razuma i ludila kojom ona svakodnevno hoda, nekada šeretski poskakujući, nekada tegleći noge prebijene u obračunu sa opasnim podrivačima njenog ličnog i neotuđivog modus vivendija, na granici bola diše to davno sećanje... Sećanje na dan kada je shvatila da ume, da voli, da oseća dok crta, a da nikada neće postati slikar, tek povremeni crtač, smešan kao karikaturalni crtać, postaće umišljeni umetnik umišljeno čudan i ludak uvređen prokockanim šansama i izostalim odobravanjem drugih. Cena egocentrizma...
Sa jednakom lakoćom saznanja da svakim povlačenjem linije na papiru, kartonu, zidu, betonu, ona zapravo podiže zidine svog sveta, postajući gordo sebična i ponosna na to što fiktivno ima, bila je i ošamarena, podnoseći poniženje hrabro i bez suza, otkrovenjem da će taj svet ostati u uvezanim blokovima, u sobi sa pogledom na baštu i voćnjak i da mu nijedna galerija neće biti dom niti će se otvoriti pred okom kritičara... Taj svet je mrtav. Ponekad poželi da veruje da je samo uspavan, ali umeju da prođu dani, nedelje, meseci kada njena izdajnička ruka i mašta nisu u dosluhu, kada celim njenim bićem tutnji samo tišina... Onda u panici, u plamenu krivice, govori i zna da nije dostojna tog sveta... I ništa ne čini da ga probudi, već ga još više iznuruje održavajući ga u životu, priključenog na aparate, a nekada je taj svet bio njena infuzija, a ona sada na eutanaziju nije spremna. Nije se ni borila... Unapred je odustala.
Jebeni novac, jebeno spremanje prijemnog, jebena školarina..., mislila je često ona.
Ne, nikako se nije borila. Iz čiste frustracije postala je mizantrop, iz lenjosti i kukavičluka ona nije srećna. Nisu krivi ni njeni roditelji, ni zverska otupelost sredine... Nije kriv niko drugi do nje.
Imala je 6 godina kada je počela da biva svesna da putuje na mesta koja su nicala u tragu voštanih bojica, da putuje i da se u njima gubi, ne želeći da se vrati nazad. Znala je da nije kao ostala deca, nije umišljala da je posebna... Da li zbog toga što je tolike dane svog detinjstva provela na dečjem odeljenju za pulmologiju, u grčevitom strahu da će njeni roditelji biti nervozni i natmureni, ako brzo ne prodiše punim plućima, ako se što pre ne završi terapija... Bila je slabašna i krhka od onog jezivo hladnog novembarskog dana na selu kada se, ne pamti kako, odjednom stropoštala u betonsko korito puno vode u kome su se pojile krave, dana kada joj je baka obukla vunenu rolku i pleteni prsluk. Tog dana se dobro natopila, pritom se smrzla, a mraz se okomio na njena pluća. Ni danas ne zna koliko dugo je plutala u vodi, kada ju je tačno baka izvukla, svukla, osušila... Seća se samo zujanja fena oko njene glave kada se probudila i težine pokrivača sitnog tkanja. Od tada se krug ljudi koje je poznavala proširio. Bili su to ljudi u belom, pedijatar klempavog uha i neprijatnog glasa, čije su se obrve izvijale u preteću crtu, sestre koje su nosile istu uniformu kao njena majka i zbog te uniforme im je verovala, a dani kada je bila prikovana za bolnički krevet bili su dugi, dosadni, ispunjeni memlom i mirisom penicilina koji se širio hodnicima...
-Evo. Više ti neće biti dosadno.
Rekla je jednog dana majka, kada je usla u sobu, donoseći joj skicen-blok i flomastere.
-Vidi šta ti je tata poslao.
I danas, kada pokušava da spozna bliskost, seti se upravo tog trenutka. Seti se očiju svoje majke, koje pod mrenom osmeha, kriju duboku zabrinutost i seti se njenog hoda, skoro radosnog cupkanja, dok joj prinosi blok i spušta ga na stočić kraj uzglavlja svoje petogodišnje kćeri.

Mirjam Kristensen
Dani su providni

Moj brat ima plave oči. Ne liče na moje. Ne liče ni na jedne oči. On gleda pravo ispred sebe.Misli na nešto. Pokušavam da pogodim o čemu razmišlja, glasno to kažem. Čuješ li, kažem, mislim da msliš na guštere. Ali moj bras se ne smeje, ne klima glavom, stoji mumalo nakrivo. Možda stvarno razmišlja o gušterima, ali ništa ne govori. Nastavlja da pravo pred sebe gleda. Nekada je, prosto, takav. Može da se smeši, može da se smeje. On može da pogađa o čemu razmišljam, ali nikada ne pogodi.
Neki put bude tiho za stolom. Neki put samo ja govorim, glasno, galamim, viljuškom i nožem grebem po tanjiru. To je kad mama i tata sedi i ozbiljno se pogledavaju, žvaću zalogaj i ozbiljne poglede izmenjuju. Moj brat ništa ne radi. On ne radi ništa. Samo sedi i gleda pravo. Tada bude tiho za stolom. Tada samo ja pričam. On ne radi ništa. On samo sedi tu i hrana mu se hladi. Krompir se smežurava i riba postaje bleda. On ništa ne kaže! On ništa ne radi! A ja meljem i meljem. Na kraju vrištim. Ali niko ne čuje. Mama i tata razmenjuju svoje ozbiljne poglede i žele da se ja ne sekiram. To nema ništa sa tobom, pogledima mi govore. Ali sve ima veze sa mnom. Kažem da sve ima veze sa mnom, ali ne čuju me.
Jednog dana umire moj brat. Nesreća. On pada u stari bunar i niko to ne vidi. Niko to ne čuje. Nema nikoga ko vidi kako njegovo malo telo nestaje u toj crnoj rupi. Niko od nas to ne vidi, ni mama, tata, ni ja jer mi nismo tu. Samo baba i deda su tu. A ni oni nisu tu. Oni sede na terasi i sa tog mesta ne mogu videti bunar. Oni ne vide da je moj brat otišao do starog bunara sa natrulim poklopcem. Misle da on može da se sam čuva, da se igra malo sam dok oni dremaju na terasi. Ali ne može sam da se čuva, mali je. Čujete li, baba, deda? Mali je on da se sam čuva! Ali oni me ne čuju. Malo su nagluvi, oboje, i ništa se tu ne može.
Deda stoji tamo sa bratom u naručju kad mi stižemo do vikendice, mama, tata i ja. Dolazimo pešice, raspoloženi smo, lepo će biti biti u vikendici neko vreme. Radujem se kupanju. Imam plavi kupaći. Tata zviždi i mama se, smejući se, okreće ka njemu. Misli da on užasno zviždi. Ja idem prva. Tata kaže da moram da pazim da neka zmije ne leži na steni. Nije rekao šta treba da uradim ako je vidim. Možda je on mora ubiti kamenom, mislim i izgleda da svaka grančica liči na zmiju, možda je to jedna. Izdaleka se dobro ne vidi. I tada vidimo kuću, vidimo je između visokog drveća i zelenog vresa. Vidimo jednu traku tamne vode sa crvenim čamcem. Vidimo ćime koji se provetravaju na terasi. I vidimo dedu.
Gledamo dedu. Ali to nije deda. Nema nikoga ko stoji tu, ja prosto prolazim kroz. Mogu li sada da se kupam, vikom pitam tatu. Niko ne odgovara. Gde mi jekupaći, mama, vičem. Niko ne odgovara. Gde si ti, gušter-dečko, vičem. Niko ne odgovara.
Niko ne odgovara. Na celom svetu nena nikakvog zvuka sem moje vike. I glas postaje takva rupa kakva je uvek kad čovek viče ispred vikendice. To planine i voda čine da tako bude, rekao je tata kad sam jednom pitala. Planine i voda. Planine. Voda. Crveni čamac. Ja želim mir, vičem. Jaželim vaflere, želim sok, gladna sam, vičem. Gde mi je kupači, vičem. Derem se i vrištim. Ja vrištim i vrištim. Ali to samo planine i voda čuju. Niko ne odgovara.

Kao i svaki dan, sedeo je za racunarom, pokusavajuci da radi 5 stvari istovremeno. Naravno, nije mu islo. Znao je i sam zbog cega, ali nije hteo da prizna. Tacnije nije smeo. Njemu! Ili sebi? Ni o tome nije zeleo da razmislja. I ponovo je imao taj osecaj mucnine u stomaku. Samo jaci. Svaki put sve jaci. I sve cesce. Kao da se kraj priblizava. Priblizava, kao brzi voz u sred nicega. A mucnina ne prestaje. Iako se vece priblizava, a on, ponovo, nije jeo nista. Ali je mucnina tu. Resen, da je se na ovaj, ili onaj nacin oterasi, bacio je pogled na sank. Nekada kafana, sada pretvorena u stan, uz pomoc samo jedne sper-ploce koja je stajala preko ulaznih vrata, je i dalje imala stari „smek“. Sto zbog sanka, sto zbog ljudi u njoj. Koliko je, u prvim susretima sa sankom, bio fasciniran istim, toliko mu se sada isti gadio. Sto zbog silnih poruka „podrske“ svoga voljenoga oca, sto zbog tragova „kocenja“ koje je nalazio na istom. Kako ce ikada moci ponovo da jede na tom istom sanku, kada mu kroz glavu konstantno prolazi slika njegovog oca, i jos jedne u nizu studenkinje, u zanosu ljubavi... Ne, ne. Tu je bilo sve samo ne ljubavi. U zanosu, sirovoga sexa.
Ali, uspeo je. Bar na trenutak. U trenutku, resen da zaboravi na sve, i da pojede nesto, pa makar sve to povratio, polako je ustao sa stolice. I telefon je zazvonio. ON! Otac. Po ko zna koji put, kratka i jasna poruka, stize za pola sata. I ponovo nije imao cak ni toliko obraza da ga pozove, da mu kaze to. Samo tih dvadesetak karaktera. Ali dobro, navikao je. Mada ga i dalje boli. Mozda ne kao prvi put. Definitivno ne kao prvi put. Prvi put je bilo drugacije. Bio je nov u gradu. Imao je prijatelja. Imao je gde da ode. A i nije znao... Sta bi sada dao, samo da ne zna. Mislio je tada „Matori i dalje zivi, svaka njemu cast“. I otisao bi. I dalje se secao tog prvog puta, kao da je juce bilo. A da nije? Dugo mu se motalo to pitanje po glavi. Da li bi ista bilo drugacije? Ne bi. Naravno da ne bi. Ali ni to nije smeo da prizna. Sebi. Ponovo sebi, i ponovo zbog svog glupavog ponosa. Nije mogao da prizna sebi da ga tako neko moze slomiti. Neko kao njegov rodjeni otac. „Posao?“ jos jedna poruka. Ponovo je izgubio 20 minuta, ponovo se izgubio u svojim mislima. Pokupio je najpotrebnije: kljuceve od stana, telefon, slusalice, jedan dzoint, samo da zacini put. Krenuo je.
Zima. Ta prokleta zima. Pored svega, napolju je ponovo minus, i ponovo vetar duva kao sumanut. Jos samo par cimova. Trajalo bi duze da nije prokletog vetra. Pusio je poslednje dimove tumarajuci kroz gotovo prazne ulice Beograda, praveci jos jednu novu putanju do stanice 26-ice. Zasto to radi sebi? Zasto da ga, pored svega, jos i etiketiraju „narkomanom“? Ali nije mogao bez toga... Trebalo mu je! Ne, nije. Znao je i on da nije. Ali je bilo daleko lakse sa travom. Mnogo lakse podnosi sve. Manje boli. Nema vise tu zelju da ga ubije na spavanju. Nema tu, mnogo jacu zelju da ubije sebe. Da zavrsi sve. I to malo srece i smeha u zivotu, u poslednji godinu dana, duguje njoj. A bio je cist. Dugo. Iako mnogi ne veruju. Ali je u to vreme bio toliko slomljen, svako vece provodio u suzama, tako da su ga vec tada prozvali „narkomanom“. Ponovo su navrla secanja. Cela prva godina. Svako vece. On, bez para, cekao je u Cvijicevoj tu magicnu poruku „Krenuo sam“. Gotovo svako vece. I skoro uvek je stizala negde oko ponoci. Taman kada ulicama krene nocni prevoz. Setao je, kao sto i sada seta. Samo tada... Tada je bilo drugacije. Tada su mu setnje bile nocne. I duge. Imao je snage. Sada ne. Neki kazu olenjio se. Ne, dragi moji. Samo nije imao vise snage.
Ponovo su mu odlutale misli. Trznuo se i svatio da stoji pored praznog sedista, vec dve stanice. U 26-ici. Magicnom autobusu. U kuci! Zalosna mu je bila cinjenica da je u toj 26-ici proveo toliko vremena, da je komotno mogao da je nazove „kucom“. Ugurao se u „njegovo“ cose. Poslednje sediste, do prozora, stavio nogu na sipku iza sedista, i zauzeo pozu „Mislioca“. Kao i uvek. Zasto bi menjao rutinu koja provereno radi? Gledao je zgrade kako se smenjuju, jedna za drugom. Znao ih je vec napamet, ali... Sta drugo raditi za vreme beskrajnih krugova u 26-ici? Mogao je da gleda ljude. I gledao je. Neko vreme. Zaista je posmatrao ljude. Bilo je raznih. Pijanice je, na primer, voleo. Njima je lepo. I ne interesuje ih niko. Mozda smrde, teturaju se, cesto upadaju u svadje, jednostavno – nisu bili lep prizor za oko. Ali im je lepo. I iskreni su. Barem dok su pijani. Verovatno je to ono sto ljudima najvise smeta. Bilo je i maloletnica. Njih nije voleo. Vecinu. Veliku vecinu. Klasicne Beogradjanke. Jedva da su u srednju skolu krenule, a vec su izbacile poluizrasle sise, dok im tanga „bleji“ negde oko pupka. Nisu imali manji broj. Tu su, naravno, neizbezni momci. I dobacivanja. Slikanja preko ledja, ispod torbe, izmedju nogu... Verovatno jedina mogucnost za ove isprane mozgove da pokazu svoju kreativnost. A klinkama smeta. Ili „smeta“. Nikada mu nije bilo jasno. Zasto izlaze polugole, kada svaki put budu iste reakcije? Bilo je tako mnogo ljudi po autobusima. Bilo je i starijih. Njih je mrzeo iz dna duse. Ne sve starije. Samo one, „prave Beogradjane“. One koji ce po ulazu u prevoz poleteti ka prvom praznom sedistu, sa sve ortopedskim pomagalima. One koji ce doci do svakog mladjeg od sebe i nabijati im na nos kako su nepristojni, kako ne postuju starije. One koji ce vas izubijati laktovima i kolenima, pa traziti da se izvinite. I njemu su pricali. Veruje da jesu. Sreca da je neko izmislio slusalice, tako da je mogao iskusno da ignorise sve i da nastavi da gleda kroz prozor. I gledao je. Sve cesce, i sve brze mu je pogled lutao kroz taj isti prozor, i gubio se negde medju zgradama. Zamagljenim zgradama. Gotovo toliko zamagljenim i zamucenim da nije mogao da prepozna ljude po ulicama. A u autobusu? Da... Sa njima je sve bilo u redu. Ipak nije do ociju. A i trava je prestala da deluje. Jos pre par stanica. Do kise je. Do te proklete kise! I po ko zna koji put, navrla su secanja. Secanja dugih setnji i secanja kise. Kada je padala danima. A on setao bulevarom, malo po' ponoci. Zato sto nije imao para. Ponovo nije imao para. Setao je dobro znanom stazom, raskopcane jakne, sa stopalima u vodi. Nije imao dovoljno ni pisljivi rajsfeslus da popravi. Patike propustaju odavno. A on, pored svega – gladan. Setao je tim Bulevarom, nadajuci se da ce ga se otac makar ovaj put setiti, i ostaviti mu pare koje mu vec nedelju dana trazi. Makar da jede. Prvi put posle 3 dana. Mogao je na prste jedne ruke da nabroji obroke u pretodnih desetak dana. I to mu je najvise smetalo. Ni to sto je hladno. Ni to sto ce morati za 4 sata da ustane i da ide u skolu u mokrim patikama. Ni to sto je za manje od nedelju dana popio celu tablu tableta protiv glavobolje. Ni to sto ce ponovo morati da gura ruke do lakta u WC solju, da bi je otpusio (a rekao mu je jednom prilikom, da ce upasti i naterati ga da svrsi unutra, kada vec ne zna da baci „djubre“ u kantu). Vec upravo to sto je znao da ce ga otac opet „zaboraviti“. Sto ce ponovo morati da zajmi pare, ako misli da prezivi do sledece nedelje. Dok mu otac orgija. Pored zene i jos dvoje dece...
A onda, kao mac, sve to preseku secanja na suze te sirote zene, svako vece, u sobi do njih, dece. Svako vece tihi jecaji i ono, jedva cujno „Zasto?“. Bolelo ga je, kao da on place sa njom. Bolelo ga je, zato sto ju je voleo kao rodjenu majku. Bolelo ga je...
Jos jedna okretnica. Ponovo je morao da izadje na kisu, predje ulicu i ponovo udje u isti autobus. Nije ga vise bilo briga da li ce ga vozac primetiti. Nije ga bilo vise briga da li ce ga bilo ko primetiti. Nekada jeste. U pocetku. Ali vise ne. Oguglao je, na sve. I vozace, i putnike, i ljude na ulici, sve... Cak i na misljenja njemu, nekada, dragih ljudi. Nekada, kljucna rec. Dragi su mu oni i dalje. Vrlo dragi. Ali nikada vise nece imati isti odnos sa njima. Zato sto se ponasa i misli drugacije. Zato sto se druzi sa „pogresnim“ ljudima. Zato sto je postao narkoman. Ne. Sve su to bili izgovori. Zato sto im je dosadio. Zato sto je zivkao svaki dan, moleci za malo vremena. Zato sto je ponekad trazio pare. Zato sto „verovatno laze. Ne moze ni taj covek bas toliko da...“. O, mogao je. Ne pitajuci za cenu toga sto radi, mogao je.
I ponovo je na svom mestu, ponovo u istoj pozi. Poslednji krug. Nadao se. Telefon na jednoj crti. Ugasio je i muziku, za svaki slucaj. Da ne propusti tu, trenutno, najvazniju stvar na svetu. Te dve reci „krenuo sam“. Poslednji krug. Zakleo se sam sebi. Nesto ce morati da se promeni. Vec godinu dana, skoro svaki dan, ista prica. I ne moze vise. Oseca da ce puci. Dve i po godine zivota po tudjim stanovima i autobusima. Dve i po godine cekanja da ga pozove i kaze da izadje. Dve i po godine zivota u lazi. A nije smeo da prizna. Nije smeo da prizna sebi da ga je tako neko slomio. A mogao je. Da prekine agoniju. Ali ponos. Taj prokleti ponos. Ali i to ce se promeniti. Najzad je skupio hrabrosti da uradi nesto, da stavi tacku i na ovu pricu. Da zavrsi, jednom za uvek i ovaj krug. Resio je da prizna, sebi, njemu, svima, da je slomljen. Da je lomljen i krckan dve i po godine od strane rodjenog oca. I poruka je najzad stigla. Taman na vreme. I telefon vec vapi za punjacem. Treci put vec kaze da je prazan. Ni on nije bolji. Iscrpljen, sto fizicki, sto psihicki, ali resen da najzad krene na bolje, da prizna, ako treba i moli za pomoc. Ne moze biti mnogo gore od ovoga.
Izasao je iz autobusa, i odlucnim korakom. Iscrpljen, ali srecan, sto se najzad zavrsio i taj, poslednji krug. Mislio je samo na novi pocetak. Ljudi oko njega su polako utinuli. Polako, ali sigurno, visoko podignute glave, ne obaziruci se na svet oko sebe, krenuo je, ka kuci. Preko ulice. Nije cuo ni sirenu, „njegove“ 26-ice. Koju je smatrao kucom. Nije bas to imao na umu kada je zeleo sto pre da stigne do kuce. Nije cak ni zamisljao da ce mu to biti, zaista, poslednji krug.
(N.A.)

U poslednje vreme, tokom svih mojih godina, pokušavam sebi, izgubljenom u stalnom prevodu rečenica kojih izgovaram i dela kojih činim, da dočaram svima moje značenje reči: porodica. I tu zastanem, jer nemam nikakva prava da nalazim opravdanja. Zato znam da reagujem agresivno na svaki nagoveštaj, čak i kroz uobičajen razgovor, roditeljski savet, materinsko ponašanje, i svega onoga od čega sam ceo život bežao. Zato sam tu i završio. Žalosno. Cena našeg zajedničkog života. Skupo. Ali mi je neopisivo i neizrecivo drago da si ti, koliko god bila ponekad tužna, ponekad nezadovoljna, ili ona koja si uvek znala šta si želela ipak u krugu svoje porodice, kako god ona meni izgledala. A bila je prava. Neobična, a jedinstvena, pozitivna i poštena. Bitno je da si zadovoljna, jer si deo univerzuma u kome ima mesta samo za ljude koji imaju dušu. Ja je na žalost nemam, negde sam je zaturio, doduše pojavi se ponekad, ali kratko, da ni ja ne znam kada se desio taj za mene neobičan fenomen. Čuj, imati dušu. Primetio sam da dušu imam u zadnje vreme, kada je za sve kasno. Kada muškarac zaplače, zar to nije dovoljan dokaz postojanja duše. Sve drugo je način kako doživljavamo one koje volimo, ili one koje mislimo da nas vole. Najgore je kada odlučiš da ostaneš, svojim izborom života, jednog trenutka u budućnosti sam, a to ne znaš u trenucima rađanja novog života. Zar to nije za Božiju kaznu. Jeste i kasno je objasniti da sam voleo slepo i nisam želeo nikoga da lažem o svojim osećanjima. Ako je to opravdanje. Nikada nikome ne bi uradio ništa nažao, a uradio sam. Nije mi žao te cene koju plaćam. Zbog tebe bi i cena mog života bila mala. I zato mi je svejedno kako ću dalje. Pogledam se u ogledalo, da bi mogao da vidim iza sebe svoju istoriju i imam šta vidim. Gomila neobrađenog dragog kamenja mi se približava, pruža ruke i zove da ih dodirom obasjam, dodelim sjaj, izglancam, izbrusim, podesim najbolji ugao i zakačim ih sve sebi oko vrata. Svestan da ih oko vrata nosim kao lanac, kao pas sto nosi ogrlicu, jer mora. Drago kamenje koje me ceo život tapšalo po ramenu, a onda se iznenada, nenajavljeno, a znam razlog, naglo kačilo po nečijim drugim vratovima, zaboravljajući da sam im je nekad davno dodeljivao vrednost komplimentima, ili nečim uzvišenim, ili sam sebe zavaravao da sam ja taj On. Kakva zabluda jednog običnog klovna. Da li je to jedan vid depresije? Ako jeste, onda je moj ceo život depresija, istorijska depresija, ili depresija istorije, sadašnjosti i budućnosti. To je onda ZEN. Ja tu ne mogu ništa, a pokušavam da smisao ovoga, sto pišem kako razmišljam, dovedem u zaključak, a čitajući osećas da sam se otkinuo, i negde po svemiru tražim kiseonik, ili sam se sakrio, ako me ne vidiš. Možda se polako gasim, pa što pre pomisli želju, znaš onu, kao sa zvezdama padalicama. Evo je jedna, viču ovi licemeri iza leđa u ogledalu, pokazujući na mene i izmišljaju svoje želje, a mene nema više u njihovoj istoriji, niti će me ikad više biti u nihovoj budućnosti, ili sebe jednostavno ne vidim u ogledalu. Možda su i moje oči dobile neku boju, osim crne, boju svetlosti, ili boje brzine svetlosti, koja dođe i prođe. I opet mi oči izdaju dušu, pokazujući prazninu? Da li je to sinonim za razočaranje. A bilo ih je. Da li će ih biti. Biće, ali me više ništa ne može iznenaditi da bi me razočaralo. Samo sam mislio da ne može, ali može. Rekao sam da nikad ne lažem, ali evo sada sam slagao. Jesam, moj je ceo život sastavljen od loših dela. Za života sam mnogo dragocenosti uzeo ljudima koje sam znao, ljudima koje nisam poznavao, ostavljao ih na životnim pragovima. Od tada nosim crno, kao što je i promenjena boja mojih očiju, sve dok te dragocenosti ne vratim svima kojima sam ih uzeo. Kada bi i došao u tu fazu, skupio bih hrabrost, došao bi do tebe i samo tebe, da te čujem i vidim, pitam i saznam odgovor, kakav god on bio. Svestan da bi mi očekivanim odgovorom bilo još teže i da će me suze i srce zabole još više, do granice izdržljivosti. Ako i ne izdrže barem bi mi u očima ostao zauvek tvoj sjaj. Stavim slušalice na glavu, pojačam muziku do kraja, kao i uvek, dok mi bubne opne jedva izdržavaju pritisak, da ne čujem realan svet oko sebe, zatvorim oči, mrak, a pesme sve one izabrane da me iseku do kraja. Kažu da je to predznak nove ljubavi. Lažu. Za mene nova ljubav može biti samo stara. Kakav kontrast, paradoks: novo, a staro. Lakše mi je kad o tome ne razmišljam. Zatvorenih očiju čekam bolje sutra, a tek je danas. Ne znam šta je sutra, ali ja čekam. I to je neki posao. Možda se neko i javi. Možda ti? Umesto da sam srećan, jer imam razlog, ja sam ustvari budala sa pedigreom, samo da pozajmim lanac od voljenog, našeg, tvog Atosa, zbog pedigrea. Svoj sam poklonio sinu Ivanu da mu donese sreću u boljem životu i da se uvek seti svog oca, jer sam ja svog, kao i majku, izgubio negde usput bez i jednog predmeta, ili detalja na sebi, koji bi mi ponekad vratio sećanje na nešto porodično lepo, ako ga je uopšte bilo. Staviš sve na jednu kartu, dobiješ, a u stvari izgubiš. Igubio sam samog sebe, tebe, nas i mnoge koje su me voleli, a ja junak, ratnik, kažeš ljubavnik, ma kakav ljubavnik, pametan, a glup, nisam voleo nikoga. Sada lažem, mada sam to radio retko, ali tebe nikad nisam slagao u svom otrcanom životu, jedino sam tebe voleo, ali nisi razumela moju ljubav. Možda i jesi, ali ti nije bilo potrebno da pored svojih ličnih problema slušaš iste govore dok te ne smore do iznemoglosti. Nakon mnogo iskustvenih godina ni ja ne bih razumeo takvu ljubav baš najbolje, ali bi se vadio dečačkom ludošću, nekim potamnelim sivim ćelijama zbog starosti koje su mi pomutile razum. Zato sam tu i gde sam, kucam još jedom na vrata sreće da mi On da samo još jednu šansu, da je iskoristim za sebe, a ja bih voleo za nas, ali Bog ne bi bio On da ne zna da bi ja isto uradio i kada bi mi po ko zna koji put pružio šansu da naučen na greškama ne ponovim istu. Zato moje šanse spadaju u istoriju i nemam prava više ni na jednu. Nekome će značiti, kao primer dobra, ili zla, ako se neko bude sećao jednog ovakvog, istog ja. Ne znam, možda grešim, ali sam gubeći, u ponor nemaštine vukao samo sebe. Možda je i to jedan od razloga sto nismo mi, nego smo samo ja i samo ti, na različitim poluloptama istog života, istog vremena, istog Boga. Nešto sam morao da uradim i promenim da ne poludim i izaberem da potpuno promenim imidž i vratim se u rock fazon narukvicama, minđušama, gomilom garderobe jedne preko druge, izlizanim i zastepanim farmerkama, neobrijan tri dana. Kao, to će rešiti moje probleme. Ali kad se pogledam i nije tako loše, pa dobijem neki pozitivan vetar. Šta ja imam od toga. Kosu sam ponovo počeo da puštam dok se ne saberem, ili me neko ne ošiša zarad viših ciljeva kulture ponašanja. Mislim, ipak, da će dostići dužinu kao i kada više nismo bili mi, ako ne bude i duža. To mi je jedini plan, jer drugi nemam, ali bojim se da odluku donosi pesak zarobljen u svom staklenom zatvoru i da lagano curi, ali neće imati ko da ga okrene na drugu stranu kad dođe vreme. Sve se nadam se da ću naći snagu da ga okrenem i da produžim svoju patnju. Ali zašto produžavati rok sudbini. Menjaću sudbinu ako bi mi On došapnuo: pomoći ću ti posledni put, sve menjaj, osim nje, ali ako ona neće, ne okreći peščani sat. Igraš poslednju utakmicu. Nekako sam se navikao da sam u prostoru između Neba i Zemlje. Odoh u mrak. Samo da stavim slušalice, zatvorim oči, sve je na svom mestu, pogled na pesak, imam još malo vremena. Volim te, a i nemam koga drugog. Setio sam se pisama, stihova, misli i izjava ljubavi koje smo nekada razmenjivali. Od kada smo prestali, stalno želim da ti nešto napišem, ali nisam imao naslov, ni prvu rečenicu. Nemam hrabrosti da te nazovem i čujem ti glas. Nešto se u meni prelomilo i evo umesto razgovora pišem, jer reči same teku po papiru. Uz pomoć vremena upoznajemo sreću i nesreću. Veliku pažnju posvećujemo sreći, kao i nesreći. Lepe trenutke prepune ljubavi i sreće čuvamo i dugo pamtimo, a nasuprot toga bolne i nesrećne trenutke gubimo uz pomoć vremena, istog krivca i učitelja, koji nam daruje i lepotu i bol. Svakome je u ograničenim količinama dato da oseti oboje. Mada mi se ponekad čini da nisam u stanju da prihvatim sudbinu i izborim se sam sa sobom, na kraju ostajem iznenađen i dalje nesvestan svoje snage. Toliko toga sam u stanju da izdržim, uradim, da po neki put i prećutim, a voleo bih da ispričam, samo nemam kome. Moj izbor, moja krivica, moja sudbina. Trenutak, taj odredjeni trenutak, kada mi se čini da je važan problem nerešiv, najstrašniji je. Bitne stvari, od kojih će mi kasnije zavisiti život, najopasnije su kada se zamrse u po mene mrtav čvor. Tada postoje dva puta, jedan lakši i jedan teži. Lakši put podrazumeva prepuštanje sopstvene sudbine u tuđe ruke. Provesti ceo život ono što nisi i vremenom upadati u depresiju, takođe prati lakši put, ne toliko zanimljiv. Nasuprot njemu nalazi se teži put, ali samo za osobe koje su spremne da prihvate odgovornost za sopstvene postupke. To je pravi put za borce koji su spremni da preuzmu sudbinu u svoje ruke, bila ona srećna, ili ne. Uz pomoć težeg puta, sreća se nalazi iza bolnih trenutaka, koji na sreću, ostaju za nama. Dati sve od sebe u potrazi za pravim rešenjem je već pola pređenog puta do sreće. U trenutku kulminacije, kada ravnodušnost zamenjuje nesnosnu patnju, nikada se ne treba predavati. To je taj prelomni trenutak kada se osvrnemo iza sebe, kako ne bismo ponavljali greške. Od tada, ili smo živeli, ili živimo, ili ćemo da životarimo. Ljubav je tebi i meni potrebna kao sjaj, da bi nam u srcima bilo večno svetlo umesto pustog mraka, bez vazduha. Ona je za nas hrana, koja nam daje snagu, volju i ideju da nastavimo dalje. Nikada do sada nisam znao sta znači ljubav, sreća, zadovoljstvo. Uvek sam mislio da sam srećan. Kad sam se povlačio u samoću i razmišljao o životu, stalno sam dolazio do zaključka da mi još nešto nedostaje da budem najsrećniji, najzaljubljeniji, najradosniji. Taman kad sam pomislio da to nešto nikada neću imati, upoznao sam, ne tako davno, tebe. Gledajući te u oči, u sebi sam osećao gomilu osećanja koja su se nadovezivala jedna na drugu. Danima sam razmišljao kakve su to oči, šta ih to čini posebnim, a jedno pitanje me naročito proganjalo: šta da tih ociju nema? Tvoje oči, tvoja duša i tvoja lepota je nešto što me je osvojilo na prvi pogled. Tvoje oči su u meni budile nesto specifično, nešto fantastično. Da li je to bila ljubav? One su me izvodile iz tame, one su bile svetlo na kraju tunela, one su nešto što nikada nisam smeo izgubiti. Nisam ni pomišljao kako bi mi bilo da ih nema, jer su me ona tek sada naučila da volim, pokazala mi sta je sreća, ona su tebe zarobile u mom srcu. Ti si anđeo koji me je večno osvojio, čuvar koji me verno pratio, ti si moja senka, moj vodič kroz budućnost, najlepši cvet koji me je zasenio lepotom, dobrotom i razumevanjem. Nisam nesto u formi i negde sam životno zastao, a u mislima sam poleteo visoko. Pao sam i bez letenje pa osećam neki čudan bol: kažu da se zove: no way out, ili tako nekako. Koliko god dugo te nisam video, razgovarao, ili pisao, mislio sam stalno na tebe, očekujući čudo da se javiš, čudo koje ne postoji, ali od tebe ni traga ni glasa. Normalno. Posmatram svet oko sebe širom otvorenih očiju da te ugledam. Ono što vidim drugačije je od onoga što bih želeo. Ne poklapam se sa realnom slikom. Žao mi je zbog toga, jer je moja vizija lepša, šarenija, veselija. Sve bi moglo da bude drugačije samo kad bismo bili zaljubljeniji. Razočaran onim što vidim, ili onim što drugi vide svojim očima. Objašnjavaju mi da grešim. A šta to ja ne vidim, ili vidim? Žene ostaju bez muževa, a deca bez svojih očeva. Zašto? Zarad nekih, kažu opet, viših ciljeva? Koji su to ciljevi vredniji od ljudskih života i nihovih sreća i radosti? Zašto neki ljudi smatraju da su Bogom dani, pa kroje ljudske sudbine zarad ličnih interesa, vlasti, ili bogatstva? Odlazim u pozorišta i na koncerte. Neko nedaleko od mene sanja i lepše i bolje. Sanjaju samo svoju budućnost. Zašto bi ih zanimala moja sudbina, kao što i mene danas ne zanima njihova. Da li je to baš tako? Nekada me više zanimala tuđa sudbina, nego svoja. Oko nas je mnogo šunda i kiča. Dobar deo ljudi se tome priklanja. Imam utisak da veruju u pogrešne stvari, od loših ljudi stvaraju idole, jer je uništen sistem vrednosti. Život čine i skupi automobili, firmirana kineska odeća i mnogo novca. Život kažu da je i nešto drugo. Život je i ljubav. Život je i Sunce, ali bez one prve tri stvari život je ona stvar sa svedocima i na žalost one pomažu toj ljubavi da traje. Stvarnost, ali realna. Ko se tu voli? Skinimo paučinu s očiju da vidimo možda i ono što i nije tako prijatno za gledanje. Da vidimo kad se okrenemo u krug, gde smo, kad se pogledamo u ogledalo, šta je to iza nas, kad se setimo prošlosti, gde je tu početak kraja, šta je uzrok, ili razlog. Želim da verujem da ćemo biti bolji i srećniji. Trudim se da se to makar malo ostvari. Da li je prijateljstvo najvažnije u životu. Svi imamo prijatelje, poznanike, ali samo jedan je onaj pravi prijatelj. On je uvek tu, samo ga treba istrpeti. A ako se jednom slučajno u mraku pronađemo, možda jednom ti i ja, videćemo da li je sve lepše i lakše. Sreća je najlepša kada možemo da je podelimo sa osobom koja se stvarno raduje uspehu. A tako iskrenih ljudi je malo. Čak i tugu, ma koliko veliku, prijateljsvo ume da ublaži. Podeliti probleme sa nekom osobom, ti sa mnom, ja sa tobom, koji se razumemo i uvek smo tu da se saslušamo. Barem je tako trebalo da bude. Kako to deluje lako, a samo je potrebno želeti i po ko zna koji put poverovati da je to tako. I pored poverenja i razumevanja postoji nešto jače, što nas veže i zauvek obeležava. To je granica višegodišnjeg prijateljstva, iako se poznajemo tek nepar godina, a ostavljamo utisak kao da se od rođenja znamo. Kada se neizrecivo rečima govori pogledom, a ćutanje ne shvata kao pusta tišina, samo ti i ja možemo da čujemo misli, nama drage. Bez tebe bi bio izgubljen, bez tebe sam izgubljen, bez tebe ću biti izgubljen.U svakom trenutku si dostupna za mene, čak i u kasnim noćnim satima, kada sva srca na jednoj polovini planete spavaju, a samo nas dvoje nemušto pričamo o nekim stvarima, koje samo nas dvoje razumemo. Sve što je moje, to je i tvoje, kako galantno, a ja nemam ništa osim sebe, mada sam počeo polako da nestajem u prostoru sveta kog sam se plašio: bede, sirotinje, bećkusništva, gladan, a hranim se danima koji su nekad bili drugačiji od ovih danas. Svaki uspon bi slavili zajedno, podjednako se radujući. Gde se nalaze usponi, tu su i padovi. Kada izgubimo tlo pod nogama, verujem da to osetimo, potrčimo jedno drugom u pomoć, kao najsigurniji oslonac. Bez i jedne reči, dovoljni su samo pogledi i već se razumemo. Seti se, bilo je i tih trenutaka. Prošlost je za nama ostavila neizbrisiv trag, a nadam se da bi nas i u budućnosti čekalo još mnogo lepih zajedničkih trenutaka. Stižu i pedesete, šezdesete i sve one do trocifrenog. Samo me brine zarobljeni pesak, ali sam srećan, jer sam na neki način pokazao da postoje ljudi koji imaju neku drugu viziju života, neuobičajenu, nesvakidašnju, a zanimljivu. Tešku za razumevanje. Ali može da im posluži kao izbor zivotnog puta. Želim da budeš srećna, jer ima toliko načina da ti se greška kao ja nikad više ne desi, jer uvek možeš na vreme odustati i odstupiti, imaš dovoljno vremena, moja jedina ljubavi. A i ako ti se desi ponovo sa mnom, to nije greška, jer ja više nisam onaj kakvog si me kratko greškom volela, ali i brzo zaboravila. Ja sam onaj koji je spreman da bude dugo voljen i da se nikad ne zaboravi. Mislim da sam čuo za jednog takvog da postoji i kao da sam lično poznavao jednog takvog. Isti ja.
(n.a)

ŽIVOT

Na stanici gradskog prevoza stoji jedan čovek s mozgom i nekoliko ćurki u obliku žena.Čovek s mozgom drži u ruci ljubičasti kišobran a ćurke u obliku žena su odreda odevene u veoma slične haljine zagasitih, nenametljivih boja.Na zgradi prekoputa grafit “Dodjoh, videh, odoh…”.
-Slab muškarac traži jaku ženu a jaka žena traži još jačeg muškarca!-reče čovek s mozgom.
-Joj budale!-reče jedna ćurka a ostale se zgledaše u čudu.
Tada se čovek s mozgom baci u zagrljaj jednoj ćurki i tog trenutka umre.
-Bi bi bip, bi bi bip, bi bi bip…
-Kakav san! -pomisli Damjan pipajući naslepo ne bi li pronašao svoj električni sat koji je “zvonio” neumoljivo.Jutro je bilo lepo, prolećno, jedno od onih što daju snagu svojom svetlošću i čistoćom.
-Savršen san! Izgleda da svakog čeka neka ćurka.Zurio je u pukotinu na plafonu neko vreme, zatim naglo skoči iz kreveta uz nezaobilazno češkanje genitalija, usput poljubi ženu, to je bila neka vrsta njihovog rituala, ko prvi odlazi iz kuće ljubi ono drugo, čak su verovali da će nešto naopako krenuti tog dana ako propuste taj običaj.
Tako je počeo Damjanov novi radni dan, ko zna koji po redu.

Na prostranom balkonu srednjovekovne kuće od belog kamena je stajao štafelaj sa tek započetom slikom, kraj njega stočić,sav umrljan, pretpan bojama i četkicama.Medju njima, kao neki uljezi, flaša muskat hamburga i činijica sa crnim maslinama.Sa obližnje plažice je dopirao šum malenih talasa, u vazduhu jak i čist miris slane vode i četinara a sunce samo što nije izašlo iza ogromnih i visokih stenovitih gromada u zaledju kuće.Jutro je bilo lepo, prolećno, jedno od onih što daju snagu svojom svetlošću i čistoćom.Teodora je stajala naslonjena na masivnu ogradu posmatrajući galebove kako sleću u vodu zaliva loveći ribice.Njen san je postao java.

-Hej, Adame, da ti pričam šta mi se desilo! Damjan i Adam su upravo seli na klupicu ispred dragstora sa flašama hladnog piva u rukama.Ideja da se ide u dragstor na pivo je bila Damjanova, valjda ga je vukla nostalgija za srednjoškolskim danima, Adam se bunio u početku ali ne previše.Ipak je to spajanje lepog i korisnog, pivo duplo jeftinije nego u kafani a atmosfera mladalačka, rokerska.
-Šta se desilo? –promrmlja Adam kraj filtera cigarete zalepljenog za njegovu debelu usnu, čkiljeći na levo oko u koje mu beše ušao duvanski dim.
-Priča je duža ali zato smo ovde.Znaš, dugo sam razmišljao da li vredi biti dobar, to jest verovati u Boga i pridržavati se njegovih zapovesti.Postoji bezbroj pitanja, eto na primer, da li sam ja budala ako ne varam ženu, ako ne kradem, ako ne lažem, ako se ponašam kulturno i tako u nedogled?Vidiš šta se dešava oko nas i kakve dileje nas okružuju?A šta ako umrem i ništa, crno, kraj i odsustvo svega?
-Na to poslednje pitanje ti, vala, niko živ dati odgovor neće.Moramo nekog mrtvog da pitamo!-dobaci Adam sa neskrivenom ironijom i dozom njemu svojstvenog crnog humora.Sunce je zalazilo bojeći nebo u vatreno crveno.
-Ma daj, to i nije bitno!Bitan je život.Sam sam pronašao odgovor, malo čitajući i dugo razmišljajući.Ako religija olakšava život zašto je ne prihvatiti.Nije naše da mislimo šta će biti kad umremo, to je u ovom slučaju pitanje drugog reda.Dakle, sumnje su vremenom same otpale i mislim da zaista vredi biti dobar u ovozemaljskom životu.Ne želim nikoga da ube|ujem u to, ali osećaj je dobar a san miran.Šta će biti, biće, mi smo ionako jako nebitna pojava u svemiru.
-Da smo nebitni, nebitni smo, to je provereno a ideja o olakšavanju života je interesantna, nego šta se zapravo desilo?Zar nisi hteo da pričaš o nekom doga|aju?
-Ma ne seri, bre, polako ovo je bitan uvod, da neće voz da ti ode možda?
-Ma otišli su vozovi odavno i to u tri pizde materine, nego idem za još po jedno.Mrak je lagano padao, veče je bilo prijatno i toplo a to je jako bitan uslov za ispijanje piva u dragstoru.Bilo je i nešto novca tako da je sve obećavalo interesantno razglabanje o stvarima koje neće ama baš nimalo promeniti svet ali će doneti ne malo duhovno olakšanje pripitim sagovornicima.U tom u dragstor banu neka smrdljiva propalica, naravno treštena pijana, psujući iz sveg glasa:
-Da jebem ja majku i demokratama i radikalima i socijalistima, govnari!Svi su se izmenjali, hik, i šta?Sranje, sve isto, hik!
-Ajde beži odavde!-gazda ga uhvati za nadlakticu i gurnu na ulicu.
-Šta je, gazdo, dodji, hik, sad ovamo da me u’vatiš al’ za jajca!-mumlao je alkos teturajući se niz ulicu u samo njemu poznatom pravcu.
-Ma u pravu je čovek!-smejao se Adam noseći novi par piva-Nego gde smo stali?A dogadjaj!

Teodora je šetala u dugoj ali lakoj haljini tirkizno zelene boje obalom.More je bilo mirno a blagi, topli vetrić joj je provlačio vazdušaste prste kroz dugu kosu boje kestena.Šljunak je škripao pod nogama.Imala je tridest dve godine, izgledala kao i sa sedamnaest, jednostavno neodoljivo.Njen muž je lagano išao za njom pretražujući nešto po telefonu i kao da je hodao medju neboderima asfaltom, nije ga previše zanimala predivna priroda sredozemlja.U poslu je bio uspešan, bavio se nekretninama i, eto, uspeo je da kupi kuću na moru.I to kakvu!Sunce je zalazilo bojeći nebo u vatreno crveno.

-Evo događaja, jebo te i dogadjaj i razgovor, dogadjaj pa dogadjaj.Pre neki dan, visim na internetu, gledam profile po onim sajtovima tipa “nešto.kafe.kom” i pošaljem poruku tamo nekoj devojci sa čudnim nadimkom.Ona odgovori, bavi se grafičkim dizajnom, završila likovnu akademiju, pošalje neke radove, par svojih slika i tako, ništa nenormalno i dramatično.E sada, pošto i moja ženica čačka po kompjuteru, ja rešim da joj lepo i iskreno kažem o tom dopisivanju pa i da joj dam ako hoće da vidi i da pročita prepisku, sve vodjen novoučvršćenim moralnim normama.Možeš da zamisliš šta bi bilo da ne kažem a da vidi mejlove.I ja joj kažem.A ona kaže nabusito “Ma dopisuj se, piši šta hoćeš briga me!”Vidim ja da stvar ne ide u normalnom smeru.Sve nešto prebacuje, čak me i zajebava na temu dopisivanja, jednostavno nastaje glupa atmosfera.Ljubomora definitivno.Probam da pričamo o tome na normalan način, ma ništa ne pomaže.Ja se iznerviram i posle nekoliko dana prestanem da se dopisujem.Pametniji popušta, ponekad i živčano ali nema veze.Vidiš, jasno mi je da je ljubomorna ali ne mogu da provalim da li zato što me voli ili iz pakosti ili iz mešavine ljubavi i pakosti u nekom odnosu?To sam je i pitao ali ona izbegava odgovor.No, medjutim glavni problem nije u tome već u činjenici da ona ne poštuje to što sam iskren i što sam sve lepo i normalno rekao već se munjevito fokusira na novu žensku osobu koja upada u njenu teritoriju i to virtualno.To što živi daleko i što je skoro sigurno nikada neću sresti nije bitno.Vidiš kako i dobrota može da napravi sranje moj Adame.A da li je normalno i moralno prećutati neke stvari radi mira u kući?
-Teško pitanje, ne znam šta da kažem ali znam da treće pivo daje ti kriiilaaaa!Ne znam, nije moralno prećutkivati, pravo pitanje je u kojoj meri to nije dobro i da li se uopšte može meriti nemoral po nekakvim skalama.Sa druge strane nije dobro ni biti bezrazložno ljubomoran ali šta ćeš, nije ni moja Eva andjeo, daleko od toga.
-Jebem li ga…-izusti Damjan smušeno-Izgleda da je neiskrenost deo ljudske prirode.Eto, zamisli čoveka koji je potpuno iskren.Taj bi nastradao vrlo, vrlo brzo i na poslu i u braku i, uopšte uzev, u životu.
-I tu se vraćamo na prastaro pitanje: “Da li je bolje nastradati kao dobar čovek ili živeti kao djubre?”-ubaci se Adam i nategnu poslednji gutljaj piva.Zvezde su se uveliko prostrle po vedrom nebu boje mastila.

“Zašto je sva ova lepota koja me okružuje tako prazna?Zašto imam sve a nemam, čini mi se, nešto najbitnije?Ispada da sam bila srećnija u srednjoj školi dok sam maštala o svemu ovome nego sada kada imam sve to.O Bože, zašto smo mi ljudi ovakvi?Tako jako želimo nešto a kada to dobijemo uvidimo da nije ništa posebno.Zašto sve dosadi?A život prolazi, dani su sve sličniji jedan drugom i nekako bezlični, bez detalja po kojima bi se pamtili.Da li ovako izgleda starenje?Možda sam uradila nešto pogrešno u životu a da nisam ni bila svesna?Povratka svakako nema a budućnost…Kako ću ja dalje?” Tako je očajavala u sebi Teodora na svojoj predivnoj terasi, zarobljena u svojoj stvarnoj bajci.Zvezde su se uveliko prostrle po vedrom nebu boje mastila.Bezbroj odsjaja žutih svetala je treperilo po mirnoj vodi zaliva, tihi žamor šetača je lelujao kroz toplu mirisnu noć pomešan sa laganom muzikom iz obližnjeg lokala.Muž je sedeo u sobi koja je izlazila na terasu i zurio u lap top.A iz sve te idile je zjapila zastrašujuća praznina.

Damjan je imao porodicu koju je stavljao na prvo mesto.Nije se oženio ženom iz snova jer je shvatio da žene iz snova ne postoje.Imao je običnu ženu ali je verovao da će biti s njom zauvek i da njihov odnos treba negovati, hraniti ga razgovorima i tolerancijom kako bi napredovao u korak sa njihovim potomstvom.Imao je na umu dve izreke:”Sudbina vodi onog ko joj se prepusti a vuče onog ko se opire.” i “Ako ne možeš da imaš ono što voliš onda voli ono što imaš.”Imao je i svoje gitare, svoju muziku, knjige,svoje pesme i priče, filmove, malo ali odabrano društvo i tridest dve godine.Para nije imao ali je bio više zadovoljan nego nezadovoljan.Znao je da je život zapravo put do cilja a ne cilj.

Danijel Ignjatović

Постоји неколико прича о томе како је Фока добио свој надимак. Ниједна, међутим, није довољно веродостојна да би се са сигурношћу могла узети за истиниту. Сам Фока о томе никада није причао. Он није волео да га тако зову, али надимци су у многоме налик на селотејп – најпре се залепе баш тамо где не желиш. Фока се зато увек представљао пуним именом и презименом и неизоставном титулом.
„Инжењер Јован Витановић, магистар“, говорио би својим уњкавим и систематичним гласом преко телефона или лично, с једином разликом што би у овом другом случају стезао саговорникову руку као да ломи орахе. „Лабав стисак руке“, говорио је „одаје исто таквог, лабавог, и човека. Мушко руковање је ствар карактера, чврстине и отворености према саговорнику.“
Фока је у ствари био двоструки магистар техничких наука – и рударства и металургије, а оба научна рада одбранио је на борском факултету, ни двеста метара удаљеном од његовог радног места, а једва пет стотина од места становања. Постао је то, учећи практично читавог живота, у великој жељи да у потпуности овлада технологијом вађења и прераде руде бакра, и тако, као најкомплетнији познавалац целине процеса, буде у потпуности спреман за природно неминовни наступајући моменат свога именовања на место генералног директора и спасиоца рудничког система, умирућег гиганта, што је значило, практично, и целог града.
Авај, у пракси је то функционисало другачије: магистар Фока је у пензију отишао са решењем какво су имали и сасвим млади инжењери почетници. Каријеру је провео такорећи без иједног конкретног задатка. Свакако да је важан разлог за то била суревњивост његових колега, а поготову руководилаца, који су мање пажње посвећивали школовању и стручном напредовању, а више практичном решавању техничких и организационих проблема. Не мање важна била је и Фокина бескомпромисност у ставовима, по којима се разликовао од својих колега. Он је био на једној, а сви остали на другој страни.
Шта је онда, питаћете се, магистар Фока радио свих тих година? Писао је студије и елаборате, у којима је објашњавао и доказивао како садашњи начин производње неизбежно води у пропаст и нудио боља решења. Руде је, тврдио је он, свакога дана све мање, и све је сиромашнија, а трошкови откопавања и прераде све већи. Тачка у којој се укупни трошкови и бруто зарада сустижу је давно за нама, и тако рудник већ дуже времена једе сам себе. Постоји, наравно, могућност екстремног улагања у припремне и откопне радове, чиме би се дошло до драстичног повећања количине ископане руде и тако постигло позитивно пословање, али би се зато век трајања рудника вишеструко смањио, и град би за десетак до двадесет година нагло пропао. Фока је сматрао да решење ипак постоји. По његовом, многобројним студијама, калкулацијама, графиконима и табелама поткрепљеном мишљењу, рудничке јаме је требало потопити, односно само обуставити испумпавање процедних вода. Пре тога би се прокопали тунели, који би повезивали јаму са површинским копом (а који су, истине ради, добрим делом већ и постојали), у који би се сва та вода сливала. Она, пролазећи кроз руду, врши екстракцију бакра, потпомогнута радом нарочитих бактерија, којима би требало населити, то јест засејати јамске ходнике. Тако обогаћена бакром, та плава вода природним падом (дакле, без утрошка енергије) стиже до дна дневног копа, где се уз додатак уситњеног старог гвожђа (кога има у изобиљу у фабричком кругу, а у виду изанђале и дотрајале механизације) и још неких додатака (који би једва нешто мало коштали) прелази у бакарни муљ, и одлази директно на топљење. На тај начин, тврдио је Фока, добила би се једва нешто мања месечна производња бакра од садашње, уз минимална, у односу на било које друго решење –готово занемарљива, улагања, и уз десетоструко мање трошкове, а о очувању ресурса и животне средине да и не говоримо. Тако би се, гласио је закључак сваке од његових студија, обезбедила дугогодишња и високопрофитабилна, еколошки чиста производња.
Проблем је био у томе што су сви остали, како руководиоци, тако и стручњаци, о обичним рударима да и не причамо, сматрали да је то напросто тешка глупост и утопија, а да је сироти Фока полудео од превише учења и премало секса.
Фока је, наиме, био матори нежења. Када би га неко упитао зашто је то тако (имао је стан, ауто и добра примања, а многи је ожењени мушкарац изгледао горе од њега), он је нудио две врсте одговора.
„Зашто да унесрећим једну жену, када могу да усрећим много њих?“, гласио је први, и сви су знали да је Фока добро расположен.
Када га је нешто мучило (а то су увек биле само две ствари – судбина рудника и жене), одговарао би старом сељачком изреком, донешеном из родног краја: Сваки се сам зајебује, што је могло да значи много шта. Људи би онда престајали да се шале и пуштали га да сам нешто каже, ако има (али би он углавном после тога заћутао), јер би лоше расположени Фока лако и са најмањим поводом улазио у свађу, при чему би саговорника вређао тешким и отровним речима, циљајући у срце и у образ, а сваки је одговор злопамтио дуго, чекајући прилику за освету.
У моменту када се дешава ова мала прича, магистар Фока је сјајно расположени педесетогодишњак у пуној снази (за опкладу у шаци ломи један, ма како мали или тврд орах) и у лову на жену. И то не на жену као животну сапутницу, већ као сексуални објекат. Ловина је Лепа Маца, секретарица и дактилограф, некада чувена лепотица и љубавница многих чувених градских срцеломаца старе гарде. Трагови некадашње лепоте су, и поред бурних година (Маца је, чак, пар година старија од Фоке), и даље јасно видљиви. Блајхана коса је једноставно али укусно уређена. Лице, за којим су многе сузе проливене, кажу чак и једног бившег министра рударства, још увек лепо; јаким бојама шминке и вечитим осмехом даје јасну и недвосмислену поруку да је у сталној потрази за партнером. Десетак килограма вишка распоређено је углавном тамо где већина мушкараца воли.
„Бре Мацо“, каже јој Фока, халапљиво загледан у раскопчану свилену блузу, „толике године смо у истом граду и све у истом предузећу, а још се нисмо онако људски упознали.“
„Па знамо се ти и ја Фоко ко две паре“, каже Маца и кикоће се. „Не знам како то мислиш да се још боље упознамо?“
„Ех, као не знаш, него се правиш мало луда. А стварно је право чудо. Ти си, да тако кажем, можда и најчувенија женска из наше генерације, а и ја важим за неког вајног љубавника. Стално смо ту негде, у близини, стално се нешто као срећемо, а ето, још се није десило да погужвамо заједно постељину.“
„Е, луди Фоко, што јес – јес: још увек нисмо“, каже Маца, а сва се упреподобила. „Него, кажи ти мени, по чему си ти то беше тако чувен?“
„А ти, као, не знаш?“
„Бре, нешто сам, као, чула, али нешто не могу да се сетим како оно беше?“
„Море, правиш се блесава.“
„Не знам, мајке ми. Знам да је било нешто, али ево, стао ми мозак – уби ме, не могу да се сетим.“
„Па ето“, све увија Фока, као и рекао би и не би, „ја то не могу да тврдим, али све женске са којима сам био кажу да, откад је Жика Паламар умро, ја имам највећи у граду.“
Лепа Маца на то пада у дуги кикотав смех, црвени и крије лице руком, глумећи збуњеност и стид, али чисто се види да јој је мило.
„Е, све си луд Фоко, луди Фоко.“
„А ти знаш шта је Жика Пали имао у гаћама“, каже и гледа је испод ока.
„Их, кад је то било, скоро да сам заборавила“, не престаје Маца да се хихиће, него још и више него дотад, рекао би човек да се баш добро сећа Жикине мортаделе.
„Ево, да те подсетим“, каже Фока и спремно вади унапред припремљени часопис из актен ташне. Овај се одмах отвара на преклопљеном месту, и ка Мацином лицу се устремљује страшна мушка алатка, која би више пристајала неком крупнијем четвороношцу него мршавку са слике, који је изгледао као да ће тако оптерећен изгубити равнотежу и пасти на сисату плавушу поклеклу испред њега.
„Ух, колике сисе“, уздише Маца, а све поглеђује у оно чудовиште.
„Баш као ти и ја да смо се сликали“, додаје задовољно Фока.
„Мислиш?“
„Дођи вечерас код мене, па да видиш“, каже Фока. „Имам неке шницле, само да их бацимо на тигањ, и балон белог од мојих из Топлице, па да се фино опустимо.“
„Не знам“, каже Маца, и одједном се уозбиљи.
„Вечерас сигурно не могу. Сину ми је рођендан, па морам да будем са њим. Спремила сам му торту.“
„Онда сутра. Неће да се поквари месо дотад.“
„Ма не знам“, каже Маца. „Имам један озбиљан проблем“, а очи јој застаклиле сузама.
Проблем је био у томе што је сину обећала вокмен за рођендан, а пара није имала. Плата касни, а рачуни само пристижу. И како онда да јој буде и до чега?
Диже се Фока без речи. Зубе стиснуо као неко најмилији да му је, не баш умро, али, рецимо, озбиљно оболео. Не зна се да ли му теже пада то што ће дете остати без свог поклона или он без свог.
Кренуо у робну кућу да купи тај вокмен, шта је – да је, па у једну продавницу, па у другу. И свуда му баш исто рекли: да то може да нађе само на бувљаку. А Фока бувљак не воли, па то ти је. Мисли да је велико зло – људи тргују на црно, нико држави порез не плаћа, штета за све осим за те јаднике који тргују, па и за њих, ако гледамо дугорочно, али кад нема нигде другде…
Шта ће, куд ће, па оде на бувљак. А тамо – чудо! Цигани, Пољаци, Румуни, Бугари, Руси, наша сиротиња, ситни, па и они крупнији трговци. Неки ставили робу на тезге, други директно на земљу, само подметнули парче картона, али већина дошла аутом, на хаубу разастрли ћебе, па по њему распоредили од свега по мало. Поред жвака – резервни делови, до њих конзерве сардина, па алат, конци, играчке, дискови, чарапе…
Свака хауба – једна робна кућа!
Гледа тако наш Фока, двоструки магистар, анализира и проучава. А притом није баш сасвим ни сигуран шта му то баш тачно дође вокмен. На крају одлучи да приђе једном млађем брачном пару, очигледно, који су баш деловали фино и културно, ни налик другим шверцерима. На хаубу ладе караван распрострли свакојаку робу, а муж баш расклапа камперски сточић, да повећа ионако импозантну понуду.
„Ду ју спик инглиш?“, пита га Фока онако, помало конспиративно, јер му је баш непријатно да га виде како тргује са шверцерима, а толико је пута причао како то не ваља ништа.
„Њет“, одговара младић збуњено.
„Шпрехен зи доич?“, наставља Фока, који је све те језике научио проучавајући страну стручну литературу, али никада није имао прилике да их заиста и говори, и на тренутак му се учинило да би сад некако баш било згодно.
„Њет“, одговара поново овај, и гледа га подозриво. Његова више девојка него жена оставља робу и прилази му. Нешто се брзо и нервозно дошаптавају.
„Гавариће па руски?“ почиње сад Фока на руском, сигуран да ће продавци бити одушевљени.
„Њет, њет!“, одговара прегласно младић и почиње убрзано да сакупља робу са хаубе.
„Ње пањимају ничево!“ готово виче, док расклапа сточић и трпа га у ауто. Успаничена жена журно одлази до најближег, такође руског, аута. Размењују пар реченица, гледајући разрогачених очију у кратко ошишаног Фоку, у кожном мантилу, како отвара кабасту актен ташну, вади из ње оловку и бележницу, и прстом позива младића да му приђе.
„Нисам успео ни да му нацртам шта сам хтео да купим“, причао је касније Фока.
„Одједном су се спаковали у ауто и побегли, куд који мили моји, а за њима и остали Руси. И не само они, него и Бугари и Пољаци и Румуни, сви, сви! После чујем да се појавио неки агент КаГеБеа, да им узима податке, па кад се врате, да их све тамо позатварају, шта ти је гвоздена завеса, страшно! Јадни људи!“
Вративши се код Лепе Маце, Фока јој је скрушено објаснио да никако није могао нигде да нађе тај вокмен, или како се већ зове, али ево јој даје сто марака, па нека га сама купи сину кад га нађе. То, или нешто друго, шта дете већ воли. Маца на то бризну у плач, и рече да она није курва, и да се томе од њега није надала после толиких година, и да си набије тих сто марака, зна он већ где, и да му се дабогда уцрвљале шницле, и да иде кући и да си сам…
Свашта је Лепа Маца рекла магистру Фоки тога дана онако уплакана и понижена. И нико не памти да је неко тако викао на Фоку, а поготову да му овај није још жешће узвратио. Само је збуњено трептао и невешто покушавао да се извини.

После тога годинама нису разговарали. Пролази су једно поред другог у почетку са мржњом у очима, затим са гнушањем, које је полако прешло у равнодушност. На крају почеше да се јављају климањем главе и кроз зубе процеђеним добро јутро, или шта је већ било.
Онда некако, једно за другим, одоше у заслужену пензију. Године су пролазиле као дани. Рудник је јео сам себе и сваким даном бивао све мањи и слабији, баш као што му је Фока давно предвидео.
Мацин син се оженио и одселио у други град, мужа никада није ни имала. Фока је своје програме санације рудника нудио разним невладиним организацијама и друштвима, које су их редом одбацивале као нереалне.
Маца се разболела и већ десети дан лежала у болници, вајкајући се докторима како је нико не посећује, када се на вратима појави неочекивани гост. Кратко ошишан и у оном истом, тек малчице офуцаном кожном мантилу, Фока је изгледао готово исто као и оног несрећног дана. Једино што је у руци, уместо кабасте актен зашне, носио кесу пуну банана.
„Еј, луди Фоко, куд ме се сети?“, рече Маца, покушавајући да се кокетно насмеши, док су јој се очи пуниле сузама. Фока извади највећу банану из кесе и, швалерски се смешећи, погледа је право у очи, које је по први пут видео ненашминкане.
„Ако мислиш да је ово велика банана, можеш само да замислиш шта си досад пропуштала.“
„Само док изађем из болнице“, одговори Маца.
„Само док изађем из болнице.“

Бранислав Бане Димитријевић

ORAH

Prasak je odjeknuo daleko kroz dolinu. Nadmeni jasen je izgubio bitku protiv ledenog stiska. Ono malo životnih sokova što ih je drvo sakrilo u sredinu stabla; hladnoća je napipala, dočepala ih se i ubila biljku, nesvesnu, već polumrtvu u iščekivanju proleća.

Mraz je zarobio i potok, koji je dugo, zahvaljujući svojoj brzini uspevao da pobegne.

Iako je bila noć, zora koja će uskoro stići neće biti mnogo svetlija jer je sneg svojim sjajem uspevao da pobedi crnilo noći. Uspeo je sneg i da sačuva svoju belu čistoću iako je svuda po njegovoj površini život ispisao svoje tragove. A najjasniji tragovi vodili su do kuće koja se sakrila od severnih vetrova ispod padine brda. Šćućurena, poluzatrpana snegom, u sebe je sakrila jednu porodicu. Kuća je bila nova, čvrsto građena. Dupli zid, spolja od borovih oblica, iznutra od jasenovih dasaka a između nabijena glina i slama. Ipak, vazduh unutra nije se mnogo razlikovao od onog napolju. Istom silinom bi ugrizao neoprezne prste koji bi slučajno provirili ispod pokrivača. Vatrica, koja je tek načela drva u ognjištu, uskoro će učiniti prijatnijim boravak u kući.

Žena, u haljini od grubog platna, zavrnutih rukava, bila je nagnuta nad vanglom. Kvrgavi prsti su mesili hleb. Na ivici kreveta, raščupani, brkati muškarac je navlačio debele vunene čarape. Ustade; vidi se da je to oniži ali snažan čovek, priđe vatri i nadnese dlanove bliže toploti. Neko vreme je stajao tako, zagledan u praskajuće zvezdice i slušajući mljaskanje testa. Najzad se okrete, ode do kredenca, izvadi kupasti čokanj i natoči rakije iz opletenog balona. Miris kiselosti obuhvati prostoriju i izazva mrštenje dečijih nosića u drugom krevetu. Otpi gutljaj. Sede za sto, i zagleda se u ženu. Žuto piće u čokanju je, hvatajući svetlo vatre kao prizma, pravilo nestašne šare na njegovom brdovitom licu. Čovek se oglasi blagim, bogatim glasom: "Stojo, poš'lji de malog danas do baba Smilje, nek donese ono gvožđe sa tavana. Vid'o sam juče vučje tragove. I nek joj kaže da ću poseći Milojev orah." Stoja se trže i uplašeno pogleda muža. "Deda Milojev orah? To Janko, ne smeš da činiš. Kud' orah da sečeš? Pa to je kao da deda Miloja ubijaš po drugi put." Hleb je već dobio svoj okrugli oblik. "Moram Stojo. Smeta mi." "Ma đe će ti drvo smetati." Stoja je hleb stavila na pleh, poklopila ga čađavim, zvonastim poklopcem i ugurala ga pod već dobro razbuktalu vatru. Okrete se mužu: "Ne smeta tebi orah." Janko otpi dugačak gutljaj. "Nisi u pravu Stojo. Ja drva moram voziti. Vidiš kakva je zima. A oni u gradu kupuju sve. Ne pitaju ni za cenu, ni da l' su drva suva. I kuda ja da prođem? Da letim? Ja sam sebi probio najkraći put. A Milojev orah se nasadio pa skoro baš na sred puta. S' druge strane stena, ne bi je ni sa deset volova iščup'o. Ajd' kad je lepo vreme može se provući sa zapregom. Al' kad padne sneg, sa sankama se ne može proći. Pet dana ne mogu bre da mrdnem, a zima prolazi. Čime ćeš platiti brašno, so, platno? A? Ja ga moram poseći." Stoja razgrnu vatru, izvadi hleb i stavi ga na sto otresajući sa njega sitno ugljevlje i pepeo. Gledajući ga kroz paru koja se dizala sa hleba, Stoja mu reče: "Ne znam šta moraš, al' to se Janko dobro završiti neće." Čovek ispi čokanj do kraja, ustade, navuče gunj, obu debele, zimske opanke, nabi šubaru na glavu i izađe.

Dva snažna vola su se pušila gubeći toplotu. Pokušavajući da ubodu jedan drugog preko ama pokazivali su da im nije drago što su morali da napuste prijatno zagrejanu štalu i što moraju da vuku sanke po ovoj hladnoći. Sanke su bile jake i masivne. Kuća bi se na njima mogla poneti. Odvukle su one mnogi tovar drva u grad. Od toga su Krstići živeli. Imali su nešto bašte, jednu njivicu i voćnjak. Ali za sve što se moralo kupiti, a trebalo je dosta toga, novac je donosila šuma. A Janko je bio uporan i vešt drvoseča. I snažan, činilo se koliko i njegovi volovi. I po najdubljem snegu i po najtežoj vrućini se čulo "tok-tok" njegove sekire. Njegovo troje dece nikad nisu bili gladni.

Čvrsto je gazio i pomno pratio beli put ispred sebe. Jer taj put je bio samo iskrčena staza kroz guštik. Isečeno šiblje i grmlje, i sklonjen po neki kamen. Ostalo je mnogo štrčećeg kolja odsečenih većih grana žbunja. Janko je pazio da volovi ne nagaze na to. Iako su njihovi papci mogli i kamen da mrve, ipak su u sebi sakrivali osetljivo mesto koje su zašiljeni prutovi mogli da dohvate. I vo bi bio onesposobljen. A ostati bez vola to bi bilo kao ostati bez noge. To Janko sebi nije mogao da dozvoli. "Čim grane proleće moraću da povadim to korenje." Što se više udaljavao od kuće to je bio zabrinutiji. Ne zbog vukova koje je zima poterala do sela. Neće vuk na čoveka dok ima ovaca. A u blizini je nekoliko torova. Muči Janka orah. To je orah posađen kad se deda Miloje rodio. Tu je blizu i njegov, Jankov orah. I orah njegovog starijeg sina. Orasi su sađeni u dvorištu. Al' tu sada nema ni dvorišta ni kuće, nit' se može videti da je tu neko živeo. Ima nekoliko godina kako se brdo koje se tu uzdiže počelo primicati kući. I jednoga dana pojelo i kuću i dvorište, i deo puta, i voćnjak. I stalo. Došlo do oraha i stalo. Izgledalo je kao da su orasi zaustavili brdo. Eh, da su bili s' druge strane kuće.

Tu je Janko probio put. A deda Milojev orah se isprečio, baš kao da je sam deda Miloje stao i raširio ruke i ne da. A imali su Janko i deda Miloje neraščišćene račune. Pre dosta godina kroz njihov kraj prošao je rat. I poveo za sobom deda Miloja i dva njegova sina. Rat mu je sinove zadržao a Miloja vratio samog. Janku su poginuli otac i stric. Najstariji Krstić kao da je sa svojim rancem iz rata doneo i smrt. Ubrzo nakon njegovog povratka umreše Janku još jedan stric, stariji brat i majka. A Miloje se propi i rasturi imanje. Od nekad bogatog poseda Krstića ne ostade skoro ništa. I priroda se obrušila da uništi ono što Miloju nije uspelo. Janko ostade sam sa baba Smiljom. Njegova mala duša nije uspevala da razume i shvati, i za sve je okrivila deda Miloja.

I sad je stajao tu sa sekirom u ruci, pred orahom koji je ostavljen kao naslednik da Janku zagorčava život i dok je deda Miloje odavno mrtav. Skide gunj, zamahnu jako unoseći u udarac svu mržnju i gorčinu i raspali. Šišteći kroz vazduh sekira ujede drvo. A ono se ne nape da pruži što veći otpor sečivu, već pusti sekiru da što više uđe u meso. I kad je metalni deo prodro skroz, orah zagrize, tako da je iz stabla virela samo držalja od drveta. A iz tog naizgled mrtvog, drvenog drška stadoše da izbijaju mladi izdanci probijajući sebi put kroz Jankove ruke prema telu. A, ovaj osećajući kako mu koža postaje kora, a telo stablo, poslednjom mišlju priznade: "Pobedio si Miloje.”
Ovu priču je napisao Aleksandar

Moja prva erotska priča?

Na vrhuncu

Ugasio je svetlo. Noć je izdisala u zatišju pred svitanje. Kroz raskriljene prozore i čipkane, malo razmaknute zavese u trenutku zaustavljenog vremena uvlačila se hladnoća od koje se ježila koža. Gledao je nem i nepomičan nju, oblivenu mesečinom. A onda se pokrenuo.
Počeo je da joj lagano prstima prelazi po očnim kapcima, obrazima i jagodicama. Lagano, skoro ne dodirujući je. Samo da nasluti savršenstvo oblika i ne pocepa njenu sanjivost. A zatim joj je kažiprstom prešao više puta po punim, polutvorenim usnama koje su ga podsećale na raspuknuti plod nara. Uzbuđenje u njemu je raslo. Želeo je da dodirne svaki milimetar njenog glatkog, golog tela. Kao da je prvi put sa njom.
Ljubičasto nebo se prelilo po podu. Prstima jedne ruke joj je milovao ušnu školjku, a zatim nežno obuhvatio potiljak. Raširio je drugu šaku i krenuo da je spušta nadole preko male, prkosne brade niz izvijenu liniju tankog vrata koji je skoro mogao da obuhvati. Sve do blago ispupčenih vrhova ključne kosti i onog puteno udubljenog odmorišta između njih. Srce mu je tuklo sve brže.
Ruke su nastavile dalje da se spuštaju polako, prelazeći preko njenih oblih ramena i vitkih ruku sve do vrhova dugih prstiju. A onda nazad unutrašnjom stranom naviše do pazuha. Žmarci su mu strujali kroz sve nerve. Krenuo je dalje po njenom telu, zaustavljajući se na nabreklim dojkama koje su se oblikovale po njegovim dlanovima i savršeno ih punile sa svakim njegovim pokretom. Uzdignute bradavice, nalik na zatvorene pupoljke, postajale su još čvršće među njegovim prstima. A onda je krenuo dalje raširenim prstima nadole po jedva opipljivim rebrima, kao da prebira po žicama gitare, prema oblom stomaku i rascvetalom pupku. Tu je zastao i lagano kružio. Zažmurio je da oseti mirise nadolazećeg jutra i ponovo napuni sva čula.
Obuhvatio je njene ispupčene kukove da oseti punoću bedara. Stezao ih je kao gospodar koji još osvaja. Kao gospodar koji želi da je ima potpuno. A onda joj je lagano prstima klizio niz prepone onom tankom linijom koja izaziva drhtanje stomaka. Zastao je na trenutak pri dnu, kao da namerno odlaže dalje dodire. Od bujice uzbuđenja skoro da nije mogao da diše. Uzeo je gutljaj vina, a onda nastavio. Lagano je zaokrenuo ka unutrašnjoj strani butina. Belina jutra se razlivala po njima. Počeo je da drhti i osetio je znoj kako mu se sliva niz kičmu. Dalje se spuštao lagano ka njenim kolenima obuhvatio ih, pa nastavio da klizi prstima po zategnutim listovima. Sve do oblih peta i nežnih, uzanih stopala. I onda se klečeći zaustavio.
Sunce je uveliko prosipalo zlato po drvenom podu i njegovoj pognutoj glavi. Zvuci probuđenog spoljnjeg sveta su nadirali kroz prozor. Mirisi procvetalih leja su se zalelujali po ćoškovima. Ustao je. Pogledao ju je još jednom. I bio je siguran. Da, konačno, to je to! Ova statua Afrodite je njegovo remekdelo. Obrisao je ruke već zamašćenom krpom, otvorio je vrata i sa ushićenjem vajara na umetničkom vrhuncu posle poslednjeg poteza izašao iz ateljea.
18. januar 2008 7:17:44 Ana Gram objavila, pa ostala živa

ЦИГАНСКИ БОГ


Прозори су били заптивени, као срасли. Локот на вра-
тима давно је прекрила рђа. Судећи по ономе што се кроз
окна мале приземне куће могло видети, није ни имао шта
да чува. Ипак, био је ту, доказ нечијег власништва. Без ње-
га можда не би више било ни старе куће, која је, прити-
снута маглом, изгледала као сопствени одраз у огледалу
времена.Можда би је кроз отворена врата свако невреме на-
чињало док је не оглође све до дрвених потпорних стубова.
Мина је такла руком локот, ланац је мукло звекнуо.
Мушкарац иза ње хитрим покретом крену ка вратима.
– Да развалим, рече. Да уђемо.
Она га заустави погледом.
– Немој.
– Па, што смо долазили?
– Немој.
Пришла је прозору. Кроз напрсло, замућено стакло на-
зирале су се контуре ствари у соби. Гвоздени кревет уз ле-
ви зид, забоден ногарима у земљани под, дрвени сто од-
мах уз прозор. Столицâ није било. Орман право, наспрам
прозора, врата на њему у немом зеву одшкринута. Знала је
да сто има фиоку са унутрашње стране.
И да се до њега стиже са кревета у четири скока, ме-
рено кораком шестогодишње девојчице. А натраг, довољ-
на су била три корака, мерена страхом. У фиоци је увек
било нечега чиме је могла да звецка ноћу, кад би је про-
будили шумови у мраку, грицкање, цијук. Мишеви. Бојала
се да се не попну на кревет па је лупала кашикама и ви-
љушкама да их отера.
Било би добро да је имала свећу. Неко јој је једном дао
две воштане свеће, танке, што се пале у цркви и носе на
гробље. Брзо су догореле.
Најчешће се с првим мраком завлачила у постељу а
устајала чим сване. И одмах излазила, по сваком времену.
И кад је лило, радије се од једне до друге стрехе склањала,
премештала с ноге на ногу и увртала косу прстићима у
чекању да киша стане, него да проведе дан у пустој соби.
Стресла се и подигла оковратник уз врат, прислонивши
га уз кратко ошишану косу.
– Хладно ти је? – упита мушкарац, и поче да скида
тамнозелену ветровку с намером да је огрне. Није било
ветра, само је магла притисла, влажна, тешка, пробијала
се кроз одећу, сезала до костију, па је девојка ситне грађе
лако могла да задрхти од студени.
Она одмахну главом и одмакну се.
Гледала је кроз прозор, а чинило јој се да гледа негде
иза сопствених леђа, да иде уназад. С тог су кревета из-
нели мајку. Али, прво је отац отишао. Не, сећала се, прво
се мајка разболела. Кашље, пљује у неке крпе, а њу окреће
ка зиду, спавале су у истом кревету. Отац је устајао кад
год би се она закашљала, доносио јој воду. Он је спавао на
другом кревету, тамо где је сада зјапило празно место.
Повремено је ишао у село, до баба Наде. Док је мајка
била здрава помагала је баба Нади око коза, а отац је по-
сле наплаћивао њен рад и по неколико пута. Мајка је то
звала циганчењем, и свађала се с њим кад год је полазио
да изнуди литар млека или комад сира.
Једном је отишао по млеко и више се није вратио. Не-
колико недеља касније стигле су приче до њих да се по-
ново оженио у тамо неком трећем селу.
Чуло се да их је оставио, па су је жене данима запит-
кивале где јој је отац, јавља ли се.
– Он је курварин – одговарала је.
Није јој било јасно зашто се смеју. Мајка је због те речи
плакала.
Остајала је сама кад год је мајка ишла у болницу. То се
дешавало бар по једном сваког месеца, а трајало је дани-
ма. Ноћу је намицала резу.
Само да није било мишева…
Прање је било најважније. Гледала је како то мајка ради.
– Ако смо Цигани, да несмо штрокави – понављала је.
И она је запамтила. Не сме да буде штрокава. Само
није разумела каква је то „штрока која се с воду не одми-
ва“. Свакога дана је по нешто стављала у лимени лавор и
носила кроз село до извора на коме су жене прале. Морала
је да чека док оне заврше па да опере оно своје што је
донела. Слале су је кући; кад су биле добре воље и орне за
шалу, смејале су се њеном послу.
– Погле’ га Циганче! Колицно је, а пере. Наша деца не
знају ни нос да обришу!
– То је Циганче, бре, нека пере, што ће да му буде!
– Иди си дома, тој ли је за тебе!
– Пак си дошла! Ајде дома!
Она је упорно стајала са стране и чекала.
– Ни ја нећу да сам штрокава, одговарала је.
Смејале су се и тражиле да понови.
– Како, како рече?
Мајка јој је често причала о Богу. Да су они српски
Цигани, па им је и Бог исти. Отац је говорио другачије.
Да је бели Бог јачи од њиховог циганског, да цигански Бог
некад не вечера, а кад вечера не доручкује, као и Цигани.
Чинило јој се да је отац у праву.
“Оне имају њиног Бога а ја имам нашег циганског,
црног и гладног. Можда је цигански Бог нагладњичав, и
нема голему силу, ама неје штрокав.”
А хлеб су јој давали. Душе ради, понекад и нешто уз
хлеб. Само је у кућу нико није звао.
Тога дана први снег је пао колико да земљу овлаш
прекрије а мајка је јако кашљала, више него икада, и у
крпу пљувала крв. Послала је Мину до Месне канцеларије,
тамо је био једини телефон у селу. Мина је већ од раније
знала кога да тражи и шта да каже. Дошли су и одвели
мајку, заправо су је однели... Није могла да устане, ни да
проговори. Мина није била сигурна да ли је плакала, лице
јој се грчило, суво, без суза.
Није се више вратила.
Њу, Мину, убрзо су одвели у дом.
Мушкарац је лако одвалио већ трошни локот, само је
крцнуло.
Питала се ко је однео столице. Две столице које је њен
отац направио. Онај курварин. Није јој се никад јавио. А
столице су биле њене.
Мушкарац ју је загрлио. Учинило му се да ће запла-
кати. Није.
Измакла се, одвојила од њега, и извукла улубљени ла-
вор, пожутео, некад бели са црном ивицом; једним рубом
вирио је испод кревета. Смакла је са лежаја прекривач
неодређене боје који је мајка давно сашила, док је још би-
ла здрава. Мина се у нејасним сликама сећала тихих ве-
чери у којима је мајка шила а она се играла шареним кр-
пицама. Оца није било у тим сликама, ко зна у чијој је
слици тада био.
Сложила је прекривач у лавор, узела га испод руке као
некад давно кад је морала да се сва у страну извије не би
ли га обухватила, и изашла сигурним кораком. Пут до изво-
ра добро је познавала.
Мушкарац ништа није рекао. Изашао је за њом, врата
сапео колико је могао оним поломљеним локотом, и сео на
прашњави дрвени праг да је сачека.

Татјана Јанковић

ЉУБАВИ МОГ МУЖА


Мој муж има нову љубав. То је његов најновији друг Богољуб. Мој муж у се обраћа искључиво са „Боги“. Или са „Шампионе“. Или са „Фрајеру“. Или са „Батице“. Тепа му мој муж. Говори му речи љубави.
Саме по себи то нису љубавне речи, али – да видите лице мог мужа док прича телефоном са Богијем! Да само видите то лице, рекли бисте да је у питању заљубљеност. Наравно, размотрила сам и одбацила могућност да је мој муж изненада постао хомосексуалац. Он је само један усамљен мушкарац, усамљен отац и, претпостављам, усамљен муж.
Кад му се то први пут десило, била сам страшно љубоморна и много сам патила. Било је и мени први пут да ми муж буде тако опседнут неким, па сам се бринула, нисам знала како се такве приче завршавају.
Тај први се звао Шоне, за друге – Неша или Небојша. Имао је проседу дугу косу везану у реп, униформисан у каубојке и тексас – прави испљувак рок генерације. Кад ми га је муж представио, кришом сам му погледала у леђа очекујући да се одатле плази амблем Киса. Радијски тонац, вечити тинејџер. Неожењен, наравно.
– Које је годиште? – питала сам мужа.
– Било ми је глупо да га питам.
– Хоћеш ли да га ја питам?
– Шта ти пада на памет?!
Није га доводио кући. Излазили су увече кад год је Шоне могао. Мој муж је увек могао. На састанке је односио празне дискове, а доносио снимке концератаМура и Клептона. Кад нисмо слушалиШонетову емисију, слушали смо Шонетове дискове. Не могу да се пожалим на његов музички укус – то сам и сама слушала у младости.
– Слушај, слушај ову ствар! – рекао би ми муж показујући прстом на радио. – Синоћ ми је казао да ће то да пусти само за мене.
Ослушнем, а оно Хотел Калифорнија, јака ствар.
Кажем, било ми је први пут, нисам могла да предвидим како ће се то даље одвијати.
А онда, усред мојих најцрњих слутњи, појавио се крај конца који размрсује чвор. Чак нисам морала ја ни да га повучем – Шоне се заљубио! Да, Шоне се заљубио у средњошколку, „невероватно зрелу за своје године“, како је објаснио мом мужу, а овај ми, огорчен, пренео.
Прошли смо кроз све фазе: гађење кад је Шоне на радију заређао са баладама, очекивање да ће изгустирати балавицу, па је шутнути, наду да ће она њега да откачи и, на крају, неверицу кад је одлучио да је ожени.
Дискови су се расули по кући, изгубио се сваки траг Шонета.
У међувремену, муж је почео да спомиње Љупчета и све је кренуло изнова.
Љупче је био камионџија. Возио је дуге, међународне туре, па су се ретко виђали. Зато су љубависали преко телефона. У кући је настајало опсадно стање у време кад је очекиван Љупчетов позив. Ако би се чекање одужило, онај мој несрећник је негодовао, излазио напоље да испуши цигарету. И мени би пренео нервозу. Једанпут нисам издржала напетост, па сам се истрчала с предлогом.
– А што ти њега не позовеш?
– Рекао је да ће он мени да се јави! – љутит ми је одговорио.
По успостављању телефонске везе, уследиле би припреме за разговор: устајање с кревета, затезање зарозане одеће, пролазак руком кроз косу, искашљавање, узимање пепељаре и одлазак у купатило са слушалицом на уву.
Наравно да сам прислушкивала. Слушала, слушала, па одустала. Није ни имало шта да се чује – „Фрајеру“, „Лафе“, „Шампионе“... Чисто наклапање о неком тамо ко је зај... неког тамо, па је овај њега зај... и све тако до бесвести.
По пола сата би трајале њихове баљезгарије које су, бар с ове стране жице, прштале од усхићења.
–Мама, зашто тата каже „Шампионе“? – питао ме је син.
– Ћути, сине – кажем. – Можда ћеш и ти тако.
Најгоре у вези с Љупчетом било је то што га је оставила жена пре десетак година, и то са двоје деце, због чега су му жене уопште омрзле. Мој муж је, у жару свог најновијег заноса, попримио све Љупчетове ставове, па и тај према женама. Стално ми је говорио да су му се очи најзад отвориле и на све стране је изналазио доказе да су жене подмукла и покварена створења. И ја с њима, подразумева се.
Нисам се надала добру. Нисам могла да очекујем да се тај женомрзац изненада заљуби, ожени и изгуби из мог живота. Тражила сам пукотину, испипавала терен у најповољнијој прилици – после разговора са Љупчетом, кад ми се муж врати из купатила растерећен и обасјан изнутра.
– Шта има код Љупчета? – питала сам и добијала као одговор хрпу досадних шоферских штосева, гомилу неупотребљивих информација које су почињале са „Љупче каже“ и„Љупче мисли“.
На мој равнодушан израз лица, уследило би:
– Ма, не разумеш ти то. Аи није то то кад ти ја испричам. Треба да чујеш Љупчета!
Као и први пут, расплет је дошао изненада: Љупче је добио папире за Италију – и ја сам одахнула.
Није било слатко. Да сте гледали мог мужа како вуче слушалицу свуда са собом, како се трза на свако оглашавање телефона, да сте га видели како седи и пуши на поклопљеној WC-шољи нем и загледан у себе као Роденов Мислилац... и вама би било жао.
А онда је почео с Богијем. Ма, све исто: „Фрајеру“, „Шампионе“ и„Боги мисли“, „Боги каже“... Овај пут се нисам узнемирила, чак сам била радознала – ко је, каква је нова љубав мог мужа?
Слушам пажљиво, климам главом, одобравам – породичан човек (напокон!), отац троје деце (о-ла-ла!), касапин (ма, не мари!).
– А шта слуша од музике? – питам, тек да знам какав ми музички програм предстоји
– Онако, шарено. Мало Шекија, мало Стоју.
Шта је ту шарено? То је све једнобојно, тешко мени – мислим се. Али добро, ако је то оно најгоре код Богија, преживећу.
– Како, бре, не умеш да изабереш кобасице? Да видиш што Боги прави кобаје, прсте да поједеш. Да пробаш! – каже мој муж и пружа ми провидан колутић Богијевог стваралаштва.
Обична подригуша, закључујем у себи.
– Ууу, баш је добра – кажем. – Једи ти, ми ћемо ону што сам ја купила.
Дивим се Богијевим производима, слушам народњаке и све чекам, чекам да сазнам оно најгоре.
Пре неки дан, ето мог мужа, био с Богијем, мезили уз ракијицу, па донео весело расположење у кућу.
– Шта има код Богија? – користим прилику.
– Опак је Боги! – ведро ми одговара муж. – Замисли, има две швалерке! Ма, тако и треба. Данас ме водио код једне, нисам веровао својим очима! Еј, храни га, у уста му ставља! Коцкица качкаваља, па листић пршуте... Батице, кажем, како то постижеш? Код куће троје деце, жена... А он мени, пази како је паметан, каже – жену не смеш да заобиђеш! То ти је као домаћи задатак, иначе одмах посумња. А кад посумња, почне да њушка...
А-ха, дакле, то је то! Сад знам на којој ћу ватрици да се печем.
– Мили – кажем – што га не позовеш на вечеру? Ето, често се дружите код њега, ред је да и он дође овде.“
– И ја сам помишљао на то, али сам мислио да не би пристала. Само, неће он хтети са женом...
– Ма, добро, добро. Нећу ни ја да вам сметам, само да га упознам и да вас послужим.
У договорени дан мој муж је преконтролисао резултате припрема за посету новог Шампиона: коцке гибанице су се пушиле на тањиру, пиво се хладило у фрижидеру, у плејер је убачен диск са Шабаном. Планирао је да седе на тераси, док ја забављам дете у кући да им не би сметало.
Мој муж је инсистирао да се нашминкам и да сина лепо обучем.Желео је да све што има покаже у најбољем светлу.
Кад је изашао пред капију да дочека госта, ја сам остала у кући, да привежем кецељу.
„Боги Цар“, „Лаф“, „Шампион“ и остало, имао је избријану главу и прасећи ситне очи. Из раздрљене кариране кошуље, до под браду су му штрчале проседе длаке. Речју – сировина. Разменили смо формалности и ја сам се повукла у кућу.
Кад је гост испраћен, муж и ја смо разговарали овако:
– Је л‘ ти то она кецеља? – питао је он.
– Која она? Имам само једну.
– Она наша.
– Па, да. Немам другу. Знаш да не носим кецеље.
–Шта ти би да је ставиш? Замало срчку да добијем кад сам те видео.
– Мислила сам да би Богију пријало да тако буде послужен. Него пусти то, ниси ми рекао да је Боги такав даса.
– Мислиш?
– Наравно. Запањила сам се! Има тако маљаве груди. И мужеван глас. Да претрнеш! Не чуди ме што жене падају на њега.
– Откад се теби свиђају маљави мушкарци? Ја немам длаке по грудима.
– Па, немаш. Шта ћеш, не можеш да пустиш длаке тамо где их нема.
– Да, по грудима длакав, а по глави ћосав.
– Што? То је баш секси.
На томе се разговор завршава.
А сутрадан, опет разговарамо, о чему другом него о Богију. Почињем ја.
– Поздравио те Боги.
– Е? Откуд то
– Звао да те пита да ли имаш пумпу за бициклу, па смо попричали.
– Сад ћу да га позовем да видим о чему се ради.
– Како хоћеш, мада нема потребе. Већ смо се договорили да дође сутра да је узме.
– Кад сутра?
– Па, сутра пре подне. Тад може.
– Пре подне радим. Идем сад да му однесем.
– Како хоћеш – кажем. – Поздрави га.
И следећег дана кажем:
– Поздравио те Боги.
– Опет?
– Звала сам га да питам да ли има још оних кобасица које волиш. Донеће ми сутра пре подне.
– Шта си ти одједном запела за те кобасице? И што баш пре подне да ти их донесе? Уопште ми се не свиђа то што се домунђаваш с њим. Ја с његовом женом немам ништа.
Немам коментар на то.
Радим све као и пре: пеглам, чистим, кувам, само што уз то још и певушим „Кад би знао како чезнем“ и понекад убацим „Боги каже“ и „Боги мисли“.
А кецељче не скидам.
Тамо, за леђима, под струком, осећам како, као јагњећи репићи, два каишића поигравају.
То мој муж, погледом тешким од сумње, мртав чвор развезује.

КАФАНЕ
Станислав Винавер


Кад дођем у варош, тражим кафану. Једном, лутали смо целе ноћи под великим дрвећем у Кристијанији. Нигде није било преноћишта за нас. Кафане су све биле затворене. Ми смо разумели, да су Норвежани неки ћутљиви и равнодушни народ. Своје ноћи они нису населили шумом циганских оркестара, отровним димом сале утонуле у дуван, звекетом чаша, промукли су гласова, бледим лицима и очима, очима. Сутра дан тај Рус и Францускиња, и ја, одосмо у норвешку кафану. Она је била некако на немачки начин, али није било онога: продужење личности. Ритам није ишао од стола до стола. Није ни пузио од групе до групе. Све су целине били затворени кругови. Келнери, као првосвештеници, били су нешто неодређени и није се видело да они носе сазнање о нечем, од госта до госта: да они спајају нас све. Као у диванима Бодлеровим, који су гробнице, осећали смо да се пада све дубље, сваки у својој издвојености. Ми смо били као шаре веза, а неповезане у вез...
Говорили су ми у тим норвешким кафанама, да Русија нема кафана. Ја сам се бојао да нећу схватити ништа у Русији, јер ја идем у ствари и преко кафана, где колективни дух налази своју равнотежу и губи је, и саопштава свакоме:
како се оне индивидуе, које су у њему, морају духовно обухватити неким неизрецивим јединством. Нека трагедија у милион чинова, али излазећа, као пупољци, који ће се расцветати у свакоме од нас који осећа — из једне једине вазне.
Међутим преварили су ме. Сем својих народних кујни, сем простонародних башти „за шетање", где људи иду за људима и обнављају ритам својим прошлим ритмом, сем посластичарница, где буржоазија једе колаче и гледа се између себе више но ма где (јер између њих нема ничега: ни кутова са цвећем, ни огледала, ни извирућих из земље симбола кафана) — Русија има своје руске чајџинице. У њима хиљаде усана срчу чај са широких тањирића. Овај моменат споја усне са тањирићем вруће течности значи, у ритму хиљаду руку и погледа, приступање мистерији: преласка човека у ствар и ствари у човека. Ја сам тамо разумео Русију, и љубав за све живо и мртво, с којим се морамо спојити, и грубост, после растављања човека од тацне, — а тацна је једна одбачена стварност. Ко је гледао како тај народ са хиљаду уста одједном, пије разливени чај у чајџиницама, и мисли без осећаја — морао је бити ошинут језом од онога што је било у нечијој ваљда прошлости, и што нас још чека, и свет што чека и ко зна још кога. Зашто тад та руска трома мисао, као мисао јагуара Леконта де Лила, не долази до израза? Зато — што није праћена осећањем:—осећање као варница морало би мислима да покаже пут. Мисао огромна и груба, која постоји, не зна сама за себе, јер је нико не води и не упућује. Право и непосредно осећање, из кога нико није пио
Револуција је позатварала многе кафане — остале су само најнародскије.
У њима опет и понова видела се руска мисао, пробуђена и ужаснута од своје неравномерности. Опет су пили чај као и пре. Јесам ли ја био у халуцинацији — или, у Москви бар, на железничкој станици — гутали су ту течност не у једном, већ у неколико искиданих ритмова? Не онај стари, стародревни: спајање и одлазак. Не, него: тражење. И можда — повратак? Или жеља повратка, али не зна се куда, ни коме, ни чему повратка? Ах: Да је нешто старо и опробано — али ипак не оно старо-познато. То дубоко, то укопано у свима осећање! Старо-неиспићано! ја сам се питао у Француској: јели кафана само (као што су линије на руци за врачару)
— збир објашњења опште душе? Јели она не само збир но и средство помоћу кога делују они, који праве збир? Може ли се преко кафане дејствовати? Сви немири и све револуције зар се нису родиле у кафани? И може ли ко дејствовати у кафани и кроз кафану, али не онако како хоће дух времена и грч тренутка, који га носе или држе — већ у неком своме правцу дејствовати? Зар празници не убијају револуцију и трепет немира, који се кристалише тек у кафани? У Француској ја сам видео тај социјални мир, празник, који је навлаш створио неку лажну узнемиреност, да би над њом јасније и театралније триумфовао.
Ја сам у Паризу чезнуо за кафанама Луја Филипа и Другога Царства и месеца Марта. Мени је све изгледало, навлаш намештено, лудо, — да бих се смео искрено поверити томе лудилу. Ах, тај Француски израчунати и предвиђени занос!
Дивно је у кафанама француским али само да се дух заборави, да се не сетимо да нас (као и себе) француски дух вара...
У нашим паланачким кафаницама, које ја тако добро знам од пре рата ћгпак: као празник самоће, — излаз није био тражен. Није се знало ни да га има. А била је и осама и пустињскост. Данас, чак и наша кафаница у Пећи, где певају певачице из Загреба, где армуникаш озбиљно намрштен изводи валцер из „Књегињице Чардаша" — даје утисак да смо пред променама, да смо у духу, испред нечег изломљено субоноснога, нечега што можда као снопови зракова, силно концентрисано у почетку и цветању, губи се у даљине у своме расплинутоме продирању, и нестаје.
Хоћемо ли завршити наше растење, увирањем у неку Русију, (а где је он?), или хоће ли се просто изгубити, променити стара душа, стећи нека нова? Како је кобно то прелажење одједном, и ко зна из којих недокучних разлога... Зар нисте то осетили и у „Москви?"
Кафана је литература, која не лаже. У свима другим случајевима живота човек уноси у заједницу један позајмљени став, намењен само заједници. На паради, људи су наелектрисани пресретањем значајнога догађаја, у храму они имитују побожност и важност; на скуповима они се ударају један о другог као валови и хрву се да би дали највиши и најмутније болни или најсвечаније светли тон. И у пушионици опијума човек је глумац — своме задовољству.
У кафани нема те полусвесне и хотимичне борбе човечанских атома, који састављају море. Људске свести сударају се и одбијају саме по себи, у неком стању слободе, и најзад се образује прави, поникао у слободи, стваралачки дух колектива: стварни однос сила произведен је природним експериментом, ненатегнутим путем.
Средњи век и религије хтели су да преваре Бога, и да изнуде његов силазак међу људе, да убеде Бога, да је његов силазак, круна молитава целине, која клечи у богомољама и молионицама.
Пронађено је све: камене цркве, обојени прозори, покрети тела, руку, клечања, крштење, звона, оргуље, хорови, чекања, потврђивања амином и јача потврђивања гласовима целе једне певнице. Све је то имало да створи илузију духа целине. Но сав ритуал ипак је имао борбени значај, јер је нагонио човека да одбаци једна осећања и наелектрише се другим.
Онога часа, када је човек постао неспособан да дисциплиновано уђе у цркву, храм је постао једна кафана, ипак несавршена, јер су остаци дисциплине спречавали прави ход осећања ...
Материјалистичка немачка култура убијала је човека, који је продирао у њихове „пиваре — са — Вагнеровом-музиком", где се јело са бесом и страшћу, у диму неке тромо бескрајне метафизике, која се ипак старала да увије, да спасе као милосрдни облак из Едде, сву ту маглено чулну, прождрљиву болест за гломазном стварношћу.
Вагнер их је будио својим римовима, својим муљевима, горким од светлости, — будио за суптилни најзад живот духа, који мора доћи после таквих смрскавајућих удара. Вагнер Је, у пивари, као хтео, да умори Немце до краја, ужасом материјализма, после кога мора васкрснути дух.
Ја сам тако често осећао у немачким кафанама тај задатак немачке музике, филозофије, песништва: да створе коначну, дефинитивну грубост, прекомерну неспретност милионааждаја из Нибелхајма, и да се тада дух немачки, ослобођен завршењем свога робовања материји, — вине у луде недогледе. Исцрпети полет за стваралаштво духовних змајева, чудовишта непомичних (али не као у Индији, где се не крећу од мисли и услед љубави) непокретних услед умножавајућег се злокоба непотребних, сувишних, излишних органа ...
Ослободити дух од мртвих богатстава ... Ту је био, ту је рад кафане ...
Ја знам да се у кафанама манифестују не само дух времена, које нас носи, но и грч улице, која је кафана будућности ...
Улица још није убила кафану. Тај ће дан доћи. Све ће постати једна горостасна кафана, са шеталиштима, терасама, музикама, споменицима, басенима мириса, железницама, станицама за јело, кинематографским платнима усред цвећа, венаца и дрвећа, огласима и литературама, које висе изнадкућа, ваздушнимлађама, пламеним лампама, зеленим вијадуктима, месечинама, које се појављују и нестају — и човеком, који себе више не тражи сам, јер је свугде — свугде...

Hаша посла
Радоје Домановић

Губе се многи народни обичаји, али се дивни обичај наших врлих предака: пити изјутра врућу ракију, потпуно одржао у благодарном потомству, и предаваће се ревносно с колена на колено докле тече сунца и месеца, докле дотраје последњег Србина. Многе су мудре изреке наших старих дотрајале, пропале, управо, ако се сме рећи, излапиле, оглупеле, и некладашње се глупости, мало помало, дугим низом година, промудриле. Тхе, шта већ можемо кад је тако; све иде с временом, мења се. Али, има једна изрека: Договор кућу не обара, или још боље: Договор кућу гради.

Ми Срби ниједан посао не предузимамо на брзу руку, онако тек натерсуме,
већ о свему размислимо, договоримо се с овим, с оним: више очију, наравно,
више виде. Обазрив паметан народ. Чуо сам да ниједан други народ, сем
Срба, нема ову мудру изреку. Зато свима њима и иде тако добро, те
долазе, што рекли наши, са свију страна код нас овде, да се исхране
хлебом. Е, али Србин неће ни пљунути док се не договори.

Имао сам ја у селу једног суседа, који није хтео маћи с места без
договора.

- Хоћемо ли данас окопати кукуруз? - питају укућани.
- Па чекај, да се договоримо.
- Дан не чека - вели жена. (То већ није права Српкиња. Неки изрод!).
- Треба да нађемо Марка, да се договоримо хоћемо ли данас код њега
у позајмицу, а сутра код нас.
Иде и тражи Марка. Нађу се у механи, и седну да се договоре. Сркћу
тако ракије, и договарају се тако као паметни људи. Па разговор, као
разговор, преће на друге ствари, док тек погледом Марко се прекрсти
и узе се нешто правдати:
- Тако ми овог крста што се крстим, и овога ми пића, не нашло ми се
у кући, и пролазио куд и ова ракија, ако ја будем ишта против тебе
говорио!
Испију чаше и куцну се.
И опет објашњавања, опет правдања, и уверавање узајамно о прија-
тељству и љубави, опет куцање, и безмало, у том прође цео дан.
- Па шта рекосмо за оно? - пита Марко при растанку.
- Договорићемо се сутра. Доћићу ја код тебе пре зоре.
Тако се, дакле, мој сусед договарао о свему, па и најситније ствари
није без темељног договора предузимао.
Био је то красни човек, права Србенда.
...Кад би само Французи, Енглези, Немци и остали народи знали ко смо
ми Срби, и шта вредимо, ја тврдо верујем да би се морали подавити или
побити од туге и очајања што и њих Бог није удостојио те ретке почасти
и среће да се могу звати Србима. Шта да радимо? Ми им не можемо помоћи!
Тако је Бог рекао да буде!

Ђавоље коло

Предраг Митић


Деветогодишњи дечак из суседства Милош, који је често долазио код нас, једном ме упита: ''Чика Драгане, које су вам приче приповедали када сте били дечак као ја''. Ја се тада сетих једне приче из детињства коју сам слушао од једне веома старе баке из комшилука у Лесковцу где сам живео све до својем 18. године. Тада је била оштра зима, падао је снег, а код нас се тада увече налазио дечко из суседства, кога смо звали Душко Кинез. У то време надимке су у Лесковцу имали не само одрасли него и деца. Наиђе његова прабаба Кана да га води кући. Пошто ју је наша мајка оставила да попије код нас чај, то ми деца замолисмо је да нам исприча неку причу из свога детињства. Онда бака-Кана поче да прича.
- Децо, ово што ћу вам испричати није нека бајка него нешто што сам сама доживела. Мој ујак је био кафеџија.Сваког септембра ишао је колима које је вукао један коњ (та кола смо ми деца звали ''кочије'')у суседна села да капарише грожђе које су му сељаци касније довозили у његову кафану. Од тог грожђа он је правио вино које је продавао у кафани. На моју молбу, септембра те године, а био је то крај прошлог XIX века, када су Србијом владали Обреновићи, ујак је повео и мене. Како се мој ујак ценкао са сељацима око цене грожђа, а дан је брзо ,пролазио, упозорила сам ујака да на повратку у Лесковац може и ноћ да нас ухвати, а ја сам се плашила мрака. То се и обистини, јер убрзо по изласку из овог јужноморавског села ухвати нас мрак. Док су кола клопотала путем, одједном чујемо мекетање неког јарета. Уајк стаде, ухвати јаре, стави га поред својих ногу, и ми кренусмо даље. После краћег времена, мој ми ујак рече: ''Слушај, дете'', тако је он мене звао, ''ово јаре ме гледа као да је човек, а не животиња''. Ја му рекох: ''Ма, ујаче, јаре је јаре'', када ме оно погледа као да је разумело моје речи, али је тај поглед био чудан, некако људски, те ја узвратих ујаку да је и мени ово јаре некако веома чудно. Ујак се прексрти и рече да није можда ово јаре неки ђаво, у том јаре нестаде из кола. У нтражењу јарета у колима нисмо ни приметили да је коњ скренуо са нашег пута и пошао неким уским путем. Коњ одједном стаде и ни макац. Ујак сиђе из кола да види зашто је коњ стао. Запањено ми рече да је испред нас нека провалија, те да коњ није стао отишли бисмо до врага. Он окрене кола и ми почесмо да се враћамо истим путем. Десно од нашег уског пута водио је други пут према некој раскрсници, и ми кренусмо према њој. Како смо се ближили раскрсници то се јасно чула нека музика као када сељаци играју коло на сеоском вашару. Ускоро видесмо да нека група људи игра коло, а јасно смо чули топот њихових ногу. Када се још мало приближисмо раскрсници, ујак повиче: ''Дете видиш ли што ја видим. Ови људи и жене (а било их је шесторо људи и шест жена), имају на глави козје рогове и велике репове којима млатарају по земљи. Бога му, дете, рече мој ујак, налетесмо на ђавоље коло''. Ја сам јасно видела на месечини, а био је пун месец, људе и жене са козијим роговима и реповима, али, иако се чула музика, нигде није било и музичара. Но изненађење нас је чекало када смо избили на раскрсницу. Пусте раскрснице, језива тишина, а од оног кола и музике ни трага ни гласа. Мене ухвати велики страх. Ујак се гласно упита којим путем даље. На левом путу зачусмо опет мекетање оног јарета, те ујак крену десним путем. Ускоро уморна и уплашена, ја заспах у колима. Пробуди ме глас мојег ујака. Почело је да свиће, видим неког сељака поред пута и како га мој ујак пита где је пут за Лесковац. Човече, рече сељак, много си погрешио, ово није пут за Лесковац, већ за Власотинце. Окрени кола и тим путем право за Лесковац. Тако ти ми децо, преморени од лутања целе ноћи, најзад дођосмо кући.
Милош ме упита да није та баба измислила ову причу. Одговорих да нас је она уверавала да је, како она рече, то жива истина. Још нам је рекла да ако ђаво уђе у човека он постаје зао и опак, те да се треба чувати таквих људи. Милош онда рече: ''Па, чика Драгане, ја сада када будем ишао у село код родбине, више ни једном јарету нећу смети погледати у очи.'' То рече и побеже кући.

Писмо из Сахаре

Bruno Roce


Добро вече Невена,
Необично ми је драго да сам примио твоја два маила. Размишљао сам и ја о теби, као прво дали си добила мој е-маил и дали ћеш се јавити, јер задње твоје јављање преко истрице било је онак на брзину... па искрица се може свугдије пратити, не, не, не може се ни из Алжира, а ни из Мађарске, али се могло из Русие. Дакле ево ти путописа, онако како сам ја доживио, видио, осјетио ово путовање. Пустиње познам, Иранску, Сиријску и Либијску. Алжирску нисам видио али сам скужио одавно како то изгледа па није било изненађења, ту сам у пустињи, није нај али није ни бад, дакле кренуо сам у сриједу 14.12.20005. ујутро за Трст, па Рим , па Алжир. Ту су ме сачекали спровели на домаће летове гурнули ми карту у уста и рекли чекај твој лет. Најаве су на арапском и на Француском, па се нисам знао одлучити се, на који језик ћу се лакше зај...т. Ипак сам се успио скужити најаву лета, те се укрцат на авион и одлетети у Хасси Мессаоуд. То је једно велико село-град од цирка 250 тисућа становника, тако кажу. Ја сам видео 10-15 људи. Ваљда су се други сакрили кад су чули да долазим.

Ту сам преспавао у једном кампу, добро јео и попио пиво?????.Други дан 15.12. су ме одвели на аеродром и потражили најмањи авион који је био на располагању: Нема карата, то је авион компаније, сам си носиш ствари у авион а на уласку у авион добијеш чепове за уши и малу боцу воде (велику боцу не би имо ди смијестити). За дивно чудо смо полетели и ваљали се по зраку два сата, те смо слетели на асвалтирану цесту, у Ин Аменасу али ширу од нашег Истарског Ипсилона. Е и ту је било пуно липих ствари, један бус у коме се требаш везати, (чудни ови американци, који воде пројект) један џип испред а један иза буса. У џиповима војници. Такву сам пратњу имао само кад сам ишо од Кирукука за Мосул преко Курдских територија. Овдије нема Курда, али има нека њихова родбина Туарези. И тако након 90 мин сам стигао, односно стигли у камп Ин Аменас ( било је два лета за укупно 15 људи, један авион је био већи). Још нешто занимљиво, приликом лета из Хасси Мессаоуд-а у Ин Аменас видио сам нешто величанствено, са 3000м висине. Нисам био на Марсу али сам видио ''Линије Насце'' а ово што сам снимио из авиона личи на једно и друго, питам домаће кажу да то нису видјели немају појма а уа мени тако куха да морам истражити што је то прије него дођем дома. Гледајући слику могло би се рећи да је то нафтовод, али има их превише, а успут се и сјеку (не на овој слици) Камп ЈГЦ – ИН АМЕНАС – Гас Пројект, је подијељен у три зоне међусобно ограђене и добро чуване као у оним ратним филмовима о конц логорима само што нема оних торњева са рефлекторима на жалост. Ни тамо се није могло комуницирати међу појединим дијеловима кампа, па тако и код нас. Градилиште је 2-3 км удаљено. Него да завршим са комуникацијом може се улазит – излазит са прописаном дозволом од 5,30 до 19,30. а сада је 20,30 и то је за нас дубока ноћ. Радно вријеме је од 06:30-18:30, са 1:30х паузе за ручак. Него, није истина што су ми причали да је камп удаљен 2000км од средоземља, мање је. Купио сам тел картицу локалну у Хасси Мессаоуд-у и напунио са 2000 дин, а то је око 20Е. Све у реду али немам појма ди ћу сада моћи купити ново пуњење, јер у кампу нема, па штедим телефон. Замисли када ми се прохтије у онај ''велики'' град Хасси Мессауд, требам 1,5х до аеродрома у ин Аменас, па два сата авионом до тамо, па опет исто за назад права чаролија. Мала шанса за картицу да ми нетко не донесе тко се враћа из Европе. Нема тел картица али има пица и то све што ти срце пожели, бар је прекрасан. У сва три дијела кампа има око 600 људи, а има и женских, домаћих и то неколико. Мислим да им се никад толико људи није удварало и да нису никад добивале толико комплимената. Бађ им је љепо, цуре уживају. Упознао сам једну, ради као, преводилац, пчредставила се Далила, ја сам се представио као Самсон, па смо се бар зајебавали. Дисциплина у кампу је оштра, по свим погледима, никад тако. У ауту имамо тахометар и вади се једном седмично, ако ти нађу да си возио мало брже (мах 40км/х), узме ти право вожње,а ако си претјерао... дома. Никад нисам дозволио такву строгоћу, а на сваком кораку контрола, имаш лиципеле, оцале, заштите за уши итд... Смјештај је ОЧАЈАН. То је један мали контејнер са двије мале собе, али стварно мала соба, јер да би широм отворио куфер, морам изаћи. Између једне и друге собе је WC и купатило. Тако ако идеђ у WC а мало си поспан скренеш на друга врата и уђеш у другу собу и кревет типа. Још нисам упознао типа преко пута, а на вечер столица и куфер на врата од WC. Обећали су ми бољи смештај ових дана... ваљда бит ће??? Међутим има нешто и добро а то је храна, на новоу солидног ресторана, са 5-6 врста јела, са 15 врста салата, 5 врста колача, воћа ко у причи, а свакодневно имамо и кухану шунку или пршут, за пити што хоћеш. Данас сам одлучио ићи на дијету и то у теретану јер иначе морам мењати гардеробу. После ћу имати за поп...дит. Опет је прије мене био онај сероња, Освалдо, онај кога су потјерали из Русссие, а сада су га потјерали из Алжира, ја сам му као нека замјена. Мора да се јако смије како Бруно иде за њим да би ствари ставио на ноге а он зарађује па практички дупло од мене. Има он у фирми неког јаког навијача. Ето мислим да сам се дотакао свих тема. Ја ти пишем онако као мали новинар, неких малих локалних неважних новина, чисто догађаји. Незнам да ти нешто љепо напишем на љепши начин... а волио би. Сада је 21:00 зјевам све у 16, већ сам у пиџами и спавам сам, али... можда сусјед налети ха, ха, ха. Покушат ћу послати слику авијончића, мени личи на оне за штаб 8Рода) које је користио саид Ромел у том подручју, вид' авион да видиш што је авантура...... ане неки Б777, А380 итд, тај авиончић има душу има срце,.... уф ал сам се расписао, чио и весело било бок бок. Молим те јави ми се, и ако будеш јави се на brunоrоc@hотмаil.com Брхухно Ахил Рохце (слово ''х'' можеш ставити колико хоћеш и тако их нитко не чита)

ДРАГОМИР С. РАДОВАНОВИЋ

''Ко тебе каменом ти њега хлебом''

Под пуном ратном опремом шурили су цео дан на извршење задатака. Време је било топло што им је само отежавало кретање, јер су били натоварени као магарци. У предвече командир десетине одлучи да сврате у једно село. Да дођу до хране и окрепе се водом, па и вином ако га буде било.
Село је било мало. Лежало је у подножју планине а куће раштркане по обранцима брда између столетних храстова. Упутише се ка центру, тамо где је била бакалница. Затражише да нешто купе од хране, али им продавац рече да нема ништа. Не верујући му командир одлучи да изврши преглед зграде. Са двојицом војника сиђе у подрум у који је служио као магацин. Тамо угледа један шлем. Узе га у руке, поче да га окреће и опипава. Један од војника рече:
- Ово је супер шлем. Овај стварно може главу да сачува.
- Ма, ђавола – рече десетар. То ја, овим мојим пиштољем, могу да пробушим као сир.
- Ма таман посла – рече војник. Погледај како је дебео и гладак.
- Дај ми га овамо – рече десетар. Узе шлем и изађе напоље. Постави га на једну даску одмаче се на прописано одстојање, извади пиштољ и нанишани у шлем.
- Сад ћете да видите како се пробија шлем и то баш у чело, - рече. Ту најбоље гађам.
- После краћег нишањења повуче ороз, истог тренутка паде као покошен. Метак се одбио од шлема и погоди десетара усред чела.
Војничи притрчаше, али он није показивао никакве знаке живота. Само се погледаше. Неки који не беху чланови Партије се прекрстише а један рече:
- Има Бога.
- Каквог Бога? – упита други. Какве везе има Бог са овим?
- Има, има, - рече онај. Ти си нов и не познајеш га довољно. Бог га је казнио.
- Али зашто да га казни.
- Видиш, свих ових година био је неустрашив, али и немилосрдан. Ти си скоро дошао у јединицу и не знаш. Увек, када смо некога заробили, лично је убијао и то циљајући му у чело. Чак и када је задатак извршавала група добровољно и уместо по правилу да пуца у груди пуцао је у главу. Убио их је на десетине. Све на исти начин пуцањем у чело. А ово што се је десило и сам си видео.
- Па, рикошет је то, то се дешава.
- Па рикошет јесте, али што баш сада при крају рата када смо такорећи ослобођени, да се деси. И што не погоди њега негде другде него баш у чело.
- Не знам, - одговори овај.
- Е, да знаш да има Бога и он кад тад враћа. – одговори му.
Сви ућуташе. Одредише место под старим храстом и ископаше раку. Сахранише и направише дрвену крстачу. Урезаше име и презиме и додадоше: Погинуо од шлема, а шлем ставише на крстачу.
Заборавише на јело и пиће и ћутке, свако мислећи на свој начин, кренуше на извршавање задатка.

година је 60 а.д. период зиме.фебруар.љуља се један бродић немиром медитерана на путу из вест банк-а ка риму.у њему је и павле (потоњи светац) који по позиву нероновом иде да појасни какву то нову религију проповеда обзиром да је лојалан римљанима.надомак Melitae (потоње малте) суну невреме те у не баш вештим рукама корманоша пукне лађу охриди . . .а Павле са пратњом нађе смештаја у конфорној пећини подно сеоцета Гаргур.свестан своје животне мисије он и овде на невеликом острву проповеда о хришћанству и богме попали причом малобројне становнике поменутог сеоцета да прихвате Христа као весника ускрснућа те постану му међу првим следбеницима.касније у риму Павле не успе да убеди Нерона а ни оне који правду деле у нужност и оправданост нове религије те му јавно легионар мачем главу отсече на камену једном како неби и даље ширио немир међ’ народом те сумњу у постојеће.
на месту изнад негдање пећине у месту Gargur данас је црквено здање San Pawl tat-targa ( степеник ка Павлу) грађене око 1638 г. у полумраку олтара покрај статуе Светца на зидном приказу уметник је насликао поменуту сцену изрима ,како Павлу главу отсецају,а знатижељно мноштво то посматра.међутим 1 лик издваја се из масе својим изгледом.та особа,наиме,жмури.било је разних тумачења,те да је особа слепа,те да услед живчане преосетљивости неможе да посматра егзекуцију,или да се услед гордости нежели поистовећивати са знатижељном руљом око себе.присећам се у првом мојем сусрету са овим приказом како издвојих мишљење, шаљив, да је могуће трепнуо док је уметник сликао . . .уствари све то неби било толико битно да лик жмурећег човека не приказује градитеља поменуте цркве Тумас Дингли-ја ,архитекте који подиже у своје време множину богомоља по малти и то све од локалног камена укључивши и сводове те зидне декорације.често грешан дођем тамо па се у тишини и полумраку дивим умећу бивших градитеља предвођених мајстор Тумасом.поживео је ,седамдесетак година,био је велики радник и никад се ничим није издвајао од осталих својих сарадника,спавао је са њима,хранио се,веселио,једино ,за разлику од њих у глави својој знао је да осмисли посебност у изгледу сваке нове богомоље коју је градио и да то конструктивно приведе намени.те да то саграђено и траје.занимљиво је да су сви одреда овде познати градитељи сакралних објеката за живота портрете своје радили да трају потомству.мајстор Дингли-ју та врста трајања очигледно није била значајна,анато указује и овакав приказ његовог лика (једини сачуван ? ) урађен када је геније већ био покојни.а мртвацу се,нормално, очи приказују затворене,па ко разуме ,схватиће, шта је безимени сликар желео потомству да поручи.сахрањен је Тумас Дингли уз поменуту црку а данас је простор около ње поплочан обзиром да се налази у окружењу стамбених зграда.међутим у уском појасу земље који одваја храм од фреквентне саобраћајнице постоји стара маслина чије гране када је ветар јачи дотичу зид храма.предање вели да је из гроба архитекте Тумаса израсло то дрво и да то Он (ре)инкарниран (католичка црква баш не учи оваквом размишљању ) уствари мази своје чедо . . .
сваког септембра на дан сеоске Фесте када се статуа Светца износи изцркве те проноси по насељу упућени могу на постаменту где фигура стоји да уоче златну плочицу са текстом Prior Credidi ( први верујући) на чега се мештани веома поносни.

Светислав Стојановић Цеце

U uglu njenih usana cigareta kao zalutali svitac u maglovitoj beogradskoj noći. Naslonjena na zid prikolice, desne ruke duboko nabijene u plitak džep tanke jakne, ćuti i gleda u jednu tačku. Svaki novi dim ima isti trailer – cigareta za trenutak zasija jače, na tren joj osvetli lice koje se, već naredne sekunde, izgubi u oblaku dima. Prebrzo, rekla bih, dolazi dim. Da li zaista puši ili samo »pućka«?

Na stanici kod Sava Centra, devet pari očiju uprtih ka Gazeli. Svako visoko vozilo probudi nadu. I svaki od devet vlasnika očiju kao da misli da ukoliko intenzivnije gleda u tom pravcu, nekim volšebnim kanalima, možda, taj autobus brže dođe. Evo, još jedan par svetala visoko izdignutih iznad tla! I još jedan kamion koji protutnji preko iščekivanja, razbivši ga u paramparčad... I ponovo svi pokupe nadu i, kao udicu, zabace je ka istoj tački.

Samo sam ja »mimo sveta«. Samo ja gledam u suprotnu stranu pokušavajući da, u polumraku, uhvatim onaj tren intenzivnog žara. Krupne neke oči, pretužne za malo godina koliko, rekla bih, ima. Ne gledaju ka Gazeli. Iz ironije ili iz ravnodušnosti? Da li čeka autobus? Da li čeka nekoga? Da li, uopšte, čeka? Hm... Autobuske stanice pružaju izuzetno dobru kamuflažu za besciljnost i melanholiju.

Stiže 601. Ulazi samo jedan čovek i odlazi u noć. Za njega je, dakle, sigurno da je zaista čekao autobus. Svi ostali smo, za sada, još uvek sumnjivi.

Najpre polako, pa sve brže, na stanici postaje življe. Lakovane čizmice na štiklu, male torbice, sjaj na usnama, frizure koje još uvek mirišu na frizerske salone, smeh. Kakav je sad ovo svet koji nam kvari scenografiju i atmosferu urbanog beznađa?
Odvlače mi pažnju, osvrćem se pokušavajući da im otkrijem izvor. Ah, pa da... Pod sloganom »Izađi na Fest!« filmski festival je večeras ispootvarao svoja staklena vrata. Ljubiteljima filma, ljubiteljima filmskih događaja, i ljubiteljima događaja. Posmatram maskarom širom otvorene nove parove očiju na stanici, slušam cvrkutave glasove u njihovoj kakofoniji, u glavi polako počinje da mi se vrti od Diora, Šanela, Kašarela i ostalih alhemičara, dok se pitam ko je tu, u stvari, zašto. I koliko je to, u stvari, bitno. Na ulici kneza Miloša još uvek je rasuta srča od jučerašnjih nemira, a eto, samo preko mosta, vrti se neki drugi film.

Večeras su gledali Šlendorfov »Ulžan«, reditelj je i proglasio festival otvorenim, gromkim aplauzom je zatvoreno otvaranje i nakon nekoliko sponzorskih reklama, festival je počeo. Bez trejlera drugih filmova pred sobom. Uvek mi je bilo neobično da se ista reč koristi i za prikolicu i za najavu filma. Jedno ide iza, drugo dolazi pre. Paradoks savremenih jezičkih razvoja.

Pomisao na prikolicu vraća me u stvarnost. Okrećem se, ali ona je već otišla. Autobus, znači, ipak nije čekala. Da li je dočekala ono što je želela, ili je odustala, ili su joj ovi veseli, raspoloženi ljudi pokvarili sumornu atmosferu prašnjave stanične tišine koja joj je prijala...ne znam. Čovek iz prikolice na koju je bila naslonjena, užurbano dodaje snickers čokoladice šećera željnim filmofilima, jedva čekajući da prođe još i tih deset minuta, da navuče teška vrata i ode u mrak.

***

A Mesec je te noći bio pun.
Iako je noć pre toga bio doživeo potpuno pomračenje.
Posted by Koala

"Dan posle - epilog"

Ustajem s prvim zracima sunca. Ali bukvalno. Cele noći nisam oka sklopio. Posle jutarnje rutine u kupatilu i iščuđavanja crnilu podočnjaka, izlećem na svež vazduh u nadi da će me to osloboditi tri tone teškog tuča s grudnog koša.

Kej je pust. Samo psi lutalice i ja. Dunav se lagano mreška i teče. Naniže. Panta rei!, pomislim dok ulazim u istoimeni kafić na obali. Simbolika? Ih, bre, kakav si, tebi bi i Žuta greda imala neko tajno značenje. Uživaj u trenutku. Trebaće ti! Naručujem standardno: kafu s mlekom i kiselu. „Ej, brate, čestitam!“ Mika konobar mi pruža ruku. „A na čemu?“ odgovaram začuđen, na silu vraćen iz dubioze suludog toka svesti.

„Pa na diplomi. Čoveče, već si postao izgubljeni intelektualac! Samo ti đozluci fale!“ „Ah, da hvala...“, nevešto pokušavam da se izvučem.

Zona sumraka. Juče sam položio poslednji ispit a kao da mi je u magnovenju prošlo sto godina. Da nemam indeks i ono parče bledunjavo odštampanog papira kao dokaz, ozbiljno bih se zapitao da li se to stvarno desilo. Definitivno, podsvest je čudo. Brzina potiskivanja neprijatnih događaja će uskoro dostići svetlosnu.

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

A mislio sam da će sve biti drugačije. Na ulici me niko ni ne primećuje. Pa zar se ne vidi da sam sad doktor? Šest godina truda stalo u dva slova. Pa šta, velika stvar, nisi jedini. ’Alo, čoveče, malo entuzijazma, pomisli samo da nećeš morati više da učiš. Dobio si svoj život nazad. Raduj se! Čemu? Muka me hvata kad samo pomislim na traženje posla. Niko ne ceni trud, sve se završava preko burazera i zemljaka. Umesto što sam se bezrazložno nervirao oko ocena, bolje bi mi bilo da sam tražio vezu.

„Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?“ „Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.“

Šetalište polako počinje da se puni. Deda stalno zastajkuje da se odmori, angina pektoris sto posto, klinca svrbe krastice od boginja, jadničak se ubi od češanja. A ovaj sa slušalicama na ušima, em što će ogluveti, em će dobiti artritis u kolenu od trčanja. Biciklistu neću ni da komentarišem, ako tako nastavi viđen je za tumor testisa. A mlada menadžerka u bezličnom sivom kompletu, osim što bi mogla da promeni garderobu, ukočena je kao da je progutala motku i idealan kandidat za antistres program.

Najgori si, potpuna profesionalna deformacija. Gde ti je empatija, humanost, altruizam?

„Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?“ „Vidio sam da je ljubav kratka a glad vječna.“

E, sad ozbiljno? Od čega ti nameravaš da živiš? U kom pravcu želiš da usmeriš karijeru? Pomoći ljudima ili zaraditi? Može li se to nekako spojiti? A specijalizacija? E sad meni treba nešto za smirenje. Duboko udahni, tako, jedan, dva, tri... Gledaj u vodu, razmišljaj pozitivno. Ne vredi planirati, ionako se čovek tu malo pita. Moje je da se trudim, budem što bolji a ostalo... Ima ko o tome brine.

„Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?“ „Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.“

Hm, možda bi ipak mogao da pokušaš? Ajde, ajde, razmišljao si o tome. Imaš dobar prosek, možda ti uleti i neka stipendija, a imaćeš još najmanje dve godine da se odlučiš šta dalje. Pogledaj na netu koji su uslovi za postdiplomske. U inostranstvu?

„Hoćeš da usneš, sine moj?“ „Ne oče, idem da živim.“
Aleksandar Petrović feat. Ivo Andrić

Secam se kako sam drhtao u ocekivanju da te vidim, kako sam zeleo da te loknice umirim iza tvog uha. Secam se dalje, kako nisam znao da procitam ono sto pises, da sam pogadjao sve osim cilja. Da sam gresio. Secam se, a boli, secam se kako se nisam usudio da te poljubim.
Jedno vece, predivna prica, punih dva a mozda i vise sati smo ceretali o zivotu, hrani, ljudima, gurmanluku, da, da, oboje smo veliki gurmani. Secam se kako je sve to bilo nestvarno, bozanstveno, neobicno, neverovatno.
Naci nekoga kao sto si ti, pametna, slatka, simpaticna, otkacena, luda a opet tako normalna, gotovo savrsena. Nisam uspeo da otrkijem do kraja, ostala si neresena zagonetka. Mozda i jesi savrsena?
Secam se dalje kako sam te otpratio do kuce, kako smo se glupirali i stajali na vratima cekajuci da te poljubim. Secam se da sam zeleo ali nisam…
Dala si mi drugu sansu, sansu da popravim i da se iskupim i da te konacno poljubim i kazem sve ono sto mi je na srcu. Da kazem kako me cinis srecnim, kako zelim da slusam tvoj glas, da zelim da te gledam, ljubim. Da zelim da cutim sa tobom i uzivam…
Bilo je hladno.
Promrzli izasli smo u setnju.
Kasnis
Nije bitno, sada si tu. Pricamo, smejemo se. Opet promasujem, sve tvoje signale pogresno citam. Razmisljam o tome kako da te poljubim umesto da se opustim i jednstavno to ucinim. Oh, kako se daleki vrhovi Urala.
Zuris. Moras kuci. Krecemo, polako, fino. Ispracam te do tvoje ulice i upadam u film. Krenuo sam da ti zadrzim ruku, mozda sam je i dotakao na trenutak, mozda. Tvoj korak ka zgradi, nemi film u kome se tvoje telo neverovatno sporo krece ka domu i ja koji se lelujam izmedju tebe i poraza. Znam samo da su svi pradedovi uzdahnuli i okrenuli ledja, junak je pao. U tom trenutku sam shvatio da sledeci korak vodi ka samoci. Sledeci korak nas razdvaja.
Krenula si
Osecam kako se sve rusi, nestaje, sva nadanja propadaju, sva zvona zvone, narod urlice i zapomaze, ali vojska pali…
Okrenuh se i podjoh. Pao sam. Shvatio sam da sam iskopao raku i sam usao a zatim navuko plocu, opet sam.
Ne okrecem se. Mozda je trebalo, da se vratim, potrcim, zagrlim, zadrzim, poljubim?
Mnoga su sunca protrcala nebom, od kada sam osetio takvu nadu. Verovatno ce jos mnoga protrcati…

Spartak, 12.17h 26.09.08
Nemam obicaj ovo da radim; ovu pricu posvecujem tebi, mojoj dragoj M

Tužne priče iz banatskih dvoraca
Čudne su priče vezane za banatske dvorce. Brojne legende kao da još uvek kruže prašnjavim sokacima okolnih sela. Guske još uvek lete šorovima, devojke sanjare o prinčevima, mirisi dunja provejavaju po pendžerima... Čudnovata atmosfera. Toliko priča više nigde u Banatu ne može da se nađe. Nažalost, malo je ovih priča obznanjeno...


Nesrećna ljubav
Pre mnogo godina, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečki. Već sutradan, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Tri spahijine ćerke su sa zanimanjem pratile ove pripreme, a najviše pažnje su posvetile jednom prelepom mladiću. Kada se spustila noć, predstava je počela. Nakon njenog završetka glumci su izašli da se poklone, a pred ćerkama spahije je ponovo stajao onaj isti lepi mladić. Od uzbuđenja, najjače je ciknula najmlađa kćerka. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca. Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečki. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao ih u dubini parka. Odvezao je pse i pustio ih na mladića. On je počeo da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi sustigli i rastrgli. Devojka se nikada nije udala, ostala je da živi u zamku Ečke sve do smrti. Interesantno je da je kula u kojoj je nesrećno zaljubljenog glumca sustigla zla sudbina još uvek oronula i napuštena. Nekoliko puta je do njenog ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari sa juga. No, svaki put neposredno pre nego što bi radovi započeli, po legendi, iz unutrašnjosti bi se čulo režanje. Psi koji su rastrgli mladića, sada su postali njegovi čuvari. I dan-danas, velikim se parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima, mogu primetiti mladi parovi. Kažu da je hladovina ovoga parka lekovita. Devojka koja ostane bez mladića (ode od nje ili umre), dolazi u hladovinu visokog drveća, nadajući se da će ga videti. Čitavu ovu priču je zapisala pred smrt upravo najmlađa spahijina kćer. Jedino u svom zapisu nije navela da li je ona u svojim šetnjama parkom uspevala da pomiluje dušu rastrgnutog glumca. Ali, postoji delimičan odgovor i na ovo pitanje. Starice iz sela i dan-danas govore kako je kneginja pri povratku iz šetnje kroz šumu vrta bivala samrtno bleda, i kako bi joj se ruke nekontrolisano tresle. Kada bi nakon izvesnog vremena uspevala da se smiri, palila je sveću kraj vodoskoka gde su nekada glumci montirali binu i kulise.

Prelepa Emili
Na kraju, u sumrak tog tmurnog subotnjeg dana stigli smo u dvorac Emili. Ime je dobio po prelepoj, plavokosoj Emili udatoj za ugarskog grofa i bogatog plemića Belu Botku. Budući da nije mogao da joj podari ono što je najviše volela, Bela je odlučio da joj pokloni zamak. Pošto nije imala dece, Emili je zavolela zamak kao svoju decu. Seljani Leca su govorili da ga je privela srcu svome. Volela ga je više od života! Imala je običaj da na beloj kuli satima gleda niz klasje zlatnog žita, posmatrajući biroše (sluge) kako rade u polju. Emili se brinula o svima. Bila je voljena, srećna, a opet sa nekom večnom tugom u očima. Tugovala je za decom koju nikada sa voljenim Belom nije mogla imati. Godine su prolazile, a sreća je polako napuštala dom lepe Emili. Bela se propio, a bogatsvo stečeno porodičnim grbom i biroškim znojem na velikom imanju, polako se osipalo. Točak ruleta kazina u Vršcu i Temišvaru igrao se sudbinom Botke. Njen voljeni Botka počeo je da se kocka. Jedne večeri, nemajući ništa da uloži, odlučio je da na kocku stavi jedino što mu je ostalo - dvorac i, kako to obično biva, izgubio.

Munja na Svetog Iliju
Vraćajući se iz Temišvara, Bela je cepao svoje misli smišljajući kako će svojoj Emili saopštiti nesrećnu vest. Kao i uvek kada se vraćao sa daleka puta, Emili je istrčala pred njega da ga dočeka. Naborano Belino čelo govorilo joj je da je neka nesreća na vidiku. U svečanom salonu sedeli su jedno naspram drugog. Muk je parao tišinu. Emili je iščekivala da zlo postane dorečeno. Za samo dva minuta, sve se promenilo. Ustala je bez reči, zastavši kraj stare fotografije iz mladosti sa Belom i njenim zamkom i samo prstom nežno prešla preko slike. U belom plaštu, povijena, prekrivene glave, izašla je. Samo pramen plave kose nazirao se pod svetlošću lampe koju je nosila. Popela se uz stepenice kule. Noć se polako spuštala. Pogledala je ka polju nad kojim se već sunce gasilo. Nekako se sve smirilo. Nemirna tišina je zavladala. Odjednom, belilo je prošaralo tamu te avgustovske noći. Nestala je Emili. Njeno beživotno telo pronađeno je sutradan na zemlji kraj kule voljenog zamka. „Nema više naše Emili", govorili su seljani iz Leca. Nedugo potom umro je i Bela, kažu, od tuge za Emili. A njihov lepi zamak Temišvarska založna banka dala je na licitaciju. Kupio ga je Franc Maj i poklonio svojoj ćerki koja ga je donela u miraz srpskom trgovcu Milanu Kapetanovu, po kojem zdanje i danas nosi ime - Kapetanovo.
Na svakog Svetog Iliju, uveče, sevne munja ka Kapetanovu. Tada se i beli plašt vidi, njena lampa i pognuta silueta. Sutradan, seljani u žitu samo plavi pramen kose pronađu i puste ga niz prste da odleti ka Beli i toliko voljenom zamku...